Претражи Живе Речи Утехе

Mislim da bi neki ateista ovo trebao da pročita za 21 vijek. A i neki bogoslov ako ima sugestiju. Jer ateizam koji negira dokaz božijeg postojanja i božiju kaznu koja se vidi zbog rodoskrnavljenja, ipak pada na koljena. Uloga sveštenika u društvo iz jednog ugla tradicije kod nas na primorje sveštenik je po pričama starih kod nas vazda bio ugledan čovjek koji ima privatni poso pored primanja u službi crkve, nosio uniformu samo u hram ili na sahranu. a ovi kojima su sveštenici pomagali posebno, su ljudi koji su naslijedili rodoslov sa rodoskrnavljenjem, oni su se odricali imovine i radili na ovaploćenju logosa ili bi pošli u manastiire možda. migrirali neđe... A danas bi takvi da budu bogataši a popovima ili crkvi da zabrane da rade, zarade, i posjedju imovinu. to je tačno ono što je hristos predvidio. velika je opomena to što su hrista ubili. svaki put kada neki narod izgubi rodoslov, njegova egzistencija u svijetu oboženih je dovedena u pitanje. Hrista su osudili pa ubili oni koje je iritirao i otkrio da se lažno predstavljaju kao nasljednici mojsijevog zakona i što reče hristos. mogu da hule na oca i sina, ali neoprostivo je protiv duha svetog hulit jer ta hula na duh života je malo poslije hrista, bacila izrael u ropstvo kako biblija i upozorava a sa njima u ropstvo su i mrtvaci šetali i ustali na same jevreje da im pojedu zdrave loze. Tabloidima, skepticima, laicima je zajedničko da, ne-biti bludnik znači da pop živi u siromaštvo, da ostali slijede taj primjer. A u prošlosti moga đeda i prađeda pa ostalih, to znači da roditelj uči dijete svoje da neće za početak spopadat tokom i nakon adolestencije i kasnije, svoje krvne srodnike drugog pola tokom stvaranja tih važnih prvih društvenih veza budućeg čovjeka. ako je osoba rođena od roditelja koji su prekršili ta osnovna pravila. onda često inteligencija nije kako treba kao ni duševno stanje. najveća zabluda o kojoj se uopšte ne govori je ona koju je ateizam iz 20 vijeka donio sa ubjeđenjem da ljudi mogu da oduzmu nekoj zdravoj porodičnoj lozi jednu granu života. jer vjeruju da ako se njihove loze pomiješaju mogu dobit iscjeljenje potomstva. koliko je to pošteno izvedeno govori sama činjenica da je nekome trebalo da spali crkve sa rodoslovima ili samo crkvene knjige koje su neki sveštenici čuvali životima od komunista i sličnih reformatora. a ideja nije doživjela uspjeh jer je rodoskrnavljenje nasledno stanje na nivo dnk i zahtijeva posebni crkveni život. danas je zabranjeno genetsko liječenje posljedica incesta na nivo dnk. kome ta problematika nije jasna. teško će kao ateista shvatit pravoslavnu tradiciju i ulogu nekad vjere danas naučno dokazang načina živta. Nama srbima niko ne provjerava krvne veze prije braka, niko ne provjerava jeli partener osoba sa lažnim identitetom... iako partije političke jako dobro znaju kad treba obići glasače... zakon u srbiji danas dozvoljava brak rođaka što zdravstveni radnici kroz sugestije pokušavaju da promijene odavno. jedino crkva ima ranije kompletan a danas donekle uvid u krvno srodstvo svojih vjernika. mene je ovako đede naučio i ne znam jeli prećerivao možda, ali ostavo mi je rodoslov. zabranjeno je 9 koljena. a tu spada svaka kuća odakle je došla nevjesta i udala se za nekog od mojih direktnih muških predaka 8 koljena iza mene. takođe i kuće u koje se udaju sestre od mojih predaka 8 koljena iza mene. a grananje loze 4 koljena se gleda ako je recimo moja prababa imala sestru koja se neđe udala pa tu kuću izbjegavam. vidim da crkva neki sistem meni lično nerazuman koristi u svoj zakon o braku. takođe mi se čini da se toleriše ono što nije srpska pravoslavna tradicija. nego neki sistemi đe se toleriše rodoskrnavljenje kao kod ne-srpskih naroda... skeptici najčešće kažu da da hrist nije vaskrso i otišo na nebesa jer to nije moguće. mislim, ako neko ima jasnije tumačenje super, ja sam ovo čuo od starijih pravoslavaca koji nijesu išli u partiju... odprilike se kaže da hrist propovjeda svoje stradanje, uz šta kaže da će doći u dugom tijelu kao prosjak. ali ga mnogi neće poznat. nema razloga da sumljamo da se to nije ispunilo i da taj hrist nije došao i bio prisutan tokom posmrtne kremacije raspetog hrista. da nije tako, mi bi imali neki spomen grob srba iz doba nemanjića ili prije nemanjića kad su svi bili hrišćani ili neke hrišćanske sekte... ako je nečiji spomenik pronađen, to je sveštenik ili monah poneki. tek car dušan zabranjuje u odredbi 20 njegovog zakona, srbima da spaljuju tijela preminulih i sveštenicima da dolaze na kremacije, traži da ih ostave u grobove. znači ako se hrist vazino na nebesa, to je posmrtnom kremacijom jer prah ide prahu na zemlji a na nebo ode ostatak. za manje obrazovane. posotji primjer gamalijela rabina, koji je bio učitelj apostola pavla. nakon smrti on je kremiran počasno. ođe ima poziva na članke, citate iz biblije i sl. na toj temi kremacije i vaznesenja na nebesa kremacijom uglednih učitelja i sveštenika kod jevreja. http://www.jewishencyclopedia.com/articles/4740-cremation danas mladi srbin ili srpkinja iz laičke pravoslavne porodice i jugoslavije ulazi u crkvu, nemamo rodoslov baš svaki sačuvan. mi samo jednu crkvu srpsku imamo đe su komunisti rekli da svi imaju prava u njoj bez zabrane na brak i krštenja iako možda nijesu srbi ne u nacionalističkom smislu nego u smislu hrišćanske tradicije predaka koju smo mi srbi imali prije primanja hrišćanstva kao kulturu naroda. Uz to je NATO nakon što su komunisti reformisali zakon o braku, doveo lgbt koji imaju želju da budu dio crkve i pravoslavlja na neke čudne načine a ne kao vjernici što mogu da budu sigurno... I ostalo je bukvalno da reformišu Hrista pa od njega naprave nekog Sina Božijeg koji zagovara rodoskrnavljenje kao restart duše od grijeha predaka. ja se nadam da će ateista tj. skeptik 21 vijeka, više bit zainteresovan za upoznavanje Pravoslavlja, kroz čuvanje svog tijela kao hrama božijeg, naspram ateiste iz 19 i 20 vijeka. ne može niko negirat da živimo u doba kada je pravoslavna vjera dokazana. medicina je dokazala da rodoskrnavljenje nije dobro za razliku od ranijih vjerovanja Čarlska Darvina, Alberta Ajnštajna i drugih koji su rodoskrnavili u to doba osvete evropskih feudalaca koji su vladali evropom i amerikom a živjeli u rodoskrnavljenje. Ja mislim da je hitler najbolji primjer surovosti i poslijedica uspješnog rodoskrnavljenja po Darvinovom receptu u situaciji đe ujak Alojz oženi sestričnu Klaru koja mu je bila i sluškinja. čak je smiješno da je Alojzova sestra koja je rodila klaru bila u braku sa čovjekom koji se zvao Johann Baptist Polzl.

'Moj ateizam potiče iz kršćanske kulture' Dežulović je na jednom mjestu sabrao cijelu kolekciju religiozno intoniranih gadosti: od ratova i ratnih huškanja, preko amoralnog slavljenja zločina, liturgijskog ispiranja mozga i biskupske crkvene hipokrizije, kazao je Viktor Ivančić na promociji Dežulovićeve knjige 'Summa atheologiae' PrevNext 'Mislim da je ateizam prirodna stvar, a da je teizam – odnosno kršćanstvo, odnosno bog, nastao kao konstrukt iz ateizma. Zašto netko ne bi mogao biti dobar kršćanin zato što je dobar čovjek? Ne dopuštam kršćanima da neke osnovne, moralne etičke zakone, prepišu kao nematerijalnu vrijednost u vlasništvo kršćanske religije. Moj ateizam potiče iz kršćanske kulture', rekao je Boris Dežulović na predstavljanju svoje knjige 'Summa atheologiae: nekoliko heretičkih rasprava o nemogućnosti Svemogućeg' u utorak, 10. decembra u tradicionalno prepunom antikvarijatu Ex libris u Rijeci. Uz Dežulovića, na promociji su sudjelovali i fra Drago Bojić, kao autor pogovora ove knjige, Viktor Ivančić, Borisov kolega i 'duhovni brat u poetičkom smislu', a razgovor je moderirao Zoran Grozdanov, teolog i urednik u izdavačkoj kući Ex libris gdje je i objavljena ova, kako kažu, dosad najbrutalnija Dežulovićeva satira. Drago Bojić predstavio je sadržaj knjige koju čine objedinjeni tekstovi nastali u zadnjih 20 godina, ispisani na čak 600 stranica. U prvom dijelu ove knjige su tekstovi koji se tiču vjerovanja i dogmi unutar Katoličke crkve. Bojić je kazao da su to teme o kojima katolička, a i druge vjerske zajednice, ne vole govoriti i ne vole ih propitivati, a u pogovoru eksplicitno navodi da je svaki vjernik treba pročitati. - Smatram da sve iznova moramo propitivati, jer nema ništa strašnije kada se zauzimaju dogmatski stavovi te kada se s tim stavovima u javnosti želi dominirati. Katolička crkva ima apetita da se i na društvenoj razini predstavi, da utiče na svjetonazor i na sve ono što se tiče društva kao zajednice: imamo to na području obrazovanja, kulture, a zalazi se i u privatne živote ljudi. Važan je, stoga, taj dio Borisovih tekstova, važan je za one koji pripadaju Katoličkoj crkvi i koji će čitati tekstove iz vjerničke perspektive, a i za one koji nastupaju s ateističkih stajališta i pozicija, zato što kušnji i napasti dogmatskog mišljenja nitko nije oslobođen. Naša povijest pamti i dogmatske ateizme koji su ostavili iza sebe puno zla. Boris na svoj način, služeći se ironijom, sarkazmom i satirom iz različitih pozicija pokušava to propitivati - kazao je Drago Bojić. Drugi dio tekstova tiču se onoga što se događalo u zadnjih 20 godina unutar Katoličke crkve i ljudi koji pripadaju toj instituciji. Ti su tekstovi, kaže Bojić, uznemirujući, kao i to da mogu stvoriti gorčinu u stomaku onima koji su dio te institucije. Ovu grupu tekstova nazvao je – antologijom beščašća Katoličke crkve u zadnje dvije decenije. Dodao je još, u šali, da bi bilo dobro dati Glasu koncila da feljtonizira ovu knjigu. Treći dio, Bojiću omiljeni, opisivanje je djetinjstva Borisa Dežulovića gdje glavnu ulogu ima baka Kata, njegova 'mentorica u vjeri'. - Ovaj dio je prije svega u literarnom smislu fantastičan. On svoja iskustva s bakom prepričava toplo, s puno osjećaja. Čitajući to shvatio sam da je jedan od mogućih ključeva čitanja tog dijela – iako ne bih želio učitavati bilo šta - da Boris ima jednu plemenitu namjeru: ne odriče se onoga što je bilo prije, dragih ljudi, ne izbjeljuje svoju biografiju, doživljava ih kao kamenčiće u njegovom mozaiku života - dočarao je Bojić. Predgovor knjizi pisao je Claudio Battistelli, svećenik s Papinskog sveučilišta Gregoriana. Dežulović kaže da ih veže 15 godina dugo prijateljstvo kojem je kumovao Predrag Lucić, a iz tih plodonosnih svađa autora i svećenika nastalo je dosta tekstova. Iz jedne njihove polemike nastao je citat koji krasi naslovnicu knjige, a koji kaže: 'Nisam ateistički misionar, i nemam ambiciju širiti svijetom nevjeru. Meni je stalo samo Hrvatima suziti vjeru.' - Battistelli me je onda pitao ‘kako misliš suziti vjeru, na koliko točno?’, a ja sam rekao – na veličinu tuš kabine. Pitao me zašto, rekao sam 'zato da budu goli, čisti sami pred sobom i da nema mjesta za boga' - prepričao je Dežulović. Moderator Grozdanov primjećuje da je bilješku o autoru napisao kardinal Josip Bozanić, što ga čini trećim čovjekom iz katoličke zajednice koji su rekli nešto na temu njegovog ateizma – Bozanić kaže da Dežulovićevo pisanje nije vrijedno nikakve posebne raščlambe. Autor na to odgovara ‘'mislim da je kardinal Bozanić jedini shvatio o čemu je riječ.' Viktor Ivančić smatra da je na ovim prostorima nije objavljena 'prodornija, otrovnija i bolje napisana' kritika Katoličke crkve. Rekao je da prava meta Borisove knjige nije bog, već institucija. - Na jednom mjestu imate sabranu cijelu kolekciju religiozno intoniranih gadosti koje on dokumentira: od ratova i ratnih huškanja, preko amoralnog slavljenja zločina, liturgijskog ispiranja mozga, biskupske crkvene hipokrizije. Sve to Boris secira i rastavlja na proste faktore. Ono što iz ove knjige proizlazi, a to je termin Vjekoslava Perice, to je etnoklerikalizam, ova knjiga, zapravo, može poslužiti kao udžbenik iz anatomije tog etnoklerikalizma. Napadna prisutnost Katoličke crkve kod nas u političkom i javnom životu uopće ne znači da je hrvatsko društvo naplavljeno kršćanskim vrijednostima, nego baš obrnuto. I upravo to ova knjiga pokazuje – što više imamo crkve u društvu, imamo manje kršćanstva. Iz stotinu uglova ‘Summa atheologiae‘ prokazuje crkvu kao stroj za mljevenje vlastitih ideala, a božji komesar u Hrvata je kršćansku vjeru sveo na pitanja nacionalnog identiteta i seksualnog ćudoređa - rekao je Ivančić. Grozdanov je upitao Bojića zbog čega nema unutarnje kritike u katoličkoj crkvi zbog loše institucionalne prakse. Kao najveći problem Bojić vidi autocenzuru. - Veliki je pritisak s vrha, te religijske institucije imaju veliku moć i izložene su cenzuri, ali sve više ima i autocenzure. Uvijek je bilo teško progovoriti kritički, ljudi su i u prethodnim vremenima imali puno rizika, a autocenzura danas donosi počast, privilegije, razne funkcije i službe - objašnjava Bojić. Dežulović je na promociji pročitao esej 'Ima li boga?' koji je Battistelli nazvao 'glasovitom raspravom koja otvara knjigu, a koji je izazvao golemi interes i proizveo polemiku koju u teološkim krugovima nazivaju trećim vatikanskim koncilom.' Za kraj, donosimo spomenuti esej o kojem je Viktor Ivančić rekao: 'Ako je svemogući nemoguć, postavlja se pitanje zašto je potrebno koristiti toliko riječi na njegovu likvidaciju kao što je koristi Dežulović u ovom eseju. On iscrpno elaborira svoj stav.' Ima li Boga? Nema. Izvor: Novosti :: 'Moj ateizam potiče iz kršćanske kulture' WWW.PORTALNOVOSTI.COM

Danas mnogi sa setom gledaju na komunistička vremena u SSSR-u i Jugoslaviji. Školstvo i zdravstvo su ono vreme napredovali kao nikada do tada, vladala je socijalna sigurnost, bilo je mnogo manje kriminala. Ali, crkva je bila progonjena. Odlomak iz knjige Timotija Vera, episkopa Kalista: Oni koji me žele vidjeti, trpjet će nevolje i očaj. Barnabina poslanica 7, 2 »NAPAD NA NEBO« Od listopada 1917., kad su boljševici preuzeli vlast pa sve do otprilike 1988., kad su ruski kršćani slavili tisućitu obljetnicu, Pravoslavna je crkva u Sovjetskom Savezu bila u opsadnom stanju. U tih je sedamdeset godina žestina proganjanja bila različita, ali je temeljni stav komunističkih vlasti uvijek bio isti: u svim svojim oblicima religijsko je vjerovanje pogrešno i treba ga suzbiti i iskorijeniti. Prema Staljinovim riječima: »Partija prema religiji ne smije biti neutralna. Ona se mora boriti protiv vjerskih predrasuda.«[1] Kako bismo shvatili stvarnu snagu tih riječi, treba se prisjetiti da komunistička partija sovjetskoga tipa u svojim namjerama i po svojoj svrsi znači isto što i država. Pravoslavni vjernici kao i drugi kršćani našli su se dakle u situaciji bez presedana u prijašnjoj kršćanskoj povijesti. Rimsko Carstvo, iako je povremeno progonilo kršćane, nipošto nije bilo ateistička država niti je željelo ukinuti vjeru kao takvu. Osmanlije, koji nisu bili kršćani, također su vjerovali u jednoga Boga i, kao što se pokazalo, bili su prilično snošljivi prema Crkvi. Sovjetski je komunizam, međutim, u skladu s temeljnim načelima, u svom ateizmu bio agresivan i borben. Nije bio zadovoljan samo mirnim odvajanjem Crkve i države, već je se služio svim izravnim i neizravnim sredstvima kako bi zatro svaki oblik organiziranoga crkvenog života i iskorijenio svako religiozno uvjerenje. Odmah nakon dolaska na vlast, boljševici su počeli provoditi svoj program. Zakonodavstvo iz 1918. isključilo je Crkvu iz sudjelovanja u obrazovnom sustavu i konfisciralo je svu crkvenu imovinu. Crkva više nije imala bilo kakva prava; prestala je biti pravnim subjektom. Odredbe sovjetskog ustava postajale su sve strože. Dok je ustav iz 1918. još dopuštao »slobodu vjerske i protuvjerske propagande« (članak 13.), u Zakonu o vjerskim udrugama iz 1929., prijašnja formulacija zamijenjena je sljedećom: »slobodu vjerovanja i protuvjerske propagande«. Razlika je bitna: kršćanima je barem u teoriji bilo dopušteno vjerovanje ali ne i sloboda propagiranja vjere. Na Crkvu se gledalo isključivo kao na kultnu zajednicu. U načelu, bogoslužje je bilo dopušteno – posebno nakon 1943. – i postojalo je nekoliko crkvenih zgrada namijenjenih održavanju bogoslužja. Nakon 1943., Crkvi je bilo dopušteno i organizirati nekoliko ustanova za školovanje svećenika kao i ograničena izdavačka djelatnost. Ali ništa izvan toga praktično nije bilo moguće. Drugim riječima, biskupi i svećenstvo se nisu mogli baviti humanitarnim ili društvenim radom. Posjeti bolesnicima bili su strogo ograničeni i time je bilo potpuno onemogućeno pastoralno djelovanje u zatvorima, bolnicama i psihijatrijskim klinikama. Parosi nisu smjeli organizirati grupe za rad s mladeži niti kružoke za učenje, predavati katekizam ili djecu podučavati vjerskom nauku. Jedina poduka koju je pastva mogla dobiti bila je putem propovijedi u okviru bogoslužja. (Često su svećenici to znali dobro iskoristiti. Sjećam se da sam sedamdesetih godina posjetio nekoliko liturgijskih slavlja na kojima je bilo održano i po četiri-pet propovijedi; pastva je u zanosu slušala i na kraju propovjedniku zahvaljivala srdačnim usklicima, što nikad nisam doživio za vrijeme propovijedi na Zapadu!). Svećenstvu nije bilo dopušteno osnivanje knjižnica; u crkvi su se smjele držati samo bogoslužne knjige. Nisu imali brošura koje bi dijelili vjernicima niti drugi osnovni informativni materijal, čak je i Sveto pismo bilo vrlo rijetka knjiga koja se na crnom tržištu kupovala po fantastično visokim cijenama. Najgore od svega bilo je što je svaki pripadnik svećeničkog reda, od biskupa do župnika, morao tražiti od države dopuštenje za vršenje službe, a i onda je bio nadziran od tajne policije koja je bila neumoljiva i bilježila svaku izgovorenu riječ za vrijeme propovijedi. Po čitav dan budni su neprijateljski pogledi pratili tko dolazi u crkvu, radi krštenja ili vjenčanja, na ispovijed, ili zbog privatnog razgovora. Totalitarna komunistička država primjenjivala je sve vrste protuvjerske propagande, a Crkva nije imala pravo na odgovor. U prvom redu bio je to ateistički odgoj koji je sustavno provođen u svim školama. Nastavnici su npr. dobivali ovakve upute: Sovjetski nastavnik treba se ravnati prema načelu partijskoga znanstvenog duha; mora biti ne samo bezvjerac već i aktivan propagandist kojega vodi ideja borbenog proleterskog ateizma. Vješto i mirno, taktično i uporno, sovjetski nastavnik dužan je raskrinkavati vjerske predrasude i prevladavati ih, jednako u školskim aktivnostima i izvan škole, u svakome času, iz dana u dan.[2] Izvan škole, široku protuvjersku kampanju vodila je Liga borbenih ateista koju je 1942. zamijenilo nešto manje agresivno Svesavezno društvo za širenje znanstvenog i političkog znanja: među mladim ljudima ateizam je aktivno propagirala Liga mladih komunista. Muzeji religije i ateizma često su otvarani u prijašnjim crkvama kao što je kazanska katedrala u Sankt Peterburgu. Dvadesetih godina, ulicama su se znale kretati, posebno o Uskrsu i Božiću, organizirane grube i agresivne povorke. Evo kako je to opisao jedan svjedok očevidac: Na tihim ulicama nikakvih prosvjeda nije bilo – godine strahovlade postigle su svoj cilj – i gotovo je svaki prolaznik nastojao šmugnuti u sporednu ulicu, kad bi naišla neka takva šokantna povorka. Osobno mogu posvjedočiti da narod za moskovski karneval nije pokazao ni trunke oduševljenja. Povorka se kretala praznim ulicama, pokušavajući ljude nasmijati ili izazvati, ali se suočila s tupom šutnjom slučajnih očevidaca.[3] Dvadesetih i tridesetih godina nisu samo crkve masovno zatvarane nego su i mnogi biskupi, svećenici, monasi, monahinje i laici bili poslani u zatvore i sabirne logore. Jednostavno nema načina izračunati koliko je zapravo umrlo žrtava od lošeg postupanja. Nikita Struve načinio je popis imena od 130 biskupa-mučenika, ali ga i on sam drži »privremenim i nepotpunim«.[4] Ukupan broj svećenika-mučenika mogao bi u konačnici biti i do nekoliko desetina tisuća. Dakako da pod Staljinovim režimom nisu patili samo vjernici, no oni su ipak trpjeli više od većine drugih. Čak ni u doba najžešćih progona kršćana u Rimskom Carstvu, nije se dogodilo išta što bi brojem bilo usporedivo. Pod komunističkom vlašću ispunile su se prije tristo godina izgovorene riječi protopopa Avakuma: »Sotona je od Boga odvojio našu svijetlu Rusiju kako bi je zakrvavio krvlju mučenika.«[5] Kakve su posljedice na samu Crkvu imale komunistička propaganda i progoni? Na mnogim mjestima došlo je do zapanjujućeg oživljavanja duhovnog života. Istinski pravoslavni vjernici, oslobođeni svjetovnih natruha i tereta neiskrenih članova (koji su se samo društvenog probitka radi prilagođivali prilikama), zbili su redove – kao ognjem pročišćeni – te junački i smjerno odolijevali. Jedan ruski emigrant je zapisao: »Gdjegod je vjera stavljena na kušnju, obilno je šiknula milost Božja i zbila su se najdivnija čuda: ikone su se same od sebe obnavljale pred očima zadivljenih gledatelja; crkvene kupole odavale su svjetlost koja nije bila od ovoga svijeta... Pa ipak je to jedva i primijećeno. Svijetle strane zbivanja u Rusiji gotovo da nisu zanimale ostatak čovječanstva... Oni koji su slijepi za svjetlo Kristova uskrsnuća uvijek će tako prosuđivati onoga koji je razapet na križu i pokopan.«[6] Nije čudno što je u doba progona tako mnogo ljudi napustilo Crkvu jer se to već događalo i događat će se ponovno. Mnogo više iznenađuje činjenica što joj je tako mnogo ljudi ostalo vjerno. »CARU CAREVO«: GDJE PODVUĆI CRTU? U razdobljima vjerskih progona sasvim su očita načela po kojima se ti progoni poduzimaju, ali nije uvijek sasvim jasan put koji bi vjernici trebali slijediti. Kako daleko smiju biskupi, svećenici i laici ići u suradnji s režimom koji za neskriveni cilj ima odbacivanje vjere? Ruski pravoslavni kršćani su na to pitanje, u razdoblju od 1917. do 1988., odgovorili na mnogo različitih načina. Ljudi sa Zapada, koji takve progone nisu doživjeli, morali bi biti vrlo oprezni kad donose moralne sudove o postupcima ljudi koji su tada živjeli u Rusiji. Odnose između Crkve i države u Sovjetskom Savezu možemo podijeliti u pet razdoblja: · 1917.–1925.: patrijarh Tihon bori se za očuvanje slobode Crkve; · 1925.–1943.: metropolit Sergije traži modus vivendi; · 1943.–1959.: Staljin dopušta obnovu crkvenog života; · 1959.–1964.: Hruščov ponovno progoni; · 1964.–1988.: gušenje disidentskih pokreta. 1. 1917.–1925. U početku moskovski patrijarh Tihon zauzima beskompromisan stav prema boljševicima. 1. veljače 1918. proklinje i izopćuje one koje je nazvao »otvorenim ili prikrivenim Kristovim neprijateljima« te »bezbožnim vladarima tame našega doba«. Bačenu anatemu potvrdio je Sveruski sabor koji je tada zasjedao u Moskvi i ona nikada poslije nije bila povučena. Iste godine umorstvo Nikolaja II. patrijarh javno naziva gnusnim zločinom i kaže: »Tko god ne osudi taj zločin, bit će kriv za prolivenu krv«. Upravo kad su se spremali proslaviti prvu godišnjicu Oktobarske revolucije, Tihon je pozvao komuniste da odustanu od proganjanja i ubijanja nevinih ljudi. U to doba nitko osim njega nije imao hrabrosti javno dignuti glas za pravicu i za ljudska prava. Tihon je istodobno izbjegavao postrojiti se uz bilo koju političku stranu pa je odbio poslati blagoslov i bjelogardijskom vodi na Krimu, generalu Denikinu. Prirodno je da su komunisti bili nezadovoljni Tihonom i da su odlučili slomiti njegov otpor. Od svibnja 1922. do lipnja 1923. držali su ga u zatvoru i za to vrijem na njega su provodili pritisak da crkvenu vlast preda skupini oženjenog svećenstva koja je bez njegova znanja surađivala s komunističkom vlašću. Grupa se prozvala »obnovljenom« ili »Živom crkvom« koja je počela provoditi intenzivan program crkvenih reformi, uključujući i ženidbu biskupa (episkopa).[7] Iako su mnoge od tih reformi bile opravdane, svećenici o kojima je riječ su se od samog početka kompromitirali suradnjom s ateističkim vlastima. Čim je shvatio pravo obilježje tog pokreta, Tihon je s njima prekinuo svaku vezu. Unatoč početnim uspjesima, pokret je uskoro izgubio podršku vjernika, pa se ni komunisti više nisu zanimali za njega. Nakon 1926., »živa Crkva« i njezini izdanci izgubili su značenje i potpuno su iščezli tokom drugoga svjetskog rata. Tako je prvi pokušaj boljševika da Crkvu podrede sebi završio neuspjehom. Ne znamo kakvim je pritiscima Tihon bio podvrgnut u zatvoru ali znamo da je nakon izlaska govorio pomirljivije nego 1917.–1918. godine. To je vidljivo iz njegova Priznanja, objavljenog kratko vrijeme nakon izlaska iz zatvora 1923. i njegove Oporuke koju je potpisao na dan smrti (taj potpis neki smatraju spornim). Međutim, i dalje je nastojao zadržati neutralan apolitičan stav kako bi očuvao unutarnju slobodu Crkve, kao što je uostalom i kazao 1923.: Ruska pravoslavna crkva je apolitična pa stoga ne želi biti ni bijela niti crvena; ona mora biti i ostati jedinstvena univerzalna apostolska Crkva i svi pokušaji da se Crkva uvuče u politiku, s koje god strane dolazili, moraju biti odlučno odbačeni i osuđeni. Sv. Tihon umro je iznenada pod zagonetnim okolnostima. Bio je stvarni stradalnik za vjeru, a možda je bio i pravi mučenik. 2. 1925.–1943. Tihon je shvaćao da se nakon njegove smrti neće moći održati sabor, kao što je bio slučaj 1917., i slobodno izabrati patrijarha. Stoga je sam odredio nasljednike, imenovavši tri »čuvara trona« (locum tenentes): metropolite Ćirila, Agatangela i Petra. U vrijeme Tihonove smrti prva dvojica već su se nalazila u zatvoru pa je u travnju 1925. locum tenens patrijaršije postao krutitski metropolit Petar. U prosincu 1925. Petar je uhapšen i prognan u Sibir gdje je ostao sve do smrti 1936. godine. Nakon Petrova uhićenja, vodeće mjesto preuzeo je (stragorodski) Sergije (1867.–1944.), metropolit Nižnji Novgoroda s neobičnim naslovom »zamjenik« locum tenens-a. Sergije je 1922. pripadao pokretu »žive Crkve«, ali je 1924. priznao Tihona koji ga je vratio na prijašnji položaj. Sergije se u početku trudio nastaviti politiku koju je posljednjih godina Tihon vodio u Patrijaršiji. U svojoj objavi od 10. lipnja 1926. naglasio je da Crkva poštuje zakone Sovjetskog Saveza, ali je također kazao da se od biskupa ne može tražiti da u bilo kojemu smislu dokazuju svoju odanost. Zapisao je: »Ne možemo se prihvatiti obveze nadziranja političkog opredjeljenja naših vjernika.« Bio je to zapravo zahtjev za potpunim odvajanjem Crkve od države; odbivši pristati na mogućnost da Crkva postane povjerenik sovjetske politike, Sergije je zapravo želio odmaknuti Crkvu od države. U istoj deklaraciji također je otvoreno progovorio o nepomirljivosti i »suprotnostima« između kršćanstva i komunizma: »Daleko od toga da obećavamo pomiriti se s nepomirljivim i da obećavamo svoju vjeru prilagoditi komunizmu: mi ćemo ostati na istim vjerskim stajalištima koja imamo sada, a to znači da ćemo i nadalje biti pripadnici tradicionalne crkve«. Međutim, godine 1927. koja je u Rusiji bila presudna za odnose između Crkve i države – Sergije je promijenio mišljenje. Razdoblje od prosinca 1926. do ožujka 1927. proveo je u zatvoru i, kao u Tihonovu slučaju, ne znamo kojim je pritiscima bio izložen za vrijeme tamnovanja. Nakon puštanja iz zatvora, 29. srpnja 1927., objavio je deklaraciju koja se znatno razlikuje od one objavljene godinu dana prije. Ovaj put ništa nije rekao o »suprotnostima« između kršćanstva i komunizma; također se više nije zalagao za razdvajanje Crkve i države, naprotiv, povezao ih je što je jače mogao: Želimo biti pravoslavni i istodobno priznavati Sovjetski Savez kao našu građansku domovinu čije radosti i uspjesi su i naše radosti i uspjesi, čiji su promašaji i naši promašaji. Svaki udarac Savezu... napad je i na nas. Godine 1926. Sergije je odbio nadzirati politička usmjerenja svojih vjernika, a sada je i od inozemnog svećenstva zahtijevao »pismeno obećanje o potpunoj odanosti sovjetskoj vladi«.[8] Ta deklaracija iz 1927. godine prouzročila je mnogo jada pravoslavnim vjernicima u Rusiji i izvan nje. Činilo se da je Sergije kompromitirao Crkvu kako to Tihon nikada nije učinio. Poistovjetivši Crkvu s državom koja je nastojala odbaciti svaku vjeru, pokušao je izvesti upravo ono što je 1926. odbio učiniti – pomiriti nepomirljivo. Pobjeda ateizma bila bi radost i silan uspjeh sovjetske države; bi li to bila radost i uspjeh Crkve? Raspadom Lige borbenih ateista bio bi zadan udarac komunističkoj vlasti, ali to ne bi bio i udarac Crkvi. Kako se od ruskog svećenstva u inozemstvu moglo tražiti da stavi svoj potpis na obećanje o potpunoj odanosti sovjetskoj vladi kad su mnogi od njih tada bili državljani neke druge zemlje? Nije čudo da je metropolit Antonije, poglavar Karlovačkog sinoda (predstavnik ruskih biskupa u inozemstvu)[9], u odgovoru Sergiju citirao Drugu poslanicu Korinćanima (2 Kor 6, 14, 15): »Može li se svjetlost pomiriti s tamom? Može li se Krist suglasiti s Belijalom ili vjernik s nevjernikom?« I nastavio: »Crkva ne može blagosloviti antikršćansku, a još manje ateističku politiku.« Upravo je Sergijeva deklaracije iz 1927. dovela do definitivnog rascjepa između Karlovačkog sinoda i crkvenih vlasti u Moskvi. Otad će Sinod u izgnanstvu osuđivati »sergijanizam«, to jest kapitulaciju Crkve pred ateističkom vlašću. Pariški metropolit Eulogije, egzarh za Zapadnu Europu, najprije se želio prilagoditi Sergijevu zahtjevu, ali se i on od 1930. nadalje uvjerio da nije moguće održavati izravnu vezu s Moskovskom crkvom. Sergijeva politika izazvala je i diljem Rusije negodovanje. Mnogi su se prisjetili da je nekad bio privrženik žive crkve te su držali da i nadalje – u donekle izmijenjenu obliku – vodi istu politiku suradnje. Komunisti u prvom pokušaju nisu uspjeli preuzeti Crkvu s pomoću reformističkog pokreta a sada su, činilo se, u tome napokon uspjeli, uz Sergijevu pomoć. Da je 1927. godine sazvao sabor – što u onim uvjetima nije bilo moguće – Sergija vjerojatno ne bi podržala većina. Kolale su glasine da se čak i patrijarhov locum tenens, metropolit Petar, protivio deklaraciji, ali danas je to zasigurno teško ustvrditi. Međutim sigurno je da se petrogradski metropolit Josif zajedno s grupom viših hijerarha snažno odupro Sergijevoj politici i da je raskinuo svaku vezu s njime. Premda su Josif i njegovi glavni istomišljenici ubrzo bili uklonjeni sa scene i pomrli po zatvorima, pokret koji su oni pokrenuli nastavio je djelovati u tajnosti. Stvorena je katakombna crkva čiji su biskupi i svećenici djelovali tajno, odvojeni od službene Crkve na čijem se čelu nalazio Sergije. Serpuhovski biskup Maksim (Šišilenko) odigrao je važnu ulogu prilikom utemeljenja te tajne crkve; bio je privatni liječnik patrijarha Tihona i tvrdio kako je Tihonova želja bila da se Crkva povuče u tajnost ako komunistički pritisak postane nepodnošljiv. Katakombna crkva – točnije »katakombni kršćani« jer nije sasvim jasno je li postojala jedinstvena organizacija – preživjela je, iako s ograničenim članstvom, sve do kraja osamdesetih godina. Ponekad su je nazivali »istinskom Pravoslavnom crkvom«. Postojali su i ruski pravoslavni vjernici koji su podržavali metropolita Sergija. Oni su držali da se on iskreno trudio zaštititi Crkvu; da su njegovi potezi »nužni grijeh« te da je u želji da svoje stado spasi od uništenja skrušeno preuzeo na sebe »mučeništvo« laži. I doista, od njega su tražene mnoge laži. U jednom od intervjua sa stranim novinarima otišao je tako daleko da je ustvrdio kako u Sovjetskom Savezu nikad nije bilo vjerskih progona. Mnogima unutar Rusije i izvan nje to je zazvučalo kao okrutno nijekanje stradanja novih ruskih mučenika u ime Krista. Članovi Ruske pravoslavne crkve sve su do danas duboko podijeljeni u ocjeni Sergijevih postupaka. Ustupci koje je učinio 1927., u početku su malo koristili Crkvi. Zatvaranje crkava i likvidiranje svećenstva nastavilo se nesmanjenom žestinom i tokom tridesetih godina. U osvit drugoga svjetskog rata, 1939. godine, izvanjsko ustrojstvo Crkve gotovo je posve bilo uništeno. Samo su četiri biskupa imala dopuštenje za rad, a u cijeloj je Rusiji bilo preostalo svega nekoliko stotina crkava; sve bogoslovne škole i manastiri već su odavna bili zatvoreni. Bilo je to vrlo mračno doba za Rusku crkvu, ali uskoro je došlo do iznenađujućih promjena. Cijelu tu situaciju preobrazit će jedan novi važan događaj – rat. 3. 1943.–1959. Njemačka je napala Rusiju 21. lipnja 1941.; istoga dana, ne čekajući razvoj situacije, metropolit Sergije objavio je pastoralno pismo, pozivajući sve pravoslavne vjernike na ustanak i obranu ugrožene domovine. Od toga časa Moskovska je patrijaršija davala čvrstu podršku ratnim naporima: za crkvene poglavare to nije bila borba za komunizam već borba za domovinu. Istodobno su Nijemci u okupiranim dijelovima zemlje dopustili obnovu vjerskoga života. Obnova je bila neposredna, spontana i snažna. Posvuda po Ukrajini i Bjelorusiji otvarane su crkve; posebno je bila dinamična obnova u pskovskoj eparhiji pod vodstvom mladoga metropolita Sergija Voskresenskog (1899.–1944.).[10] Bilo je posve očito da ni dvadeset godina proganjanja nije uništilo vjeru u narodu. Kako je Staljin bio pod žestokim pritiskom organiziranja obrane u ratu protiv Nijemaca, smatrao je razumnim dati neke ustupke kršćanima pod svojom vlašću. Bilo je jasno da kršćani još uvijek čine znatan dio stanovništva, a Staljinu je – ako je mislio dobiti rat – bila potrebna pomoć svakoga pojedinog Rusa. Iz zahvalnosti za Sergijevu i potporu njegova svećenstva – a vjerojatno i svjestan da ne smije biti manje velikodušan od Nijemaca – popustio je pritisak na Crkvu. Ustupci su u početku bili neznatni, ali 4. rujna 1943. Staljin upućuje poziv Sergiju i još dvojici metropolita i dopušta im izbor novoga patrijarha. Tri dana kasnije skromni sabor devetnaestorice biskupa izabrao je Sergija za patrijarha. Kako je već bio prilično star, sljedeće godine je preminuo, a u veljači 1945. na njegovo mjesto izabran je lenjingradski metropolit Aleksej, koji je od 1927. vrlo odano podržavao Sergija. Dopuštenje da se obnovi Patrijaršija bio je tek prvi korak. U prvim poslijeratnim godinama Staljin je dopustio i veliku obnovu Crkve. Prema podacima Moskovske patrijaršije broj crkava se do 1947. već bio popeo na 20 000; bilo je također 67 manastira, dvije bogoslovne akademije i osam sjemeništa. Situacija je bila sasvim različita od one iz tridesetih godina. Moglo bi se pomisliti da je poslijeratno uskrsnuće crkvenog života posmrtna pobjeda Sergijeve politike iz 1927. Međutim, takav bi zaključak bio pogrešan. Ono što je spasilo Crkvu nije bilo Sergijevo vodstvo već povijesna slučajnost i izbijanje rata, a što je još bitnije: izdržljivost vjere pobožnoga ruskog naroda. No Staljinova je snošljivost imala granice. Crkvi nije bilo dopušteno ništa osim održavanja bogoslužja i školovanja budućih svećenika. I dalje se nije smjela baviti bilo kakvom društvenom djelatnošću, niti raditi s mladeži ili odgajati djecu u vjeri. Sovjetske su vlasti i nadalje Crkvu smatrale neprijateljem kojeg treba napadati cijelom propagandnom artiljerijom, na što Crkva nije imala pravo uzvratiti. Tajna policija upletala se u sve oblike unutarnjeg života Crkve. Zauzvrat se, za tu ograničenu toleranciju, od crkvenih poglavara tražilo da budu »odani« vlastima. To je značilo ne samo da se moraju suzdržavati od kritike sovjetske vlasti već i da moraju aktivno podržavati komunističku politiku u zemlji i inozemstvu. Nijedan zakon protiv vjere nije opozvan pa su vlasti u svakom trenutku mogle, kad god im se to činilo pogodnim, ponovno započeti s progonima. 4. 1959.–1964. Staljin je sve do smrti držao poslijeratni status quo. Posljednjih deset godina njegove vladavine (1945.–1953.) bile su za Rusku crkvu najpovoljnije u čitavom komunističkom razdoblju. Nažalost, Hruščov je 1959. poveo novu ofenzivu protiv Crkve, i to žestinom koja je bila tim čudnija što je na drugim područjima pokazivao tendenciju liberalizacije. Biskupi, svećenici, monasi i monahinje posvuda su bili osuđivani i zatvarani na osnovi izmišljenih kaznenih optužbi; svećenstvo je moralo podnositi velika šikaniranja pa i fizička zlostavljanja. Crkve su masovno zatvarane i njihov je broj bio sveden na 7000, što je činilo tek jednu trećinu prijašnjega broja. Od osam sjemeništa na životu su ostala samo tri, a broj manastira je pao sa 67 na 23. Osobito su velika ograničenja nametnuta u radu s mladima: svećenicima je bilo zabranjivano pričešćivati djecu, a policija u civilu često je znala s crkvenih vrata odvraćati obitelji koje bi s djecom došle na bogoslužje. Zapad nije obraćao pozornost na razmjere tih progona, među ostalim i zato što u Rusiji crkvene vlasti nisu javno prosvjedovale. Kad su na Zapadu istupale na forumima kao što su Svjetski crkveni sabor ili Praška mirovna konferencija, pravile su se da je manje-više sve »normalno« u odnosima Crkve i države. Protuvjerska kampanja naglo je prestala kad je Hruščov uklonjen s položaja, ali Crkvi nisu nadoknađeni pretrpljeni gubici. 5. 1964.–1988. Što se tiče službenih odnosa između Crkve i države, to je razdoblje formalnoga mira. Država je i dalje preko KGB-a ili na druge načine nadzirala Crkvu; čelni ljudi Moskovske patrijaršije nastavili su s djelovanjem što su bolje mogli unutar suženih granica koje su im nametnule komunističke vlasti. Da je crkveno vodstvo bilo dinamičnije i glasnije – kao što su to bili mnogi istaknuti ruski baptisti toga doba – Crkva je možda mogla dobiti veće ustupke. Zar je doista crkvena hijerarhija morala biti tako dosljedno podložna? Upravo ta pitanja su krajem šezdesetih i sedamdesetih godina sve glasnije postavljali ne samo zapadni promatrači već i pravoslavni kršćani u samome Sovjetskom Savezu. Upravo to je najveći problem tzv. petoga razdoblja u odnosima Crkve i države za vrijeme vlasti komunističke partije. No, ako je vodstvo i bilo tiho, to nisu bili drugi. Unutar Pravoslavne crkve nastao je disidentski pokret u Rusiji koji je javno prosvjedovao protiv miješanja države u unutarnje stvari Crkve. Patrijarh i Sveti sinod nisu podržali prosvjednike, naprotiv, pa ipak je njihov broj sve više rastao. Među pravoslavnim disidentima najistaknutija ličnost bio je Anatolij Krasnov-Levitin, koji je od početka 1958. objavio niz samizdat[11] tekstova u kojima je opisao brojne vjerske progone i stradanja vjernika. Slične tekstove pisao je i laik Boris Talantov koji je umro u radnom logoru. Međutim, najutjecajniji dokument vjerskoga disidentskog pokreta bilo je otvoreno pismo koje su patrijarhu Alekseju u studenom 1965. uputili moskovski svećenici otac Nikolaj Ešliman i otac Gleb Jakunjin. Oni su na podroban način opisali sve represivne poteze komunističkih vlasti protiv Crkve i upozorili na nedostatak otpora, čak na očitu suradnju crkvenih vlasti s državom. Pokušali su potaknuti patrijarha Alekseja na djelovanje, da napokon poduzme korake: »Napaćena Crkva obraća Vam se s nadom. Vlast i moć dana je Vama u ruke. Kao patrijarh posjedujete snagu da samo jednom riječju stanete na kraj bezakonju! Učinite to!«[12] Žalosno je, ali predvidivo, da je sve završilo patrijarhovom odlukom o suspenziji dvojice svećenika. No, pismo je djelovalo poput katalizatora i nadahnulo mnoge vjernike da izraze svoje dugo potiskivane osjećaje. Crkva se napokon počela oslobađati igre zaobilaženja problema, kao i konflikata i poluistina koji su je gušili. Među onima kojima je primjer oca Gleba i oca Nikolaja dao snage bio je romanopisac Aleksandar Solženjicin koji je 1972. napisao snažno »Korizmeno pismo«, uputivši ga patrijarhu Pimenu (1910.–1990.), Aleksejevu nasljedniku; u njemu je istaknuta sva tragika i ironija onodobnoga stradanja Crkve: Kojim je razlozima moguće uvjeriti sebe da je planirano uništenje duha i tijela Crkve pod vodstvom ateista najbolji način da se ona sačuva! Sačuva za koga? Svakako ne za Krista. Kojim sredstvima da se sačuva? Neiskrenošću? Ali ako je tome tako, čijim će se rukama slaviti sveti sakramenti? Njegovo osobno rješenje za probleme Crkve nalazi se u riječi »žrtva«: »Iako lišena svake materijalne moći, Crkva pobjeđuje putem žrtvu.«[13] Godine 1976. osnovano je Kršćansko povjerenstvo za obranu prava vjernika, s ciljem da pomogne svima, pravoslavnim i nepravoslavnim vjernicima. Povjerenstvo je utemeljeno u suradnji s Helsinškim odborom za ljudska prava, institucijom koja se bavi kršenjem ljudskih prava općenito. Shvaćajući da je sloboda nedjeljiva, kršćanski disidenti nastojali su konstruktivno surađivati sa širim disidentskim pokretom. Protiv vjerskog ugnjetavanja borilo se i Kršćansko sjemenište, neformalna studijska skupina za mlade ruske pravoslavne intelektualce koju je 1974. utemeljio Aleksandar Ogorodnjikov; nakon Ogorodnjikova uhićenja, na njezino čelo stao je Lav Regelson. I ruski feministički pokret koji je započeo djelovati u Lenjingradu 1979., uključio je neke pravoslavne vjernike kao što je bila Tatjana Goričeva. Nakon 1976., komunističke vlasti bile su sve strože prema disidentskom pokretu, tako da je do 1980. većina pravoslavnih članova bila ušutkana. Jedni su poslani u radne logore i u progonstvo, a druge je KGB na različite načine uspio diskreditirati. Opća perspektiva nije davala mnogo nade. Više od deset godina javnih prosvjeda u osnovi nije promijenilo odnose između Crkve i države. Crkva se nije uspjela osloboditi komunističkog upletanja, a nije bilo vjerojatno da će to postići u neposrednoj budućnosti. Prema riječima vodstva Moskovske patrijaršije, stanje je bilo – »redovito«. A onda, suprotno svakom očekivanju, došlo je do iznenadnih i temeljnih promjena. Komunistički režim koji se sedam desetljeća činio svemoćnim, urušio se kao kula od karata. MUKOTRPNA OBNOVA Jedanaesti ožujka 1985. Mihail Gorbačov izabran je za generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Sedam godina kasnije, početkom 1992., Gorbačov više nije bio na vlasti, a Sovjetski Savez je prestao postojati. Kao rezultat mjera glasnosti (»otvorenosti«) i perestrojke (»prestrojavanja«) koje je on započeo provoditi, Ruska je crkva oslobođena od svih ugnjetavanja koja su od 1917. sakatila njezin život. Iako nije ponovno stekla povlašteni položaj kakav je uživala pod carističkim režimom, Crkva je u osnovi bila slobodna. To »u osnovi« treba uvijek dodati jer je i nadalje bilo slučajeva da na lokalnoj razini vladini službenici postavljaju prepreke kao i zastrašivanja od strane KGB-a. Uostalom, većina onih koji su radili za komunističku partiju, osobito u njezinim srednjim i nižim redovima, još uvijek su bili u službi. Vuk dlaku mijenja ali ćud nikada. Najvažnija promjena međutim zbila se na zakonodavnom planu. U razdoblju od 1990. do 1992. u gotovo svim dijelovima nekadašnjega Sovjetskog Saveza stupili su na snagu novi propisi kojima je ukinut Zakon o vjerskim udrugama, koji je bio donesen još 1929. Sada je prvi put došlo do istinskog odvajanja Crkve i države. Država više neće poticati ateizam. Pravoslavna je crkva (a uz nju i druge Crkve) pravni subjekt i ima pravo na imovinu, uz neka ograničenja u pogledu otvaranja novih crkava, jer dozvolu i dalje mora tražiti od civilnih vlasti. Crkva je sada slobodna organizirati socijalni i humanitarni rad i dopušteno joj je držati bogoslužje u bolnicama i zatvorima. Također je dobila dopuštenje za misionarsku djelatnost, kao i za organiziranje grupa za mladež i okupljanje radi proučavanja Svetog pisma. Crkva je ponovno mogla objavljivati vjersku literaturu i djecu podučavati vjeronauku; vjerski nauk se kao školski predmet može predavati i u državnim školama. Zakoni su međutim bezvrijedni ako ostanu mrtvo slovo na papiru i ako se ne provode u praksi. Crkvi je već od 1988. bila dopuštena većina tih djelatnosti, a sada je to uređeno i zakonom. Od 1989. do 1992. Ruska crkva je dakle mogla ponovno izgrađivati većinu onoga što joj je zakonom bilo odobreno. Tablica na 130. stranici pokazuje promjenjivost sudbine koja je pratila Crkvu tokom sedam desetljeća: od gotovo potpunog uništenja uoči drugoga svjetskog rata, preko obnove u poratnom razdoblju, potom teških gubitaka (posebno zbog progona između 1959. i 1964.) i konačno do iznenadne obnove koja je uslijedila nakon 1988. (primijetit ćete da je i danas manje svećenika nego 1947.). Između 1989. i 1992. u prosjeku je otvarano 30 crkava na tjedan; država je vratila mnoge povijesne manastire, a znatno su proširene i obrazovne ustanove za buduće svećenike. Ipak, bilo bi pogrešno ustvrditi kako je sve u redu danas. Političke i gospodarske prilike posljednjih godina u čitavom prostoru bivšega Sovjetskog Saveza vrlo su nestabilne, a budućnost je nesigurna. Pred Crkvom stoje golemi problemi. Stanje crkvenih zgrada i manastira koje sada država vraća prilično je bijedno, a troškovi njihova obnavljanja iscrpljuju Crkvu do krajnjih granica. Po svemu sudeći, središnja uprava Patrijaršije potpuno je bez sredstava; lokalni vjernici pomažu donacijama uz velike osobne žrtve, ali vrlo malo se može postići u situaciji privredne krize u Rusiji. Osnivanje novih parohija golem je teret za postojeće svećenstvo; svećenici su i prije 1988. bili pretjerano opterećeni, a pogotovo ih je sada premalo da bi mogli udovoljiti svim zahtjevima. U neposrednoj budućnosti trebat će najmanje 7000 svećenika. Također su redovite pritužbe na nastavni program u bogoslovnim školama koji je uskogrudan i zastario i obrazovno ne priprema svećenstvo za korjenito novu situaciju koja ih očekuje na terenu. Osim toga, vjerska literatura je također oskudna i nedostatna, unatoč velikoj pomoći sa Zapada. Crkva je sedamdeset godina bila isključena iz društvenog života i humanitarnog djelovanja pa crkvene vlasti, iako im se posvuda otvaraju vrata (državne bolnice i starački domovi žude za dobrovoljcima iz vjerničkih redova), zapravo nemaju nikakva praktičnog iskustva u tom području. Crkva nema iskustva niti s organiziranjem rada s mladima niti s vjerskom podukom djece. Mora početi od početka. I to nije sve. Crkva se suočava i s manje opipljivim ali ipak ozbiljnim problemima sada pluralističkoga društva. Rusko pravoslavlje je u doba komunističke vlasti na neki paradoksalan način ipak donekle bilo pod egidom »državne Crkve« koju su vlasti, iako su je progonile, istodobno i štitile. Sada to više nije tako. Rimokatolicima i protestantima u Rusiji je također dopušteno misionarsko djelovanje. Pravoslavni to doživljavanju kao zadiranje u njihovo područje, a nemaju pravo zaustavljati ga. Svakovrsni vjerski i pseudovjerski pokreti – Hare Krišna, okultizam, čak i otvoreno sotonski kultovi – nude svoju verziju duhovog puta zbunjenoj ruskoj javnosti koja žudi za spoznavanjem smisla života, a ne zna kamo bi se okrenula. Ukratko, rusko se pravoslavlje postkomunističkoga doba mora sa svih strana suočavati s takmacima. Ustanove Ruske pravoslavne crkve 1914. 1939. 1947. 1988. 1996. crkve 54174 nekoliko stotina ?20000 oko 7000 više od 17000 svećenici i đakoni 51105 nekoliko stotina ?30000 oko 7000 oko 13000 manastiri (muški i ženski) 1025 nijedan 67 21 337 monasi i monahinje 94629 ? ?10000 1190 ? bogoslovne akademije 4 nijedna 2 2 3 sjemeništa 57 nijedan 8 3 pred-bogoslovne škole 185 zabranjene zabranjene zabranjene oko 50 studenti ? nijedan ? 2000 ? parohijske škole 37528 – – – – starački domovi 1113 zabranjeni zabranjeni zabranjeni brzo se umnožavaju bolnice 291 parohijske knjižnice 34 497 Postoje i drugi razlozi za uznemirenost. Organizacija KGB-a ostala je više-manje nepromijenjena, a mnogi njezini elementi neprijateljski su raspoloženi prema religiji. Vjeruje se da je upravo tajna policija potaknula brutalno umorstvo oca Aleksandra Mena (1935.–1990.). Postoje zlokobni elementi i u samoj Crkvi. Snažno nacionalistički orijentirana organizacija Pamjat (Sjećanje) u kojoj su aktivni i neki svećenici, više-manje otvoreno je antisemitska. Antisemitizam ima podršku i u velikom dijelu javnosti, unatoč tome što su ga osudili glavni biskupi. Nažalost, to se odnosi i na neke druge Pravoslavne crkve. Kako će se dugo sadašnja hijerarhija morati nositi s tim problemima? Njezin moralni autoritet donekle je oslabio. Nakon otvaranja KGB-ovih dosjea 1992., mnogi su laici bili zaprepašteni otkrićem u kojoj je mjeri postojalo suglasje između biskupa i tajne policije u doba komunizma. Među laicima postoji i jak osjećaj da se biskupi, školovani u doba komunizma kad je njihova parohijska djelatnost bila strogo nadzirana, ne snalaze u novonastaloj situaciji, da su često isuviše pasivni i da im nedostaje promišljenosti i mašte da iskoriste prilike koje im se pružaju. To se ne odnosi na vodeće hijerarhe kao što su metropolit Ćiril Smolenski i arhiepiskop Krizostom Irkutski. Mišljenja se razilaze i kad je riječ o navodnoj suradnji aktualnog patrijarha Alekseja (izabran 1990.) s komunističkim vlastima, ali u cjelini se drži da je pokazao čvrstinu i samostalnost dok je bio biskup u sovjetskoj državi. Pod njegovim je vodstvom episkopat prvi put 1992. kanonizirao nove mučenike koji su stradali pod komunizmom. To je korak od velikoga duhovnog značenja za rusko pravoslavlje. Posebice treba istaknuti tri kanonizirana sveca: šurjakinju ruskoga cara Nikole II., veliku kneginju Jelisavetu, koja se zamonašila nakon što su joj 1905. teroristi ubili muža, a koja je i sama stradala 1918. od boljševičke ruke; zatim metropolita Vladimira Kijevskog koji je ubijen 1918. i metropolita Benjamina (Venijamin) Petrogradskog koji je strijeljan nakon montiranog suđenja 1922. godine. Osobito mučan problem za rusko pravoslavlje bilo je oživljavanje katoličanstva istočnog obreda. Ukrajinska grčko-katolička crkva utemeljena 1596. godine Brestlitovskom[14] unijom, uključena je u Rusku pravoslavnu crkvu i prestala je postojati; brojila je oko 3 500 000 vjernika. Premda je bilo ukrajinskih katolika koji su se dragovoljno ponovno uključili u pravoslavlje, nema nikakve sumnje da je većina njih željela nastaviti živjeti u uniji s papinstvom. Nijedan ukrajinski biskup nije se izjasnio u prilog povratka; svi su bili uhapšeni i većina je umrla u zatvoru ili u izgnanstvu. Zbog izravne prisile i teroriziranja od strane policije, mnogi su svećenici i laici prividno pristali uz Pravoslavnu crkvu, ali su u svojim uvjerenjima ostali katolici; neki drugi su se odlučili za tajno djelovanje. Hijerarsi Moskovske patrijaršije, koji su zatvarali oči dok su Staljin i ateističke vlasti progonili njihovu kršćansku braću, stavljeni su u nezavidnu i lažnu situaciju. Osnovno načelo kršćana je nepristajanje uz nasilje nad savješću drugih kršćana. A sudbina je grkokatolika nakon drugoga svjetskog rata možda najmračnije poglavlje u povijesti kolaboracije Moskovske patrijaršije s komunistima. Istočni katolicizam ipak nije istrijebljen, premda je potisnut u tajnost. Jedan od rezultata Gorbačovljeve glasnosti bilo je ponovno ozakonjenje Ukrajinske grkokatoličke crkve koncem 1989. godine. Već je 1987. postalo prilično jasno da će grkokatolici ponovno izaći iz katakomba i zatražiti crkve koje su bile u njihovu vlasništvu, a sada su u rukama Pravoslavne crkve. Da je Moskovska patrijaršija preuzela inicijativu i predložila mirnu raspravu u traženju rješenja, stekla bi time velik moralni autoritet i poslije bi bilo izbjegnuto mnogo gorčine. Nažalost, ni do kakve slične inicijative nije došlo. Najprije 1987., a potom i 1988., poglavar Ukrajinske katoličke crkve kardinal Miroslav Lubašivski obratio se, usmeno i pismeno, Moskovskoj patrijaršiji i predložio da dvije strane, pravoslavna i katolička, javno i službeno objave uzajamni oprost, ali od moskovskog patrijarha nije stigao nikakav odgovor. Lako je zamisliti koliko su grkokatolici bili povrijeđeni tom šutnjom. A onda je trenutak za tu priliku prošao. Od 1989. nadalje bilo je žučnih lokalnih svađa, često obilježenih nasiljem, na temu vlasništva nad crkvenim zgradama. Budući da su se na obje strane uzburkale strasti, za pomirenje će trebati dosta vremena. Uz pitanje odnosa pravoslavnih i grkokatolika u Ukrajini, tijesno je povezano i pitanje ukrajinskog nacionalizma. Ukrajina je sada samostalna država, pa većina ukrajinskih pravoslavnih vjernika želi da i njihova Crkva bude samostalna. Nakon revolucije, doista je i bila utemeljena Ukrajinska autokefalna crkva. No, kako nije bilo moguće naći pravoslavnog hijerarha koji bi pristupio autokefalnom pokretu, na sastanku u Kijevu 1921. delegati su odlučili utemeljiti Ukrajinski episkopat bez posvećenih biskupa. Novu, »samoposvećenu« ukrajinsku hijerarhiju Pravoslavna crkva nije nikad priznala; neko je vrijeme Ukrajinska autokefalna crkva ipak cvjetala, imala je 26 biskupa, 2500 svećenika i 2000 parohija, ali ju je tridesetih godina ukinuo Staljin. Obnovljena je pod njemačkom okupacijom u drugom svjetskom ratu, i taj put biskupi su imali apostolsko podrijetlo; međutim, po završetku rata Staljin ju je ponovno ukinuo. Godine 1989. Ukrajinska autokefalna crkva ponovno je oživjela uz pomoć umirovljenog biskupa Moskovske patrijaršije, Ivana (Bodnarčuka). Sredinom devedesetih godina položaj Crkve u Ukrajini do kraja je nejasan. Grkokatolici imaju oko 2700 parohija; Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva,koja je sada podijeljena u dvije skupine (od kojih nijednu nisu priznale druge Pravoslavne crkve), ima oko 1500 parohija, dok središnja Pravoslavna crkva koja je pod jurisdikcijom Moskovske patrijaršije, ima oko 5500 parohija. Pravoslavni vjernici smatraju da bi jedino dugotrajno rješenje bilo potpuno samostalna Ukrajinska autokefalna crkva; nju bi trebale priznati i Moskovska i Ekumenska patrijaršija pod čijom je jurisdikcijom Ukrajina bila prije 1686. godine. Ali to će biti velik problem za Moskovsku patrijaršiju, jer se čak dvije trećine svih crkava otvorenih u Sovjetskom Savezu nalazi u Ukrajini, a i oko 70 posto studenata na sjemeništima su Ukrajinci. Za pravoslavne u čitavom području bivšega Sovjetskog Saveza ovo je vrijeme velike nade ali i velike tjeskobe. Iz knjige: Timothy Ware : "Orthodox Church" [1] Djela, Moskva, 1953., sv. 10, str. 132. [2] F. N. Oleschuk (tajnik Udruženja borbenih ateista): Učiteljskaja Gazeta, 26. XI. 1949. [3] G.. P. Fedotov, The Russian Church since the Revolution, London, 1928., str. 393-398. [4] Nikita Struve, Christians in Contemporary Russia, str. 393-398. [5] Iz Avakumova Života; vidi Fedotov, The Treasury of Russian Spirituality, str. 167. [6] Loski, Mistična teologija Istočne crkve, str. 245/246. Čudotvorna »obnova svetih slika« na koje misli Loski dogodila se na više mjesta u doba komunističke vladavine. Ikone i freske, potamnjele i uništene zubom vremena, odjednom su bez pomoći ljudske ruke dobile novi sjaj. [7] U Pravoslavnoj crkvi episkopi moraju biti monasi (vidi str. 291). [8] Cjeloviti tekst Sergijevih objava iz 1926. i 1927.: Matthew Spink, The Church in Soviet Russia, New York, 1956., str. 157-165. [9] Vidi str. 176. [10] Vidi Struve, Christians in Contemporary Russia, str. 68-73. Sergija Voskresenskog ne valja brkati sa Sergijem Stragorodskim, koji je bio patrijarhov locum tenens. [11] Neslužbeno objavljeni tekstovi koji kruže manje-više tajno, u tiskanom obliku ili u rukopisu. [12] Ellis, The Russian Orthodox Church: a Contemporary History, str. 292. Ova dvojica svećenika uputili su pismo i predsjedniku Prezidija Vrhovnog sovjeta, drugu Podgornom. [13] Ellis, str. 304. [14] Vidi, str. 95.

Postavio sam u odeljak za razgovor sa ateistima, ali me naravno interesuju i druga misljenja. Naime, imam utisak da ukoliko budemo dosledni u tome da je sve determinisano kako na primer govori Sem Heris i da je covek samo jos jedan od produkta evolucije bez nekog viseg smisla odnosno nagonska zivotinja neminovno mora da se sklizne u nihilizam. Voleo bih da cujem vasa misljenja

Tema za zanimljive primere poštovanja sekularnosti u Srbiji Da počnemo sa: SPC ne dozvoljava nadgrobni spomenik sa petokrakom Nelica Grujić iz Trstenika, ni posle četiri meseca, nije uspela da svom ocu Timotiju Vasoviću postavi spomen obeležje na novom groblju kod Petrove crkve u Novom Pazaru. Piše: S. Novosel Novi Pazar - 15. avgust 2017. 08:00 Nije joj ni jasno kaji se aršini koriste kad se na "žalbu podnese žalba". Jednom je ovako, a drugi put je onako. Spor između Grujić i, ispostavilo se SPC, nastao je u aprilu ove godine kada je na groblje na grob svog oca Timotija Vasovića doterala spomen obeležje sa petokrakom. Komunista Vasović sa ovog sveta je otišao prošle godine u maju bez pratnje sveštenika i sa željom da mu zvezda petokraka sija i na spomeniku. Ipak, poslednja želja ne može da se ispuni. Ne dozvoljava SPC. - Problem je u tome što spomenik koji hoću da postavim ocu "odudara" od pet modela koje je propisala Crkvena opština za Novi Pazar. Na svima njima je krst, druga obeležja ne mogu. Druga obeležja mogu, ali samo da budu postavljena horizontalno, objašnjava Grujić. Svih prethodnih meseci ova žena je kucala na vrata ovdašnjih institucija. Prvo se obratila Gradskom odeljenju za komunalne poslove, koje je odbilo njeno rešenje. Onda se žalila Gradskom veću Novog Pazara, koje je uvažilo njenu žalbu i utvrdilo da je zabrana nezakonita, da je u suprotnosti sa Ustavom, Zakonom o sahranjivanju i grobljima i gradskom Odlukom o sahranjivanju i grobljima. U odluci gradske vlade navodi se da je "utvrđeno da je povređen član 21, a u vezi člana18 Ustava, kojim je zabranjena svaka diskriminacija, kao i član 40 Odluke o sahranjivanju i grobljima, u kojem se navodi da o obliku nadgrobnih spomenika odlučuje lice kojih ih postavlja i izrađuje". Na ovu odluku, gradskoj vladi žalbu je uputila SPC crkvene opštine za Rašku oblast, koju zastupa protojerej Tomislav Milenković. Gradsko veće je, ovog puta, uvažilo žalbu SPC i odbilo zahtev pokojnikove ćerke "zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava". U žalbi je navedeno da je SPC "drastično oštećena", koja je parcelu ustupila pod određenim uslovima i u dobroj veri, sa kojom se gradska uprava saglasila prilikom potpisivanja ugovora o davanju u zakup zemljišta na neodređeno vreme za pravoslavno groblje. Navode da je nesporazum nastao kada je Grujić htela da postavi spomenik "koji odudara od standarda propisanih za nadgrobne spomenike", SPC je htela da dozvoli postavljanje "neutralnog horizontalnog obeležja "ali ne i vertikalnog, jer bi odudaralo od propisanih tipova spomenika". SPC je u žalbi navela da "ne postoji nijedan validan razlog da se njoj dozvoli ono što se ne dozvoljava drugima, da se umesto skladno uređenog groblja dozvoli jedan galimatijas i haos" i konstatuje se da je"pozivanje na član 21 Ustava Republike Srbije krajnje licemerno, jer ovaj predmet nema nikakve veze sa verom i neverovanjem". Gradsko veće je uvažilo ovu žalbu jer je "prvostepeni organ donošenjem ožalbenog rešenja pogrešno primenio odredbe Ustava Republike Srbije član 21., a u vezi člana18. Ustava kojim je zabranjena svaka diskriminacija, kao i član 40. Odluke o sahranjivanju i grobljima u kojem se navodi da o obliku nadgrobnih spomenika odlučuje lice kojih ih postavlja i izrađuje". S obzirom da se spomen obeležje komunisti Vasoviću "ne uklapa u urbanističke uslove, odnosno tipove spomenika propisanih za ovo groblje", žalba njegove ćerke je odbijena. - Za pomoć sam se obratila povereniku za ravnopravnost i još čekam odgovor. Na odluku Gradskog veća Novog Pazara žaliću se i Upravnom sudu, a ako bude potrebno žaliću se i Strazburu, ogorčeno naglašava Nelica Grujić i kaže da je za pravljenje spomen obeležja uložila 2.000 evra, a da spomenici koji su "propisani" koštaju tri hiljade evra. Ranije je protojerej Tomislav Milenković rekao da je Vasovićeva porodica bila "blagovremeno obaveštena o uslovima sahranjivanja i modelima spomenika". - Svako može da se deklariše kako god hoće, ali se mora poštovati ono što je Crkvena opština za svoje zemljište predvidela. Jedino rešenje i kompromis na koji smo spremni u ovom slučaju je da se postavi horizontalna ploča, na kojoj će pisati ime pokojnika, bez dizanja nadgrobnog spomenika. To smo i njegovim ćerkama rekli krajem novembra prošle godine, pojasnio je sveštenik Milenković. Nijedna strana ne odustaje od svoje odluke. Nadgrobna ploča sa petokrakom "leži" na groblju već četiri meseca i neizvesno je kada će biti postavljena. Groblje za ateiste Protojerej Tomislav Milenković poručio je "da je groblje kod Petrove crkve pravoslavno, a ne građansko i da bi lokalna samouprava trebalo da razmotri ideju o otvaranju groblja na kojem bi se sahranjivali ateisti". IZVOR: Dnevni list Danas

Пошто се покренуло питање на оној теми о несвесном служењу Сатани, а да се не испамује тема, реко да овде отворим. А и занимљива је тема која се често потеже у расправама...

Zato nikada neću prihvatiti Isusa. Pravi vrlinu od slabosti.

Већ извесно време се у нашој земљи дешавају разне реакције поводом јавних изјава и наступа црквених великодостојника.Када представници Српске Православне Цркве било шта јавно учине или апелују, одмах се активирају разни појединци и невладине организације које Цркву због тога оптужују за кршење „секуларности“ државе, које је наведено у уставу. Увод Те реакције се крећу од вербалних критика, до тужби. Тако имамо случај да је организација „Атеисти Србије“ упутила тужбу[1] Уставном суду Србије, због посете четири одборника новосадског парламента владики бачком Иринеју. Иста организација је тужила код повереника за заштиту равноправности патријарха СПЦ Иринеја[2], због његове изјаве у Сарајеву да: „Нема мира код оних који немају мира са Богом, који је услов за мир са другима“. Поред тога, имамо случај извесног изгреда који се догодио у Београду[3], када је професор географије вербално напао девојчицу која се прекрстила у тренутку када је чула црквена звона. Професор је бранио свој чин, позивањем на раздвојеност Цркве и државе по уставу, јер је школа државна институција. Поводом свих ових случајева се покренула жестока дебата при коментарима на њих. Већина оних који су подржали те акције, су се такође позивали на секуларност државе Србије и на њен устав, као кључни аргумент. Као што се види из назива гореспоменуте организације, велики број бранитеља „секуларности“ државе Србије су атеисти. Што је такође занимњиво, поводом устава[4], по њему је ћирилица званично државно писмо[5], Космет је део Србије[6], док је брак заједница мушкарца и жене[7]. Упркос томе, знатан број оних који се позивају на тачку устава поводом секуларности, истовремено су спремни да отворено заступају негацију неке од ових тачака устава. Поред тога, поставља се питање да ли су гореописани случајеви заиста кршење устава и секуларности (световности) или не? Да би смо то разумели, морамо да знамо шта је заиста секуларност. Шта је секуларизам? Већ се у споменутом уставу Србије дефинише шта је та секуларност (или световност): „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.“[8] Поред тога, нешто даље у уставу се то понавља: „Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе.“[9] Што је такође битно, тај исти устав забрањује ширење расне, националне (и што је овде важно) верске мржње[10], као што јемчи слободу мишљења и изражавања, изузев у кршењу јавног морала и безбедности[11]. По неким другим изворима, секуларизам, световност или лаицизам је одсуство верског мешања у послове државе као и одсуство државног мешања у верске послове[12][13][14]. Такве дефиниције су у складу са оним што пише у нашем уставу. Треба знати да је секуларизам или лаицизам схватање које се развило, као компромис између појма званичне државне религије и званичног државног атеизма. Дакле, он је решење које стоји између прогона религије из јавног живота и њене репресије, као и постојања званичне државне религије. Такво схватање се развило као последица искуства Француске револуције, где је успостављање државног атеизма и прогона католичке цркве од стране државе изазвало крвопролиће, сурову репресију, терор и контрареакцију. Из овога следи да секуларизам није исто што и јавни атеизам. Управо успостављање секуларног поретка треба да обезбеди верске слободе, а не потискивање вере. Дакле, по уставу Србије, световност (или секуларност) државе је раздвојеност државе и Цркве. То никако не значи да због тога Црква нема право на јавна иступања, јер је то право загарантовано чланом 44. устава. Пошто су држава и Црква раздвојене, то не даје право некима да захтевају од Цркве њено потпуно повлачење из сфере јавног живота, посебно када се узме у обзир да јавни живот и држава нису иста ствар. Наопако схватање секуларизма код нас У нашем друштву се јављају одређена схватања секуларизма, који немају суштинске везе са његовом природом. Захтев за прогоном СПЦ из јавног живота, уз позиве на секуларизам је леп пример појмовне збрке коју имају особе које такве захтеве изричу. Наиме, та збрка се приказује у мешању појмова државе и јавности. Држава и јавни живот нису иста ствар, иако држава може да дозвољава или ограничава јавне слободе у случају да угрожавају општу безбедност и јавни морал. Држава која ограничава јавно испољавање вере из принципа није секуларна држава, већ атеистичка држава. Секуларна држава је верски неутрална, иако може да омогући посебне привилегије традиционалним верским заједницама, које су део историјског искуства одређених народа и држава, као и оним којим припада велик број (или већина) грађана. Такве случајеве имамо у знатном броју европских земаља, на пример у Немачкој или Шпанији. Исто тако имамо пример једне од најстаријих секуларних држава – САД, где се на новчаницама појављује мото „In God we trust“[15][16]- „У Бога се уздамо“. Исти мото се појављује и на државним зградама.[17] Такође, у тој секуларној САД имамо случај „Заклетве застави Сједињених Америчких Држава“[18], која је уобичајна заклетва нацији и застави САД и која се изговара на јавним манифестацијама и у америчким школама. Она гласи: „Заклињем се застави Сједињених Држава и републици коју представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све.“ Тако да појам „секуларности“ чак не искључује верске елементе унутар институција секуларне државе, посебно ако они одсликавају уверења и културно наслеђе огромног броја грађана (демоса). Захтеви које неки појединци или организације у Србији подносе у односу на СПЦ , су у суштини захтеви за обарање секуларности државе, под изговором борбе за секуларност. Ово је рецидив претходне комунистичке епохе и надменог става претходног система у односу на СПЦ. Потискивање вере из јавне сфере, као и мешања световних институција у рад СПЦ (и других верских организација) је битно обележје јавног атеизма који иако није био званичан, је био суштински поредак у комунистичким земљама, а који се лицемерно такође подводио под термин „секуларизма“. У заиста демократском друштву постоји слобода говора и слобода вероисповести, што укључује и СПЦ. Суштински гледано, СПЦ се води као невладина организација (или НВО). Као таква има право на слободу деловања као и друге НВО, а као верска организација има посебна права загарантована уставом. Мало је иронично да хајку на њу спроводе друге и знатно мање организације (али веома гласне и добро плаћене), које износе ствари које се заиста и суштински косе са уставом Србије, нарочито око питања Космета све позивајући се на тај исти устав у случају СПЦ. То лицемерје бранилаца „секуларизма“се може видети и спрам других верских заједница у Србији. Тако имамо случај верског великодостојника једне друге верске заједнице[19][20][21] који не само да је отворено кршио секуларност земље, већ је давао изјаве које су спадале у домен класичних претњи и уцена. Тај исти великодостојник се такође кандидовао за председника Србије[22]. Занимњиво да се нико од „бранилаца секуларизма“ није огласио поводом ових изгреда великодостојника једне религије код нас. Са друге стране, ти исти чекају и најмањи повод да оптужују СПЦ да крши секуларни поредак. Из овога можемо слободно закључити да сви ти покрети, организације и појединци уопште нису борци за секуларност (коју тумаче по својој вољи) нити чак прави атеисти, већ друштвено-политичко-пропагандни агитпроп усмерен само и искључиво против СПЦ као мете. Колико је та дволичност велика, може се видети и из чињенице да се суседне државе, иако секуларне, активно мешају у црквена питања, унутрашње и у послове СПЦ, чије представнике прогањају. Најбољи пример су Црна Гора и Македонија. Иако се тиме на груби начин крши начело секуларности, нема никог да се огласи поводом тога од „секулариста“ у тим земљама па и у самој Србији. Такође имамо замерке поводом увођења веронауке у школе, што се такође тумачи као „кршење секуларности“. Наравно, оно што се избегава рећи је да је веронаука изборни предмет који се никоме не намеће. Са друге стране, омогућен је такође изборни предмет грађанског васпитања за оне који не желе да шаљу своју децу на веронауку. Предмет веронауке је омогућен за припаднике свих традиционалних верских заједница, не само православних. Као што се види, „бранитељи секуларности“ по обичају имају проблем само са православном веронауком. Упркос добровољности при избору веронауке, „секуларним“ активистима смета туђи избор и туђа слобода. Смешно је позивање на „секуларност“ у случају веронауке, када нпр. у секуларној Немачкој (најмоћнијој чланици ЕУ) постоји веронаука у државним школама и чији учитељи се финансирају из државног буџета. Не треба заборавити да веронаука нема само теолошки аспект, већ се такође тиче духовног и културно-историјског наслеђа једног народа и државе, чиме се деца упознају и са унутрашњим аспектом свог наслеђа који се не може научити на историји или социологији, а које њему прилазе на спољашњи начин. Такође је занимљиво постојање тзв. „црквеног пореза“[23] у секуларним земљама ЕУ, који постоји за вернике у већ наведеној Немачкој, као и Аустрији, Швајцарској, док је у Шведској и Италији обавезан за све грађане без обзира да ли су верници или не. Све те државе су по уставу секуларне и чланице су ЕУ. Код нас такав порез не постоји, али се може замислити драматична реакција „секулариста“ уколико би неко то предложио, по угледу на земље ЕУ. Многи од тих активиста се позивају на секуларни поредак као на савремену, либералну и европску вредност која је носилац друштвеног напретка. Наравно, оваква схватања су погрешна. Важно је схватити да у Европи постоје државе које имају званичну државну религију[24] и које стога нису секуларне. Што је још важније видети, скоро све земље са државном религијом у Европи су чланице ЕУ. Те земље су: Исланд, Данска, Велика Британија, Грчка и Малта. Једини изузетак је Монако, који није члан ЕУ. Тешко да можемо назвати те земље „заосталим“ и „ретроградним“. Упоредимо несекуларну Данску и секуларну Молдавију да би постало јасно да секуларност државе није гарант ни животног стандарда, ни постојаности институција, ни слобода као ни личне сигурности становништва. Дакле, чак и тај аргумент отпада. Имамо случај већ наведене девојчице и њеног наставника код нас. Како приватни верски гест једне особе у државној институцији може угрозити секуларност државе? Сама девојчица уосталом није представник државе нити државни службеник, за разлику од наставника, а њен верски чин није исто што и верска служба, посебно када се има у обзир да верски чин прекрштавања има и такође световну улогу, где се користи чак и код атеиста. Овде се види до каквог апсурда иду „секуларисти“. Тако се некима не допада химна Србије, јер се у њој помиње Бог, док им грб такође смета због верског симболизма. На страну то што верски симболизам постоји на знамењима великог броја земаља у свету, без обзира да ли су секуларне или не. Не би чудило уколико би после почели да траже рушење храмова, јер би по њиховој искривљеној логици постојање верских храмова на јавним местима такође могло да се протумачи као „кршење секуларности“. Да не говоримо о крстовима на споменицима , које чак ни најмилитантнији атеисти у историји нису рушили, али који се сада налазе на удару „секуларних хуманиста“ и „бораца за људска права“.[25] Оно што најсмешније је чињеница да те групице ирационалних и острашћених активиста представљају смешно мали проценат становништва, али који је толико агресиван и гласан, да се медијски више чују од огромне већине. Закључак Појава бораца за „заштиту секуларне државе“ је феномен, који је код нас преузет са Запада и није изолован случај. Ради се о облику милитантног атеизма, наравно левичарског порекла, који под маском борбе за већ постојећи секуларни поредак покушава у ствари да га обори и замени државним атеизмом. Оружје у том процесу је спиновање појмова и термина, да би се постојећим појмовима придодала значења која су другачија или супротна од њих. У Србији се ти покрети и појединци идеолошки надовезују на комунистичку прошлост, коју посматрају са носталгијом. Тако се идеја секуларизма вешто изједначава са идејом атеизма, иако је секуларизам суштински настао из реакције на државни атеизам. Можда чак ни термин „милитантни атеизам“ није баш прави термин за овај феномен, јер главна мета напада лажних секулариста нису све религије као такве (што би се очекивало од доследних атеиста), него само и искључиво хришћанство. То се може видети и из њихових двоструких стандарда спрам ислама, а што се такође може приметити и код нас (као што је показано). Дакле, овде је реч пре свега о антихришћанству, које своје постојање заснива на супростављању хришћанском учењу и пре свега верским институцијама. Ти покрети су углавном усмерени против традиционалних верских заједница у својим земљама. Тако активиста у већински католичкој земљи ће нападати искључиво РКЦ, док ће код нас нападати СПЦ, а у протестантској локалне протестанске деноминације. Без обзира на те разлике, ради се о усклађеном глобалном покрету. Има неке ироније, да тај глобални покрет управо подрива класична рационална либерална начела и слободе на које се позива. Тако имамо потпуно појмовно извртање, где религија која је потпуно јавна ствар постаје приватна ствар, док сексуалност постаје јавна ствар. Док се религије које су учествовале у формирању читавих друштава протерују у четири зида, дотле сексуалност која је увек била сведена у домен приватности постаје јавна и друштвена ствар. Колико је успешан тај активизам био на Западу, пример је чињеница да су у Француској забрањене црквене процесије хришћана на јавним местима због „секуларности“, али је зато дозвољено пародирање и исмејавање хришћанства на геј парадама у тој истој Француској.[26][27][28] Док се хришћанска симболика протерује из јавне сфере на Западу јер „вређа осећања“ оних који нису религиозни или хришћани, истовремено се дозвољава јавно изругивање том истом хришћанству и његовим симболима на већ споменутим геј парадама.[29][30][31] Муслимани отворено пркосе француским законима и јавно се моле на сред улица и тргова у Француској[32] (за разлику од хришћана), а једини који су гласније протествовали су били припадници десничарског „Националног фронта“ Ле Пена, не левичарски „секуларисти“ од којих се то прво могло очекивати. Такође, француске власти су забраниле јавно служење свињетине и алкохола у областима где живе муслимани, да они не би били „увређени“[33]. Наравно, редовно изругивање хришћанству не би требало да вређа никога. Ствар је у томе што је милитантна постмодерна антихришћанска левица, агресивним лобирањем и инфлитрацијом на Западу заобишла све демократске процедуре да би утицала на институције, формирање и тумачење закона. Тиме користе државу против већинских и традиционалних заједница. Пошто се већинске и традиционалне заједнице поистовећују са својим државама, оне су спремне да послушно поштују одлуке отуђених и интруисаних политичких елита које директно раде на њихову штету. Оног тренутка када се захтеви те антихришћанске левице прихвате у институције државе и законе, онда сами већински народи и традиционалне верске заједнице почињу послушно да делају заједно са тим индоктринисаним институцијама власти против самих себе. Зато је јако битно раскринкавање наопаких и лажних аргумената, који се користе у медијском нападу, што је средство притиска на институције да се покоре захтевима тих антихришћанских активиста. Што се тиче нас, постоји већ пример на Западу шта се дешава када се таквој наопакој аргументацији да за право. [1] http://vesti.krstari...zili-odbornike/ [2] http://www.b92.net/i...12&nav_id=645682 [3] http://www.kurir-inf...e-clanak-417504 [4] http://www.sllistbeo..._srbije_cyr.pdf [5] Члан 10. устава Србије. [6] Преамбула устава Србије, члан 182. устава Србије. [7] Члан 62. устава Србије. [8] Члан 11. устава Србије. [9] Члан 44. устава Србије. [10] Члан 49. устава Србије. [11] Члан 46. устава Србије. [12] http://en.wikipedia....rg/wiki/Laïcité [13] http://en.wikipedia....hurch_and_state [14] http://en.wikipedia....wiki/Secularism [15] http://upload.wikime...od_we_trust.jpg [16] http://upload.wikime...arter_Proof.png [17] http://upload.wikime...e_Capitol_3.jpg [18] http://en.wikipedia....e_of_Allegiance [19] http://www.mondo.rs/...eti_vatrom.html [20] http://www.vesti.rs/...opet-preti.html [21] http://www.smedia.rs...zaku-VIDEO.html [22] http://www.vesti.rs/...ili-prorok.html [23] http://en.wikipedia....wiki/Church_tax [24] http://en.wikipedia..../State_religion [25] http://hungeree.com/...en_2312862k.jpg , http://www.kyivpost....ml10gc4/big.jpg [26] http://www.trust.org...57b0e.jpg&w=649 [27] http://0.tqn.com/d/g.../1/0/1/nuns.jpg [28] http://www.flickr.co...84984/lightbox/ [29] http://www.godlikepr.../116802e084.jpg [30] http://www.painetwor...s/ed/ed0010.JPG [31] http://www.intoleran..._522efa1155.jpg [32] http://www.guardian....france-election [33] http://plancksconsta...nd_muslims.html

Teolog o bibliji, darwinu, evoluciji, ateizmu i hriscanstvu. http://www.youtube.com/watch?v=mEwrkjTbWgU