Димитриј Славов

Млада си душо....Како оно беше: "Лепота је у оку посматрача"... На жалост и ја сам видела доста тужних, несрећних остављених људи који постану огорчени, злобни, љубоморни, зли, затровани својим болом...Лична патња, бол и губитак нису услов да неко постане добар и осећајан.

Пораз је за мене само део победе...Паднеш, устанеш, отресеш прашину са задњице и возиш даље... 0913_sport

Е исто брате 100%!
 
Ја се осећам сигурно док је гужва, борба, а кад се све примири много слабо се сналазим... Зато се трудим да себе стално стављам у неку неизвесну ситуацију. Сад кол`ко је то добро, видећемо... Жао ми само ове жене што мора све то да трпи...

Знаш , док је фајт знам на чему сам. Кад фајт престане осећам се ко крме које припремају за Божић... оно тако мирно у обору пасе , не очекује никакав усуд , лепо га хране , чак и чешкају ... ал онда један дан , сквик и готово !
 
Тад је горе него кад је фајт.
 
Јер никад не знаш с које стране долеће лудило. Треба читати књигу о Јову , ту је све речено.

Док је свети апостол Петар гледао у Господа, без проблема је ишао по води. Оног момента када је скренуо поглед, тонуо је.
Тако и ми...

Пораз је успех ако извучеш поуку.

''Život je sastavljen od uspona i padova. Ljudi su obično saosećajni kada prepoznaju nečije teškoće, ali nisu svi zainteresovani, dobronamerni, ni skloni da pomognu. Zato treba da otvorimo dušu i podelimo svoja osećanja, brige i probleme sa prijateljima, porodicom i osobama kojima verujemo i koje će nas prihvatiti i moći da razumeju, a možda i da nas posavetuju i pomognu. Jer kada ste okruženi prijateljima, u mozgu raste koncentracija oksitocina i vazopresina, hormona značajnih za učvršćivanje društvenih veza i obezbeđivanje osećaja pripadnosti grupi. Ne odvajati se od sveta, ne pobeći u usamljenost i izolaciju usled osećanja manje vrednosti ili krivice imperativ je u tim slučajevima. Razmena iskustava, nova poznanstva i optimizam pomažu, a treba imati u vidu da dobra stara poslovica "ko zna zašto je to dobro" nije nastala tek tako. Jer, ne samo da se na muci poznaju junaci, nego kada je čovek suočen sa mukom i problemom, aktivira sve raspoložive snage da bi svoj život učinio sadržajnijim i kvalitetnijim.''

Svaki put kada poletim, pitam se: „Kako ću sleteti?“ Obično to biva na glavu, nikada na moj najtapaciraniji deo. Uvek mora da boli: „a kada boli, baš boli (kao što reče majka Rabija svom sinu Iliji u filmu „NOŽ“ – mom omiljenom).
Bez obzira što jedan deo mene pita i odmah odgovara da ovog puta neću dozvoliti da me visine omame, nadjačaju, opiju me potpuno i da ću ostati realna i svesna da u trenutku može da me pogodi suprotan kraj te strele sreće, nekako pobegnem sama od svoje strogoće i odluke i vinem se visoko, visoko.... Nesvesna da sam ponovo u svom ružičastom, nežnom, mekom, plišanom svetu i potpuno otkrivenih bezazlenih osećanja sreće i naivnosti, postajem sve veća meta otrovu. Kao gromovi, grube reči, te tako snažne, ušima dostupne vibracije, razdiru i kidaju u deliće otvoreno srce i dečiji osmeh, sjaj u oku i srce na dlanu. Gledam kako ga gaze, brišu prljave cipele od blata, podsmevaju njegovoj naivnoj prirodi da čak i najveću žrtvu pretvara u čin ljubavi, uzvišenosti.... prirodi da oprašta.
Poletim, verujem.... „Opusti se“, čujem. I želim, kako silno želim. Trebalo mi je mnogo da oklop počnem da skidam i pokažem to u ranama snažno srce, da prestanem da budem sama da ne bih bila povređena, da počnem da mislim na MI, da dozvolim to sebi.... Kao da sam zaboravila da ću tada biti najranjivija, da ću u tišini svoje duše jecati, jer nisam naučila glasno da plačem. Sramota je, tako su me učili. Raspadam se u sebi. Lomljava ne može biti tiša i bolnija. Ne znam kako druge, ali mene kada plačem to toliko boli.
Količina suza, boli, srazmerna je količini sreće zbog jedne te iste stvari gledane sa lica i naličja. Postignuta je ravnoteža. Smisao. Vraćam se na početak. Oprala sam i dobro i loše, istisnula postojanje nečega što me je tako radovalo a u isto vreme i toliko bolelo. Sada sam više svoja. Možda jača, a možda samo iskusnija. Možda još emotivnija ali sa saznanjem da ću uvek pronaći put da se vratim sebi.
Suze su olizale rane, za ožiljke na postoji lek. Nova pukotina se trajno nastanila. Posle svake pukotine, pomislim da na mom srcu više neće biti mesta za još jednu gravuru kao posledicu slepog verovanja. Ali, prostora još uvek ima, on se proširuje i čeka, daje sebi šansu da doživi ono čega se nikada nisam odrekla i u šta nikada nisam prestala slepo da verujem.
 
http://gordanuska.blog.rs/blog/gordanuska

НЕ ПЛАШИ СЕ БОРБЕ
 
Не плаши се борбе и немој бежати од ње. Тамо где нема борбе, нема ни врлине. Тамо где вера и љубав нису искушани, немогуће је бити сигуран да ли оне уопште постоје. Вера и љубав се огледају и откривају у недаћама, то јест, у тешким и озбиљним околностима, како у спољашњим, тако и унутрашњим (за време болести, туге или лишавања).
 
 
свети Јован Кронштатски (+ 1908)
Духовне поуке  

тешко....као и сви, уосталом....све зависи ко је или шта у питању, па су самим тим и нтензитети бола и борбе другачији...
једно време сам мислила, да што сам старија биће ми лакше да све исконтролишем , пре свега на основу животног искуства и  примене стечених поука...али не...сваки пораз и сваки губитак су другачији....не постоји шема ....сваки ти направи тотални џумбус у глави, сваки те избаци из равнотеже, и потребно је много напора да се коцкице опет сложе и све врати , колико толико, на своје место....а у томе и је сте проблем....бар једна коцкица се не уклопи...
наравно да су највећи и тешко савладиви људски губици....то је већ посебна прича......
ипак , мени у свим мојим борбама помаже вера, па макар колико мала била....колико је јачам , утолико ми је лакше...
и на крају , ништа се не може постићи без вољених isus-sinai .Bogorodica. и наших драгих светитеља....наше молитве упућене њима за помоћ никад не остају неуслишене...

1. - 5. januar 2013.
 
Uto    1            Sv. muc.Bonifatije
 
ulje    19         Cinite dobro, dakle, i onima koji vas niti traze niti ocekuju dobra, i dajte u zajam
                       svakome  ko od vas trazi,no dajte tako kao da poklanjate,  kao da vracate tudje a ne
                       kao da dajete svoje. ( "Milostiv je onaj ko miluje bliznjega onim sto je sam primio od
                       Boga:ili novcem ili hranom, ili vlascu, ili korisnom recju, ili molitvom - smatrajuci
                       sebe duznikom posto je vise primio nego sto mu je potrebno.Kroz brata njegovog
                      Bog u njega prosi i cini Sebe duznikom" Petar Damaskin.)
 
 
Sre  2           Sv. Ignjatije Bogonosac; sv. Danilo 2. Srpski
 
ulje   20        Pokaj se, osvesti se, otrezni se, suzi se, stesni se, napregni se, pokloni se, okadi se,
                     osvesti se, zapecali se, - da bi bio narod Boziji i da bi ti Bog bio roditelj i
                     putevoditelj.Amin.
 
Cet  3          Sv.muc. Julijana; sv.Petar Kijevski
 
ulje  21        1) Gle, Hristos se moze i sada Duhom Svojim spustiti i uci u nas, u pecinu tela nasega
                    i doneti nam mir i radost. Jer je sam izrekao obecanje svakom onome koji Njega ljubi
                    govoreci: k njemu cemo doci i u njega cemo se nastaniti  Jov. 14,23
 
Pet   4        Sv.vel.muc. Anastasija  Uzoresitelnica
 
voda   22   2) Tajna je ovo velika, kako se Bog moze spustiti u telo ljudsko Svojim Svetim Duhom
                    no svi Boziji svetitelji i pravednici osetili su to na sebi kao stvarni dogadjaj, i ostavili nam
                  svedocanstvo o tome. I svi su opominjali, roditeljski i duhovnicki, da ocistimo pecinu
                  zivota svoga od skotova i razbojnika  od svake necistote i prljavstine, kako bi se
                  Spasitelj rodjeni nekad u pecini Vitlejemskoj Duhom mogao useliti u nasu pecinu.
                  Njemu se poklanjamo i Njemu pesmu pevamo: Rodjeni od Djeve Marije, Boze nas,
                  slava Tebi.Amin
 
Sub  5        Sv.10 muc.Kritskih; Prep. Naum Ohridski
 
ulje  23       Nema nijednog bogosluzenja koje Crkva ne pocinje sa recima:blagosloven Bog nas!
                  Niti ima ijednog koje Ona ne zavrsuje recima:  Slava Tebi,Hriste Boze,nadezdo nasa
                  slava Tebi. A Crkva to cini zato da bi se u dusi vernih duboko urezala misao i pesma,
                  i molitva neprekidne blagodarnosti Bogu.

To mi dođe kao sređivanje ormana- slažem i prepakujem. Na žalost, nekad iznova i iznova. Ali na kraju izvučem ono što je dobro (pouku), a ostalo spakujem u kofer i pošaljem na bespovratno putovanje.

postoje u psihologiji i tkz. apsurdni porazi zbog sekundarne dobiti. to prepozajem i u sebi, pa ću probati pojasniti.
npr. imate roditelje koji pokazuju pažnju ili naklonost prema djeci samo kada su ova npr. bolesna. onda takva djeca
da bi od rodtielja dobili takve emocije, se razbole  :unsure:   .
takva šema može da ide i u smjeru da recimo ste dobijali naklonost ili ljubav tad kada ste bili tužni jer ste izgubili nešto ili neku dragu osobu, i onda apsurd može da ide još dalje :mellow: ...
 
jesam li dovoljno pojasnilia? neki već vjerovatno ovo poznaju...

Ja se trudim da ne budem previse okrenuta sebi i svojim osecanjima... vec da budem bistre glave, da sagledam gde sam pogresila, ako jesam... da bih znala za ubuduce...
Ako nisam pogresila onda je sve mnogo lakse...
U svakom slucaju, kao sto Meda rece.. ne borim se... Posebno se ne borim sa "porazima i gubicima" jel to je vec svrseno... ne vidim svrhu ni borbi ni tugovanju...
A verujem da cesto u "borbi" sa porazima i gubicima vise ucestvuje nasa povredjena sujeta...

Ja kad bi bio na tvoje mesto nikad ne bi odlazio iz manastira.........imam 46 god i zelja da odem u manastir od moje 15godine. Inace poznajem i svedok sam ne na iskusenike nego na monahe monahinje jeromonahe arhimandrite koje su otisli iz manastir. Covek se spasava i u braku i na druge nacine u zivotu ako tvori naravno Bozju volju......samo napred