Boba

Ovih dana sam se bacila u pripremu raznih pekmeza i dzemova. Od sljiva sa cokoladom i rumom( sve sto sam pre napravila se pojelo do sad) narandzi, grozdja, limuna a nasla sam jedan od mandarina,narandzi i banana kao i od kivija i limuna sa biberom sto cu veceras da pravim. Tako da sto se nas tice mi smo spremni. Posto i klinci poste prvu i zadnju nedelju ,kao i sredu i petak to mi je najbolje da im spremim za uzinu,a i imam vec jedan gotov obrok na dan.

Meni je vise doktora kad je cerka bila bolesna ( povracala je godinu dana bez nekog razloga),preporucivalo supe iz kesice a ne one domace.Radi se o gastroenterolozima decihjih bolnica i u Subotici ,U Novosadskoj decijoj bolnici kao i prof Radlovic u Tirsovoj. Tako da supe iz kesice nisu bas nuzno zlo. Ja ipak vise volim domace, cak i sama pravim flekice i rezance,ali nisam gadljiva ni na ove iz kesice.

ebonovina

joj pomislim svasta ,al uglavnom uvek ocutim

177 i 75 kg

Zna li neko,jel moze da se naruci preko nekog sajta ili neka prodaja on line??

Zato sto ni u kom slucaju nije normalno da dete gubi svest.Doduse ja sam i malo panicna majka.Greskom lekara mi je dete dehidriralo tolko da su joj stali bubrezi.Nisu je na vreme poslali na infuziju, i ako sam ja u roku od 5 dana 3 puta bila kod drzavnog i 2 puta kod privatnog.Dve godine mi je dete bilo bolesno, i vukla se po bolnicama od Subotice,Novog Sada do Beograda . Svega sam se nagledala i naslala, ali najvise je bilo problema jer roditelji nisu doveli dete na vreme kod lekara.Bolje da se ti za dzabe iscimas,nego da posle imas problema. I da, nisam mislila da je to urgentno tolko da ne moze da ceka ponedeljak,ali da doktor treba da je pregleda i da ti savet sigurni.

Vodi je kod lekara.Ne salim se!!Sto pre i pod obavezno!!Nemoj se igrati sa zdravljem svog deteta.

Zato sto popu mrzi da se objasnjava sa selom a i nema oko cega.Uvek pobedjuje argument "jer to tako treba",ne kosi se sa obicajima crkve tako da nikom ne smeta i to se prihvata kao pravilo.

Na predhodnoj parohiji bio je obicaj da pokojnika u snduku tri puta protresi iznad kucnog praga, da li je neko cuo za to? U 3 sela se to radilo a u ostala 2 nije . Kad sam ih pitala sto to rade dobila bih odgovor ,valja se ili to tako treba????

Hrvatska rimokatolička misija u Rusiji ! Razgovor sa p. Markom Stipetićem MSC, misionarom u Rusiji Živimo svoje živote tako da se čovjek kraj nas ne osjeća zaboravljenim i napuštenim. Ako uspijemo barem dio toga ostvariti opravdali smo naš poziv pred samim sobom i pred Bogom. *P. Marko MSC, molim Vas da se na početku ovog našeg razgovora predstavite našim čitateljima! Katolički sam svećenik u kongregaciji Misionara Srca Isusova. Deset skoro zadnjih godina studirao sam i djelovao u različitim zemljama svijeta od Sjedinjenih Država, Austrije, Brazila, Njemačke do Rusije gdje se trenutno nalazim. Inače sam rođen u Zagrebu gdje sam i pohađao osnovno i srednju školu te sam u zagrebačkoj katedrali i zaređen za svećenika 2008 godine. *Možete li nam barem malo približiti Rusiju i njezin dio u kojem se trenutno nalazite? Približiti Rusiju a pogotovo sjeverni Kavkaz nije nimalo jednostavno. Važno je znati da je „sovjetski“ mentalitet i način razmišljanja još itekako prisutan, što uopće ne treba čuditi nakon tako dugo razdoblja postojanja Sovjetskoga Saveza. Nažalost Kavkaz je jedna od onih regija u svijetu u kojoj vladaju brojne napetosti, a koje mogu svaki čas isplivati na površinu. Područje izranjeno građanskim ratovima i stalnom prisutnošću terorizma. To je veliko područje koje se proteže od Crnog i Azovskog mora i Kaspijskog jezera. Od Kumo-maničke doline na sjeveru do granica s Iranom i Turskom na jugu. Bivši SSSR bio je domovina preko više od stotine naroda,a Rusija se danas odlikuje tom nevjerojatnom raznolikošću naroda i kultura. Pogotovo je ovdje u Kavkazu gdje se trenutno nalazim ta raznolikost vrlo vidljiva sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama. Ovdje u sjevernom Kavkazu uz Ruse većinom žive i Azerbajđanci, Armenci, Oseti i Gruzijci. To se snažno očituje i na katoličkoj zajednici koja je mala ali tradicijski, jezično i kulturno jako bogata. Sama Rusija ima još mnogo problema, a pogotovo onih što se tiče ekonomije, nezaposlenosti, infrastrukture, terorizma, kriminala i korupcije. Tu su i odnosi sa susjednim državama koji nisu nimalo jednostavni. Mnoge povijesne rane su još jako svježe. *Čime se bavite u Rusiji? Koje su vam pastoralne zadaće? Misionari srca Isusova ovdje djeluju u osam župa.Centralna župa je ovdje u Pyatigorsku. Djelujemo pretežno među armenskim i asirskim vjernicima te rusima poljskog porijekla. Ovdje smo tri svećenika i tri časne sestre iz Meksika. Zadaće su brojne kao i na svakoj župi. Poseban naglasak stavljamo na pastoral mladih i katehizaciju srednje dobi. *Kakva je trenutna situacija i položaj katoličke Crkve u Rusiji? Položaj katoličke Crkve u Rusiji je još daleko od nekakve recimo normale. Sovjetska Rusija bila je carstvo rođeno na ateizmu. Religija, per se, bila je gledana kao velika prijetnja samim temeljima sovjetske državnosti i ateističkom poimanju osobe kao takve. Sjetimo se samo da je 1932 godine Josip Staljin čvrsto izjavio da će svaka religija uminuti u Sovjetskom Savezu u rekordnom roku od samo pet godina. Zastrašujuća prijetnja nije se nikada obistinila. Nego nasuprot vjera se zadržala i sačuvala na neusporedivo dramatičan način u logorima, zabitim selima, u samostanima koji su na neki način bili zatvori i u tajnosti obiteljskih ognjišta gdje je svijeća kršćanstva nastavila gorjeti dok su crkvene zgrade bile pretvorene u urede, plesne i gimnastičke dvorane. Taj mentalitet još i danas je prisutan u glavama ljudi. Vidjeti katoličkog svećenika u mnogim krajevima ovdje graniči sa čudom. Djelovati ovdje mora se jako pažljivo i diskretno s jednim posebnim istančanim osjećajem za toleranciju i suživot, za pognuti glavu i zašuti kad treba bez da se izgubi ona velika proročka dimenzija a to i mi svećenici ovdje moramo još naučiti. Odnosi sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom još su daleko od onoga kakvi bi trebali biti odnosi dvije sestrinske Crkve. Ima nekih primjera suradnje koji oduševljavaju ali i mnogih koji nas bacaju stoljeća u nazad. Novoizabrani moskovski Patrijarh Kiril izuzetno je otvorena osoba ali ta otvorenost trebala bi zahvatiti još mnoge razine sa obje strane. Nedavni posjet predsjednika Medvijedeva Vatikanu mogao bi donijeti neke pozitivne pomake. *Niču li nova duhovna zvanja u Rusiji? Što se duhovnih zvanja tiče nije baš sjajno. Vrlo su rijetki oni koji se odluče za svećenički ili redovnički poziv. Nema jedne potrebne konstante. Tu su nagla oduševljenja ali onda isto tako nagli padovi u interesu za taj poziv. A ni mi sami svećenici ovdje ne činimo dovoljno što se toga tiče. Puno puta si previše opterećen lokalnom birokracijom koja je ovdje noćna mora, da bi se temeljitije posvetili duhovnim zvanjima. Šteta. Nadam se da ćemo to ispraviti. Inače Rusija ima centralnu Bogosloviju koja se nalazi u Sankt Petersburgu. *Kako se kao svećenik i redovnik osjećate danas u Rusiji?Kakav je osjećaj biti danas katolički svećenik u toj zemlji? Jedan ruski filozof piše ruska duša je velika koliko i sama Rusija. I to jest zaista tako. Ljudi ovdje se teško otvaraju, vrlo su skeptični i nepovjerljivi prema drugoj osobi što za svećenika može biti velika prepreka. Ali kada te jednom prihvate i upoznaju onda su to najsrdačniji ljudi koje sam ikada imao prilike upoznati. Ljudi veseli i otvoreni životu. Ma na kraju mi smo ovdje samo mali neznatni pomoćnici Onoga koji puno bolje zna put do te velike ruske duše. A ovo o osjećaju kakav je kao svećenik biti u rusiji opisao bih konstatacijom jednoga ruskog pravoslavnog svećenika koja mi se urezala u pamćenje i dala neizmjerno puno snage za život ovdje. Njegove riječi bile su upućene rimo-katoličkoj delegaciji koje se nalazila u posjeti moskovskom patrijarhu. On je rekao: „Najstrašnija stvar je biti zaboravljen od vlastite braće“. Kršćanstvo u Rusiji to je mnogo puta bilo. Služiti ovoj „zaboravljenoj Crkvi“ neizmjerna je privilegija. U našoj biskupiji Sv.Klementa (Saratov) s ponosom mogu reći da smo četiri hrvata. Sestra Sv. Ivana s. Maja i dvije sestre karmelićanke s. Mirjam i s. Augustina koje se nalaze u blizini Rostova. *Redovnik ste Kongregacije Misionara Srca Isusova. Recite nam nešto o Vašoj misionarskoj redovničkoj zajednici! To je kongregacija sa preko tri tisuće članova koja djeluje u 55 zemalja svijeta. 1854 ustanovio ju je francuski svećenik Jules Chevalier. Misionari Srca Isusova bili su preteće mnogih današnjih biskupija u Brazilu, Indoneziji, Kongu, Papui, Fijiu, Colubiji, Kamerunu, Senegalu i mnogim drugim zemljama. Danas Kongregacija posebno djeluje osim u vjerskim također uvelike i u socijalnom nastojanjima u zemljama južne Amerike i Afrike. Rad u Europi ističe se po radu u župama, školama i pastoralnim centrima. *Kako je tekao Vaš svećenički i redovnički put? Kako ste došli u kontakt s ovom kod nas nepoznatom redovničkom zajednicom? Danas svoju redovničku zajednicu upoznao sam preko kapelana svoje župe Krista Kralja u Zagrebu. P. Ivan Androić također bio Misionar Srca Isusova Odlučivši se za taj poziv poslan sam u Novicijat u Chicago u Sjedinjene Države a poslije toga na studij teologije u Innsbruck u Austriji. Boravim potom na praktikumu u Brazilu u našim župama u Fortalezi, Rio de Janeiru i Sao Paulu. Kao đakon proveo sam vrijeme moga praktikuma na župi Viškovo kod Rijeke koja mi se duboko urezala u srce. U Zagrebu sam zaređen za svećenika. Kao svećenik sam djelovao u Salzburgu u Austriji, te mnogo surađivao s našom župom Bl. Alojzija Stepinca i sa župnikom Fra. Zlatkom Špeharom *Nalazimo se u svećeničkoj godini posvećenoj arškom župnik Sv. Ivanu Marija Vianneyu. Recite nam što je za Vas svećeništvo i zašto ste odlučili biti svećenik? Što je za Vas bilo presudno? Za mene je presudna bila dobrota i blagost svećenika i časnih sestara koji su obilježili moj mladenački život. Sestre Dominikanke, Male sestre, trnjanski kapelani, a posebno moj tadašnji župnik vlč. Alojzije Žlebečić čiji će dobroćudan pastirski lik ostati duboko urezan u moje sjećanje. Poziv nije ništa spektakularno i senzacijski to je jednostavno plod Boga i ljudi koji te okružuju. *Što biste na kraju poručili našim čitateljima, svećenicima a i mladima koji možda u sebi osjećaju duhovni poziv? Njima a i svima nama bih poručio da živimo svoje živote tako da se čovjek kraj nas ne osjeća zaboravljenim i napuštenim. Ako uspijemo barem dio toga ostvariti opravdali smo naš poziv pred samim sobom i pred Bogom. Razgovarao: Francisko Pavljuk Izvor: Katolici.org http://dobartekst.wordpress.com/2012/10/24/hrvatska-rimokatolicka-misija-u-rusiji/

Zeljko, u potpunosti se slazem sa svim sto si rekao. Da li ste vi svesni da moja cerkica nema skim da se igra jer madjarska deca nece da se igraju sa detetom srpskog pope?? Sta drugo da vam kazem. Ovde ima jako malo srpske dece i uglavnom sva su starija od 10 g, blizanci i imaju drugare ali ona nema, ima jednog druga i to je to. Mene srce boli svaku put kad me pita sa kim da se igra. Jadnica je i naucila madjarski da bi mogla al dzabe.

To je sve tacno! Posto sam i ja iz Novog Sada i znam sve svestenike tamo,mislim da ti ni jedan od njih nece reci da je i jedno od ovih stvari pogresno.

Mislim da nije tolko problem koliko dugo gledaju televizor ,koliko sta gledaju na njemu. Strogo vodim racina sta klinci gledaju,koju muziku slusaju.Doduse moji su sad vec veci,ne mogi tolko ni da ih pazim.Ne daju mi.Ali strogo sam pazila koje crtece gledaju,nema Vingsa ,Naruto,Jugio,Nista gde se podstice magija,satanizam i nasilje. Ako im zabranjujes nesto objasni ,ali stvarno objasni zasto.

„Пре неколико дана је један геј младић претучен месарским чекићем у центру Београда, али то овде једноставно није вест. Није вест ни да Русија полако узима у трајно власништво пропалу фирму познату под именом Република Србија д.о.о. Или да попови убијају људе ашовима...“ Овако је Стеван Филиповић (апозиција каже да је „режисер филма Шишање“) започео свој текст о Србији на рубу пропасти у новом броју НИН-а. Првом реченицом осуђује стереотипе, а трећом их подгрева. У међувремену манифестује своје знање о економији и привреди. У такву мултипрактик-упућеност можете и посумњати, али му морате признати вештину баратања реторичким триковима. Дакле, није „поп убио човека ашовом“, већ „попови убијају људе ашовима“. Појединачан случај је представљен као стање, те мени остаје само да поверујем да разуларена банда попова јури ашовима људе по улици. Почетком године никла је кампања за укидање веронауке у школама. Вешта реторика поново ступа на сцену „Немојте се молити у нашим школама, а ми нећемо мислити у вашим црквама“. Симпатична игра речи, признајем. Духовито и прилично напаљиво. Ипак, волео бих да знам: ко то има право да школе назове „својим“? Којим су то декретом оне поверене атеистима? Док ми не дојаве, могу једино да верујем законима. А у једном таквом, о црквама и верским заједницама, пише у Члану 1 да се свакоме јемчи право на слободу савести и вероисповести. А онда, 39 чланова касније: „Јемчи се право на верску наставу у државним и приватним основним и средњим школама у складу са законом.“ Часови веронауке су ствар избора. Или, боље речено, попови вас неће јурити ашовима по школским ходницима ако се определите за грађанско васпитање. У чему је онда проблем? У чистој нетрпељивости и нетолеранцији. И то најчешће од оних који се сатраше у борби за људска права. Или, поново боље речено, „људска и мањинска“. (А кад год чујем за њих, све ми се нешто јавља да мањине нису исто што и људи.) Генерализација је првокласан динамит! Њеном заслугом „попови убијају људе ашовима“. И још. Сви попови возе џипове. Сви попови освештавају бензинске пумпе. Сви попови силују дечаке. Сви попови су лопови. Информације се лакше шире и прихватају кад су уопштене до нивоа баналности и апсурда. Свештеници који су криви имају, хвала Богу, име и презиме. Суди се злочину, а не професији. Религија је вид потребе за заједништвом, а таква је потреба неодвојиви део човека, без обзира на форму кроз коју се испољава. Тако је за време Југославије религија привремено напуштена, будући да ју је надоместио осећај заједништва који је пружала идеологија братства и јединства. Када се братство разбратило, а јединство разјединило, народ се поново вратио под окриље цркве. Чак је и атеизам вера: Вера у непостојање Бога, са свим „истинама“ и догмама које красе и друге религије. И атеисти имају потребу да се уједињују и да (попут црквених мисионара) шире своју верзију истине. На банерима сајта Атеисти Србије поручује се „Не верујеш у Бога? Ниси сам“, а постоји и одељак „Донације“. Да ли вас то подсећа на нешто? У поменутом броју НИН-а, неколико страница касније, читам одличан текст о укинутој телефонској линији за помоћ потенцијалним самоубицама. Иако сам мислио да се људи углавном убијају због болести, старости, дугова, отказа или породичних трагедија, запањио ме је податак да сваки четврти то учини – због самоће. Свим становницима овог огромног глобалног села неопходан је осећај заједништва. Ако црква има начин да га верницима приушти, зашто пљувати на то? Чак и да је све у вези са црквом лаж и бесмислица, пустите друге да сами одаберу да ли ће веровати или не. Јер, што би рекао Ирвин Јалом, амерички психијатар, људима је највећи изазов „да пронађу смисао у универзуму који је у суштини бесмислен“.

Ja ne pusim vec 6 godina. Ostavila sam cigare kada mi je cerka bila bolesna, jer sam bila ubedjena da je to sve posledica mog greha.Lezala je na krevetu,bas tad smo stigle iz novosdske bolnice posle 10 dana,i opet je pocela da povraca.Zguzvala sam maltene punu kutiju cigara i dala sam zavet Bogu da nikada vise necu zapaliti samo da mi dete bude zdravo.Nisam imala nikakve krize i zelje.U to doba je i moj suprug pusio ,cak mi ni dim od njegove cigare nije smetao.Usled brige oko deteta nisam mislila na nista drugo,i nije mi predstavljala nikakvu poteskocu.Kad nam je cerki se stanje stabilizovalo i cesce smo bili kod kuce,jedino sto sam primetila je da mnogo vise jedem. Imala sam 55 do 60 kila a sad imam oko 75. Nikad nisam razmisljala o hrani kao o uzitku,nego o potrebi.Dve godine posle mene i suprug je prestao da pusi.I on je dao zavet Bogu da nikada nece zapaliti cigaru. Jednostavno pokusavao je vise puta da ostavi o nije uspeo.Ovako je znao da vise nikad nece zapaliti.Pre bi sebi ruke odsekao. I on se ugojio 20 kila posle ostavljanja cigareta.Jedna strast je zamenila drugu.Iskreno ja ne osecam nikakve razlike u svom zdravlju onda i sad,ten mi je isti isto disem...Finansiski nisam nista bolje,jer svakako sam potrosila te pare na nesto drugo. Eto,to je moje iskustvo o ostavljanju cigara

Ja sam iz usta tog istog patrijarha pre par meseci cuo"da smo mnogo godina sa njima u zavadi pa ce nam isto toliko i trebati da se pomirimo.".

Do pre koju godinu, ukoliko ti je dete alergicno na bilo sta,nisi smeo da se igras da mu dajes kupovno.Na deklaracijama su lupetali sta su stigli.Meni cera bila do 6 godine alergicna na mleko,jaja,soju i cokoladu.O pastetama, virslama, salamama je mogla samo da sanja.U sve se gura soja.Ako nema mlaka onda ima sojinog.Pise da nema nicega na cega mi je dete alergicno,ona pojede 2 keksica i pocne da povraca i da se gusi. Ja vec godinama nabavljam hranu u Segedinu,prvo sto je jeftinija a drugo sto je sigurnija. Ako pise da nema,onda nema.A opet od nasih sokova nema boljih.Jeste to pola sok pola voda al kako ga smuckaju svaka im cast.Donosila sam sve ,al nijedan ne moze da se meri sa Nektarom,Nekstom,Su vocem...

mislim da je covek stvoren da bi tezio boljem,lepsem i vecem.Sad problem je sto vecina nas sve svoje zelje i prohteve projektuje na materijalno.A opet ljudi ko ljudi,neki kukaju a neki se bore. Bas kao i ti srela sam uspesne i stvarno bogate ljuude koji su stalno kukali a opet i siromasne kojima osmeh nije silazio sa lice.Iskreno mislim da je sreca stav i odluka svakog coveka.Onaj ko hoce uvek nadje nacina , a onaj ko nece preda se. Da i ja odgovorim na pitanje. Hvala,dobro sam.Nisam gladna,nisam zedna,imam zdravu decu i muza i divne kucice koji me usrecuju. I da sve pohvale za temu.

manastir Stanjevici kod Budve, i naravno Miholjska prevlaka.

Ne govorim to,nego kako je Hristos prvina,Prvi u svemu ako su pre njega Ilija i Enoh bili u raju.

мене опет интересује ако је Христос био првина у свему, и до Његовог васкрсења сви су боравили у паклу,чија је врата он развалио. Где су за то време били Илија и Енох?

Tu knjigu sam dobila na poklon od mog kuma,sada djakona u Uzicu ,dok sam sa bolesnom cerom bila u Tirsovoj.Ona je povracala skoro 6 meseci i doktori nisu znali sta joj je.Razne diagnoze su nam govorili ,od tumora na zelucu ,epilepsije, trulih ili nesrazmernih bubrega do obicnog virusa koji traje vec 9 meseci. Doktor je jedno jutro dosao i rekao da su stigli nalazi sa raznih analiza koje smo uradili prosli put i da su jako losi,da ce uraditi dalje analize ,ali da ce joj najverovatnije trebati dijaliza.Tu noc sam celu provela placuci i moleci se za molitveno zastupnistvo starcu Jakovu i svetom Davidu. Kroz par danana vraca se sa recima da mu nista nije jasno ,i da su joj sada svi nalazi na bubrezima uredni.