Andre Williams

http://www.sodalive.ba/wp-content/uploads/2009/10/vasar2.jpg

http://hatguide.co.uk/wp-content/uploads/2011/03/deerstalker-sherlock-holmes.jpg

http://i.telegraph.co.uk/multimedia/archive/02140/adamcoopersingingi_2140066b.jpg

Не може. Дај да видимо очи.

ова песма је реакција на Нил Јангову..

http://www.dnevnikbebe.com/Images/slika.jpg

Ускоро легализација канабиса у Уругвају?

Ако, као што тврди, поседује доказе да је Динкић опљачкао Србију и пребацио паре преко, онда ДА. У овом случају је добронамеран.

Дигитални светНемци и Французи су на овој друштвеној мрежи највише коментарисали фудбал, Американци Супербол, а Италијани дешавања око Лампедузе Поглавар Римокатоличке цркве је био активан на друштвеним мрежама Анализирајући милионе података које људи остављају на његовим страницама, „Фејсбук” је направио пресек године за нама. Милијарду и двеста хиљада корисника ове друштвене мреже у 2013. највише је коментарисало новоизабраног папу Фрању, показују званични подаци компаније из Пало Алта. Друга тема која је имала највише постављеног садржаја су избори, чему су допринела гласања у Индији, Кенији и Италији. На трећем месту је рођење „краљевске бебе” – британског престолонаследника Џорџа, а по броју коментара следи тајфун који је погодио Филипине. На петом месту је нови интернет-феномен „Харлем шејк”, на шестом реч „поплаве”, док је америчка певачица Мајли Сајрус заузела седму позицију у години у којој је имала неколико скандалозних наступа. Осми по броју размењених статуса на „Фејсбуку” је Бостонски маратон, на коме се ове године догодила трагедија: у терористичком нападу погинуле су три особе, а рањено је 176. На деветом месту је традиционална бициклистичка трка Тур де Франс, а на десетом бивши јужноафрички председник Нелсон Мандела који је преминуо прошле седмице. Листа је направљена на основу података колико се нека тема или личност помињу у објавама на овој друштвеној мрежи, по броју корисника највећој на свету. Статуси на „Фејсбуку” о папи нису изненађење пошто је поглавар Римокатоличке цркве и сам био активан на друштвеним мрежама, а неки поступци, противни протоколима, обезбедили су му велики раст популарности. Сликао се за профил на „Фејсбуку”, признао је постојање геј лобија у Ватикану и поклонио се јорданској краљици Ранији, муслиманки. Фотографија на којој се сликао са тинејџерима у Цркви Светог Августина у Риму била је права сензација на „Фејсбуку”. Поред листе најчешће коментарисаних појмова у целом свету, објављено је и 16 табела најпопуларнијих тема по појединачним земљама, међу којима нема Србије. На британској је на првом месту Енди Мари, који је у јулу освојио Вимблдон У САД је највише коментара изазвао Супербол, финале шампионата у америчком фудбалу. Међу Американцима су популарне дискусије биле и блокада владе, криза у Сирији и Џорџ Цимерман, белац ослобођен оптужби за убиство црног ненаоружаног тинејџера Тревора Мартина. Немци су највише коментарисали фудбалски клуб Бајерн, поплаве и клуб Борусија Дортмунд”. Фудбал убедљиво доминира на немачком „Фејсбуку”, јер је на петом месту листе финале Лиге шампиона. Фудбалом су опседнути и Французи, јер су током године на овој мрежи највише коментарисали свој клуб Париз Сен Жермен. На другом месту је видео игра ГТА која је ове године изашла у петом издању, а на трећем трка Тур де Франс. Бразилци су највише размењивали информације и мишљења омасовним протестима у својој земљи, а Италијани о Лампедузи, острву ка ком хрле имигранти из Африке и често на његовим обалама трагично заврше. На листи догађаја који су најчешће постављани на временску линију (Timeline) корисника „Фејсбука” на првом месту је нова веза, било да је реч о забављању, веридби или браку. На другом месту је путовање, а на трећем селидба. Ј. Ј. К. ----------------------------------------------------------- У „Дизниленду” и на мрежи Корисници „Фејсбука” имају могућност да користећи опцију пријављивања локације (чек-ин) одмах ставе до знања својим пријатељима где се налазе. Обрадом ових података, компанија је саставила листу места у 25 земаља на којима су се људи најчешће пријављивали у 2013. На списку су, између осталих, париски и токијски Дизниленд, О2 арена у Лондону, Горки парк у Москви... објављено: 11.12.2013

Са Берлинског књижевног фестивала кренула глобална иницијатива „Писци против масовног надгледања”, шта о томе кажу наши књижевници Илустрација Срђан Печеничић Берлин– Иницијатива „Писци против масовног надгледања” јуче је позвала све државе и корпорације да поштују право свих људи као демократских грађана, да одлуче колико њихових личних података може да се прикупи, сачува и процесуира. Више од 580 писаца из целог света, укључујући и Умберта Ека, Маргарет Атвуд, Арундати Рој, Давида Гросмана, Орхана Памука, Џ. М. Куција, Гинтера Граса, позвало је и Уједињене нације да креирају међународни закон о дигиталним правима. Како су саопштили организатори Берлинског књижевног фестивала, ову глобалну интервенцију организовала је мала група независних аутора, а писци сада траже да им се придруже и други широм света и на сајту change.org/surveillance потпишу овај захтев. „Надгледање крши приватну сферу и компромитује слободу мисли и ми више не желимо да гледамо оне који доносе одлуке како одбијају да делају”, рекла је немачка списатељица Јули Зех и додала „Морамо да заузмемо став, а ми, као писци, радимо оно што најбоље умемо: користимо писану реч да јавно деламо.” Танјуг *** Поводом берлинске иницијативе јуче смо позвали неколико наших књижевника са молбом да је прокоментаришу и кажу свој став према овом глобалном проблему. Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра: У потпуности подржавам иницијативу 580 писаца из целог света против масовног надгледања, и лично бих потписала тај документ. То је сјајна иницијатива. Сматрам да је приватност у последњих десетак година драстично угрожена и да се подаци појединаца злоупотребљавају преко сваке мере, док се стварне чињенице прикривају. Српски ПЕН центар, иначе, у својој традицији дужој од 85 година, врло је активан у оквиру Међународног ПЕН-а када је реч о залагању за слободу јавне речи и слободи појединца уопште, а против је насиља и гушења грађанских и стваралачких слобода писаца и новинара, као и прикривања стварних чињеница. Тако је Скупштина Међународног ПЕН-а на 77. конгресу у Београду усвојила резолуцију којом је оштро осудила мексичке власти због прикривања броја ухапшених писаца и новинара. Светислав Басара: Ја све то подржавам.Треба то све и појачати, да барабе не би радиле шта хоће. Марко Видојковић: Мислим да смо пристанком на технолошки напредак испоштовали правила оних коју су га смислили. Неко га је осмислио и дао нам да га користимо. Онај ко предњачи у технолошком развоју, а то су САД, одређује правила и увек је испред конзумената. Свет у којем интернет не би био надгледан јестеидеалан, али мислим да је немогућ. Бојим се да је интернет једна врста масовног опијата, једна од најјачих дрога на планети на коју смо се сви навукли. А дилер, као и сваки дилер, успоставља правила. Прво је интернет био спор и скуп, сада је брз и јефтин и еволуира. Мислим да ће нам неко пре укинути интернет него што ће нам допустити такву незамисливу слободу. Ја иницијативу подржавам, наравно, и разумем жељу идеалиста да свој идеал остваре. Али, мислим да се све то не може променити. Ко хоће своју приватност, требало би да заборави на интернет. Вуле Журић, председник УО СКД: Док су се петиције крајем 20. и почетком 21.века тицале безуспешних покушаја да се спрече ратови, очигледно је напредак технологија утицао да се овако укаже на опасност која није нова, али су нови начини на које заинтересовани властодршци успевају да надзиру оне чијег се деловања прибојавају. У том светлу, нема сумње да су и писци из Србије спремни да једнодушно подрже ову иницијативу, а надам се да се на поменутом фестивалу налази и неко од овдашњих колега. С друге стране, не смемо прећутати ни све присутније настојање јавних личности, у које, упркос опадању интересовања за књижевност код нас, ипак убрајам и писце, да до најситнијих детаља на мрежи разоткривају своју интиму. Испоставља се како је „кршење приватне сфере” пожељно, што такође компромитује увек жељену а тешко оствариву слободу. И док се једни залажу за укидање надгледања, у Италији се емитује ријалити програм у коме учествују кандидати који пред камерама пишу своје романе. Дејан Стојиљковић: „Морамо да заузмемо став, а ми, као писци, радимо оно што најбоље умемо: користимо писану реч да јавно деламо”, каже Немачка списатељица Јули Зех поводом иницијативе „Писци против масовног надгледања”. И ја, ето, одмах добијем оспице кад ми неко помене писце и јавно делање,то јест друштвени ангажман уметника, а понајвише колега писаца. Сасвим сам сигуран да ће и овде код нас одмах неко да покрене иницијативу да се подржи иницијатива чисто да докажемо како смо много толерантни, демократични и у кораку са Европом. А после тога – зна се. Обама усплахирено зове Путина и пита: „Владимире, шта ћемо са свом оном технологијом у коју смо уложили милијарде? Видиш да се писци буне, ајде да лепо расходујемо сателите, дронове и двеста милиона камера на које смо потрошили трећину буџета. Не бих да ми нешто замери Гинтер Грас... Добро, јесте да се он није много бунио против надгледања (и још понеких ствари) у време кад је био припадник 10. Ес-Еспанцер дивизије, али била су то друга времена.” И ту се Путин стварно забрине, па онда предложи састанак на билатералном нивоу са темом укидања КГБ и ЦИА, те самим тим и укидања надгледања, а постане одлучнији у свему кад чује да су се огласили писци из братске Србије. Не спорим да је јавно делање писаца битно. Неки књижевници су по њему познатији него по књигама које су написали. Мислим, зашто писац мора да буде само писац? И не мора његов посао да буде само писање књига. Зашто да прича буде само прича а песма само песма? Лепше је кад си ангажован. А још лепше је кад библиографију можеш да попуниш списком памфлета, петиција и иницијатива које можда ниси написао, али си их потписао. Ево, ја одмах из ових стопа и са ове тастатуре мог компјутера подржавам иницијативу, има политичари много да се устресу кад чују за то. О белосветским моћницима да говорим. Наравно, све је таштина, да не кажем сујета, како је то лепо приметио неко давно, а писци тешко да су имуни на њу. Њима је просто невероватно битно да буду битни, да се они нешто питају, да они нешто одлучују. Али живот је суров па није тако. Писце нико не ферма, па они морају да залече рањену сујетицу тако што умисле да је то шта они мисле много важно естаблишменту. Е, сад, мене занима зашто је друштвени ангажман толико цењен код уметника а није код неких других еснафа. Мислим, нико се не пита шта о глобалном надгледању мисли друштво риболоваца. Или замислите ову ситуацију... Одвезем ауто код аутомеханичара да га поправи, а он ми каже: „Знаш како, комшија, ја баш и не знам да ти заменим карбуратор али, ево, да чујеш шта мислим о правима хомосексуалаца и сечењу Амазонске шуме.” И ту није крај. Одеш код зубара, а он ти каже да не уме да ти извади зуб али зато има одличну идеју како решити проблем отапања поларних капа. Живо ме занима шта чича од кога купујем парадајз на пијаци мисли о овом надгледању. Шта је па он гори од нас писаца? М. Д. – М. В. – Р. Џ. објављено: 11.12.2013

Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла? – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији. Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву. Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека. У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу? – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним. Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“? Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве. У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна? – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења. У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити? – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15). У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман? – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола. Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу. У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом. У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе? – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере. У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо. И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу. разговарао Ненад Јовановић Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.) Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Група “Дипеш мод” у мају ове године је одржала велики концерт на београдском Ушћу, али мало је познато да је певач овог енглеског бенда Дејвид Ган још 1999. године прешао у православље. Ган, који је током деведесетих година прошлог века имао много проблема са дрогом и депресијом, оженио се са Џенифер, пореклом Гркињом и одлучио да постане православац. Ипак, певач “Дипеш мода” није једина светска звезда из западног света, која се крсти се са три прста. Источном хришћанству су се окренуле и многе друге славне личности. Православни Холивуд предводе оскаровац Том Хенкс (55) и бивша супруга Бреда Пита Џенифер Анистон (41). Док је Анистонова, која се прославила ТВ серијом „Пријатељи“, веру наследила од родитеља грчког порекла, Хенкс се православљу окренуо 1988. године, када се оженио Ритом Вилсон, такође глумицом. - Мислим да је православље моје духовно наслеђе – рекао је Том Хенкс, двоструки добитник Оскара. Хенкс је рођен као римокатолик (његов отац Амос је потомак Абрахама Линколна), али је после венчања са колегиницом Вилсон, чија је мајка Гркиња, по личном признању, упознао сву лепоту православља. Славни глумац се данас активно брине о калифорнијској цркви Свете Софије, која припада Цариградској патријаршији. Хенкс се уочи сваког Васкрсаса причешћује са породицом. Због љубави православац је постала и Наоми Кембел (40). Славна манекенка се већ неколико година забавља са Владиславом Дороњином, руским тајкуном, који се обогатио на некретнинама. Славних православаца има и међу спортистима. Најпознатији је Чех Јаромир Јагр (38), легенда НХЛ лиге и званично један од двојице најбољих хокејаша свих времена, који је 2001. године приступио Руској православној цркви. - То ми је било потребно. Преласком у православље схватио сам многе ствари у животу – искрен је Јагр. Ту је и Трој Поламалу (29), најбољи дефанзивац НФЛ лиге америчког фудбала. Иако полинежанског порекла, Трој се током брака са Гркињом Теодором упознао са православљем и постао велики верник. Пости све постове, на терену се често крсти са три прста, радо говори о православљу и редовно иде на ходочашћа по Грчкој. ИНСПИРАЦИЈА У СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ Истакнути православац је и сер Џон Тавенер (67), прослављени енглески композитор класичне музике, који је 1977. године приступио Руској православној цркви. Утицај православља, нарочито византијског канона, постао је доминантан у његовим делима, по којима је стекао светску славу. Тавенерова „Завеса храма“ из 2003. године компонована је по текстовима из антологије „Средњевековна и ренесансна српска поезија 1200-1700“, аутора Предрага Р. Драгића Кијука. извор

У Удружењу “Свети Сава” кажу да су задовољни што је акција против нарко-дилера почела, али да не могу да буду „срећни“ постигнутим резултатима. - Чини нам се да су информације о акцији и хапшењима дилера процуриле. Од 17 ухапшених, само двојица су у притвору. Заплењено је само десет грама хероина, па се питамо где је преостала дрога? Да ли полиција није упадала на места где је требало или су дилери сазнали за акцију, па су дрогу склонили - кажу у Удружењу. Они додају да на списку ухапшених, па пуштених, нема главних лазаревачких дилера. - Жао нам је што морамо да кажемо да нису ухапшени они за које смо сигурни да би били задржани у притвору. Као да смо ми у Удружењу имали више информација од саме полиције, можда би боље резултате постигли да смо ми бирали куће у које да упадају и хапсе. Не желимо да неко помисли да критикујемо, добро је што се од нечега кренуло, што постоје акције, али на овом не сме да се стане. Сви који продају дрогу морају да или престану то да раде, или да буду ухапшени. Тада смо постигли прави циљ - додају у Удружењу “Свети Сава”. извор више...

Слободан Тркуља, певач, композитор и продуцент, познат по спајању музичке традиције Балкана са савременим музичким токовима, на инсистирање фадо певачице Маризе, биће специјални гост на њеном концерту 12. децембра, у Београду. Португалска фадо певачица Мариза инсистирала је да специјални гост на њеном концерту 12. децембра у београдском Центру „Сава“ буде српски мултиинструменталиста Слободан Тркуља, саопштила је данас агенција „Лонг плеј“. Слободан Тркуља „Почаствован сам Маризиним позивом. Радује ме да је упозната с мојим стваралаштвом и да је изразила жељу да нешто изведемо заједно“, изјавио је Тркуља. Он је приметио да је Мариза „озбиљан уметник, врло посвећена и страствена у потреби да музику свог народа представи на модеран начин, обојен њеним уметничким сензибилитетом“. Мариза „Ту смо се негде и препознали, јер музику стварам из исте љубави и потребе“, додао је Тркуља. Певач, композитор и продуцент Тркуља, познат по спајању музичке традиције Балкана са савременим музичким токовима кроз пројекат "Балканополис", за Маризу каже да је на сцени „грациозна и полетна и да носи специфичну врсту суптилности у изводјењу, једну меланхоличну чежњу у гласу која комуницира мимо речи“. „Нисам још увек одабрао инструмент који ћу свирати, али ће сигурно пратити управо ту боју њеног гласа“, рекао је Тркуља, који свира петнаестак инструмената - гајде, акустичну и бас гитару, клавир, дипле, двојнице, македонску тамбуру, кавал, фрулу, флауту, јерменски дудук, саксофон (тенор, алт, сопран), кларинет, удараљке... Улазнице за Маризин београдски концерт су у продаји по ценама од 1.800, 2.200, 2.700 и 3.300 динара, на благајни Центра „Сава“ , у продавници „Југотон“ (Нушићева 27) и преко мрежа „Евентим“ и „Тикетлајн“. ртс

Предивни отац Стефан.

Имаш поздрав од Биље, Саве и Дамјана.

- Prezentacija i deklasifikacija strogo poverljivih dokumenata čiju je deklasifikaciju zatražio Evropski parlament Rezolucijom od 29. marta 2012. godine, u Članu 19. Rezolucije Evropskog parlamenta u evropskom integracijskom procesu Srbije broj 2011/2886 RSP- Izveštaj o susretu predstavnika Antikorupcijske lige Balkan sa austrijskim istražiteljima Afere Hypo i predaja dokumentacije o slučaju ʺDinkićʺ austrijskim istražiteljima. Učesnici: - Domagoj Margetić, istraživački novinar, Antikorupcijska liga Balkan - dr Darko Trifunović VREME: ČETVRTAK, 5. decembar 2013. 11 sati MESTO: Press centar UNS-a, Knez MIhailova br. 6/III, Beograd