o.Gavrilo

Bog blagoslovio brate Martirije HVALA!!!

ИНТЕРНЕТ – КЛУБ „Православна мисија XXI века“ У веку електронике и инфoрмационих технологија, када средства масовне информације, а нарочито Интернет мрежа, имају значајан и стално растући утицај на сазнаље људи, за Цркву је важно да их искористи за проповедање Јеванђеља. Осим тога, у најближој будућности, без коришћења компјутером, тешко да ће се моћи наћи озбиљан посао, и, ако Православна омладина не буде овладала овом техником, она ће брзо бити потиснута на маргину живота, где неће моћи да пружи озбиљан хришћански утицај на друштво. Управо због тих озбиљних православних младих људи и осмишљен је и отворен Интернет-клуб у црквеном дому при Свето-Илинском храму у граду Виборгу. Много времена пре отварања клуба, још 2006. године, у парохији се коначно појавио лични сајт о чијој неопходности је одавно говорио Настојатељ храма, протојереј Игор Викторович Аксенов. На сајт је прво постављен историјат храма са фотографијама, распоред богослужења и низ тематских чланака. Савешћу оца Настојатеља и трудом парохијана, сајт се динамично ширио и убрзо напунио новим садржајима. Сајт је почео да се обнавља 2-3 пута недељно и у односу на друге сајтове, достигао је висок ниво посећености. Убрзо су се појавиле и даље се развијају нове рубрике посвећене раду са децом и омладином. У лето 2007. године, коначно су почели да се одржавају редовни састанци у Интернет-клубу. Основни задатак клуба је контакт са тинејџерима и омладином, који се интересују за компјутерску тематику, обука за рад на Интернету, тражење информација у православном делу руског Интернета и избору интересантних материјала ради објављивања на парохијском сајтуи и обнављању сајта. У Клубу раде како тинејџери, тако и старија омладинска популација, која се већ бави осмишљавањем, дискусијама и коректуром чланака за наш сајт. У процесу овог рада аутори усавршавају како навике рада на комјутеру, тако и умеће да писмено изражавају своје мисли. Уз све то, клуб ни за кога није затворен. На рад и сарадњу позивају се сви,који поштују задатке клуба.У перспективи сајта у плану је рад на оснивању интерактивне екскурзије у оквиру храма, као и даље усавршавање и допуњавање сајта. Осим наведених искустава, у Клубу се код искуснијих корисника може узети обука за брзо слепо куцање са десет прста, затим, разне методе рада са канцеларијским програмима, пакетима векторске и растерске графике, web-техологија, електронске поште. Позивамо све, који своје слободно време желе корисно да проведу, да дођу уторком од 18-20 и недељом од 17-20 часова. За сва питања можете да се обратите координатору Клуба Бикову Антону Сергејевичу на мобилни телефон (***) 756-37-82. Извор: http://www.na-gore.ru Превод: Танкосава Дамјановић

Duhovni razgovor o.Gavrila sa bratom Petrom *** Pomaže Bog, oče Gavrilo! Blagoslovite, oče moj! Nešto razmišljam, pa ne znam kada idete u banju? Niste bili na vezi, a želeo sam juče da Vas pitam i da mi pomognete nešto oko pitanja misionarenja. Naime, zanima me da li po svaku cijenu treba misionariti, odnosno pričati o vjeri, i koji je način misonarenja najbolji? Da li to zavisi od osobe do osobe, i kako se prilagodjavati situaciji? To me malo zbunjuje, jer nekada sam znao o vjeri da pričam gdje god sam mogao, ali onda, poslije te priče, duša ostane nekako tužna i kao da se i sama poljulja u vjeri... O.Gavrilo - Bog blagoslovio, brate Petre. Odgovor na tvoje pitanje o misionarenju naćićeš u ovom poučnom tekstu iz Pravoslavnog misionara „Svetosavlje - sinteza dve najveće zapovesti" od 1. novembra 2008. godine: „ Svetosavlje je ljubav. To je ljubav koja se penje od zemlja ka nebu i koja silazi sa neba ka zemlji. To je ljubav kojom se ljubi Bog, ali kako? Ljubeći bližnjega svojega, mi ljubimo Boga, jer je drugačije i nemoguće ljubiti Boga. O tome svedoči i uči sveti apostol Jovan kada kaže: „Ako ko reče: ljubim Boga, a mrzi brata svoga, laža je; jer koji ne ljubi brata svoga kojega vidi, kako može ljubiti Boga koga nije video?"(1. Jovan 4, 20). Isto tako ne može ljubiti bližnjega onaj koji ne ljubi Boga, jer ljubav je jedino od Boga i Bog jeste ljubav: „Ljubljeni, ljubimo jedni druge; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga" (1. Jovan 4, 7). Zaista, samo bogoznanci ljube, jer znati Boga znači znati ljubiti. To je druga putanja ljubavi, putanja od neba ka zemlji i nazad. Isusov primer i žrtva "Tom putanjom, putanjom Ovaploćenja i Vaznesenja, kretao se i Onaj koga je Otac Njegov poslao da nas ljubavi pouči, da nas životu pouči i da nam život i ljubav daruje", piše Aleksandar Milojkov. Kako? Dajući sebe, život svoj žrtvujući. To je istinska ljubav i istinska zakletva o kojoj prorokovaše proroci, a koju ispuni Sin Božiji, Spasitelj sveta, Gospod naš Isus Hristos. Biti i postojati To je vera da se smrću smrt ruši, da se život brani samo životom. To je vera koja razlikuje „biti" i „postojati". Jer čovekom se može samo „biti", dok beslovesna i neživa tvar može „postojati". Tako, ljubav, radost, tuga, oni ne postoje, oni bivaju u odnosu čoveka i čoveka. A tamo gde nema ljubavi, radosti, tuge, nema ni čoveka, tamo stanuje beslovesje i smrt. Ispunjenje prve dve zapovesti Svetosavlje je ništa drugo do naše ispunjenje Zapovesti o kojoj „vise Zakon i Proroci". Prva je - " Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim", a druga je kao i ova: „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe". Govoreći o ljubavi prema bližnjem, Hristos je izjednačava sa ljubavlju prema Bogu (Matej, 22, 37-39). Bogoljublje i Rodoljublje Te dve Zapovesti, Bogoljublje i Rodoljublje, jesu zapravo jedna i jedinstvena Zapovest: Bogorodoljublje. Ova Zapovest jeste temelj hrišćanstva na kome su nazidane sve ostale zapovesti, Zapovest o kojoj „visi sav Zakon i Proroci" (Matej, 22, 40). Bogoljublje i Rodoljublje, nerazdeljivo Bogorodoljublje, to je Svetosavlje. Samo takvi treba da živimo i samo takvi i možemo da živimo - da ljubimo Boga i ljubimo Rod svoj i tako ispunimo Zapovest Hristovu. Zato, odreknemo li se Svetosavlja, odreći ćemo se i sebe samih, postojaćemo, ali nas biti neće..." Brate Petre, verujem da ćeš nakon pročitanog ovog poučnog teksta, svoj misionarski dar umnožiti da bi duhovno progledali oni, koji se nalaze u duhovnom mraku ovog prolaznog zemaljskog života. A, pomogavši drugima, trasiraćeš i sebi put ka Carstvu Nebeskom. *** Oče, ja se trudim da tako i živim, i zaista je ovo što ste rekli najljepši vid misonarenja, znači kroz lj u b a v prema Gospodu i prema svome bližnjemu. Hvala Vam, oče moj, na ovim radosnim riječima! Da, moramo da se trudimo da živimo tako da dajemo ljubav ljudima, jer jedino u tome i vidim čudo Ljubavi Božije, kada se medjusobno ljudi vole u istini. Eto, vidite, ja sam to bio nekako zaboravio, pa sam se zato zapitao: „Šta još treba da se uradi...?? O.Gavrilo - Baci mreže u žitejskoje more i stavi duhovni mač reči Božje, da bi se napunile mreže ljudskih duša i da stanu na put ka Carstvu nebeskom... *** Ako bi Bog dao da uz pomoć Njegovu bude tako, oče moj mili!. Hvala Vam i blagoslovite!

Bog blagoslovio o. Ivane brate Aleksandre i sve redomom dole naniže HVALA NA SRDAČNOJ DOBRODOŠLICI i na ovaj virtulni susret i saradniji na misionarskom polju rada.

Hvala o. Ivane na zajedničkoj misionarskoj saradnji, hvala i na pozivu i omogućili ste mi da budem na vašem FORUMU vi ste mi predložili još prošle godine ka bijasmo par puta preko E-poštom ali eto ništa nije kasno te se brat Dejan setio uvezi Radio Blagovesti.

O.JERONIM IGUMAN PANTELEJMONSKOG MANASTIRA "Dnevnik monaha u XIX veku" o.Gavrilo>>> ‎"DNEVNIK MONAHA " U XIX veku iguman Pantelejmonskog Manastira, Jeronim, je zatražio da svi monasi bratstva pišu dnevnike. Mnogi nisu hteli i pitali su: Oče šta da pišemo? Ono što vidite to i pišite. Kada se probudite vidite da je sunce izašlo, to zapišite. Sve što zapišete će ostati onima posle nas. Prvo, dnevnici nam daju mogućnost da razumemo kako su monasi sagradili velike zgrade bez mašina. U to vreme su koristili samo mule i volove. Ispada da su manastiri XIX veka podizani uz pomoć volova. Pišite o monasima koji su podizali ove manastire. Monasi koji su bili jači su mogli da podignu i nose više nego mule i volovi. Takvi su bili Ruski monasi, pravi junaci. Na primer, Jeronim je noseći velike težine dobio kilu težine tri kilograma. Zbog bola ne samo da nije mogao da stoji već ni da spava. Zato je spavao samo petnaest minuta dnevno. Ipak, on je živeo i radio i niko nije znao za njegove muke sve do njegove smrti. Naravno neki fakti iz dnevnika su zadivljujući. U dnevnicima nalazimo priče Svetog Siluana o njegovom detinjstvu i mladosti. Jednog Vaskrsa, posle bogate večere, njegova braća odoše kod svojih prijatelja, a on ostade kući. Njegova majka mu predloži da mu isprži jaja. On to prihvati, a ona mu isprži oko pedeset jaja i on ih sve pojede. Tih godina je radio sa svojom braćom na posedu princa Trubetskoja i za praznik je ponekad odlazio u kafanu. Dešavalo se da popije po tri litara vodke za noć, ali nikada nije bio pijan. Jednom dok je napolju bilo mnogo hladno i sve zaleđeno, on je sedeo u kafani, a jedan od gostiju koji je proveo noć u kafani je hteo da krene kući pa je otišao da osedla svog konja. Ali brzo se vratio i rekao: Problem! Ne mogu da idem kući jer se debeo led nakupio na nogama mog konja koji je u bolovima zbog toga. Simeon mu reče: Dođi, ja ću ti pomoći. Kada je stigao u štalu podigao je konja i prislonio konjsku glavu uz svoju i čvrsto je držao. A čoveku je rekao da uzjaše i da poskakuje na leđima konja. Led je spao sa nogu konja i čovek je odjahao svojoj kući. Simeon je golih ruku mogao da prenese vrelu posudu supe sa šporeta na sto. Mogao je udarcem da probije kroz debelu dasku. Mogao je da nosi veliki teret i imao je retku izdržljivost na toplotu i hladnoću. Mogao je da jede velike količine hrane i radi puno. Ali ova snaga, koja mu je služila da zaradi dosta novca, je bila uzrok njegovog najvećeg greha za koji se kasnije mnogo kajao i ispovedio ga. Jednom za vreme seoske Slave, kada su svi u selu slavili, Simeon je šetao ulicom sa svojim prijateljima i svirao usnu harmoniku. Prema njima su išla dva brata. Stariji, krupan i jak, je bio pijan. Kada su se susreli jedan od braće je uzeo harmoniku Simeonu i započeo svađu. Ali toga dana Simeon nije pokazao svoju nadmoć nad ostalim ljudima i samo je ubedio pijanog čoveka da ide svojim putem iako ga je on gurnuo. Ali to nije bilo sve na dan kada su devojke pratile šta se dešava i smejale se. Simeon u svom dnevniku piše šta se dalje dogodilo sa starijim čovekom. U početku sam se predao ali odjednom osetih sram zato što su se devojke smejale i udario sam ga u grudi. On odlete od mene i pade na leđa na sred ulice. Krv i pena su tekle kao reka iz njegovih usta. Svi su se prepali i uplašili uključujući mene jer sam mislio da sam ga ubio. Mlađi brat je uzeo veliki kamen i gađao me u leđa. Upitah ga: da li hoćeš i tebe da udarim, a on pobeže. Ljudi koji su bili blizu mi pomogoše da umijemo povređenog čoveka hladnom vodom, koji je uspeo da ustane za oko sat vremena i jedva otišao svojoj kući. Bio je bolestan nekoliko meseci ali je ostao živ. Morao sam da se čuvam, jer su me njegova braća često čekala noću sa noževima i motkama, ali me Bog spasio. Kada je Siluan stigao u manastir imao je još veću snagu. Na primer, u monaškim dnevnicima piše da je Sveti Siluan mogao zamahom ruke da zakuca ekser u debelo drvo. Danas ni čekić ne može da uradi to svaki put. Da li je ovo istina? Da, zaista, kao i da svi mogu da pišu. http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4920

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović 20. septembra 2010 godine Izvor: http://www.isihazm.ru/?id=384&sid=34&iid=178 http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4999

EPIFANIJE TEODOROPULOS-PISMO ZILOTU PRVI PUT SE PUBLIKUJE Epifanije Teodoropulos je jedan od vodećih bogoslova Grčke Crkve. Iako nije poznat u Rusiji, njegove knjige predstavljaju jedinstveno svedočenje života u Hristu i kanonskoj trezvenosti ... U Atini, 22. jula 1971. godine Prepodobnom Nikodimu, monahu bratstva jeromonaha oca Jefrema, koji živi u Provati blizu Karijesa, na Svetoj Gori. Moj dragi, oče Nikodime, uvek se raduj u Hristu Isusu, Gospodu našemu! Tvoje pismo sam dobio pre mesec dana. Zbog velike zauzetosti kasnim sa odgovorom i molim te da mi oprostiš zbog toga. Kratko ću odgovoriti zadržavajući pravo da se ponovo vratimo na ovu, ako budeš poželeo da nešto preciziramo. Pre svega, dragi moj oče Nikodime, moram da te upoznam sa gorkom istinom, koja će, verovatno, i tebi lično zvučati paradoksalno i čak te mnogo iznenaditi. Do sada sam zbog ikonomije, izbgavao da iznosim svoju poziciju ili sam je izražavao u tajnosti. Ali sada, kada su stvari otišle toliko daleko, da pojedini ljudi, koji su se, na nesreću, zbog svog slabog poznavanja stvari, pridružili starokalendarcima, postaju žrtve bezobzirne propagande protiv Crkve, došlo je vreme da kažem istinu, bez okolišavanja, ništa ne tajeći. Oče Nikodime, oni, koji se plaše ekumenizma, prelaze kod starokalendaraca i ništa ne dobijaju. Odlazeći od jedene jeresi, oni padaju u drugu. Naravno, oni nisu svesni da padaju u drugu jeres, ali to ni na koji način ne menja stvarno stanje stvari. Nemoj da misliš da sam nepravedan ili da preuveličavam. Da bi zaštito svoj stav ja ću ti navesti dokaze. Šta je to j e r e s, dragi oče Nikodime? Izopačenost vere? Šta je to izopačenost vere? Narušavanje verskih načela? Naravno, ali, ta izopačenost nije jedina. Izopačenje vere je i potenciranje i davanje statusa da je nešto versko načelo, čak i onome što nije načelo. Znači, ako neko kaže da je versko načelo kao uslov spasenja, nešto drugostepeno, ili čak dobro, tada on automatski postaje jeretik! Hoćeš li da ti navedem primer? Evo – čuveni jevstatijevci (evstafiane)! Šta su oni uradili? Izopačili su verska načela? Koja? Možda o Svetoj Trojici? Možda o dve prirode Gospoda? Možda o Anđelima? Možda o đavolima itd.? Ne! Ni jedno versko načelo oni nisu izopačili. Ali, šta su onda uradili? Oni su u Crkvenim dogmama, koje su uslov za spasenje, potencirali drugostepene stvari: bezbračnost i uzdržanje od mesa. Crkva kaže: „ Sve to je dobro, sveto, bogougodno i dostojno pohvale, ali nije i uslov spasenja i nije dogma vere“. „Ne!“ – besno su vikali jevstatijevci. – „Oni, koji se ne uzdržavaju od braka i od upotrebe mesa, ne mogu da se spase!“ Šta se onda dogodilo? Na Gangrskom saboru Crkva ih je proglasila jereticima i na mnoge stavila anatemu. Dragi oče Nikodime, lepo je i sveto poštovati jedinstven kalendar, koga u Crkvi ipak nikada nije ni bilo svuda. Ali, ono nije dogma vere, ono nije uslov spasenja. „Ne“, - viču starokalendarci. – „Zbog narušavanja jedinstvenog kalendara (a kada je Crkva u potpunosti poštovala jedinstven kalendar?!) Crkva je ostala bez blagodati i Svete Tajne nemaju dejstvo. (Slušaj i užasavaj se!) I, naravno, novokalendarci su ostali bez blagodati, znači, i bez mogućnosti spasenja“. Brate, Nikodime, ta strašna tvrdnja sadrži užasnu jeres i hulu na Duha Svetoga. Ti nesrećnici su pitanje kalendara i eorotološka pitanja uvrstili u dogme i proglasili za uslove spasenja! Naravno, nema ničega dobrog ni u postojanju dva kalendara u Pravoslavnoj Sabornoj Crkvi, koja je suštinska u celoj vaseljeni. Loše je, veoma je loše, što je došlo do zamene kalendara. Ali je potpuno nedopustivo da jedinstven kalendar i ostalo smatramo za verska načela i da spasenje i dejstvo Svetih Tajni zavise od njih. Neka se starokalendarci pridržavaju starog kalendara a da pri tom čuvaju opštenje sa Crkvom. Tada nikakve opasnosti ne bi bilo. Ali, oni su došli do toga da su odstupili od Crkve da ne bi bili lišeni blagodati i spasenja! Ja znam da među starokalendarcima ima ljudi, koji se ne slažu sa sličnim bogohuljenjem, ali, šta je suština, ima i ovih drugih, koji su u prvom redu vođe starokalendaraca, i koji se pridržavaju jeretičkih pogleda. Poslušaj dijalog koji su mi dostavili iskreni revnitelji, ali „ne revnitelji po razumu“. Kakvi sve mogu da budu simptomi ove bolesti crkvenog saznanja, nedavno smo imali interesantan razgovor sa jednim mladićem, koji je prišao starokalendarcima: JA: - „Zašto si izašao iz Grčke Crkve?“ On:- „Da ne budem u zajednici sa jereticima-ekumenistima“. JA: - „Da li to znači da su svi grčki Episkopi ekumenisti?“ On:- „Ne, ne! Oni su u zajednici sa patrijarhom-ekumenistom. A je ne želim da održavam kontakt sa onima, koji su u zajednici sa jereticima-ekumenistima“. JA: - „Da li ti smatraš da je kalendar dogma i da su novokalendarci lišeni blagodati i da moraju ponovo da prime miropomazanje kao oni koji se preobraćaju iz jeretika?“ On: - „Bože sačuvaj! Ja ni malo ne verujem u to bezumlje starokalendaraca. Njima sam prišao samo da bih izbegao, makar i indirektan, kontakt sa jereticima-ekumenistima“. JA: - „Ipak, ti nisi izbegao kontakt sa drugom jeresi: tvrdnju starokalendaraca da je reforma kalendara Crkvu lišila blagodati. To nije obično bezumlje, ako govorimo tvojim ličnim rečima. To je najužasnije bogohuljenje i jeres“. On:- „Ali, ja lično ne verujem u te stvari“. JA: - „Pa ipak ti imaš kontakta sa onima, koji u njih veruju“. On:- „Šta da radim? Zbog principa ikonomije, ja moram da ih trpim?“. JA: - „Dobro, zašto onda opet zbog principa ikonomije, nisi trpeo grčke Episkope, koji održavaju kontakte sa Patrijarhom? Vidiš kako si zapao u protivrečnost? Priznaješ da su većina grčkih Episkopa pravoslavni, a ipak izbegavaš kontakte sa njima zato što oni održavaju veze sa Patrijarhom. Kontakte sa ekumenistima, makar bili i indirektni, ne priznaješ, a u isto vreme priznaješ bilo kakav kontakt sa onima, koji propovedaju drugu jeres i tvrde da spasenje zavisi od kalendara! Pa, šta si dobio? Osim toga, nemoj da misliš da si izbegao indirektan kontakt sa ekumenistima“. On:- „Kako to?“ JA: - „Slušaj, ti si postao žrtva iskusnih propagatora: starokalendarci na sav glas, do promuklosti, viču da nas i samo jedna zajednička molitva sa Patrijarhom i njegovim istomišnjenicima čine sličnim njemu pa čak, i ako drugačije mislimo od onoga što propagatori propovedaju. Oh, kada bi tu svoju tvrdnju oni lično makar malo poštovali! Dragi moj, budi malo u manastirima starokalendaraca, pre svega u Lakovrisi, u predelu Atike. Tamo ćeš videti automobile, iz kojih izlaze novokalendarci, koji su ovde došli da se pomole na Liturgiji. (Čak sam čuo da nedeljom na službu dolazi mnogo više novokalendaraca nego starokalendaraca!) U časopisu, koji izdaje manastir, od poklonika, koji žele da se pomole u manastiru, traži se da budu pristojno obučeni i da nepristojno obučeni ljudi u manastir ne dolaze. To se odnosi kako na muškarce, tako i na žene i na decu. Ni reči nema o tome da u manastir ne dolaze novokalendarci. Ne! Jedina molba da se ne dolazi u neodgovarajućoj ideći. Ako je ta molba ispunjena, vas više ni o čemu ne pitaju. Ako je molba ispunjena, znači novokalendarce vrlo rado primaju na zajedničku molitvu i učešću na bogosluženju. Meni je poznato mnogo slučajeva kada su starokalendarski sveštenici bez ikakvih ograničenja puštali novokalendarce na Tajnu Ispovesti i čak na Božanstveno Pričešće. Znači, Tajne Ispovesti i Pričešća bile su dostupne licima, za koje su vođe starokalendaraca u drugo vreme tvrdile da su odstupili od istine i spasenja, ako pripadaju Grčkoj Crkvi, koja održava kontakt sa Patrijarhom. Dobija se strašna zbrka! Tako, ukoliko tvoji istomišljenici učestvuju u zajedničkim molitvama i kontaktiraju sa nama, koji se molimo i opštimo sa Patrijarhom, ti, dakle, imaš indirektan kontakt sa njim! I, šta si dobio? Ti ne samo da nisi izbegao indirektan kontakt sa ekumenistima, već se pokazalo da imaš neposredan kontakt sa jereticima druge vrste...

http://manastir-lepavina.org/novosti/BanjaMljecanica/misljenje.jpg

Saša Lazić pala je na Kosovu glava cara Lazara ali je zadobijen vjenac slave, a i sada da car Lazar dodje još bi jednom stavio glavu na panj...onda je to učinio za ime Gospodinovo i dizanje pravoslavlja u nebo i opet bi...na Kosovu je prolivena SVETA krv, posijana je svetost iz koje niče slava, proslavljeno je ime Gospodinovo koje je bilo, jest i biće u vjekove...mala- VELIKA Jovana je plod posijanog pravoslavlja, tlo plodno koje prima riječi iz koje niču novi plodovi i u takvima se vidi istinska slava Lazareva Kosova...da joj dragi Bog podari još mnogo "riječi"..

Srdjan Milic Licno sam upoznao ovu devojku i nocio kod njih za vreme posete Kosmetu u grupi Obilazak Kosmeta, ovo je samo delimicno ono sta Jovana oseca u sebi u odnosu na ono sta sam doziveo a da jos nije rekla i video u kakvim uslovima zive, nije samo to procitati i osecati se sa bolom vec i licno doziveti...

Nenad Badovinac malu Jovanu sam upoznao kada sam bio u Orahovcu, prvo sam je video u srpskoj narodnoj nošnji, kako je sve dobrodosle goste u dvorištu crkve posluživala sa slatkim na Vidovdan. Posle smo trebali negde prespavati pa smo smestaj dobili bas kod male Jovane i njenih roditelja, gde smo bili lepo ugošćeni. Pričali smo i veselili se sve dok naveče nije nestalo struje i vode. To je bilo samo svakodnevno isključenje struje i vode. Na to su tamo u srpskoj enklavi vec navikli. Sutradan smo malo improvizirano igrali tenis, verujem da će Jovana ako ne postane vrhunski pisac, jednog dana postati vrhunska tenisačica. Narednog smo se dana pozdravili s malom Jovanom i njenim roditeljima, te smo otišli. A malu Jovanu smo ostavili u jednoj maloj srpskoj enklavi veličine 500x500 metara. Da svoje detinjstvom provodi tamo, na svom rodnom Kosovu i Metohiji, pomagajući roditeljima i brineći o svojim mladjim sestrama i braći. Pozvali smo je da kada ce god moci da bude nas gost u Beogradu.

Srecko Urosevic Хвала Господу на виду који је упио и у срце спустио ове твоје речи, у срце где живи свако наше Косово, а наша срце када се у једном Телу Христовом споје обухватају читав свет неучитљив и неухватљив у географске мапе, сателитске снимке, земљу невидљиву за GPS-ове...

Zeljko Jovisic Pomaze bog Dragi Oce Gavrilo, Sta da kazem na ovim prelepim recima ove bogo nadahnute Devojke. Nedamo te nedamo zemljo Dusanova , bila si i bices Srbinova. Mi nedamo da nam gaze Svetu zemlju Cara Laze no Kosovu božur cveta nedamo te zemljo Sveta. Zahvaljujem vam Oce da ste opet poceli da nam postujete , ove predivne Price Pouke mongo znace za duse gladne duse zedne.