o.Gavrilo

FIZIČKA KULTURA U ŽIVOTU HRIŠĆANINA http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5184_1258623936_000085_928599.jpg&size=500 „Bavljenje fizičkom kulturom važno je isto koliko i bavljenje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da se duhovno i fizičko spoji u jednom čoveku – kao što je Božanstveno i ljudsko spojeno u Jednoj Ličnosti Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista. Na sjedinjenju jednog i drugog gradi se ceo čovečiji život...“ Danas se ni malo slučajno, i to veoma često, u crkvenoj tematici postavlja pitanje odnosa prema fizičkoj kulturi i sportu. Zašto je baš danas, kao nikada do sada, to pitanje toliko aktuelno? Danas na tu temu odgovara profesor za fizičko vaspitanje, Magistar za sport u oblasti lake atletike, zamenik predsednika Udruženja pravoslavnih roditelja, Nikolaj Sokolov. Zašto se među pravoslavnim vernicima postavlja pitanje - da li je korisno ili je pak štetno baviti se fizičkom kulturom i sportom? Čini se da svi želimo da budemo zdravi i jaki i da nismo bolesni. Ali, polemiku oko tih pitanja započinju neki protivnici zdravog načina života, koji smatraju, da fizička kultura i sport nisu nužni za spasenje duše čovekove, i da čak mogu biti predmet grehovnog ponašanja za pravoslavnog hrišćanina. Hajde da pokušamo da ovo pitanje razjasnimo... «Kada čitamo delove Jevanđelja, gde vidimo kako je Hristos vaskrsao mrtvoga ili iscelio bolesnika, retko razmišljamo o tome šta ljudsko telo znači za Samog Boga, koji ga s ljubalju sazda za večni život, a šta bi ono moglo da znači za nas?“ – rekao je Mitropolit Antonije Surožski u svojoj besedi. I stvarno, naše telo je stvorio Bog, i zato je ono fizički tako savršeno, jer je u njega Gospod „uložio Svoju Ljubav“. Apostol Pavle je napisao: „Proslavljajte Gospoda i u telima vašim i u dušama vašim, jer su oni suština Božija“. (Prva posl. Korinć. 6,20)) U suštini, zdravlje našeg tela, odnosno, odlični fizički rezultati - jesu neprocenjivi dar Božiji. Da li verujući sme da ne poštuje taj dar? Odgovor na ovo pitanje nalazimo u pravoslavnom asketizmu, koji nas uči da život tela mora da bude usklađen sa životom duše, gde samo telesno zdravlje nije jedini cilj hrišćanina. Zato bi pravilnije bilo da sada pričamo ne o tome, da li telo smeta spasenju, već o tome, kako telo upravo može da pomogne spasenju duše? O tome ćemo danas i razgovorati. SVETI OCI O FISKULTURI U svetootačkim knjigama postoje konkretne preporuke hrišćanima, koji žele da se bave fizičkom kulturom. Na primer, poznati učitelj hrišćanske Crkve Kliment Aleksandrijski u svom poznatom delu „Pedagog“ piše: „Dečaci moraju da rade telesne vežbe. Nikakvog zla neće biti ako oni budu vežbali svoje telo za ono što je korisno, odnosno, za zdravlje, pod uslovom da ih te vežbe ne udaljuju od onog što je korisno za njihovo telo“. Sveti Oci Crkve Hristove su negirali da sport udaljuje čoveka od Boga i da pustoši i ubija njegovu dušu, drugim rečima, da je sport ono što protivureči istinskim hrišćanskim vrednostima. Kakav je zdravstveni značaj fiskulture u lečenju bolesnika, pokazao je sveti Teofan Zatvornik. Ljudima, koji se bave umnim radom, svetitelj je preporučvao da se bave gimnastikom. Na primer, svetitelj je savetovao da se pročita knjiga o „Sobnoj gimnastici“, gde se ukazuje na razne vežbe za ruke, noge, telo, vrat i glavu. U pismu svom duhovnom čedu on piše: „Zdravlje se mora čuvati. Zdravlje je - isto što i konjče. Ako ga preforsiraš – nemaš na čemu da jašeš“. Svetitelj je preporučivao da se svakoga dana bar jedan sat upražnjava šetnja na svežem vazduhu, da se spava i jede strogo po potrebi organizma, da se uzdržavamo od opijanja vinom, da se odreknemo sedećeg načina života, i, po mogućnosti da se bavimo intenzivnim fizičkim radom. Sve je to preko potrebno činiti, kako bismo postali „potpuno nedostupni za telesne nemoći“. I sveti pravedni Aleksij (Mečev) svojim duhovnim čedima je savetovao da rade fizičke vežbe. Preporučivao im je „da se bave gimnastikom, da bi se tako borili sa besposličarenjem, i da u sebi razvijaju volju. Neki savremeni mirjani“, – pisao je svetitelj – „neće ni da čuju za fiskulturu. To je, verovatno, vezano za činjenicu da oni nerealno poimaju hrišćanski asketizam i u bukvalnom smislu reči nastoje da umrtve svoje telo“. Po rečima Pimena Velikog: „Mi (hrišćani) smo ubice strasti, a ne tela“. Na žalost, stvarno biva tako, da to i sami hrišćani ne shvataju, tako da njihovo telo bude napadnuto raznim bolestima, koje se upravo pojavljuju zbog neodgovornog odnosa prema svom zdravlju. Kod takvih ljudi često se događa da više nemaju snage ni za duhovni život. Tu je još vrlo rasprostranjeni stereotip „patnje i prividnog smirenja“ hrišćanina, koji postaje svojevrstan argument da se zdravlje ne jača pomoću fizičkih vežbi, koje su, po njihovom mišljenju, nespojive sa Pravoslavljem. Pri svim ovim pozitivnim navodima, koji dolaze zbog bolesti duhovnog stanja čoveka, ipak se ne smemo složiti, da je tolerancija u odnosu na svoje zdravlje ono što je dobro. I ako govorimo o pravoslavnom prilazu ovom pitanju, protivnici telesnog održavanja zdravlja ne smeju da zaborave „socijalni“ aspekt fizičkog zdravlja. Jer, ako smo bolesni, mi ne možemo da pomažemo ne samo drugima, već često ni našim najbližima o kojima moramo da se staramo. Dakle, moramo da budemo svesni, da samo ako mi imamo dobro zdravlje, da tek onda možemo da pomažemo bližnjima, da rađamo i vaspitavamo decu, da mnogo radimo i da se trudimo da održavamo porodicu, da pomažemo svima oko nas, i, na kraju krajeva, da u starosti ne budemo teret za svoju rodbinu. Čini mi se da su reči svetog Ingnjatija (Brjančaninova) u izvesnom smislu odgovor na pitanje šta je cilj fiskulturnih vežbi: „ Dopušteno je moliti se i tražiti od Boga isceljenje pri čvrstoj nameri da vraćeno zdravlje i snagu upotrebimo za služenje Bogu, a nikako da budu u službi sujete i greha“. Drugim rečima, lečiti se pomoću fizičkih vežbi i održavati svoj organizam u dobroj sportskoj formi, pravoslavnim hrišćanima je potrebno, upravo da bi se u potpunosti mogli posvetiti Bogu i bližnjima. Kako god da okreneš, ali, pomoći drugima u životnim potrebama ili ekstremnim situacijama u punoj meri može samo onaj, u koga je snažan duh, a on sam, zdrav i jak. Poznato je da se sveta prepodobnomučenica Jelisaveta bavila sportom, da je plivala, igrala tenis, i da je svojim bližnjima često čestitala crkvene praznike, želeći im, pored duševnog spasenja, i dobro zdravlje, koje im je neophodno, – kako je pisala – „da bi imali snage da se mole“. Konačno, njena fizička priprema joj je omogućavala da izdrži veoma teška poslušanja od nastojateljice Marfo-Mariinske obitelji. Sveti pravedni Jovan Kronštatski nastojao je da svakoga jutra ide u baštu, da bi se pre početka teškog i napornog dana prošetao i čitao svoje molitveno pravilo. Sveti Jovan Zlatousti je rekao da u nežnom i raslabljenom telu svest „nije u zdravom stanju, već je slaba i umrtvljena, a da bez toga nema ni svesti o dobrom zdravlju“. U svetu se sve kvari od nerada. Tako, stajaća voda će da se ubuđa, a i gvožđe, koje se ne upotrebljava, a direktno je izloženo uticaju vazduha – će da zarđa. Tako je i sa čovekom. ULOGA FISKULTURE U NAŠEM ŽIVOTU „Fizički rad igra važnu ulogu u formiranju naše ličnosti i u očuvanju od greha, jer rad našu dušu uči da bude skoncentrisana, da ima cilj, da je aktivna i još mnogo čemu“, - pisao je sveštenik Georgije Rjabih. Na žalost, danas ljudi, živeći u velikim gradovima, često nemaju mogućnosti da rade neki fizički posao, tako da ubrzo taj psihički premor počinje da deluje na um i na emocionalnu sferu. U uslovima komfornog življenja telo prosto postaje degenerisano ..., a, kao krajnji rezultat - strada duša, jer se raslabljeni organizam brzo zamara i često boluje, pa zbog toga čoveku postaje teško da se moli, da komunicira sa ljudima i da čini dobra dela. Zato je životno važno da se telo nečim optereti, odnosno da stalno ima neki trening. Međutim, naravno, ovde sport nije važan sam po sebi, jer, onima, koji fizičke napore čine radi ličnih ciljeva, sport može biti i štetan. A ako sport omogućava da ljudima, sa hrišćanske tačke gledišta, donese neki novi kvalitetniji život, vežbe mogu doprineti spasenju duše. Ali, kada je sport – samo parada, kada je čoveku cilj isključivo demonstracija lepote i snage svoga tela, žeđ za pobedom i popularnšću – e, tada sport odvaja čoveka od Istine“. Pravoslavni lekar K.V. Zorin tvrdi, da „racionalne vežbe fiskulture i sport usađuju čvrstinu, cilj i snagu karaktera ličnosti, umeće da vladaš sobom u ekstremnim situacijama i da prebrodiš neizbežne životne teškoće, razvijaju snagu, elastičnost i izdržljivost. A besposličarenje i lenjost čine čoveka malaksalim, slabim. Zakržljalo, neutrenirano telo ili, na protiv, izmoždeno od neumerenog opterećenja, često oštećuje i psihu - slabi volju, stvara komleks niže vrednosti, snižava životni tonus, dovodi do depresije... Na taj način, hrišćanstvo smatra da je umereno fizičko vaspitanje važna metoda, koja pomaže očuvanju zdravlja, povećanju i očuvanju visoke radne sposobnosti, vitalnosti i stvaralačke aktivnosti. Slava Bogu, što ljudi razvijaju fizičke darove i talente, koje je Tvorac ugradio u čovekovu prirodu“. Apostol Pavle je podsećao da telesno zdravlje nije dovoljno samo po sebi i nije samo sebi cilj. Njegov zadatka je samo da čoveku obezbedi normalan život. Za to vreme, bez svake sumnje, mnogo je važnije duhovno zdravlje. „ Jer tjelesno obučavanje malo je korisno, a pobožnost je korisna za svašto, imajući obećanje života sadašnjega i onoga koji ide“. (1 Tim. 4,8). Ali, ako obratimo pažnju - „malo korisno“ ne znači i „štetno“. Po mišljenju Apostola, videći koliko sportisti ulažu napora da pobede na takmičenjima, hrišćani moraju da izvedu moralne zaključke i da se oduševljavaju podvižništvu u veri. Konačno, svi smo mi, poput sportista, pozvani da budemo, kao prvo, isto tako uporni - ali u borbi sa grhom, a kao drugo, veliki borci - ali u dostizanju duhovnih pobeda. „Ne znate li da oni što trče na trku, svi trče, a jedan dobije nagradu? T a k o trčite da dobijete. Svaki pak koji se bori, od svega se uzdržava: oni, dakle, da dobiju raspadljiv vijenac , a mi – neraspadljiv“. (1 Kor. 9, 24-25). „OBEZGLAVLjENA PEDAGOGIJA“ Preveliko fizičko opterećenje, koje nam danas priređuje ovaj naš savremeni svet, zahteva od čoveka da ima ogromnu rezervu i čvrstinu životne i fizičke snage, da bi mogao da se odupre svim negativnim delovanjima. Danas su čak i deca osnovne škole već u stanju stalnog stresa, pokazuje još neobjavljeni eksperiment, koji se bavi utvrđivanjem stabilnosti nervnog sistema deteta, koje još nije ojačalo, dakle, koje još nije formirano. Da li će i koliko izdržati organizam deteta, čiji časovi u toku jednog dana, uz ozbiljno školsko opterećenje u nastavi, traju kao jedan radni dan odraslog čoveka? Plus razni kružoci i sekcije, uglavnom stručni, gde deca opet sede, crtaju, sviraju na muzičkim instrumentima, uče strane jezike itd. A uveče, kod kuće, treba da se uradi domaći zadatak, i ako ima vremena, obavezno tada gledaju televizor ili kompjuter – i tako je svaki dan. Pa, čak i ako se pri tome deca pravilno hrane i dovoljno spavaju, njihov organizam, ipak, tokom uzrastanja, zbog nedovoljnog kretanja, slabi i iznuruje se. Rezultat toga je da su danas mnoga deca već u srednjoj školi prilično slaba, da imaju nepravilan položaj tela, kao i razne psihosomatske bolesti. Kretanje – to nije samo koristan dodatak za poboljšanje stanja zdravlja, već neophodan uslov za normalan rad organizma. Broj časova, koji je predviđen u školskom programu za fizičku kulturu, potpuno je nedovoljan. Svi stručnjaci se slažu da je detetu u razvoju neophodno najmanje 8 časova fiskulture nedeljno, a optimalno oko 2 sata fizičke aktivnosti u toku dana. Međutim, na fizičke vežbe u okviru školskog rasporeda, otpada tek 1,5 sat, odnosno dva školsaka časa nedeljno. Daj, Bože, da se situacija u najskorije vreme promeni, i da se u školi dobije makar jedan čas fiskulturnih vežbi dnevno, pri čemu je potrebno da se ti časovi rasporede ravnomerno u toku nedelje, a ne da se dva ili tri časa održavaju u jednom danu. Ovde ja i ne govorim o kvalitetu časova, jer, u mnogim školama dešava se da nastavnik samo dođe i deci baci loptu, tako da u toku tih 45 minuta deca nešto igraju - da li je to ragbi ili košarka, no, nikako nije fizička kultura. Osim časova fiskulture bilo bi dobro da se uvede da deca pre časova urade nekoliko običnih vežbi, kao i da se predvide manje pauze u toku časa, na 1-2 minuta, gde bi se uradile vežbe za rasterećenje očiju i smanjenje napregnutosti mišića. Ovako, pored redovnih časova fiskulture potrebno je da samostalno dopunimo vreme fizičke aktivnosti bilo časovima u sportskim kružocima ili sekcijama, bilo šetnjom na svežem vazduhu. A ako u toku tog vremena roditelji makar i mali deo vremena provedu zajedno sa sinom ili ćerkom, to će biti korisno porodično druženje, a veliki doprinos u očuvanju zdravlja, ne samo deteta, već i roditelja. U svoje vreme K.D. Ušinski je pisao: „Bilo koja hrišćanska pedagogija za nas je – stvar nezamisliva, obezglavljena, nakazna, to je delatnost bez cilja i unapred bez rezultata“. Smatram da je u današnje vreme kod nas pedagogija u oblasti fiskulture upravo takva – „obezglavljena“ i jednostrana. Zašto se sada velika pažnja obraća na ovo pitanje? Pa, upravo zato, što se u vreme, kada je fizički rad bio utkan u naše živote, čovek razvijao prirodno..., tako da tada ljudi nisu poznavali ni polovinu savremenih bolesti. Zato je potrebno da nastojimo da dobro shvatimo, šta su to fizičke vežbe? To je svakodnevna neophodnost, zahvaljujući kojoj učvršćujemo životni cilj i vodimo zdrav način života, gde nema mesta za pasivnu životnu poziciju i hroničan umor. Fizička kultura treba da bude sredstvo, koje nam omogućava izvršenje životnih zadataka. PRAVOSLAVNA KULTURA I KULTURA ZDRAVLjA Nedavno je Njegova Svetost Patrijarh Kiril, na sastanku sa omladinom u Njižnjem Novgorodu, između ostalog, rekao: „Bavljenje fizičkom kulturom je izuzetno važno, koliko je važno ovladavanje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da spoji duhovno i fizičko u jednu ljudsku ličnost – kao što je Božanstveno i čovečije spojeno u jednu Bogočovečiju Ličnost Gospoda Isusa Hrista. Na tom sjedinjenju gradi se ceo čovečiji život... Ja veoma pozitivno ocenjujem fizičku kulturu i sport, a, evo i zašto? Fizička kultura je usmerena na razvoj, na usavršavanje naše prirode. To je upravo tako, inače, ne bismo upotrebljavali reč „kultura“ u odnosu na sport“, – rekao je Poglavar Ruske Pravoslavne Crkve. Ovo pitanje nije slučajno bilo dotaknuto upravo među omladinom. Jer, zbog dece i omladine, koji idu u školu, koji uče, časova fizičke kulture mora da bude neuporedivo više nego što je to jedan običan školski čas. To nije ni malo nevažan detalj za građenje celovite kulture čoveka. Da li je dovoljno poznavati samo istoriju i književnost ili dobiti visoko obrazovanje, da bismo se nazvali kulturnim čovekom? Dalje, zar kultura uključuje samo ponašanje ili samo poznavanje kako da se koristimo nožem i viljuškom, kako da se pozdravljamo i ustupamo mesto u saobraćaju? Čini se, ipak, da je čoveku neophodna i kultura tela, i kultura ishrane, zatim, kultura pokreta, kultura ponašanja – što tek u celini čini kulturu zdravlja. A, da bi čovek bio zdrav kao već odrasla osoba, tu kulturu je potrebno poznavati još od najranijeg detinjstva, a još je bolje ako je već imaju budući roditelji, koji imaju nameru da rađaju zdravu i jaku decu. Pa, da li je pravoslavnom verniku potrebna kultura tela? Na žalost, u pravoslavnoj svesti ukorenjeno je jednostrano gledište na fizičku kulturu, kao na sferu razvoja samo pokreta tela, koji, eto, često podstiču sujetu i druge grehovne naklonosti. Ivan Iljin u svom delu „Osnovi pravoslavne kulture“ postavlja jedno osetljivo pitanje: „Da li se pored velike duhovne krize, proces masovnog odlaska iz Pravoslane Crkve objašnjava i time, što hrišćanstvo još uvek nije promenilo negativan odnos kretanja ka svetu, i da još uvek ne uči da svetu treba odgovorno i radosno prići, da bi se i u njemu tvorilo sve u Slavu Božiju“. Čini mi se da je Njegova Svetost Patrijarh Kiril pred mladima u Njižnjem Novgorodu baš o tome besedio. Pravoslavni čovek mora da bude primer svima, ne samo pokazujući svoju čestitost, poštenje, dobrotu i druge vrline, već da bude primer fizički uravnoteženog čoveka. Hrišćanin nema pravo da zanemari kulturu očuvanja svoga tela i svoga zdravlja. Još jednom želim da navedem poznate reči svetog Apostola Pavla, koji, govoreći o grehu prema svom telu, vrlo jasno ukazuje na to „da su tela vaša crkva Svetoga Duha, koji živi u vama...“ (1 Kor.6,20). A fizička kultura – jeste neizostavan uslov harmoničnog razvoja, kako ličnosti čovekove, tako i zdravog tela. „SVE MI JE DOZVOLjENO, ALI MI NIJE SVE NA KORIST...“ U Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve rečeno je „...za održavanje zdravlja pojedinca i naroda, veoma su važne preventivne mere, dakle, veoma je važno stvaranje realnih uslova za vežbe fizičke kulture i sporta“. Želim da skrenem vašu pažnju da je ovde reč upravo o preventivi da ne dođe do bolesti, odnosno, o očuvanju zdravlja. Što se pak tiče profesionalnog sporta, gde preovladavaju velika fizička opterećenja, koja od preopterećenosti mogu da naruše kako zdravlje, tako i psihu čoveka, a posebno mladog, i gde se, osim toga, zbog velike želje za pobedom, u duši sportiste rađaju veoma snažne i pogubne emocije, kao što je strast, mržnja prema suparniku, gordost, sujeta i srebroljublje... Da li su te vežbe usmerene na očuvanje zdravlja i da li su spasonosne? Pomenimo takođe i korišćenje narkotika i doping sredstava sa svim razarajućim posledicama u odnosu na psihu čoveka. Povodom toga, kojom vrstom sporta se možemo baviti, a kojom ne, jedinstvenog mišljenja nema. Međutim, praktično, uvek su kritikovane sportske discipline kao što je aerobik, fitnes, sportski ples, umetničko plivanje i slično, jer se u okviru ovih vežbi koriste seksualno-osećajni pokreti tela koji sablažnjavaju, kako samog sportistu, tako i ljude koji ga posmatraju. Što se tiče fitnesa, ta moda nam je kulturološki došla sa Zapada. Kult lepog tela – jeste čisto jezička pojava, a svojstvena još i u antičkoj kulturi. Danas je to cela industrija, koja sama stvara neki kult, neku svoju religiju, svoje bogove i ikone – a to su fotografije onih, koji imaju najbolje, najlepše telo, svoje atribute, svoje principe... Ovde je ceo život posvećen jedino oblikovanju svog tela. Ako je nečije bavljenje sportom čin da se od toga sačini kult, da se sve svede na nivo strasti, da se za to veže celom dušom, i da osim oblikovanja tela oko sebe ništa drugo ne vidi, to odista, ne može biti dušekorisno. Takođe, mi ne odobravamo vežbanje istočnih dvoboja, odnosno, takmičarskih duela, gde može da dođe do povrede tela i lica čoveka, kao nosioca Lika Božijeg. , Još jedan važan aspekt što se profesionalnog sporta tiče. Dakle, to je šou, povezan sa ogromnim novcem. U te arene dolaze fanatici, koji na tribinama, za vreme meča, padaju u masovnu ekstazu. Tako se mračna emocija mase složno izliva, gde se čuju pobesneli krici, koji razdiru dušu, zatim nepristojni zvižduci i bezobrazne psovke. To se čak naziva „kulturno provedeno vreme“. A šta se pri tome dešava u duši sportiste-idola, kakve dušepogubne strasti obuzimaju celo njegovo biće, navijači čak i ne naslućuju. O tome je pisao još sveti Jovan Zlatoust, kada je nekolicina njegovih slušalaca nakon besede sa njim otišla na trke, „ gde su svi zapali u takavu razbesnelu ekstazu, gde se ceo grad ispunio nepristojnom cikom i kricima, koji su izazivali smeh, ali, i više od toga - plač“. KOJOM VRSTOM SPORTA DA SE BAVIMO? Pred pravoslavnim pedagozima i roditeljima nesumnjivo će se ranije ili kasnije postaviti pitanje kako da organizuju slobodno vreme svoga deteta, a da je to korisno za zdravlje? Naravno, ovo pitanje treba da rešavaju roditelji i pedagozi zajedno sa iskusnim sveštenicima. Značajan odgovor na ovo pitanje dao je iguman Jevmenije, koji je rekao da je potrebno izabrati one vrste sporta, koje ne izazivaju osećaj agresije, gde je manje povreda, gde se neguje timsko jedinstvo.... Bavljenjem boksom mogu da se nanesu telesne povrede, a i da se razvije greh tuče; u bavljenju ragbijem – mnogo je buke i guranja; akrobatika – tu je povećana opasnost od pada i povreda. Najbolji su kolektivni sportovi, odnosno, timski, kao što je odbojka, košarka, vaterpolo i drugi. Baveći se njima, mladić ili devojka osećaju odgovornost pred timom; ove vrste sporta razvijaju timsko razmišljanje, koordinaciju pokreta, opreznost i podvižništvo...Sportisti ovih disciplina su manje u zanosu, manje su agresivni od, na primer, hokejaša ili fudbalera. Osim timskih sportova želeo bih da preporučim discipline, gde sportisti prvenstvoeno vežbaju na svežem vazduhu. Tu je skijanje, biatlon, veslanje, konjičke trke, biciklizam i brzo hodanje. Ove sportiste od milja zovu „ciklici“, i oni su obično miroljubivi, smireni i odgovorni u svom ponašanju. Što se tiče obične fiskulture, za hrišćane je prihvatljiv ceo niz najjednostavnijih ali efikasnih vežbi, koje smo učili još u školi. Međutim, radeći fiskulturu, hrišćanin uvek mora da ima meru. Obične fiskulturne vežbe ne treba kod muškarca da pređu u strast kako bi dobio jake mišiće, a da kod žene staranje o svom telu – ne postane cilj sam po sebi, dakle, samo da dobije izvajanu figuru kako bi okolinu plenila svojom telesnom lepotom. ZAKLjUČAK Svodeći rezultate o svemu navedenom, zaključujem: pravoslavni vernici mogu, i čak je i razumno da se bave fiskulturom i sportom u Slavu Božiju, odnosno, da postupaju onako, kako je rečeno u Svetom Pismu: “I tako, da li jedete, ili pijete, ili nešto drugo činite, sve činite u Slavu Božiju“. Pa, ako je naš cilj vaspitanje, odnosno, zdravlje sopstvene duše, između ostalog i kroz fizičko opterećenje, onda nam taj unutrašnji orjentir neće dati da skliznemo sa pravog puta“. I još jedna važna primedba - fizička snaga kao razvoj pokretačkog aparata – je jedno, ali postoji još i snaga duha, po kojoj su se proslavljali i vitezovi i svetitelji. Veoma je mnogo primera, gde vidimo kako je neki čovek fizički veoma jak, ali duhom - slab, i kako takav čovek čak ni uličnom huliganu ne može da pruži dostojan otpor. A dešavalo se da je čovek nemoćan i fizički veoma slab, ali da je toliko snažan duhom, da su pred njim odstupali pukovi vojske. Međutim, ako se iz raznih razloga čovek ne bavi ni fiskulturom, ni sportom, a sveta Pravoslavna Vera odjednom od ruskih muškaraca-hrišćana zatraži požrtvovan fizički podvig radi zaštite Otadžbine, njenih pravoslavnih svetinja ili naših bližnjih – žena, dece, starih, - verovatno će, mnogi od njih, uz pomoć Božiju, znati da ponove čudesan primer svetih monaha Peresveta i Osljabe, kao i svetog pravednog borca Teodora Ušakova, koji su se u istoriji, iako se nisu bavili sportom, proslavili u vekove, tako što su svoju sjajnu fizičku snagu sjedinili sa nesalomljivom duhovnom molitvenom snagom i tako čudesno doprineli obnovi Svete Rusije. Pažnja: Od decembra meseca se u Akademskom gradiću organizuju gimnastičke vežbe za poboljšanje zdravlja dece sa nepravilnim držanjem tela i svih, koji žele da poboljšaju svoje zdravlje. Trener - nastavnik, instruktor LFH – Sokolov Nikolaj Nikolaevič. Raspored vežbi i upis vrši se telefonom: 213-27-12 Zamenik predsednika Udruženja pravoslavnih roditelja Nikolaj Sokolov. Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović Izvor: http://www.orthedu.ru/eparh/585-09.html

HRIŠĆANSTVO JE RELIGIJA OPTIMIZMA Razgovor sa episkopom Grodnenskim i Volkoviskim Artemijem o kraju sveta i Strašnom Sudu Jevanđelska knjiga koja govori o Drugom Hristovom Dolasku i Strašnom Sudu završava se pozivom «Dođi Gospode Isuse!». Zbog čega onda taj Sud zovemo strašnim? I zbog čega uopšte živimo i radimo u svetu ukoliko «svet treba da izgori u ognju»? Odlučili smo da o svemu tome pitamo Vladiku Artemija. Preosvećeni Artemije (u svetu – Kišenko Aleksandar Anatolijevič), episkop Grodnenski i Volkoviski rođen je 1952. godine u Minsku, u svešteničkoj porodici. Godine 1973. je završio tri kursa Beloruskog instituta mehanizacije poljoprivrede. Posle odslužene vojske bio je poslušnik Pskovo-Pečerskog manastira. Godine 1976. je upisao Lenjingradsku duhovnu seminariju, a potom Lenjingradsku duhovnu akademiju. Godine 1984. je rukopoložen u sveštenički čin. Služio je u Aleksandro-Nevskoj crkvi u gradu Minsku. Pastirski rad je spajao sa predavačkom delatnošću: držao je kurs iz osnova Pravoslavlja na Bogoslovskom fakultetu pri Evropskom Humanitarnom Unverzitetu. Godine 1966. je postrižen u monaštvo, a iste godine je proizveden u čin arhimandrita i hirotonisan u episkopa. Sinod BPC ga je 2002. godine odredio za rukovodioca Ujedinjenja pravoslavne omladine Belorusije. Trenutno se bavi predavačkom delatnošću. Zar neće cela ljudska istorija nestati bez traga, i biti zaboravljena kao nepotrebna ili kao neuspela?! Vladika, objasnite nam zbog čega će svet ipak doći do svog kraja? - Biblija, Božanstveno Otkrovenje nam govori o tome da je Bog stvorio svet. I kako svet ima svoj početak, tako će imati i kraj. Sve što ima svoj početak u vremenu, u vremenu će se i završiti. Samo reč «kraj» prihvatamo po našem, ovozemaljskom – materijalno. A Sveto Pismo nam otkriva dublji smisao tih reči. Naš ovozemaljski život nam je dat radi toga da bi se čovek duhovno formirao, da bi se susreo sa Bogom, da bi postojao razgovor izmedju čoveka i Boga, i da bi se u ovom životu ostvarilo jedinstvo čoveka i Boga. Život nam je dat radi bogopoznanja. Kao što se dete formira u majčinom organizmu, tako se on formira i uslovima našeg ovozemaljskog života. Ali čovek ne ostaje zauvek u majčinoj utrobi. Nastupa kraj boravka u tom stanju – i radja se za život. Za njega je to nešto strašno – dete plače u užasu! Zbog toga što napušta uobičajene životne uslove, napušta majčin organizam, toplinu i hranu, koje je dobijao, i počinje da živi samostalno. Tako je i sa ovozemaljskim životom. Čovek napušta svoje «unutar utrobno» ovozemaljsko postojanje i radja se za drugi život. Sveto Pismo ne uči da će sve nestati, umerti, ne! Govorimo o tome da će prolazno, fizičko, materijalno prestati da postoji. Hrišćanstvo je – religjija optimizma. Ono ne govori samo o tome da će se desiti hladna ili topla smrt naše galaksije, našeg sveta, našeg kosmosa. Tobože ranije ili kasnije će nestati Sunca – i svi su na to osudjeni! Ono kaže: fizički svet će prestati da postoji, ali neće nestati naša Zemlja, koju Gospod voli, neće nestati naše telo. Jer život je – Bog, Bog je – život. Sve će se obnoviti u novom, preobraženom stanju. I život će se nastaviti. Kakav će biti taj preobražaj? - Hristos je vaskrsao, ali to ne znači da se On biološki vratio u to stanje u kome je bio do Svoje smrti na Golgoti. Mi vidimo potpuno drugog Čoveka. I čak ni apostoli ne mogu da Ga poznaju. Vidimo da On prolazi kroz vrata, to jest za Njega ne postoje materijalne prepreke. Za Njega ne postoji ni vreme, ni prostor. Apostoli Ga vide u Jerusalimu, i u to vreme Luka i Kleopa koji idu u Emaus razgovaraju s Njim ... To će se desiti i sa čovekom – nastaće preobražaj njegove prirode. Isto će se desiti i sa našom planetom Zemljom – dobiće novu suštinu...Kao što je Hristos bio u novom proslavljenom telu, tako je i našem fizičkom svetu takodje prednaznačeno da bude saučesnik Božanskog postojanja, Božanske slave, saučesnik večnosti. Završiće se privremeno, a nastupiće večno. I taj preobražaj, kako kaže Sveto Pismo će biti neraskidivo povezano sa Drugim Hristovim Dolaskom... - Koji će otkriti svu tajnu ljudskog života. Mi to zovemo Strašni Sud. Znate, sam naziv govori o tome u kakvom duhovnom stanju se nalazimo. Jer za razliku od nas prvi hrišćani su živeli u nadi da će se Hristos vratiti. Jevandjelist Luka je u Delima opisao kako su apostoli stajali u nedoumici i posmatrali Hristovo Vaznesenje. A angeli su im rekli: što stojite, šta gledate? Kako je otišao, tako će i doći (pogl. Dela 1, 11). I apostoli su to primili potpuno jednoznačno: bili su uvereni da će se Hristos vratiti još za vreme njihovog života. A kako je Hristos rekao Petru za apostola Jovana? «Ako Ja hoću da on ostane dok Ja ne dodjem šta je tebi do toga?» (Jn. 21, 22). Apostoli su to shvatili bukvalno da je Jovan mladić (imao je 14 ili 15 godina) i da neće umreti do Drugog Hristovog Dolaska. Prvi hrišćani su živeli radošću. Nikakva nevolja, nikakva nepravda, nikakav trijumf zlobe, zla i smrti u ovom svetu nisu mogli da odboje od njih duhovnu radost. Znali su da će Gospod doči i radovali su se Božijoj pobedi. Oni su se čak medjusobno pozdravljali sa «maran – ata» - Gospod uskoro dolazi. Radujte se bratijo Gospod će uskoro doći i sav taj haos, vladavina bezzakonja u našem životu će se prekratiti. Gospod će obrisati svaku suzu sa vaših očiju i počeće novo preobraženo postojanje čoveka i Boga ... Jer u Svom Vaznesenju Gospod uznosi na nebo naše preobraženo, proslavljeno ljudsko telo. To jest čovek se po svojoj suštini prisajedinjuje unutrašnjem, tajanstvenom Božijem životu. Mi treba da postanemo učesnici Božanskog postojanja – šta je od toga uzvišenije? Rajska ptica Sirin, 1820 god Medjutim mi znamo da sve ljude ne očekuje blažena večnost. I mesto prebivanja svaog čoveka -.u raju ili u adu – odrediće Strašni sud. Reč «sud» ima za nas potpuno odredjeno značenje. A Hristos u 25.glavi od Mateja govori o nekom čudnom, s tačke gledišta naše ovozemaljske pravde, sudskom zasedanju... - Mi prihvatamo Strašni sud čisto pravno, u duhu rimske tradicije. I zamišljamo da će Gospod doći, otvoriti lično delo svakog od nas i početi da nas pita po tačkama: zbog čega smo narušili tu i tu pravdu, ili to i to učinili? Kako će to biti? Gospod sve objašnjava kroz priču i navodi primer iz života pastira. Na pašnjaku su se obično sa ovcama nalazile i koze. To je pomagalo da se zaštite od vukova. Ovce bi se koncentrisale oko koza i ne bi se razdvajale te se stado tako očuvalo – vuci nisu mogli da napadnu ovce. Kada bi nastupio zimski period ovce bi sa planine terali u dolinu gde bi zimovale. To je ta pećina Vitlejemska gde se Hristos rodio – kao i to zimsko prebivalište za životinje. Ali kada su stado vodili sa pašnjaka, ovce i koze je trebalo odvojiti jedne od drugih. Kako? Očigledno je: pastir ih posmatra, i ovce tera na jednu stranu, a koze na drugu. To će isto biti i sa ljudima. To jest u trenutku vaskrsenja, kada će sve vaskrsnuti u vreme Drugog Hristovog Dolaska, vaskrslo ljudsko telo će čak spolja pokazivati njegovu unutrašnju duhovnu suštinu. Ako je čovek živeo bogougodno – biće bogopodoban, a ako je živeo demonskim životom – biće demonopodoban. I nije slučajno što se na nekim ikonama Strašnog suda grešnici slikaju u veoma strašnim vidovima: u vidu divlje zveri ili prljave svinje. Tako da sudjenja kao takvog neće ni biti. Mi ćemo sami sebe osuditi. Osudiće nas Hristovo prisustvo. Hristovo javljanje je – već sud svetu. Javljanje pravde, istine je već razobličavanje bezzakonja, zla i nepravde. Sva laž kojom prikrivamo svoj život će biti razobličena. I ništa nikome nećeš morati da kažeš jer će čitav tvoj život biti već na tebi kao pečat. Ako se opet okrenemo ka analogiji sa periodom trudnoće, onda pogledajte: šta utiče na formiranje organizma malog deteta u majčinoj utrobi? To zavisi od uslova u kojima se ono nalazi: ako je majka bolesna, uslovi su loši – i takvo će biti i dete. Kako si proživeo svoj život takvim ćeš se roditi u onom životu. http://manastir-lepavina.org/novosti/images/uploads2008/Trpeza_blago%C4%8Destivi_i_ne%C4%8Dastivi_thumb.jpg Trpeza blagočestivih i nečasnih. Sredina XIX veka Smrt pravednika i grešnika, kraj XVIII početak XIX Znači ako se “rodiš kao grdoba” onda nećeš videti raj. A šta je to ad? Šta će tamo biti? “Neugasivi oganj” i “crv koji večno nagriza” ili nešto drugo? - Kažemo da će čovek koji će biti lišen bogoopštenja, biti kažnjen. I zamišljamo da će ga gutati oganj, sumpor i sve slično. Naravno sve su to alegorije. Sama naša neprisajedinjenost Božanskom postojanju, život besmrtnog ljudskog duha bez bogoopštenja će za nas već biti strašno, adsko mučenje. Setite se samo toga da je svako od nas bar jednom u životu osećao veoma strašno unutrašnje stanje griže savesti da postupaš nepravilno, a da ne možeš da izmeniš svoj postupak. Tada savest razobličava a duša se muči. U takvom stanju čovek može da dodje do takvog očajanja da se čak i kanap stavi na vrat. I nešto slično će biti sa tim ljudima koje će savest razobličavati zbog njihovog nepravilnog i nečasnog života. Neki bogoslovi još pretpostavljaju da se adskim mukama nazivaju i neispunjene, nezadovoljene grehovne želje. Jer mi mnogo toga želimo a ne dobijamo sve u ovom životu. I ta žedj za nasladama, čak i pogubnim, ostaje u mom unutrašnjem svetu i razvija se. Nemogućnost zadovoljenja te žedji će takodje biti muka, duhovno stanje koje će čovek osećati. Ne znamo da li će to trajati večno ili će to biti neki period iskušenja, čovekovog očišćenja. Teško je o tome suditi. Kazna Ludvigu Langrafu za greh sticanja. Kraj XIX veka. Nepoznati slikar. Slika ilustruje priču iz “Vizulenog ogledala sveta” u kojoj se govori o kazni koja je postigla bogatog čoveka zbog toga što je natovario teške dužnosti na svoje podanike i “činio mnoga zla”. Slikar izobražava kako je djavo seo na vrat klirika-crnoknjižnika, kome se obratio sin upkojenog langrafa sa molbom da mu kaže gde se nalazi očeva duša, dovodi ga u ad i moli djavola da im pokaže Ludvigova mučenja. Djavo spušta u bezdan bakarnu trubu, priziva dušu langrafa i otkrivši delić “ognjenog pritvora”, pokazuje Ludviga koji se muči zahvaćen plamenim jezicima. Dakle ako sumiramo: kakva je uloga Boga u čovekovom spasenju i kakva je uloga samog čoveka? - Bog čini sve za čovekovo spasenje. Samo On nas ne može da spase bez našeg ličnog učešća. Ukoliko sam čovek ne želi spasenje i ne želi da bude s Bogom, onda ga Gospod ne sjednjuje na silu sa Sobom. I zato je čitav naš život – taj duhovni podvig, podvig borbe sa samim sobom, podvig bogopoznanja, videti Boga čistim srcem. Jer da bi čovek video Boga u ovom životu potrebno je da očisti svoje srce i izmeni svoj život. Pokajte se, - kaže Gospod, - izmenite svoj život. Danas se sami formiramo za večnost i sve zavisi samo od nas samih jer mi sami sebe možemo da kaznimo i uništimo. Recimo lekar nam kaže: bolesni ste zbog toga što vodite nepravilan način života. Treba hitno da izmenite svoj život. A vi kažete: ne, ja sam tako živeo i dalje hoću tako da živim. Na kraju krajeva vaše zdravlje dolazi u tužno stanje i više od toga, život se završava. Bog je kaznio’ da. Ali kako je kaznio? Kroz tebe. Ti si sam sebe kaznio jer nisi ispunjavao životne zakone. Vladiko, da li je dozvoljeno ovakvo razmišljanje: za mnoge koji će se posle smrti naći na mestima udaljenim od Boga sud može da ne bude strašan, već opravdavajući? Mi često postavljamo pitanje: kada će nastupiti taj Strašni sud, kada će to početi? A taj sud počinje za svakog čoveka od momenta smrti. Umiremo i javljamo se pred Bogom da bi dali odgovor za svoj život: s čime je došla besmrtna duša? S čime se javila Hristu? I naravno uzdamo se u Božiju milost da će Božija ljubav obrisati sve naše nepravde. I Gospod čini sve da bi nas spasao i učinio saučesnicima ljubavi. Mnogi bogoslovi smatraju da se čovekovo mesto ne odredjuje definitivno posle smrti već da se nastavlja još neki period razvoja ličnosti. Može biti I zavisi od toga dobra, ljubavi, od te svetlosti koju je čovek ostavio u sećanju I ljudskim dušama. I za njega se mole. I zbog toga je molitva Crkve naša nada da se posle smrti još nekako približimo Bogu. Verujem da će u vreme konačnog suda svaki čovek dostići neki odredjeni nivo bogopoznanja, onaj za koji je sposoban. Za ljude bliže Bogu – svete- punoća Božanskog bića će biti otkrivenija. Za nekoga če to biti udaljenije. I moguće je da će se usavrašavanje čovečanstva nastaviti i potom, u životu budućeg veka. Moguće je da će se nastaviti razvoj ljudske ličnosti u bogopoznanju, u prisajedinjenju ka blaženstvu Božanskog postojanja. Jer je Bog bezgraničan, svesavršen. I stvorio je čoveka upravo radi toga da bi s njim podelio radost punoće Svog života. Život preobražen Drugim Hristovim Dolaskom će biti punoća čovekovog postojanja. Izobraženje Raja, prva polovina XIX v. nepoznat autor Vladiko, već smo govorili o tome da prvi hrišćani nisu nazivali poslednju sud “strašnim” i nisu se bojali nastupanja poslednjih vremena. I knjiga Oktrovenja se završava radosnim uzvikom: “Dodji Gospode Isuse!” Čega se onda mi bojimo? - Mi hrišćani se danas nalazimo u veoma tužnom stanju. Mi smo radost skorog Hristovog Dolaska pretvorili u Strašni sudnji dan. I veoma želimo da on ne bude danas. Često zajednicu Boga i čoveka porede sa zajednicom ženika i neveste. Nevesta je – Crkva, Hristos je - ženik. Zamislite nevesta se obukla u belu odeću i kaže: kada ženik ne bi danas došao. Ne daj Bože da se danas sretnem s Njim jer ne mogu da mu pogledam u oči! U kakvom stanju se nalazim i kako izgledam?! Kakav je moj život? Eto u takvom nekom stanju se nalazimo: samo da Gospod ne dodje danas. To je naša jedina želja jer nemamo s čime da Ga dočekamo. A smisao našeg života je u tome da uvek budemo spremni da damo odgovor Bogu. Svako od nas treba da živi kao da umire, - to je zakon hrišćanskog života. To nije pesimizam! To je optimizam pobede, večnosti. To govori o tome da u našem životu ne treba da bude ništa uzaludno i nepotrebno. Složićete se da ukoliko znam da će današnji dan možda biti za mene poslednji, onda ću se očigledno odnositi strožije i ozbiljnije prema životu. Stvar je u tome da hrišćanstvo primamo previše materijalno, potrošački. Prilazimo Bogu pre svega kada nam je loše da nam On pomogne. Kao otac posednutog deteta: ako možeš pomozi. Tako i mi dolazimo u crkvu: a odjednom pomaže. Drugi momenat. Kada već imamo neko duhovno iskustvo i znamo da nam Bog pomaže, neprekidno Mu se obraćamo i molimo da imamo uspeha u životu: spasi i sačuvaj nas od neprijatnosti, od nesrećnih slučajeva, od bolesti, daj nam komfor i sreću. To je naša percepcija hrišćanstva danas. A Hristos nije donosio na zemlju takvo hrišćanstvo. I primanje hrišćanstva, naše krštenje – je primanje Hrista kao načina života, to je služenje Božijoj pravdi do smrti. Hrišćani su tako živeli u prvim vekovima kada su bila gonjenja. Tada svaki hrišćanin nije znao hoće li biti danas živ. I tada su ljudi imali takvu želju za Drugim Hristovim dolaskom i susretom sa Bogom danas. A kada je Crkva u IV veku dobila slobodu, počelo se sa njenim pretvaranjem u ideologiju, počela je neka degradacija duhovnog života. I pad Vizantije i pad pravoslavne Rusije je posledica materijalizovanja religije. Sveti Oci su na to upozoravali. Kako mi danas shvatamo religiju? Kao ideologiju: nešto dobro i nešto loše. To je kao nacionalna ili politička ideja. To nije “Carstvo Božije unutar vas”. I ako čovek živi u takvom stanju za njega će Hristov Dolazak biti strašan. Ako pak budemo osmišljali osnove hrišćanstva, tražili iz života svetih Otaca puteve svog hrišćanskog podviga, molili Boga za pomoć u pokajanju, u smirenju sticali blagodat koja nas vodi jer mi sami ne znamo kuda da idemo onda će nas Gospod postepeno dovesti. I dolazak Gospodnji će za nas biti radost. Jer je za čoveka koji živi hrišćanski neminovan konflikt sa okolinom, bez obzira u kojem vremenu on živeo, i pri kom režimu. Znamo da su prvi hrišćani pretrpeli podvige mučenja. S dolaskom pravoslavnih imperatora na vlast Božiji ugodnici su takodje imali neki krst, imali su gonjenja. Jovan Zlatoust je bio u deportaciji. Mnogi oci Crkve su postradali i u našem otadzbinskom periodu primanja hrišćanstva: Filip, mitropolit Moskovski, Kornilije Pskovo-Pečerski i drugi svetitelji. Reklo bi se da su se pri svom trijumfu pravoslavlja lišavali života za istinu. Znamo za sovjetski period koji je dao stotine novomučenika. Ako je čovek istinski hrišćanin onda on i danas neminovno stupa u konfliktne situacije sa okolinom. Svet Me nije primio, -kaže Gospod, - neće ni vas. I kada takav čovek živi u uslovima krsnog podviga, za njega je Hristov dolazak naravno radost, oslobodjenje. I zato ako budemo istinski hrišćani onda će i naš odnos prema Drugom Hristovom Dolasku biti za nas radostan. A ako budemo prestupnici, za njih je strašan dolazak svetlosti. Za prestupnike je dolazak Domaćina kuće – strašan, a za sina je – radost. I zato budimo Božija deca a ne kradljivci u domu Oca našeg. “Maran-ata” – Gospod dolazi uskoro! preuzeto sa : http://www.nsad.ru/index.php?issue=13&section=7&article=574 prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

KAKO DO KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI" http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5152_otac1.JPG&size=500 Otac Gavrilo potpisuje knjigu "DUHOVNI RAZGOVORI" Poslušajte kako do knjige "DUHOVNI RAZGOVORI" Arhimandrita Gavrila (Vučkovića) <<<< KLIKNI (reklamni prilog) >>>> http://www.manastir-lepavina.org/cms/slike/upload/strana%202_.jpg[/img] http-~~-//www.youtube.com/watch?v=akPtjDYivts

ČESTITAM O. ALEKSANDRU NA POSTAVLJANJU ZA GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA PATRIJARŠIJSKIH NOVINA "PRAVOSLAVLJE". SREĆNO BLAGOSLOVENO, MNOGO USPEHA U BUDUĆEM RADU NA NJIVI GOSPODNJOJ.

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXXI) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5134_Monah%20Sergije.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> Monah Sergije - prepešačio put od Sibira do Atosa Pre četrnaest godina, kao petnaestogodišnjak, Sergije Aleksejevič pešice je krenuo na put od Sibira do Vrta Presvete Bogorodice. Bilo je to sedam ipo meseci dugo putovanje. Krenuo je iz Toboljska (zapadnog Sibira) preko Jekaterinburga, Rostova, Dona i konačno stigao u Ukrajinu. Ukrajinu je prepešačio od Donjecka do Hersona, gde se skoro utopio u Dnjepru, ali su ga ribari spasili. Iz Besarabije ušao je u Rumuniju; za 45 minuta je preplivao Dunav. Preko Bugarske ušao je u Grčku i konačno stigao na Svetu Goru. Sergije je danas siromašan monah, ima samo 29 godina i živi u surovoj pustinji Karulji, kao asketa pod duhovnim rukovodstvom starca Pamva. Karulja je teško pristupačna, a da bi ste stigli do odredišta, često jedan od podvižnika mora da vam spusti merdevine. Sergije je odlučio da postane monah kada mu je bilo 12 godina. Tada je ostao siroče. Roditelji su mu bili hirurzi i oboje su ubijeni u Čečeniji. Zajedno sa bratom i sestrom Sergija je usvojila druga porodica , takođe su bili hirurzi. Oni su uspeli da pobegnu iz Čečenije. Kada bi ga upitali kako je dobio svoje obrazovanje, s obzirom da je još kao dečak napustio svet, on bi odgovorio: “ Da znam koliko ti znaš, a da ne znam kako da spasem svoju dušu, od kakve bi mi koristi znanje bilo? Učio sam nekoliko meseci na Atonijadi i shvatio da gde god je mudrost Božija, svetovno obrazovanje je nepotrebno. Možeš voleti Boga, ali nikada misliti o Njemu…!” Sergije brzo hoda. Kada ga neko prati i zamoli da uspori, on odgovara da ne može jer uvek razmišlja o paklu, smrti, sudu, Raju i vaskrsenju. Kaže: "Kada na sve ovo mislim, ne mogu da usprim u hodu." Prevod sa engleskog prof Bojana Popović Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/12/monk-sergius-who-walked-from-siberia-to.html Hadzi-Milijana Xenia Cakarevic Kako je taj monah lep primer nama mladima,on ide peske,nosi Boga u sebi i zna zasto zivi,a njegovi vrsnjaci skoro pa i da ne idu u crkvu koja im je moze se reci u komsiluku,bilo bi dobro kada bi nam monah bio primer (nama mladima)a ne razne muzicke grupe,rok zvezde i ostali sotonisti Dijana Topko Vujović Sve je lako i lepo kada Boga volimo, nosimo ga u srcu i dusom grlimo. Nema te daljine koja se ne moze preci,niti tog tereta koji se ne moze poneti ako nam je dragi Bog u mislima,u disanju,ime Njegovo pre svake reci i svakog koraka. Volim te Boze moj. Vojislav Kukavica To je čvrsta vjera. E.i. Metz Svaki kilometar bio mu je blagoslovljen Jasmina Djordjevic NA ZDRAVLJE I SPASENJE, NJEGOVO I SVIH LJUDI NA ZEMLJI! Tomislav Lončar Iako se po razdaljini između Sibira i Svete Gore mi sa ovih prostora ne možemo porediti sa podvigom monaha Sergija, poznato je da je bilo i naših poklonika koji su se zapućivali i stizali pješice do istog cilja. Nekolicina je polazila i na isti način stizala i do Jerusalima, da se pokloni Grobu Gospodnjem. S Božijom pomoći i jakom vjerom sve je moguće. Dragica Ilic Jotic Sve je to promisao bozija,on je sa 12g prepoznao Boga,a neko cijeli zivot zna samo za jelo i pice.Sve bih dala,vjerujte,da moja djeca sacuvaju u ovom izopacenom svijetu, barem mrvicu vjere,da je Bog ljubav i jedini pravi zastitnik u zivotu.Pogotovo da to shvati moja starija kcerka,molim te Gospode,cuj moju molitvu.. Nikola Cupac Eto ,zar to nije primer čuda Boga živoga.Mnogi ljudi neveruju u mirotočive ikone,u isceljenja,u pravdu Gospoda za čoveka.Sada u ova posledlja vremena Bog nam šalje živi primer,živo otkrovenje svojih darova. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu i sada i uvek i u vekove vekova.Amin. Stefan Igrutinović Prošli smo pored karulje bilo nas je zaista puno i nismo mogli da svraćamo da ne pravimo gužvu i da ne remetimo mir tih zaista velikih podvižnika. Ja nisam znao za podvig o. Sergija tj nisam dosad ni čuo za o. Sergija , voleo bih da ga upoznam , ali to neka bude volja Božija. Goran Ivancevic Hvala Bogu da ima još ovakvih,to je put ka Bogu. Snezana Trajkovic Slava Gospodu i Presvetoj Bogorodici,a svima onima koji se odluce na bilo koji podvig Gospoda radi nek je Bog u pomoć! Jovana Čonjić Stvarno interesanto..u danasnjem svijetu bijesnih i brzih kola i svih mogucih vidova prevoza, zaputiti se pjeske..i to jos sa svojih 15 ..Uputiti se u samo srce Atosa, a i svijeta,ali ujedno i najnepristupacnije mjesto i odluciti se svojevoljno da budes siromasan u naboljim godinama =) Rada Adamovic GOSPOD MU JE BIO U POMOĆI I PRESVETA BOGORODICA.SLAVA GOSPODU! MONAH SERGEJ MOŽE SAMO DA NAM SVOJIM ČINOM POKAŽE ŠTA NAM TREBA I ŠTA SE MOŽE UZ BOŽIJU POMOĆ-SVE-!!!!!!!AMIN. Sanja Vujovic Divan primer mladim ljudima koje je danasnji nacin zivota udaljio od sustine zivota.Nadahnuta prica koja budi u coveku neku radost i u isto vreme nadu da cemo se svi vratiti na pravi put. Mirjana Bosancic Jasno je da ljubav prema Gospodu nema granice ni teškoće, al interensantno je to što je o.Sergej imao tada samo 12 god. Šta naša djeca znaju od 12 god.ništa i sve im je teško .Nek aga Bog ukrepi i sačuva u svojim namjerama i podvizima. Srecko Urosevic Monah Sergije će, tom brzinom hodajući i o spasenju neprestano misleći, uskom stazom pravo u Carstvo Nebesko. A i kud bi drugde? Mi. spori na misao o Večnom, valjda ćemo nabasati istim sledeći njegove tragove. Marko Popović Kakav je lik brat Sergije, svaka mu čast. Ja sam kao dečak oduvek želeo da odem u neku avanturu, i sad želim. Ne znam da li ste čitali o Albanskom Arhiepiskopu, već sam mu zaboravio ime, ali i on je tako kao mlad krenuo u crkvu, kasnije na Teološki fakultet, pa je bio misionar u Africi, a danas u Albaniji. Pre nisam verovao da avanture uopšte postoje danas, a eto sad vidim da postoje. Ko zna, možda mi se želja jednog dana i ostvari. Sve najbolje svima, neka vas Presveta Bogorodica čuva, molitvenim zastupništvom pred Prestolom Oca našeg Nebeskog kome neka je slava sa Jedinorodnim Sinom Njegovim i Presvetim i Životvornim Duhom Svetim kroz sve vekove i svu večnost. Amin. Dragana Rajic Svaka cast, cestitam! Slavica Savić Pomoz Bog! Vera Naša i voljeno Pravoslavlje spasla nas je. Dusanka Popovic Svaka mu cast zaista veliki podviznik,on je tako mlad a tako produhovljen zaista primjer nama svima da se zapitamo gdje smo mi u svemu tome koliko je nasa zrtva velika nasuprot ovome sto je ovaj mladic ucinijo Tatjana Kremenovic Da li su ga nevolje,stradanje roditelja, odvojile od ovoga svijeta? Sveti Ignjatije Brjancanonov kaze da nas nevolje odvajaju od ovoga svijeta. A Karulja, ta predivna duhovna akademija.Toliko je lijepa i privlacna,ali kako je tamo zivjeti? Da li je tesko, to moze da nam kaze o Gavrilo. Malo ovih dana citam molitvene dnevnike staraca Teodosija i Nikodima, takodje pustinjaka sa Karulje.Glavno njihovo zanimanje je bila Isusova molitva.Kaze u toj knjizi da su monasi, da li sv Grigorija Sinaita ili nekog drugog svetitelja (ne sjecam se tacno) po cijeli dan se bavili Isusovom molitvom, izgovarali sjedeci , stojeci , lezeci.I pokusavali da im se otvori srce.Ponekima se otvaralo. Drazen Brestovac Pomaze Bog! Svaka cast monahu Sergeju,to su stvari koje se dogadjaju jedino u pravoslavlju!Mnogi bi trebali da postuju njegovo ne svakidasnje dijelo!Pored toga imam slican primjer covijeka koji je iz Doboja(Republika Srpska) do Jerusalima proputovao vozeci biciklo i trceci u trajanju od 45dana.I sa sobom nosio Casni krst kao poklon za jednu crkvu u okolini Doboja(Glogovica). Ana Mamic Slava Bogu! Kad covek ima veru, sve moze da savlada. Sa verom u Gospoda sve sto zamislimo ostvaricemo. Neka bi Gospod molitvama Presvete Bogorodice pomilovao nas gresne i monaha Sergija. Divan primer kakav treba da bude monah. Blagosovite. Bosko Rajic jednostavno - PODVIG , i dokaz da godine ništa ne znače, ako je odluka izraz vjere . Nikad neću biti kao on, na moju žalost, ali će mi biti uzor, na moju radost . Saša Lazić a usput dok je naš monah Sergije se utapao "kao" slučajno naišli ribari...poslani su tamo ribari već puno ranije da ga dočekaju, šalje Gospod anđele slugama svojim ako gdje padnu da ih se podigne...zaista smo svjedoci svakodnevnim čudima i snagama vjere pojedinaca da i najveći nevjernici kad to sve vide i čuju moraju se bar na sekund zamisliti ako ništa drugo...netko bio možda i pomislio da ga je događaj stradanja iz djetinjstva naveo na taj put, možda, ali ja sam ipak skloniji mišljenju da bi se to svakako odigralo, sjeme je puno ranije posijano...on je rođeni monah i vjerujem da će se o njemu još puno čuti iako je odvojen od svijeta u vrletima Karulje. Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog, blagoslovite oče Gavrilo! Svako ima svoj put koji slijedi vođen rukom Božijom. Milena Puaca Slava Bogu na svemu. Da Gospod pomogne svima nama da zadobijemo cvrst vjeru , da prosvjetli nasu tamu da bi krenuli putem monaha Sergija i mnogih drugih za koje nismo culi a njihove molitve nas stite od zla. Svjetlana Mirkovic ‎"Mozes voleti Boga,ali nikada misliti o njemu...!" Oprostite sto prepisujem komentar..... DAVANJE SEBE KAO ZRTVE...Vladika Nikolaj Velimirovic u "Molitvama na jezeru", ako me secanje sluzi kaze: mlada kad trci u zagrljaj svom zeniku zaboravlja na sve oko sebe... Hvala ocu, hvala dragom Gospodu za ovu pricu... Nenad Badovinac Kada se uputio na tako dalek put i to još pešice, nije znao koliko je taj put dalek i težak, nije računao niti odmeravo da li će uspeti ili ne, jednostavno je imao svoj cilj, vrt Presvete Bogorodice. Čak i sada mu je cilj neprestano pred očima, samo sada ima još teži cilj, no važno je da ne odustaje i neposustaje. Slavica Milicevic Pavlovic Reci su suvisne. Gde je Bog tu je i vera, ljubav i nada. Gordana Dobrić RETKI SU DANAS TAKVI,VELIKA JE NJEGOVA VERA.SLAVA BOGU. Svetlana Ležaić Pomaže Bog. Prva stepenica VERA, druga NADA a treća LjUBAV. Neko ne stane ni na prvu stepenicu, neko pređe i prvu i drugu ali treću ne može, a ostale stepenice. nama nepoznate, su mnogo višlje i teže za uspon. One su ostavljene za ovakve podvižnike. Oni se mole za nas koji padamo sa prvih stepenica.Blagoslovite Oče. Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Tajnoviti su putevi Gospodnji.Mi,vernici izvan Manastirskih odaja,pronalazimo puteve po millosti Božijoj,uz pomoć naših duhovnika i uz vlastitu ljubav prema Gospodu.Sledimo savete naših prosvetitelja i trudimo se da što više saznamo o putevima koji nas vode u Carstvo Božije.Monah Sergej je,hvala Gospodu,odabran od Gospoda da uz veliku ljubav prema Njemu stigne do Svete Gore gde pronalazi svoj mir ispunjen Molitvom za sve nas.Neka Gospod još više umnoži njegovu veru,a nas sve učvrsti u pravoj veri prema Svevišnjem Ocu našemu! Amin! Bože daj! Bojan Bogić neverovatan podvig Tatjana Kremenovic A sta znace ove rijeci : "Mozes voleti Boga, ali nikada misliti o njemu..."?

NOVOSIBIRSKI SVEŠTENIK ODBRANIO ŠAMPIONSKU TITULU http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5136_1277349934_ch3.jpg&size=500 U Novosibirsku se u nedelju zavšio oblasni šampionat u troboju u snazi bez opreme, u kome, evo, već druga godina za redom učestvuje tim teških atletičara iz Aleksandro-Nevskog bratstva, organizovanog pri Sabornoj crkvi u ime svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskeg. Nastojatelj hrama sveštenik Aleksandar Novopašin, takođe je, među veteranima u svojoj kategoriji po težini, nastupao u šampionatu, odbranivši titulu šampiona oblasti u podizanju tegova u ležećem položaju. Pri tome je, kako je zasluženi trener Rusije, predsednik Federacije pauerliftinga Novosibirske oblasti, majstor sporta u pauerliftingu Igor Beljajev, koji trenira sveštenika, zamolio da se naglasi, ovoga puta otac Aleksandar poboljšao prošlogodinšnji rezultat za 10 kilograma! Sveštenik Aleksandar Novopašin je rukovodilac Eparhijskog centra za rehabilitaciju zavisnika od droge. U okviru utvrđenog procesa odvikavanja od narkotika, on je uključio bavljenje sportom, jer smatra da za najbrži opravak i stabilnost čoveka, koji je otpao od Gospoda, ali koji je u sebi našao, s Božijom pomoću, unutrašnju snagu da počne da se bori sa grehom, ne pomaže ništa bolje od sporta. Obični treninzi u sportskoj sali vrlo brzo su prerasli u ozbiljno bavljenje sportom. Danas rekonvalescenti nastupaju u sportskim timovima Aleksandro-Nevskog bratstva u malom fudbalu, u kome tekođe učestvuje tim pravoslavnog bratstva. 26. juna na dan kada se obeležava Međunarodni dan borbe protiv narkomanije i nezakonite trgovine narkoticima, u Novosibirsku će se održati Prvi otvoreni ekstrim-turnir u dizanju tegova pod nazivom „Sibirski vitez“, organizovan od strane Uprave za fizičku kulturu i sport oblasti Novosibirska, Eparhije Ruske Pravoslavne Crkva Novosibirska i Federacije za pauerlifting Novosibirske oblasti. Za vreme turnira, ljudi velike snage, koji na treninzima i takmičenjima u pauerliftingu, maksimalne težine, pokazaće, da oni to mogu. Po rečima sveštenika, koji je po odluci mera Novosibirska Vladimira Gorodeckog, uključen u Koordinacioni odbor za fizičku kulturu i sport Novosibirska, turnir obećava da će biti ne samo interesantan, već i poučan za one mlade ljude, koji sebe u ovom običnom životu ne mogu da nađu i koji ulaze u rizičnu grupu po upotrebi narkotika i alkohola. Otac Aleksandar je uveren da će ljudi, koji imaju nadprosečnu fizičku snagu i koji vode zdrav način života, postati primer za sve posrnule. Konačno, neko od njih će se, verovatno, zamisliti nad svojim današnjim životom i shvatiće da je ovako, kako danas živi, nemoguće živeti. „Čovek kod sebe uvek može razviti dobre fizičke sposobnosti“, - kaže sveštenik, - „Samo kada bi imao želje i upornosti. Baviti se sportom - to uopšte nije lako, ali sport ipak otrežnjuje, pomaže da čvrsto staneš na svoje noge, da suštinski izmeniš životne orjentire i daje snagu da hrabro ideš ka zacrtanom cilju. orthedu.ru / Dmitrij Kokoulin, ANN Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović 11. decembra 2010 godine izvor: http://www.orthedu.ru/eparh/1785-10.html

KNJIGA "DUHOVNI RAZGOVORI" PREKO INTERNETA http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5135_arhimandrit-gavrilo-p.jpg&size=500 Neobična knjiga „Duhovni razgovori“ vođeni preko Interneta još neobičnijeg autora arhimandrita Gavrila (Vučkovića) igumana manastira SPC Lepavina u Hrvatskoj objavljena je ovih dana. Knjiga je zapravo priča kako su Fejsbuk i Skajp odškrinuli manastirska vrata svima onima koji žele u svoj život da uneseu mir, ljubav, veru u Boga i svoje bližnje. „Otac Gavrilo mi je postao prijatelj, a da nisam stigao da ga upoznam lično osim preko i-mejla i naše prepiske....“, napisao je u pogovoru knjige Aleksandar Arsenin stručnjak za informacione tehnologije. Da, baš tako, mnogi su zahvaljujući Internetu stupili u kontakt sa o. Gavrilom tražeći reč utehe, savet kako da razreše životne probleme, kako da napreduju u duhovnom životu. Poznajući dobro čovekovu dušu i dobre i loše strane čovekove prirode, ovaj duhovnik upućuje svoje sagovornike da ne praznoslove, odnosno da ne pričaju da bi im prošlo vreme, već da razgovor bude koristan i za one koji razgovaraju i za one koji to čitaju, jer su ostvareni razgovori postavljeni na manastirski sajt. Arh. Gavrilo je sticao duhovno znanje živeći od 17 godine u manastiru, bio je u brojnim srpskim manastirima a posebno je vezan za manastir Hilandar na Svetoj Gori. Zahvaljujući monaškom životu koji je pun odricanja utvrđivao se u duhovnom znanju koje danas ne štedeći prenosi na brojne ljudi koji dođu u manastir da se poklone čudotvornoj ikoni Bogorodice Lepavinske, ali i brojnoj internet porodici koja se formirala oko o. Gavrila. Danima i noćima ovaj monah bdi nad svojim sagovornicima sedeći ispred kompjutera. I upravo kompjuter kao sredstvo savremene komunikacije uneo je novu dimenziju u duhovni manastirski prostor. U dijalozima koji se vode u savremenom svetu često su polarizovana mišljenja o upotrebi savremene tehnologije u crkvama i manastirima. Svojim angažmanom arh. Gavrilo pokazuje da je Crkva uvek živa i nova, da je prisutna u svim domenima čovekovog života, da ni jedno tehničko sredstvo nije loše samo po sebi već to kako se ono koristi. I još više od toga, zahvaljujući kompjuteru i Internetu o. Gavrilo je vodio duhovne razgovore sa hiljadama ljudi a njegova knjiga kao plod tih razgovora poslužiće drugima da razreše svoje dileme, da i sami duhovno napreduju. Zapravo ovo je već druga knjiga duhovnih razgovora koje je o. Gavrilo vodio preko Interneta. O čemu to ovaj monah ispred kompjutera razgovara sa svojim Internet sagovornicima? Evo deo izvoda iz pojedinih razgovora: „čvrstom voljom i odricanjem možemo se odvratiti od poroka“; „svoj mir čuvajte ćutanjem i molite se Bogu za one koji vas ruže“; „ako ne možeš da činiš dobra dela, onda nastoj da ne činiš loša“. Valja reći i to da o. Gavrilo sa puno ljubavi razgovara sa ljudima, pretežno mladima, često je duhovit i na pravi način pokušava da im ukaže na greške, bez grdnje, osuđivanja, odbacivanja. Za svakoga se tu nađe prava reč i za neverujuće i za duhovne početnike i za one koji su već poodmakli u duhovnom životu. Oni koji se budu držali reči o. Gavrila i ostvarivali ih, neće zalutati u ovom životu, krepiće ih vera, nada i ljubav. Prilog Ljiljane Sinđelić Nikolić 10. decembar 2010. Izvor: http://glassrbije.org/index.php?option=com_content&task=view&id=76264&Itemid=28

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXX) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5121_kirillos-3.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> Danas u Rusiji postoji 30 000 pravoslavnih crkava Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril naveo je da je ,prema statistici, u protekle dve decenije obnovljeno 23 000 pravoslavnih crkava u Rusiji. "Nekako smo se navikli na to, postalo je uobičajeno : rekonstruisane, prilagođene, obnovljene. Međutim, zamislimo se nad ovom brojkom - 23 000 crkava je obnovljeno u ovih 20 godina.", rekao je on na sastanku Patrijaršijskog saveta za kulturu, u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi. "Nijedna druga zemlja nije doživela tako nešto", rekao je on. Patrijarh Kiril je istakao da je to učinjeno u okolnostima ekonomskih,političkih i socijalnih sukoba,a ne u doba ekonomske i političke stabilnosti i društvenog blagostanja. "Svet bi trebalo da bude svestan potencijala Pravoslavne Rusije - mi smo u stanju da činimo velika dela obnavljajući uništene i oskrnavljene stvari i čuvajući ih od zaborava." Do 1991.godine bivši Sovjetski Savez je imao 7 000 aktivnih crkava, dok je trenutni broj crkava dostigao 30 000, dodao je Patrijarh Kiril. Prevod sa engleskog Jovana Čonjić Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/12/30000-orthodox-churches-now-operating.html Vuk Zaric Daće Bog i više. Rada Adamovic SVAKA ČAST BRATSKOM RUSKOM NARODU,SA SREĆOM I SPASOM OD GOSPODA NEKA SVE BOŽIJE KUĆE BUDU PUNE.VALJDA ĆE GOSPOD DATI PAMETI I RAZUMA I SRPSKOM NARODU DA BAR OBNOVIMO NAŠE SVETINJE AKO NEMOŽEMO PRAVITI NOVE.AMIN. Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo! Posle odslušanih radio Blagovesti,OVA VEST je još jedna lepa vest . Neka nam GOSPOD bude u pomoći da u OBNOVLJENIM HRAMOVIMA bude još puno više verujućih duša,a da se Svete Božanske Litrgije čuju nadaleko do SAMOGA GOSPODA. AMIN! BOŽE DAJ! Slavica Savić Pomaže Bog oče Gavrilo.Da se pomolimo našem Dragom Gospodu i Bogomajki našoj Presvetoj i Prečistoj pa i mi da se udostojimo i ugledamo na naš bratski Ruski narod.Daće Dragi Gospod. Marko Popović Molitvama svetog Aleksandra Nevskog, koga danas praznujemo se preporađa Sveta Rusija, a preporađaju se i sve slovenske zemlje, hvala Bogu. Jer šta je Slovenstvo ako ne ljubav u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, koju naši preci sveti ravnoapostolni Rastislav i Vladimir primiše? I, zaista, nema ni jedne slovenske zemlje koja danas nema Pravoslavnih Hrišćana. Čak i u Poljskoj, je pokojni Arhiepiskop bio vojni sveštenik i poznavao se sa predsednikom. Prizvaće Bog još naših ljudi, ali se mi moramo truditi i moliti. Primer je najveći misionar. Jer možete vi biti i najbolji besednik na ovome svetu i pričati ili pisati to ljudima, ali ako oni neće da u to veruju, čak i da neko vaskrsne iz mrtvih neće mu verovati. A, primerom je sve rečeno. Vrline jednostavno zrače iz čoveka, one se ne mogu sakriti. Možda ljudi neće to odmah shvatiti, ali će se sigurno nekada setiti dobrog čoveka. I zato neka Bog da da budemo dobri ljudi, dobri misionari reči Hristove, kako bi za to primili večnu nagradu od Hrista Boga našega, kome neka je slava sa Bespočetnim Ocem Njegovim i Presvetim i Životvornim Duhom Svetim u sve vekove amin. Sladjana Pavlovic Bilo bi dobro kada bi se više posjećivali i ovi naši manastiri i crkve,pa da onda razmišljamo da se ugledamo na Ruse,a ne ovako na službama nekolicina ljudi i sveštena lica,često žalosno izgleda. Svetlana Ležaić Pomaže Bog oče Gavrilo. Slava Bogu i hvala Majci Božijoj jer se Pravoslavlje širi ruskom svetom zemljom. Rusi su prošli kroz oganj bezbožništva i nakovanj staljinizma, pa se narod očeličio, ojačao i prosvetlio.U tim nevoljama Rusi nisu ružili Boga, nego su se molili i evo On je molitvama Majke Njegove, zaštitnice Ruske zemlje, vratio stari sjaj Rusiji. A mi - mi pevamo Himnu Bogu, a svaka druga reč nam je psovka Boga i Matere njegove. Naši hramovi se sporo dižu i još teže završavaju. Otežala zemlja od bezakonja, psovki i razvrata, sva se trese. Samo Srbi ne znaju zbog čega i zašto. Opametimo se , pokajmo i okrenimo jedinome Spasu našem i on će nam vratiti stostruko. Obnoviće se manastiri svuda gde staje srpska noga na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj, Bosni i , i onda nam niko ništa neće moći jer AKO JE BOG SA NAMA KO ĆE NA NAS! Blagoslovite oče. Branko Kikovic Slava Bogu da ima toliko pravoslavnih crkava a dace bog da ih ima jos vise i u Srbiji i da ih narod u sto vecem broju ispunjava. Saša Lazić činjenica je da je na svaki način Rusija ustala sa dna, ponovo je na razini koje je dostojna, a sve zahvaljujući povratku istinskog PRAVOSLAVLJA, nevjerojatno je da se kao ptica fenix neka država tako naglo ustane iz pepela kao Rusija to je moguće samo pomoću Božije sile, koja se tamo opet osjeća... Branislav Vujin ‎...SVETA RUSIJA - TREĆI RIM..... Nenad Badovinac Prolazeći svojevremeno kroz Rusiju, povremeno sam se zaustavljao u njihovim malim provincijskim gradovima. Primetio sam da su im obiteljske kuće skromno uređene, pretežno od drveta i to u jeftinoj izvedbi. Ali zato sam primetio da su im parohijske crkve ukrašene zadivljujućom pozlatom i bogatim ukrasnim fasadama. Stekao sam dojam, da oni više vole da im je crkva bogato uređena nego njihove privatne drvene kuća. Iz razloga što žele predstaviti crkvu kao odraz njihove duše, a svoje kuće kao odraz njihove skromnosti. SNEŽANA BARIĆ Pomaže Bog oče Gavrilo,blagoslovite Carska Rusija,priliči Caru carevo,obnavljajući Hramove obnavljaju duše svoje,jer zemaljsko je za maleno Carstvo a Nebesko za vek i vekove!Slava Tebi Gospode,u Srbiji se budi narod,još nezna zašto poplave i zemljotresi,ko zemlju potresa ali znaće oseća se to u ovom narodu,nije dobio dovoljno šamara od Gospoda ali Dobri Bog neće okrenuti svoje lice od nas! Sveti Vladika Nikolaj Velimirović je pisao:''Ali otkud da se među glupacima nađu i Srbi? To je pitaljnje na koje se teško da odgovoriti,i zagonetka koja se teško da odgonetnuti. Tri su približna odgovora,tri približne odgonetke. Prvo što su srpski sinovi otišli po učevinu na Zapad,pa naučivši da piju iz veštačkih čatrnja omrzli su bistre izvore svoje otadžbine. Drugo što su školovani sinovi srpskih seljaka stali manisati srpskim devojkama pa se iženili tuđinkama. Treće što su školovani sinovi srpski otpali od svojih otaca,prezreli svoje oce zbog njihove pobožnosti i poštenja,i udarli su prostranim putem..........'' Ni jedna arhitektonska tvorevina koju je čovek podigao neće se održati kamen na kamenu ako nije po volji Tvorca Našeg! Hramovi Božji jesu telo Hristovo i Glava HRISTOVA,UTOČIŠTE,duša naroda i svakog pojedinca,bez Boga ni preko praga, ,a za život u svetu,za ovo gostovanje na ovoj planeti do prelaska u Carstvo Nebesko bez Crkve Božije nećemo znati put i nećemo imati kompas,ZATO VOLITE SVOJE CRKVE I MANASTIRE TO SU LUKE I PRISTANIŠTA NAŠIH DUŠA DO PRESELjENjA U CARSTVO NEBESKO!AMIN! Dragica Ilic Jotic Hvala Gospodu sto je tako u Rusiji,sto narod shvata koliko je crkva vazna.U mom gradu sve doskora bila je jedna crkva,sv Apostola Petra i Pavla,a na Malu Gospojinu osvecen je novi spomen hram posvecen poginulim borcima naseg kraja.Isto tako uspjeli smo ove godine podici i osvestati malu crkvu u predgradju posvecenu sv Vasiliju Ostroskom.Narod dolazi,u vecem broju nego prije,ali ako smijem reci,vecinom su to uvijek isti ljudi.Samo ponekad obicno pred slavu kada donose koljivo,pojavi se vise njih i opet za godinu nema ih.Kazu nemaju vremena a za neke od njih znam da nerade nista znacajno da ne bi mogli makar nedeljom doci na liturgiju ili barem jednom u godini postiti i pricestiti se.Oprostite sto sam ja gresna ovo napisala. Zarko Lazic Hvala Bogu...da je to tako i da ih je jos mnogo vise...Jer Rusija ce ponovo biti Carevina...kao sto je i bila za vrijeme Svete carske porodice Romanov... Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, ovaj podatak o Rusiji ozari lice svakog dobrog čoveka.Vaskrsenje Rusije se dešava.Ruski narod se progresivno okreće crkvenom životu u pokajanju i veri - izlečiće se od strasti i okajati grehe.Sva istorija Rusije svedoči o tome da je spasenje ruskog čoveka na ruskoj zemlji i njegovo zemaljsko blagostanje tesno povezano sa njegovim odnosom prema Bogu i prema crkvi.Ruskom narodu, ujedinjenom u veri Pravoslavnoj Gospod će pomoćnik biti i ništa im neće moći duhovi zlobe podnebesja.Žao mi je što moj, Srbski narod okleva i spas traži na pogrešnim mestima.Naše mnoge crkve su skoro prazne.

TELEKOM SRBIJE ZA HILANDAR http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5131_v191488p1.jpg&size=500 Zadužbina manastira Hilandara i kompanija Telekom Srbija predstavile su večeras projekat "Telekom Srbija za digitalnu riznicu Hilandara", kao deo nastojanja da se bogato kulturno nasleđe tog manastira sačuva u elektronskoj formi i učini dostupnim naučnoj i široj javnosti. Podrška Telekoma Srbija je u vidu informatičke i telekomunikacione opreme za Hilandar i njegovu zadužbinu, navodi se u saopštenju. Telekomunikacionom opremom poklonjenom manastirskom kompleksu i glavnim objektima za rukovođenje obnovom manastira biće obezbeđeni znatno savremeniji uslovi komunikacije, što bi trebalo da doprinese i unapređenju radova na obnovi. Prvi put biće uspostavljena telekomunikaciona veza Hilandara, zadužbine manastira u Beogradu i servera na kojima će se čuvati digitalizovana riznica. O kolikom nacionalnom blagu je reč slikovito je objasnio direktor Zadužbine Hilandara Milivoj Ranđić koji je ocenio da bi, kada bi se stavilo na vagu, ono što poseduje Hilandar naspram svega što se nalazi u Srbiji, tas prevagnuo na stranu svetogorskog manastira. "Požar koji je zadesio srpsku svetinju pokazao je smisao ideje o digtalizaciji. Božjom promisli, ni taj, kao ni prethodni požari nisu odneli ništa od nasleđa koje je predmet digitalizacije", primetio je Ranđić. "Zato je 2005. godine nabavljena oprema neophodna za digitalizaciju, a kada je, inače dobra finansijska podrška Minsitarstva kulture Hilandaru u godini krize bila smanjenja, u posao se uključio Telekom", objasnio je direktor Zadužbine, zahvalivši toj kompaniji što je imala sluha za značaj tog posla. Ranđić je napomenuo da se u riznicama Hilandara, koji je upisan na UNESKO listu svetske baštine, nalazi 1000 ikona, 507 rukopisnih povelja i veliki broj drugih dragocenosti koje će biti predmet digitalizacije. On je dodao da je do sada snimljeno toliko marterijala da već mogu da se od toga prave i posebni projekti kakav će biti Monografija povelja srpskih vladara. Govoreći o obnovi manastira koja je počela 2006. godine, dve godine posle požara, direktor Zadužbine Hilandar je rekao da je do danas obnovljeno 40 odsto, a u upotrebu vraćeno 30 odsto manastirskog prostora. Generalni direktor Telekoma Branko Radujko rekao je da je kompaniji bila posebna čast da učestvuje u istorijskom poduhvatu obnove manastira Hilandara i digitalizaciji baštine. On je izrazio očekivanje da će to biti podsticaj ostaloj poslovnoj javnosti da doprinese istim nastojanjima. "Naša je obaveza da, kao narod sa bogatom i dugom tradicijom, sačuvamo od zaborava viševekovno nacionalno blago i na prikladan način pohranimo ono što je suština srpske duhovnosti, umetnosti i tradicije. Zato smo stavili na raspolaganje svoje ljude i tehniku kako bismo primenom savremenih tehnologija ubrzali i učinili jednostavnijim ovaj značajni poduhvat, a da pritom ni na koji način ne narušimo mir, dostojanstvo i specifičnost svetog mesta Hilandara", rekao je Radujko. U ime Hilandara, prvi epitrop manastira, jeromonah Serafim, uručio je Radujku "Hilandarsku spomenicu" i kopiju ikone Igumanije Trojeručice u znak zahvalnosti Telekomu na podršci. O Monografiji povelja srednjovekovnih srpskih vladara, prvom projektu koji će biti realizovan na osnovu snimljenog materijala govorila je njen rukovodilac, dopisni član SANU i predsednik Hilandarskog odbora SANU, Mirjana Živojinović. Istakavši da su povelje najznačajniji istorijski izvor iz perioda srednjeg veka koji svedoči o pravnom poretku i uređenju svih oblasti bitnih za funkcionisanje društva, ona je rekla da će Monografija, pored izvornog teksta, sadržati i transkribovan (raščitan) srpskoslovenski tekst i njegov prevod na savremeni srpski jezik, registre toponima, ličnih imena i odgovarajuće karte. Generalni sekretar SANU, akademik Dimitrije Stefanović ocenio je da sada još nismo svesni veličine poduhvata kakav je digitalizacija riznice Hilandara koji ostaje novim pokolenjima. On je ocenio da je upravo ta duhovna obnova Hilandara, iz generacije u generaciju, najvažnija, jer bez nje bi sve stalo još 1198. kada je i podignut. 09. decembar 2010. (MONDO) izvor: http://www.mondo.rs/s191488/Hronika_i_Drustvo/Telekom_Srbija_za_Hilandar.html

PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV: JA SAM PROTIVNIK „NOVE DUHOVNOSTI“ http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5132_02.jpg&size=500 Hrišćanstvo je za vekove, a čovek se u svom zemnom životu - rađa i umire. Mi smo već sad drugačiji, a hrišćanstvo, Pravoslavlje – uvek je isto. Da li je asketski život u XXI veku živ ili su nam samo ostali primeri Svetih Otaca prošlih vekova? Uoči konferencije pod nazivom „Život u Hristu“, održanoj u Danilovskom manastiru, na ova pitanja tražimo odgovore zajedno sa Magistrom Bogoslovije, profesorom Moskovske duhovne akademije, starešinom hrama sveštenomučenice Tatjane pri Moskovskom državnom univerzitetu, protojerejem Maksimom Kozlovim. - Oče Maksime, možete li da nam objasnite šta znači duhovni život za današnje hrišćane i kakav se smisao vidi u ovim rečima? Postoje konstante, koje niko ne može da izmeni. Duhovni život za pravog hrišćanina ni na čemu ne može biti osnovan osim na Jevanđelju. Svaki dan sebe moramo da proveravamo: da li su po Jevanđelju naše stege, koje nameravamo da stavimo i koje želimo da dostignemo, ili ne? Ako ovo izvire iz Svetog Pisma – to je izvesna nada na relativno zdravlje našeg stanja. Ako se Jevanđelje podrazumeva samo po sebi, a naša „duhovnost“ takođe sama po sebi, to je alarm koji saopštava da nešto nije „baš dobro“. Postoji klasična rečenica protojereja Sergija Bulgakova: „Ako hoćeš da proveriš istinitost svog shvatanja, proveri ga pomoću „crkvenog predanja“. Ako je ono, što se tebi čini da je ispravno, između ostalog i u moralno-asketskom poretku, vidljivo iz crkvenog predanja, to ima pravo na postojanje. Ako ne – ma kako da su ti dragocena ta gledišta, moraš da shvatiš da u XXI veku ne može biti pravilno ono, što su Sveti Oci u V veku smatrali da je nepravilno. Sveti Oci nas nikada ne uče tako da bismo nešto mogli smatrati i ispravnim i istovremeno protivurečnim. Ako su ključni pojmovi kao što je smirenje, poslušnost, celomudrenost, nešto što je neodvojivo za asketski poredak hrišćanina, to je upravo onako, kako je bilo u V, VI i u narednim vekovima, kada se asketika tek formirala. Tako je to i danas. Na primer, ako neko nije u smirenju, a ipak želi da postane lider , niko danas ne može da kaže da je to ono što mi kod sebe treba da pobuđujemo. Ili, drugi primer, ako je neko u neposlušanju, a i njegovo unutrašnje stanje samo po sebi je takvo da živi bez Crkve, bez autoriteta sveštenstva, autoriteta Svetog Pisma – niko ne može da kaže da je to ono što mi sebi treba da uzmemo kao „pravilo“. Ako u ovo vreme u nečemu i vidim naš glavni zadatak –on se sastoji u tome da se ne dozvoli kidanje Predanja. Da se, ne daj, Bože, ne stvori nekakva „nova duhovnost“, koja odgovara, kako to danas vole da kažu, izazovu XXI veka, a koja nije ukorenjena u crkvenom Predanju. - A kako će biti onima, koji bukvalistički i, možda, ne baš pravilno interpretiraju Sveto Pismo, potencirajući da – ko mora da bude sa Hristom – ne mora da bude sa svetom? — Hristos je posebno o tome govorio, dakle, da mi svet ne treba da volimo više od Njega, i ne treba da se okrećemo ka svetu. Odrastao čovek, kao sasvim zreo, koji, poverovavši u Hrista, ustroji sebi neki novi moralni zakon u kome odmah i potpuno sagori u želji da dosledno sledi Hrista, u nekom momentu ipak može da zažali za onim što je izgubio, rekavši: „Onaj život je bio interesantan i sjajan. Ma, kakvi su to gresi, pa, neka su i gresi, ali bili su žestoki, sjajni, neviđeni... A, koliko su tek lepote donosili svaki dan!“ Eto, to okretanje unazad, u smislu ponovnog prihvatanja onih smernica i vrednosti, kojima se čovek rukovodio do svesnog ulaska u veru, jeste put koji je bezuslovno štetan. Niko se više ne može vratiti u stanje pre Krštenja ili pre ulaska u veru: „Verujem u jedno Krštenje za otpuštenje grehova“. Kršten čovek, ma šta da pogreši i ma šta da učini, ne može ponovo postati nekršten. U suštini, on se već nalazi u zajednici sa Onim, od Koga je to Krštenje primio. On zato može ponovo i da ustane, ali, i da svojim gresima takođe dušu svoju uprlja do krajnosti, pa ipak on ne može postati nekršten. Onaj, ko je jednom postao hrišćanin, ne može pasti u „nevino“ stanje onih ljudi, koji sa hrišćanstvom nigde i nikada nisu imali dodira. Mnogobožački i ateistički svet oko nas – to je jedno te isto. A čovek, koji je postao hrišćanin, a onda se pokolebao – to je kvalitativno ipak sasvim drugo stanje. Fridrih Niče, koji je potpuni nehrišćanin, ali je istovremeno istančani posmatrač čovekove prirode, svojevremeno je rekao: “Slatka strela hrišćanstva drhti u srcu svih nas“. Razumete, kod onoga kod koga je srce za hrišćanstvom bar jednom zadrhtalo, taj više nikada neće biti onakav, kakav je bio pre toga. Na to nas upozorava Jevanđelje. — Koji su najteži problemi u duhovnosti savremenog pravoslavnog čoveka? — Strasti, koje su opisali Sveti Oci tokom prošlih vekova, iste su kao i danas. Ali, u posebne bolesti savrememnog hrišćanina ne možemo a da ne ubrojimo r a s k i d sa P r e d a nj e m. Mi smo danas više ljubitelji knjige. Tek mali broj je prihvatio hrišćanski život „ iz ruke u ruku“ od iskusnih učitelja. Recimo, šta je to što će za asketsko Pravoslavlje uvek i beskonačno biti cenjeno iskustvo Atonskih staraca? To je činjenica da se na Svetoj Gori praktično hiljadu godina sa učitelja na učenika prenosi predanje u pravom smislu te reči. Baš kao u prva vremena hrišćanstva: od Isusa Hrista – na Apostole, od Apostola – na sveštenike, Episkope... Duhovno nasleđe tih istih hirotonija nije podrazumevalo samo to, što je jedan drugog rukopoložio. Ne, on ga je naučio istom onom duhovnom blagu, čemu je i sam bio nekada naučen od samog Apostola. Na Svetoj Gori se i danas vrši isto takvo veoma iskusno svedočenje duhovnog života . A mi – po knjigama...? U današnje vreme, na žalost , takvih učitelja duhovnog života, koji se trude da dostignu koliku-toliku visinu na lestvici vrlina, opisanoj od strane Svetog Jovana Lestvičnika, nema baš mnogo, tako da i svih onih, koji su visoko na toj lestvicii, nema dovoljno. Pa koga, dakle, imamo? Sveštenici, od kojih su mnogi ušli u veru već uveliko u zrelom dobu, zaronjeni su u ekonomske, administrativne i porodične brige. Oni, na žalost, ponekad ni glavu ka nebu ne mogu da dignu. Dobro je i to da zbog toga ne gledaju samo u zemlju, već makar malo, napred, ipak , dakle,ispred sebe. Dakle, ljudi čitaju knjige svetog Teofana Zatvornika, svetog Ignjatija Brjančaninova, i nastoje da njihovo učenje primene kod sebe. Postiže se veoma različit uspeh – a kod mnogih, dosta loš. To je zbog toga, što je veoma teško da učiš bez nekoga ko će ti objasniti kako da primeniš te svetootačke tekstove. U XIX veku još je bilo moguće učiti po knjigama, zato što je celokupan život ljudi tome doprinosio. A sada, kada život današnjeg čoveka tome bolno ne doprinosi, a sve se svodi na – idi, nauči Isusovu molitvu ili sačuvaj unutrašnju trezvenost i rasuđivanje, ili pak kakvu-takvu toplinu i iskrenost molitve, ja, dakle, već ne govorim o asketskom podvigu. Zbog toga ljudi doživljavaju ne malo razočarenje. Za jedne počinje nekakav automatizam u crkvenom životu i lagano navikavanje na takvu životnu „ pobožnost“, međutim, sve je to do prvog iskušenja. Drugi se pak sasvim ohlade i postaju indiferentni za crkveni život. Još je gore kada ljudi, koji su lično razočarani, počinju da traže neke reforme i neprekidno pričaju kako je u Crkvi nešto potrebno menjati. Na primer, da se službe drže kraće, da se u Ustav unesu izmene, i to se sve događa upravo u vreme kada je nužno nešto menjati upravo kod samog sebe. Ovo je ozbiljan problem savremene pravoslavne duhovnosti. Razmotrimo još jednu pojavu današnje problematike. Naime, prošlo je oko dvadeset godina od vremena kada je naše društvo postalo u dovoljnoj meri slobodno. Ljudi mog vremena, koje je zateklo vreme prelaska iz sovjetske vlasti u današnji period, razmišljaju: - „Sada mi vaspitavamo našu decu, pa naše unuke i tako ćemo izvesti pokoljenja slobodnih hrišćana“. A mi se sada pitamo: “ Koliko je dece od tih pravoslavnih roditelja, za ovih dvadeset godina, ostalo u Crkvi? Svaki sveštenik će reći da starija deca, koja su učila veronauku, nakon 12-14 godine doživljavaju pad u veri. Ostaju tek retki. Neki se od njih ponekad vraćaju, tada se vraćaju sami, po pravilu, u zrelom dobu, kada su se već oženili ili udali, ili pak oni, koji su se suočili sa patnjama i životnim nedaćama. Pitamo se takođe zašto se događa vakum u tom aktivnom mladalačkom periodu? Reč je o tome da se njima ne može pomoći r e č i m a da bi se zadržali u crkvenim jaslama. — Oče, kako da se izađe iz ove komplikovane situacije, po Vašem mišljenju? - Ako trezveno razmišljamo, onda ćemo viditi da nikakve izmene spoljašnjih uslova nisu garancija za uspeh u poznavanju crkvenog katehizma i da uz sve kvalitete programa za omladinu, obilje socijalnih radnika i poznavaoca katehizma, ne postoji nikakvo drugačije, niti važnije svedočenje hrišćanstva osim svedočenja životom. Svedočeći ogromno crkveno iskustvo, prepodobni Serafim Sarovski je rekao: „Spasavaj se sam, a oko tebe spasiće se hiljade“. I drugog nečeg ne može da bude. Ljudi se približavaju pobožnom životu na osnovu primanja divnih lekcija, ali, tako se samo u početku rane mogu zalečiti. Međutim, da bi se čovek naučio pravednom životu može samo ako i sam živi pravedno. To je azbuka hrišćanstva. — Događa se da čovek živi dosta pobožno, ali da mirjani uopšte ne žele da ga uzmu za primer... — To znači da u njegovoj pobožnosti nema temelja, dakle, on nema ljubavi za druge ljude. Askeza bez ljubavi prema čoveku pretvara se u karikaturu. Na primerima izučavanja istorijskih događaja, znamo kakve su strašne nesreće ljudima, a i celom hrišćanskom rodu, donosili oni, koji su živeli asketskim životom, a nisu imali ljubavi Božije. Takav primer je prekrasno opisao Dostojevski u „Legendi o Velikom inkvizitoru“. Dakle, to je čovek, koji je u svakom pogledu očuvao pravila, ustave i propise, ali, nije imao bogoopštenja, koje donosi radost. Da, možemo se moliti, postiti i slušati radio „Radonjež“ po nekoliko sati dnevno, ali, ako pri tome tebi nije interesantno sa tvojim Bogom, ti ćeš biti potišten i tužan. Na žalost, to je činjenica. — Oče, po Vašem mišljenju, koje je vrline u današnje vreme najteže dostići? Čini mi se da je to u današnje vreme u prvom redu c e l o m u d r i j e . Neprijatelj čoveka svim silama vojuje da bi tu reč danas bilo izlišno upotrebljavati. Čak i neki hrišćani tu nesavesnost posmatraju prilično sa distance i skloni su da kažu: „ Da , u principu hrišćanski život je dobar, veliki i uzvišen, o tome se govori i u Jevanđelju, ali, kako da ga primenimo u našim životima?“, ili, „ Da, naravno, dobro je kada muškarac sa jednom ženom proživi ceo život, ali, šta vi lično hoćete od mene, pa ja ne živim u XVII veku?“ Konačno, zar je veliki procenat onih koji žive onako kako bi trebalo da se živi po pravilima hrišćanske etike, čak i među crkvenim služiteljima? Ne, nije...Pa šta mi onda hoćemo? Ne mogu a da ne konstatujem još jedan minus današnje savremene duhovnosti, a to je - c i n i z a m nesagledivih razmera. Dakle, to je neznanje da se na sebe uzme odgovornost, tako da ta nemoć poput biča šiba i naš crkveni narod. Ljude, kojima se danas nešto može narediti računajući da će u odnosu na dato naređenje biti odgovorni i da to prihvate kao poslušanje prema Bogu, treba tražiti Diogenovim fenjerom. Iako sam spreman da se bavim analizom, da bi dao dobar odgovor zašto se sve to tako dogodilo, ipak ne mogu a da ne ukažem na ovu primedbu kao konstataciju. — U poslednje vreme često govore da je čovek postao ciničan. Koliki je to greh? — U tu reč možemo da unesemo različit smisao. Uopšte, to je forma, odnosno, način zaštite od falša. Cinizam je kada je previše reči, a premalo primera. Znate, ispričaću vam jednu potpuno crkvenu anegdotu: Na Bogosloviji drži čas jedan stari poznati profesor, mitroforni protojerej. Predmet je dosta važan, ali ne i dovoljno interesantan. Čini mi se da je u pitanju Stari Zavet. Na času je disciplina neophodna, ali lekcija postaje teška za praćenje, prosto u grudima nešto gori. Profesor predlaže test, bogoslovi su uznemireni i snuždeni. Pogledavši kroz prozor, stari sveštenik odjednom, ali potpuno van teme, postavi pitanje: - „Recite mi, braćo, šta je to sreća?“ Mnogi podigoše ruku. Šapat u razredu: “Sada ćemo da zagovorimo dedicu, i čas će brzo proći“. Ustade Ivanov: - „Baćuška, sreća je biti pravoslavni hrišćanin, od detinjstva biti vaspitan u Pravoslavnoj veri, ići u crkvu, ispovedati se, pričešćivati se. Zatim, prvo naći iskrenu devojku...“, - i dalje, dalje, mnogo lepih reči, dosta pravih reči izreče... - „Koliko ti imaš godina?“, - upitaa protojerej - „Devetnaest, baćuška!“ - „Dobro, kada doživiš pedesetu-šezdesetu, tada ćemo razgovarati da li je to sreća ili nesreća. Ko je sledeći?“ Ruku je bilo mnogo manje, razred se gotovo prepolovio. Sidorov odgovara mnogo opreznije: - „Sreća je, baćuška, kada mi kako treba postimo Veliki Post, pa odemo kod duhovnika na ispovest, do tančina se ispovedimo, pažljivo ispoštujemo pravilo, ujutro krenemo u hram pa se posle Liturgije pričestimo... Eto, to je sreća“. - „Da, Sidorove“, - odgovori sveštenik – „nije sporno, ali, koliko će dugo trajati tvoja sreća? Eto, ako te toga dana, dakle, u nedelju, pozove dežurni pomoćnik i kaže: - „Sidorove, ne puštam te danas u Moskvu, već idi u kuhunju umesto bolesnog Ivanova“. Da li će tvojoj sreći biti kraj, ili ne? Dobro je to, ali nekako neubedljivo... Ko će još da odgovori na ovo pitanje...? Ruku gotovo da nema. Tada predsednik odeljenja zamoli da odgovori: - „Sreća je, baćuška, biti kao što ste Vi. Dakle, još u mladosti odabrati put sveštenoslužitelja, decenijama stajati kraj Prestola, biti ocenjivan od strane sveštenih starešina, imati svu ljubav svojih parohijana, biti uvažen od sabraće i imati duboko poštovanje od nas, učenika... Eto, to je prava sreća“. - „Da, pametan si ti, pametan...“, - odgovara profesor, - „ali, tek ako budeš bar malo u mojoj koži, shvatićeš da li je to sreća... Dakle, braćo, šta je to sreća?“ Ni jedne ruke... Profesor ponovo pogleda kroz prozor, a tamo prolećno sunce počinje da prigreva, i, reče: „A šta je sreća, braćo? Sreća je - dobro raspoloženje“. Eto kako je sve jednostavno, a mi često slušamo nekoga ko izgovara previše visokoumnih reči. Iako takvih reči znamo i imamo u izobilju, moramo da nastojimo da budemo realni, da ne falširamo, da se ne zanosimo . Tada će ljudi poverovati, okrenuće se... Kada je mnogo zanosa, posutog šećerom, rađa se cinizam i dobijamo odgovor: - „Znamo mi sve vas, i vrednost vaša nam je odavno poznata“. Sveti Grigorije Bogoslov je rekao: - “Reč se uvek može demantovati rečju. Ali, šta će demantovati život?“ Naći primere iz života, danas je veoma teško, pa tako ispada da je sve bolje u knjigama. Na prizive, koji nisu potvrđeni uverljivim primerom ličnog svedočenja, srce se ne odaziva. Tada se rađaju drugi, beskorisni kvaliteti. Ovaj problem, između ostalog, stoji i pred sredstvima informisanja Crkve - mnogo zanosa, mnogo reči. Jasno je da mi želimo da svedočimo istinu. Crkveni novinari su takođe pozvani da svedoče istinu, a ne da svoj rejting podgrevaju na već vrelom. Ali, ni drugu stranu ne treba uzeti previše ozbiljno? Da se ne dogodi - kako mi je slatko, pljuvačka mi ide na usta, suze samo liju, - a ubedljivost nikakva. Primer pravog hrišćanina mora da bude takav , da je on uz velike napore postigao da sebi prokrči put. Zato je uz talenat nužno izgraditi osećaj za meru. Poznavao sam malo oca Andreja Nikolajeva iz Tverske oblasti, koga su pre četiri godine, zajedno sa porodicom, zapalili. Eto, on je bio primer. Ovaj sveštenik uopšte nije bio asketa, a možda nije bio ni nekakav veliki molitvenik, ali, živeo je u svom selu Prjamuhino, gde su mu parohijani uglavnom bili ljudi, koji su često bili po zatvorima ili koji su kad-tad tu morali da dođu... I, on je živeo drugačijim životom – po nekom drugom zakonu. Njegovu decu nisu mogli da podnesu, jednostavno zbog toga što deca nikome nisu psovala majku, a njega, prosto zato što on, na primer, nije pio votku. Eto, u takvom okruženju, oni su kao takvi, pobožni, već bili izazov. Ovo je pravi primer, ovde ne može biti ni reči o cinizmu. Čovek je i životom i smrću potvrdio istinitost svog sveštenstva i svog poziva. — Da li hrišćanin može da ne bude asketa? — Ako govorimo o mladim neofitima, njih što pre u datom momentu treba zadržati od neumerene želje da uzimaju breme, koje ne mogu da ponesu. Dešava se da se početnik spremi da čita kanone, akatiste, Psaltir, večernje molitve, i onda se preoptereti...Njega, po pravilu, poput klatna neka sila počne da baca na drugu stranu. Tada on počne da razmišlja: „Kad mi sad nije uspelo, znači, da uošte ništa i nije bilo potrebno“. Dela i reči rasuđivanja blagorazumnog sveštenika najbrže će ga zadržati. Poznate su reči svetog Jovana Lestvičnika: „Ako vidiš početnika, kako uzlazi na nebo, uhvati ga za nogu, da njegov pad ne bi bio suviše težak“. Naravno, susrećemo i primere ljudi, koji su skloni da prime hrišćanstvo kao neku dopunu ukupnom konforu svog života. Kada se čovek nekako u potpunosti sredio i sada normalno živi, on odjednom poželi da i u odnosu na Nebo ima neki mir, odnosno, konfor: - „Evo, ovde je kod mene sve sređeno, ali zašto da ne udarim jedan stub pa da i tamo zauzmem eventualne pozicije? Potrebno je, dakle, da okačim ikonu na zid, da Sveto Pismo stavim na sto, da nekoliko puta godišnje dođem do hrama, možda u vreme Velikog posta i da se pričestim... I, eto, to je celo „malecko hrišćanstvo“. Savestan sveštenik takvom čoveku mora da objasni, da je takav njegov trud ravan – nuli. — Ako se taj čovek, upravo kako Vi kažete „malkice hrišćanin“, stvarno malo moli, posti i ide u crkvu, a pri tom mnogo pomaže bližnjima, pa ipak kategorički ne želi da ide na „veliko pogruženje“ u pravoslavni crkveni život, kako da ga uputimo na to? — Treba naći puteve, koji se danas javljaju kao aksiome. Jer, taj čovek se ipak slaže da je sve što je napisano u Jevanđelju istina? Jednostavno mu treba objasniti da se ne slaže sa Jevanđeljem baš sve što on radi. Da Carstvo Nebesko - nije tek neko mesto za pristojne ljude dobrog srca, već za mnoge grešnike koji se kaju, zatim za carinike i bludnice, koji svojim pokajanjem i podvigom pretiču fariseje i pravednike. Naslednicima ovog Carstva neće nas učiniti naša dobrota, niti građanske vrline, a ni socijalne aktivnosti, već čisto srce, gde sebe smatramo ubogim grešnikom, koji se nada jedino u Spasitelja. Taj njegov spokoj: - „Pa, eto, ja pomažem...“, čak i ako je i hram pokrio zlatnim kupolama, pa i ako u humanitarne fondove novac daje, ipak se mora protresti i zaplašiti. Jer, to su sve – prilozi. — A kakav biste princip asketizma Vi posavetovali? — Bilo koji asketizam počinje od onog o čemu govori Jevanđelje.: - „Pokaj se, jer se približi Carstvo Nebesko“. Prvo što je nužno da se shvati „da sam ja tvar propadljiva“, a onda će se pred čovekom otvoriti svi putevi kako bi započeo izgradnju svog unutrašnjeg drugog čoveka. — Oče, nekima se događa blago „pomračenje uma“... Da li to, možda, tako i treba? Iako imaju sredstava za normalan život, neki ljudi, na primer, namerno koriste drvene krevete bez dušeka, na kojima spavaju čak i mala deca, a sve s namerom da vode „pravilan“ asketski način života, tražeći da takvim načinom žive i svi ostali... — To često biva zbog toga što takvi ljudi, po pravilu, nisu imali pravo crkveno detinjstvo. Želeći sada nešto bolje, oni hrišćanstvo pretvaraju u teror. To jeste veliki problem. Vidite šta pravoslavni roditelji sadašnje prve generacije rade sa svojom decom, jer oni lično nikakvo crkveno detinjstvo nisu imali. Oni nastoje da svojoj deci „naduvaju“ sve ono što oni misle da je ispravno. - „Da sam ja u svom detinjstvu imao sve to, kako bih ja bio dobar čovek“, - govori ne znajući da time izopačuje decu. Bogalje ih molitvenim pravilima, koja traju po pola sata-sat, zahtevaju da deca uzrasta od 3 ili 5 godina drže postove i da se pričešćuju na svakom Bogosluženju na koje ih dovedu. I kod takvog deteta, sve što treba da izazove oduševljenje, izaziva osećanje obaveze, koju ne razume. Sve ovo ide od onog od čega smo počeli razgovor, dakle od knjiga, odnosno, neiskusnog prilaska hrišćanstvu. Razum bi mogao čoveku da pomogne da ne žuri, da se ne guši, kao i da na bližnjega, odnosno na svoju decu, gleda ne kao na ideologemu, koju on hoće da stvori. — Ali, s druge strane, činjenica da „volimo svu udobnost ovog života“, smatra se neospornim grehom? — Ovde se ima u vidu to da taj čovek voli prekomerno uživanje. Da, reč „prekomerno“ odmah obeležite navodnim znacima. Sve, što je preko mere, šteti čoveku. Ako čovek u svojoj duši nije miran što ima obične „ikea“ stolice, a ne stolice od mahagoni drveta iz vremena Luja XIV, to je već strast, koju je svim silama potrebno iskoreniti. Setimo se spaljivanja čizama nastojatelja u filmu „Ostrvo“. Treba, dakle, slomiti fotelju, koja nam ne dozvoljava ni o čemu drugom da mislimo, osim o tome kako je ta fotelja predivna, jedinstvena, neuporediva. Ali, ako je čoveku manje-više sve svejedno, nema potrebe praviti od sebe Rahmetova i spavati na ekserima. — A šta da se radi ako čovek za vreme posta oseti ogromno zadovoljstvo jedući, na primer, taranu sa krompirom? — To je takođe pitanje mere. S jedne strane, ne treba misliti da sve, što nam Gospod daje kao utehu, treba posmatrati kao neku mazohističku odvratnost. Tu taranu, dakle, ne treba spremati tako loše, da bi nam, kada je jedemo proradio, oprostite, refleks za povraćanje. Takođe i u bračnim odnosima, ne treba da zbog posta ispadne da dvoje ljudi ne vole jedno drugo, gde bi se njihovi odnosi pretvorili u banalno fizičko odbijanje jednog od drugog. To je j e d n a krajnost. D r u g a krajnost ogleda se u tome da se posna trpeza odjednom proglašava bogatijom i ukusnijom od mrsne trpeze. „Posna jela su tako ukusna, i zbog čega bismo jeli meso?“ — Da li se sećate kako Šmeljev u delu „Leto Gospodnje“ podrobno opisuje najukusnija posna jela...? — Da, sećam se, i to je bilo izopačenje smisla posta. Uz svu našu ganutost slikama Šmeleva predrevolucionarne Moskve, mi moramo da shvatimo, da je jedna od glinenih nogu, na kojima je stajala vlat toga sveta pre revolucije, bio i takav odnos prema postu – ta najveličanstvenija posna pijaca, od koje nam, kad je samo spomenemo, pljuvačka ide na usta. — Neki smatraju da je savremeni post nekima postao zamena za dijetu? — Taj problem postoji i on se pojavio zbog toga što se post ne shvata kao liturgijski deo našeg života, odnosno, vreme pojačanih molitava. Postoji i ovaj problem - koliko savremeni hrišćanin može nešto da prihvati kao strogo ograničenje? Naravno, svođenje posta na dijetu je besmisleno. Ako nam post nije postao vreme pokajanja, ograničavanje od hrane neće imati duhovni cilj. Post u hrani je potreban da se ne bismo naslađivali preko mere i da se tako oslobodimo za molitvu. — A ako se čovek trudi da ne greši, pa ipak ne uspeva da u potpunosti ispoštuje post? — Ovde je veoma važno da upravo takvih bezličnih formulacija ne bude. Šta to znači „ne uspeva“? Ti radiš ovo, radiš nešto drugo, i, odjednom, ne uspeva ti, znači, tebe tu i nema? Gde je to čovek nestao? Šta je to bezličnost? Znači da nema izražene želje i odlučnosti. Meru posta treba razumno odrediti sa duhovnikom. — Da li ste primetili, da se u vreme posta ljudi često svađaju, a trebalo bi da je suprotno? U sredstvima javnog informisanja i na internetu diskusije postaju oštrije, a događaju se i skandali. Zašto se baš u to vreme, kada je potrebno maksimalno izbegavati konflikte, naprotiv, diže takav talas? — Da, kako počne post, tako nastaju televizijske debate. I to je veoma primetno, a i zašto se to događa, sasvim je jasno. — Možda se to događa iz potpuno banalnog razloga, na primer, ljudi su nervozni zato što malo jedu? — Između ostalog i zbog toga. Odsustvo navika da se malo stegnemo pri pojavi slabije ponude, vodi ka tome, da naša pala priroda, već ogrezla u tom stanju, počinje da se protivi. Lukavi nastoji da čoveka liši blagodati, koja se postiže postom, odnosno, duha krotosti. — Po Vašem mišljenju, da li je posno pravilo negde i iskomplikovano? — Mislim da ima problema, koji traže saborno razumno rešenje Crkve. Zašto je, na primer, zvezdasta moruna – posniji proizvod od kefira? Ili morski plodovi – od zemičke sa jajima u prahu? Ali, na nivou pastirske prakse to se sve može regulisati. Mažda ne bi bilo loše povremeno potražiti preporuke Crkve ovim povodom. — Šta da radimo ako čovek stane na stanovište da to njega neko ipak nečim ograničava za vreme posta, i jednostavno, bez razmišljanja, vrši atak na ljude? — Ako čovek, bilo kakve navike da ima, ne stekne i izvestan stepen samoodricanja, onda, kada slično ograničenje naiđe iz bilo kakvih drugih spoljašnjih okolnosti, videćemo kako on za to uopšte nije spreman. Znamo kako bolesnici i starci mogu da budu tirani, jer nisu navikli ni na kakvo spoljašnje ograničenje u života. Njih satiru pomisli, kako njima nisu baš toliko potrebni bližnji koji su oko njih, bar ne onako kako to oni o sebi misle. — Šta je to dobrotoljublje? — To je ljubav prema duhovnoj lepoti. Ljubav prema tome, da bi naše unutrašnje biće, čovek, lik i podobije Božije, bio iznutra lep, i u Biblijskom smislu te reči bio „ dobar zelo*“,da bi pri spoznaji da si u svemu nemoćan, imao i spoznaju o onome o čemu je Apostol Pavle govorio: - „ Velika je plata – biti blagočestiv i zadovoljan“. (1Tim 6:6). Zadovoljan je onaj koji rado prihvata život, koji mu je dao Bog. — A ako mnoge nevolje ne daju osećaj zadovoljstva u životu? — Treba se setiti, da su postojali ljudi visoke duhovnosti, koji su se molili za takve patnje. Često nam se čini da mi toliko patimo, da drugi ljudi i ne moraju da pate... Pre svega, to je pogrešno shvatanje da mi zaslužujemo nešto drugo. Prvo pitanje je uvek: - „Zašto ja, zašto ne Vasja? Zbog čega?“ Zatim, dešava se unutrašnji protest, ili nas pak osećaj: - „Pa zašto je taj srećan?“,- lišava mira. — Znači, onaj ko pati, nije u pravu? A šta da savetujemo majci koja, na primer, ima bolesno dete, jer, njoj je čak ponekad teško da vidi zdravu decu? — Potrebno je da ona iskreno sebi postavi pitanje: zar ona nikada nije znala da postoje bolesna deca? Da li je ona tek na primeru svog deteta saznala da postoje razne dijagnoze? Šta više, Daunov sindrom ili narkomanija? A može li biti da je Gospod čuva od nekih velikih patnji? Da, teško je negovati bolesno dete, ali, da li je to teže od krsta, koji nosi majka, kojoj je mlado, zdravo, jako dete poginulo u cvetu mladosti, ili se propilo ili učinilo kakav zločin? Kako da sudimo čiji je krst teži? — Čime da se savremeni čovek rukovodi u duhovnom životu? Naravno, u prvom redu, Jevanđeljem. Šta biste preporučili u okviru duhovne literature? — Ako govorim sasvim iskreno, bilo mi je potrebno mnogo godina crkvenog života da bi skupio hrabrost pa da kažem: „Određene knjige, koje su priznate od strane duhovnika velikog autoriteta duhovnog života, dosadne su mi za čitanje. Mogu ja da nateram sebe da ih pročitam, ali, da me nadahnu, oduševe, zagreju, nikako ne mogu“. Smatrajući sebe „za nekoga ko je ustao protiv Predanja“, taj duševni bol sam sa ogromnim srahom podelio sa iskusnim sveštenikom. On mi reče: - „ Svetitelji ne govore u horu. Svi su oni različiti. Ti nemoj da se lenjiš, traži one duhovnike, kojima će se tvoja duša odazvati. Jer, koga zavoliš – toga ćeš i slušati i za njim ćeš i poći“. U raznim godinama zrelosti to su bile i različite knjige. Danas su mi beskrajno drage knjige onih podvižnika pobožnosti, koje do nas donose živo asketsko predanje sa Svete Gore, a takođe i dela uvek dragog starca Pajsija Svetogorca, zatim radovi starca Jefrema Katunskog kao i mnogih grčkih podvižnika. Postoje čudesna svedočanstva duhovnog života svetog prepodobnog Jovana Kronštanskog. Tako u njegovim nedavno objavljenim dnevnicima, otkriva se čudesan lik svetog čoveka, koji se borio sa gresima, koje je vremenom pobeđivao, jer se tako bespoštedno borio za svetost života. Dakle, treba tražiti onog oca koga ćeš zavoleti. A sam asketski ideal života nije u krizi. On je za sve i za sva vremena isti. Prevod sa ruskog Takosava Damjanović 10 decembar 2010 god. Izvor: http://www.pravmir.ru/protoierej-maksim-kozlov/

Bogorodicaaaaaa FOTO-GALERIJA: VAVEDENJE U MANASTIRU HILENDARU, 2010 god. http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/galerija/category/C69

"NAJVEĆI OD VAS DA BUDE SVIMA SLUGA" Nesumnjivo je da samosvest samog sveštenstva predstavlja krajeugaoni kamen za formiranje jevanđelskog razumevanja duhovnog života. Za to je potrebno da ga sam sveštenik poseduje Takodje samo sveštenstvo treba da shvata svoje mesto u Crkvi. I ako rasudjujemo opet po jevandjelski, to mesto uopšte nije centralno ili glavno tako da se uzvišuje nad ostalim narodom. Treba da bude sasvim suprotno tome. «Najveći od vas da bude svima sluga». To jest sveštenik – sluga i treba da se nalazi na mestu ili položaju čak nižem od svih ostalih. Sveštenstvo je prizvano da bude slugama Samog Gospoda u delu ostvarenja Tajni i Božijih Tajinstva koje se odnose na svakoga ko prilazi ka Hristu. U tom smislu sveštenstvo ima u Eklesiji isključivo funkcionalni značaj. A neko će reći: a šta je sa pastirstvom, istinskim duhovništvom, istinskim starčestvom? Da li je to takodje samo funkcija? O čemu vi to pričate? – Da, to je takodje funkcija, koja još sa velikim uspehom može da privede ka Hristu zbog toga što je zapečaćena ličnom svetošću ili pastirskim podvigom nosioca – koji privodi grešnika koji se kaje ne ka svojoj istaknutoj pastirskoj ličnosti, već ka Ličnosti Samog Hrista. Ukoliko funkcija počinje sebe da smatra samodovljnom, dostojnom poklonjenja, sveta na osnovu samo jednog svog funkcionalnog značaja, onda ona prestaje da ispunjava ono za čega je zamišljena. Vrata koja neprestano lupaju i bolno udaraju one koji ulaze, ili su čvrsto zatvorena, pa i zaptivena, prestaju da funkcionišu kako treba. Sveštenik treba da predstavlja otvorena vrata ka Hristu, a ne da udara bolno i predstavlja nepremostivu prepreku. Ako onaj, koji je prizvan da svima bude sluga, hoće sam da bude gospodar i očekuje da mu služe, onda se normalni poredak stvari narušava na najozbiljniji način i sistem radi krivo ili ne radi uopšte. Nažalost, tako često biva u savremenoj crkvenoj situaciji. Sveštenik je strašno tražen. Faktički, usluge koje se očekuju od sveštenstva s velikim trudom mogu da budu zadovoljene, pošto sveštenstva prosto nema dovoljno. Prirodno je da se samom sveštenstvu neizbežno javlja iskušenje da svoju funkcionalnu neophodnost smatraju posebno značajnom, i to ne samo posebno – već i sakralno značajnom. Dalji razvoj ove paradigme dovodi do uzvišene ocene sopstvene ličnosti kao neke duhovne veličine, čemu dosta doprinose duhovna čeda, koja aktivno stupaju u ulogu poštovaoca i poštovateljki. U ovoj složenoj, ali nažalost dovoljno tipičnoj situaciji, ceo taj odnos «potražnja-usluga» odvija se na novom nivou. Potražnja usluga predstavlja svojevrsno uzdanje u čoveka, zasnovano na traženju takvog rukovodioca, koji bi tako rukovodio da rešava sva pitanja – skoro do toga koju pastu za zube koristiti (ja se ne šalim), tako da ne postoji nikakva odgovornost. Uopšteno govoreći, bekstvo od odgovornosti pod vidom zadobijanja duhovnog rukovodioca radja odgovarajuće traganje. Treba primetiti da je samo sveštenonačalstvo na čelu sa Patrijarhom i Svetim Sinodom posledmjih godina više puta pokazivalo kritičke primedbe u odnosu na lažno pastirstvo i mladostarčestvo. Ali natovarena kola su, kako kažu, i dalje tamo. Misli se da to nije u poslednjem redu zbog toga što postoji ogromna potražnja za mladostarce i uopšte direktivne pastire. I njegova realizacija sa odgovarajućim predlogom uvodi naš crkveni život u beskonačni situacioni ćorsokak, kada većina – što klirika, što mirjana – ne želi drukčije da živi. Jedni traže bezodgovorno povinovanje, a drugi se navikavaju da gospodare i rasporedjuju, nemajući u stvari ozbiljno duhovno pravo. Suština istinskog pastirstva ne treba da se sastoji u nepogrešivoj sposobnosti da se uzme i reši (to i jeste pre svega jednoznačno funkcionalna karakteristika svešteničkog služenja), već u tome da bi budući predstavnici i molitvenici u Crkvi, objavljivali živog Hrista grešnicima koji se kaju, pomagali da dodje do susreta sa Njim, bili otvorena vrata ka Njemu, glavni savetnik, iskusniji stariji brat, ako treba – duhovni sagovornik, ali nikako ne samovlasni izvršilac tudjih sudbina, pa čak i onda kada sam čovek želi da neko «duhovno» lice odredjuje njegovu sudbinu. Kao što je poznato, u nekim zemljama, gde nema takvog kadrovskog deficita sveštenstva (u istoj toj Grčkoj), svaki rukopoloženi sveštenik ne može da bude i duhovnik i može da vrši ispovest samo sa posebnom episkopskom dozvolom. Naličje takve istorijski stvorene prakse već samo po sebi svedoči o tome, da pastirstvo nije neka s rukopoloženjem mehanički zadobijena i bezgrešno delujuća funkcija, već direktno zavisi i od duhovnog iskustva, karaktera, i uopšte sposobnosti i talenata konkretne ličnosti, koja se osmelila da primi sveštenički čin. Dotle, dok sve ostaje tako kako danas jeste, naš crkveni život u njegovom vidljivom delu će nastavljati da podseća na delatnost ogromne korporacije – manje ili više (i to ne uvek) efikasne – za obsluživanje religioznih narodnih interesa. Pri čemu se korporacije brinu za svoju ovozemaljsku uspešnost, za svoj ovozemaljski opstanak, u šta one i ulažu najviše napora u saglasnosti sa ovozemaljskom relanošću i ćesarevom vlašću, što samo po sebi nije presudno – dotle dok ne postane glavni cilj. Ako smo mi hrišćani, treba znamo da treba da bude potpuno suprotno. Crkva treba da objavljuje Hrista i daruje nam put u Njegovo Carstvo, a ne da traži – opstanka radi – krivudave puteve u ćesarevom carstvu nadajući se da će joj se Carstvo Nebesko dodati samo po sebi - po principu ostatka ... O tome, kako idealno treba da bude: Episkop treba da bude istinski pastir, sposoban da položi svoju dušu za pastvu, a ne samo administrator ili knez u Crkvi, rukovodilac vizantijskog ceremonijala. U početku je episkop zaista bio predstavnik svake velike zajednice, pre svega pastir. Radi toga episkopa bi trebalo da bude mnogo više nego inače i samo neki od njih – po relanoj potrebi – treba da postanu rukovodioci i administratori u osnovi svoje delatnosti. I ako je tačna izreka «gde je episkop tamo je i Crkva», onda je za ostvarenje crkvenog života tim pre neophodna evolucija episkopata od viših crkvenih rukovodilaca u istinske predstavnike velikih evharistijskih skupova i dušebrižnika. Sveštenstvo ne treba da bude neka zatvorena korporacija ili kasta. Sveštenik pre svega treba da se bavi katehizacijom – kako pre krštenja onoga koji se ocrkovljuje, tako i posle. U tom smislu sveštenik ne treba da ima samo neku funkciju osvećivanja u vidu služenja treba, služečeg postavljača odredjene vrste blagodati na odredjena mesta (krstiti, pričestiti ili služiti kući jeleosvećenje, osvećivati stanove, kola, banke, restorane ...), već i sposoban da posvedoči istinu u Hristu, kako u crkvi, tako i izvan njenog praga. Sam hrišćanski život treba da bude hrišćanski u smislu težnje ka ispunjavanju jevandjelskih zapovesti. Radi toga je u principu neophodno prekinuti taj surovi i u suštini paganski odnos «potražnja-usluga», jer su molbe naroda većinom paganske. Delo Crkve treba da bude jevandjelsko a ne narodno. Crkva treba da objavljuje zadobijanje Carstva Nebeskog u Hristu, a ne skup usluga i metoda za postizanje duševnog mira. Za to da bi samo delo Crkve bilo jevandjelsko – ono treba da bude delatno, to jest da uključi u sebe sve što u principu može da se predloži i daruje čoveku koji je poverovao u Hrista. To je i Reč Božija, i Svete Tajne, i katehizacija, i obrazovanje uopšte, i konkretna (kako se to danas moderno kaže) socijalna delatnost. Ovde čak ne smeta ni optimizacija postojećih mehanizama crkvenog sistema ili čak stvaranje novih. Ali glavno je da se iza svega toga ne zaboravlja Hristos ... Sveštenik Andrej Spiridonov preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=13&section=10014&article=1109 prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

MITROPOLIT VOLOKOLAMSKI ILARION U SUSRETU SA STUDENTIMA I OMLADINOM MOSKVE http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5122_ilarion%202.jpg&size=500 12. maj 2010. U Kulturnom centru Moskovskog državnog instituta za avionautiku (MAI) susreli su se predsjednik Odjeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije, mitropolit Volokolamski Ilarion (Alfejev) i moskovski studenti. Njegovo Visokopreosveštenstvo, gospodin Ilarion održao je predavanje na temu “Molitva – razgovor s Bogom “ pred studentima MAI-a, učenicima drugih visokih škola i pred "korisnicima" pravoslavne socijalne mreže "Vkontakte.Ru" koji su i inicijatori ovog susreta. Pozdravivši okupljene sa vaskršnjim pozdravom, Vladika Ilarion je saopštio da mnogi ljudi koji se smatraju vjerujućim često nemaju iskustvo molitve. Neki od njih kažu: "Zašto da se molimo? Bog već od samog početka sve zna. Bog je sveznajući." Drugi, pak tvrde: "Ja bih se rado molio, ali ne znam molitve." "Mnogi dozvoljavaju da im se duhovno bogatstvo molitve otuđi, jer ili ne znaju zašto da se mole, ili ne znaju kako da se mole.", rekao je Mitropolit dodavši: "Prvo što želim o molitvi da istaknem je saznanje da molitva nije monolog već dijalog. Neki ljudi misle da kad se čovjek moli da on neke molbe i misli u formi monologa izgovara i da pri tome jedino što se dešava je davanje oduška svojoj duši, međutim u stvarnosti ovdje je riječ o dijalogu, jer molitva predstavlja mogućnost susreta sa Bogom. Čovjek se okreće u molitvi ka Bogu koji ne prebiva negdje u nepoznatim apstraktnim daljinama, već se okreće Bogu koji čovjeka čuje, koji je tu i spreman je da u molitvi da odgovor. " U hrišćanstvu mi opštimo i komuniciramo sa Živim Bogom koji je jedna Živa Ličnost. Mi razgovaramo sa Bogom onako kako jedni s drugima razgovaramo istakao je Mitropolit Ilarion. "Mi razgovaramo sa Bogom kao sa jednom živom ličnošću. Putem molitve otkrivamo da Bog učestvuje u našem životu, jer kada se molimo, mi izvjesno dobijamo Božije odgovore. Ovi odgovori mogu da poprime razne oblike. Nekad odgovor dolazi prilikom same molitve, nekad poslije molitve u vidu nekih događaja koji se odvijaju u našim životima." Arhipastir je opomenuo da život čovjeka i molitva mogu da budu u "disonanci". [komentar prev.: Vladika Ilarion je kompozitor, pa zbog toga koristi u svom govoru riječ "disonanca" - neslaganje. Objašnjenje slijedi u narednoj rečenici Ilarion .] Molitva je susret sa Bogom, ali da bi čovjek bio spreman na ovaj susret, potrebno je da u skladu sa tim živi, a to znači da živi bogobojažljivim životom i potrebno je da posjeduje Strah Božiji u sebi rekao je Mitropolit. [komentar prev. : Da bi život i molitva bili u skladu, potrebno je da unutrašnji sustav čovjeka odiše strahopoštovanjem prema Bogu.] "Nekad se desi da čovjek, opterećen zemaljskim brigama, bude potpuno obhrvan tim brigama i da taj teret potpuno preokupira njegovu misao tako da više nije u stanju da se koncentriše na Gospoda." Mitropolit Ilarion je objasnio u daljnjem toku svoje besjede osnovne pravoslavne molitve i naglasio važnost molitve za bližnje, posustale, neprijatelje i svoj rod. Poslije predavanja Vladika Ilarion odgovarao je na mnoga pitanja omladine i studenata. Prevod sa njemačkog Radomir Vučić 8. decembra 2010. god. izvor: http://www.mospat.ru/

EPISKOP TROADSKI SAVA I CRKVENA KANCELARIJA ZA DRUŠTVO I KULTURU http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5119_bish_savas_08.jpg&size=500 [Episkop Sava je moj veoma blizak prijatelj. Od svih episkopa i sveštenika koje poznajem, najkvalifikovaniji je da upravlja obnovljenom crkvenom kancelarijom za društvo i kulturu. U nastavku sledi intervju sa Njegovim Preosveštenstvom u kojem on govori o važnosti nove kancelarije za Grčku pravoslavnu arhiepiskopiju u Americi. Obratite pažnju na njegov novi blog „Život u Logosferi.“ Takođe, toplo preporučujem, da pošto pročitate ovaj članak, odete na sledeći link ( http://www.greeknewsonline.com/?p=10748 ) i ostavite pozitivan komentar o ovom intervjuu . Vebsajt „Grčke novosti“ bio je isuviše kritičan prema Grčkoj arhiepiskopiji u prošlosti. Trebalo bi da znaju da mi sada cenimo ovaj pozitivan članak, koji pohvaljuje rad Grčke arhiepiskopije radije nego da je kritikuju i prouzrokuju brojne podele i klevete. Unapred vam hvala. - Džon Sanidopulos] Episkop Sava i kancelarija za crkvu i društvo Grčke Novosti Njujork Viki Džejms Janias U februaru 2009, Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop Dimitrije imenovao je Njegovo Preosveštenstvo episkopa troadskog Savu za direktora kancelarije za Crkvu i društvo. Vladika Sava bio je episkop sedam godina. Bio je i sekretar arhiepiskopije poslednjih devet godina službe. Takođe je nadgledao arhiepiskopski savetodavni odbor za nauku i tehnologiju (AACST) i blisko je sarađivao sa arhiepiskopskim omladinskim odeljenjem. Zaduženje episkopa Save jeste da razvije program i službu koja će promovisati kreativan odnos Pravoslavne hrišćenske crkve sa društvenom i kulturnom realnošću, a koje utiču na strukturu Pravoslavne hrišćanske zajednice danas. On će rešavati značajna pitanja sadašnjice, kao što su uticaj internet društvene mreže, popularnost takozvane realiti telvizije, video igrica i preporod ateizma. Arhiepiskop Dimitrije naveo je „široko obrazovanje vladike Save, njegovo zrelo sagledavanje aktuelnih pitanja, duboko poštovanje i angažovanja u savremenoj kulturi, a iznad svega veliku ljubav za Hrista i Njegovu Svetu Crkvu,“ kao izuzetne kvalifikacije za novu službu i izrazio je uverenje da će rad episkopa Save biti posebno plodonosnan i koristan za omladinu, „koji u Crkvi traže pomoć za sve izazove koje život nosi, a koji su potpuno i autentično pravoslavni Grci, a takođe potpuno i autentično Amerikanci XXI veka.“ Episkop Sava podelio je sa Grčkim Novostima svoje mišljenje o novom položaju, njegovom novom blogu „Život u Logosferi“, pop kulturi i internetu. GN: - Vaše Preosveštenstvo, arhiepiskop Dimitrije razrešio Vas je Vaše dužnosti sekretara arhepiskopije u februaru i odredio Vas za direktora crkvene kancelarije za društvo i kulturu. Neko bi rekao da je to degradirajuće? Kako se osećate po pitanju Vašeg novog imenovanja? ES: - Ja sam služio kao sekretar arhiepiskopiji devet godina, od decembra 1999 do 2008. U devedeset godina dugoj istoriji naše arhiepiskopije, jedino je otac Georgije Bakapulos na tom položaju bio duže od mene. Možete zamisliti težinu tog posla koji se bavi nevoljama i konfliktima parohijana i sveštenika, istragama, tužbama. Često sam znao da svoju kancelariju nazovem odeljenjem za žalbe. Taj posao osoba ne želi da radi zauvek. Ali ja sam duboko počastvovan što mi je Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop Dimitrije poverio tako osetljivu i važnu službu dugi niz godina. Duboko sam zahvalan što je sada obezbedio za mene priliku da služim Crkvi na jedan kreativniji način. GN: - Molimo Vas da nam kažete nešto o Vašoj novoj kancelariji? ES: - Kancelarija Crkve, društva i kulture zapravo je obnovljeno i adaptirano odeljenja Crkve i društva, koje je bilo važan deo arhiepiskopije od 60-ih do 80-ih godina. Arhiepiskop Dimitrije osećao je potrebu da vaskrsne to odeljenje, da istraži sredstva koja dopiru do velikog broja pravoslavnih hrišćana koji stoje na granici potpune posvećenosti Crkvi. Možda se sećate da je tema prošlogodišnjeg kongresa „Sveštenstvo i mirjani“ u Vašingtonu bila „Dovedite narod u Moj dom.“ Njegovo Visokopreosveštenstvo i Eparhijski Sveti Sinod čvrsto veruju da nam je Gospod dao dužnost da dovedemo narod u Crkvu. U tom smislu moja nova služba jeste da promovišem kreativnu vezu Pravoslavnog hrišćanstva sa savremenim društvom i kulturnom realnošću. Moja kancelarija je zadužena za razvoj i primenu programa i službe kako bi pomogli ovim osobama da pronađu putokaze, posebno mladima, koji u Crkvi traže pomoć za sve izazove koje život nosi, a koji su potpuno i autentično pravoslavni Grci, a takođe potpuno i autentično Amerikanci XXI veka. GN: - Shvatam da je jedna od inicijativa Vaše kancelarije budući blog. ES: - Da. Reč blog je, naravno, neologizam, skraćenica za „veblog.“ To je tip vebsajta koji postoji u različitim oblicima. Pisao sam lični blog, jednu vrstu putujućeg dnevnika, kada sam krajem prošle godine dva meseca bio u Firenci, u Italiji. To je bio jedan način prenošenja mojih misli i iskustava prijateljima i porodici. Pripremam da lansiram blog crkvene kancelarije. On će imati drugačiji, manje ličan, manje kapriciozan karakter. Nudiće objašnjena na različite teme koje imaju uticaj na život savremenih pravoslavnih Hrišćana koji žive u Americi - od političkih tema do životne sredine, od bioetičkih pitanja do trendova u popularnoj kulturi. Jedna stvar koja deli blog od recimo, novina, jeste da daje čitaocima mogućnost da ostave komentar, da ostvare interakciju sa sadržajem. Kažem „sadržajem“ jer neće samo tekstovi biti postavljani, već će tu biti i video prezentacije, kao i neki drugi sadržaji. GN: - U čemo je razlika između ove vrste angažovanja na internetu, sa mogućim kontraverznim pitanjima – i drugih formi verske nastave ili pastirskog rukovođenja koje Crkva nudi? Šta su prednosti i mane korišćenja bolgova i tehnologije za društveno umreženje, a sa ciljem da dovedemo našu veru na tržište ideja? ES: - Blogovi i tehnologija društvenog umreženja jesu novo tržište ideja i mi ih ignorišemo na sopstveni rizik. Oni su mesta gde ljudi idu, posebno mladi, kako bi više saznali o ovom svetu. U drugu ruku, postoje značajni rizici u povezivanju ljudi putem interneta. Nije nikakva tajna da kulturni rat besni svuda oko nas. Postali smo veoma polarizovano društvo, međusobne razlike iznosimo putem radio-talasa. Činjenica je da ljudi mogu da se kriju iza avatara ili pesudonima u internet prostoru. Drugim rečima, u svojoj interakciji sa drugima, mogu biti anonimni. Dakle, postoji ona zastrašujuća dimenzija na internetu, jer ljudi ne moraju da odgovaraju za svoje ponašanje. GN: - Kako ćete rešiti problem skrivenog indentiteta na Vašem blogu? ES: - Ljudi će morati da se registruju sa svojim pravim imenima. To će možda ograničiti neke ljude, ali to su ljudi koje mi svejedno ne bismo želeli da imamo na našem blogu. Ja ću biti vratar bloga, davaću odobrenja ili zabrane na pojedine komentare, tako da blog neće biti slobodan za sve. GN: - Kada ćete postaviti blog, kada će postati aktivan? Kako ga možemo pronaći? ES: - Biće najava na sajtu Grčke pravoslavne arhiepiskopije (www.goarch.org) u narednim danima. Tada će se omogućiti ljudima da pristupe linku. GN: - Koji je naziv bloga? ES: - “Život u Logosferi.” Odlučio sam da ovako nazovem blog jer sam želeo da ga odvojim od težine blogosfere, tog virtualnog prostora u kome na stotine miliona ljudi iznosi svoje mišljenje i reagovanja, često u suprotnosti jedni sa drugima. Želeo sa da logosfera bude neka vrsta metafore za Crkvu. To je gde Logos, Reč Božija, razlog za sve, Život sveta, vlada nad svim. To je drugačiji način da se kaže „Carstvo Božije.“ GN: - Pomenuli ste da će na blogu biti moguće komentarisati na razne teme, počev od politike pa do pop kulture. Da li ćete Vi uređivati sve teme? ES: - Neće moj glas biti jedini u „Logosferi.“ Ja sam urednik, ali će biti mnog boljih, kvalifikovanijih glasova od moga, koji će se baviti temama kao što su odnosi crkve i države, bioetike, pitanjima ekologije. Moje iskustvo je iz kulture: film, književnost, muzika. I to je gde ću ja najviše usresrediti moju energiju, procenjujući šta prolazi kao zabava danas, i pomažući ljudima da prepoznaju ono što nudi trajne vrednosti, da prepoznaju ono što je kvalitetno ili ono u čemu leži opasnost. Ja nisam neka bezumna vrsta poštovaoca svega što pop kultura nudi, ali nisam ni refleksivni kritičar koji će reći „ništa dobro ne može proizići iz ovoga,“ jer sam dosta toga dobrog doživeo u pop kulturi. Mislim da bi oba kraja spektra bila ekstremna; moramo imati iznijansiran stav prema popularnoj kulturi. GN: - Skoro ste održali predavanje na temu: „U potrazi za Bogom u popularnoj kulturi“ u Svetom Vladimiru, pravosalvnoj školi teologije. ES: -Da, bio je to seminar koji sam održao sa mojim prijateljem, Piterom Boutenefom. Zajedno smo studirali na Oksfordu. Govorili smo da glas Božiji, Njegovo prisustvo, Njegova volja, mogu da se prepoznaju i u svetu popularne kulture; u popularnim filmovima, televizijskim emisijama, romanima, muzici, trendovima. GN: - To nije uobičajeno da se čuje među pravosalvnim teolozima. Oni obično kritikuju popularnu kulturu, zar ne? ES:- Istina je da neki ljudi misle o svetu pop kulture kao o pustoši, ali ja na to gledam kroz učenje Crkve - Bog je „svuda prisutan i sve ispunjava.“ Nije istina da ljudi koji su kreirali pop kulturu nikada nisu čuli za Jevanđelje; neki od njih Jevanđelje doživljavaju veoma ozbiljno i odgovaraju autentično i duboko; ispoljavaju njihovo verovanje u svome radu na jedan moćan, inspirativan i iznenađujući način.Takođe tvrdim da neki umetnici komunuciraju Istinu neshvatajući da to čine. Neki ljudi o pop kulturi misle samo kao o obliku odvlačenja pažnje, iskušenju, ali nije tako. Naravno, ne govorim da pop kultura treba da postane naše jedino izražavanje. Neki bi mogli reći da nije vredno napora tražiti dijamant u gomili balege, ali dijamant je dijamant gde god da ga pronađete. To je moje čvrsto uverenje da nas Gospod tamo šalje, u tu „pustoš“, na puteve i raskršća, kao što je i Sam činio u Svojoj paraboli o svadbi, da pronađemo ljude i da ih sve dovedemo u Njegov dom.“ Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović 6 decembra 2010 god izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/07/bishop-savas-of-troas-office-of-church.html

Fejsbuk od mreže za zabavu postaje i berza poslova Poznata svetska društvena mreža Fejsbuk 5. decembra lansirala je novi izgled profila korisnika... Suštinu ove inovacije predstavlja ideja da se korisnicima koji ulaze na Fejsbuk omogući ne samo da ćaskaju s prijateljima već i da ovu mrežu koriste za obavljanje ozbiljnih poslova, angažovanje kandidata za nova radna mesta... KONKURENCIJA - Pored toga što na svoj profil možete dodati sve jezike koje govorite i spisak projekata na kojima ste radili, možete i da tagujete korisnike koji su vam na tim projektima pomagali i da na taj način ostanete u kontaktu sa kolegama. „Fejsbuk je najpre bio prvenstveno mesto za igru i zabavu, ali brzo se pretvara u ključno mesto na internetu za vođenje poslova i uspostavljanje profesionalnih veza. Novi dizajn, koji korisnicima omogućava da istaknu svoju profesionalnu biografiju (CV), definitivno predstavlja pretnju poslovnim sajtovima kao što je LinkedIn", piše Kašmir Hil, bloger na „Forbsovom” sajtu. Da Fejsbuk ipak ne bi izgubio svoj imidž neobaveznog društvenog medija za neformalnu komunikaciju, stručnjaci koji rade na razvoju ovog sajta su, pored već spomenutih novina, uveli i nove zabavne karakteristike koje obogaćuju funkcionalnost i informativnu vrednost korisničkih profila. Tako, recimo, najskorije unete i tagovane slike izbijaju u vrh vašeg pofila, kako bi njegovi posetioci stekli predstavu o tome šta se u vašem životu dešava u novije vreme, dok vam nova opcija „infinit skrol” („beskrajno odmotavanje”) daje mogućnost da brzo preletite preko svih svojih fotografija. Ni to još uvek nisu sve novosti koje je Fejsbuk pripremio za svoje korisnike, a ko želi još informacija o novom izgledu korisničkih profila na Fejsbuku može da poseti www.facebook.com/about/profile i da pročita članak Džoša Vajsmana na Fejsbukovom blogu. Za sada korisnici mogu da biraju da li će preći na nov izgled profila ili žele da zadrže tradicionalnu verziju, ali razvojni tim u svakom slučaju planira da početkom 2011. novu verziju aktivira na čitavom sajtu. Ceo tim Fejsbuka na „Društvenoj mreži” Mark Cukerberg, osnivač Fejsbuka i najmlađi milijarder na svetu, odveo je sve svoje bliske saradnike u bioskop da pogledaju „Društvenu mrežu”, film o kontroverznim počecima ovog sajta koji je stekao ogromnu popularnost. Mada je svojevremeno bio odbio da sarađuje na tom filmskom projektu, Cukerberg je za emisiju „60 minuta” televizijskog programa vesti CBS izjavio da je film „prilično zabavan”. D. Milojković - 07.12.2010. - 23:27 izvor: http://www.24sata.rs/vesti.php?id=85449

POGLAVAR RUSKE CRKVE ŽELI DA POSTANE KOSMONAUT http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5118_kiril-v.jpg&size=500 Patrijarh bi da leti u nebo! Moskovski patrijarh Kiril izrazio je želju da leti u kosmos, izjavio je direktor Ruske federalne kosmičke agencije „Roskosmos“ Anatolij Permikov. Patrijarh Kiril je to rekao u Zvezdanom gradu, oko 20 kilometara od Moskve, gde je osveštao Preobraženski hram. Kako je objasnio sveštenik Georgi Rošin, videti Zemlju kroz prozor svemirskog broda nije samo dečji san, već i želja patrijarha Kirila, koji svim srcem podržava ruske kosmonaute. U Zvezdanom gradu je centar za pripremu kosmonauta, osnovan pre pedesetak godina, prenela je verska informativna agencija. Predstavnik Patrijaršije potvrdio je da je patrijarh Kiril pre 11 godina, dok je bio mitropolit smolensko-kalinjingradski, u Smolensku imao obuku za pilotiranje vojnim borbenim avionom MiG. Patrijarh je tada imao 19 treninga i dobio je i sertifikat o tome. Taj podatak pominje se i u njegovoj zvaničnoj biografiji. On je takođe u mladosti bio i padobranac i izveo je mnogo skokova. Moskovski patrijarh ima 64 godine, ali stručnjaci smatraju da to nije prepreka za let u kosmos. Dosad najstariji kosmički putnik, Amerikanac Denis Tito, imao je 61 godinu kada je leteo u kosmos. Kosmonauti „Sojuza TMA-20“, koji će 15. decembra poleteti u svemir, sa sobom će prvi put poneti Bibliju, kao i krst i jednu ikonu.. Moskovski patrijarh Kiril pružio je podršku i dao blagoslov zaposlenima u Zvezdanom gradu, astronautima i svima koji su na bilo koji način povezani s ruskim svemirskim programom. Ruska pravoslavna crkva inače blagosilja i sve rakete i druge letelice pre poletanja u svemir. Ponedeljak - 06.12.2010 Izvor: http://www.alo.rs/vesti/33583/Patrijarh_bi_da_leti_u_nebo

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIX) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5111_u%20eparhiji.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> U EPARHIJI U ZAPOROŽJU ODRŽANO JE SAVETOVANjE O ORGANIZOVANjU ŠKOLE ZA PUTNIKE-ISTRAŽIVAČE ĐAKONA FJODORA KONjUHOVA „Od strane Visokopreosvećenog Gospodina Josifa, Episkopa Zaporoškog i Melitopoljskog, 20. novembra ove godine organizovano je radno savetovanje sa sveštenim licem Zaporoške Eparhije, poznatim putnikom-istraživačem đakonom Fjodorom Konjuhovim, gde su razmatrana pitanja učešća oca đakona Fjodora u radu sa mladima, pre svega njegovog predloga da se u Zaporožju organizuje škola za putnike-istraživače“, - saopštavaju novine Zaporoške Eparhije. Cilj i zadatke Škole za putnike-istraživače otac Fjodor utvrđuje na sledeći način: „Spojiti iskustva i moći poznatih putnika (pronalazača, naučnika, istrživača, sportista itd., kako domaćih kolega, tako i iz inostranstva, da bi svoja stečena znanja, umeća i iskustva preneli generacijama koje dolaze, dakle, deci i omladini, a sve radi njihovog ovladavanja navednim iskustvima i njihove zainteresovanosti da putuju i da istražuju istoriju rodnog kraja – i to na najaktivniji, najzdraviji i najmoralniji način života. Deca ne samo da će ovladati iskustvima profesionalnih putnika-istraživača, pripremivši se za ozbiljne pohode, već će se detaljno baviti izučavanjem istorije i kulture Ukrajine, posebno zaporoškog Kozaštva, kao i osnovama Pravoslavne vere, što predstavlja duhovnu snagu kako naših predaka Kozaka, tako i naših putnika i pionira, odnosno, istraživača novih predela“. Slične škole već rade i u Moskvi i u nekim regionima Rusije. Ova ideja je dobila veliki blagoslov Patrijarha Moskovskog i Cele Rusije Kirila i sprovodiće se pod pokroviteljstvom Ruske Pravoslavne Crkve u gradu Sergijev Pasad. Vladika Josif je toplo podržao ovaj predlog oca Fjodora i obećao da će Zaporoška Eparhija uložiti sve potrebne napore kako bi se ova škola organizovala i u našem kraju – maloj domovini đakona Fjodora Konjuhova. „Naša zemlja je, dakle, svetu dala poznatog putnika-istraživača, a sada i sveštenoslužitelja, Fjodora Konjuhova. Našoj omladini njegova ličnost može, a i treba, da posluži za primer, ne samo kao putnika-istraživača, koji je osvajao vrhove a i Severni i Južni pol Zemljine kugle, već i kao verujućeg pravoslavnog hrišćanina, jer, vera u Boga mu je i omogućila da iz najsloženijih, najekstremnijih i najopasnijih situacija izađe kao pobednik. Činjenica da je duhovni čin otac fjodor primio kod nas u Zaporožju – jeste najbolji primer i svedočanstvo za navedeno. I, ko zna, možda će naša zaporoška škola svetu dati još takvih putnika-istraživača, kao što je otac Fjodor“, – zaključio je Episkop Josif. Zaporožje, 23. novembra 2010. godine Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović Izvor:http://www.pravoslavie.ru/news/42998.htm Vladan Drobnjakovic ovo je veoma dobro nadam se da ce se takve skole vise otvarati u buducnosti Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, ovo je veoma lep projekat.Kad se započne sa "Pomozi Bože" i u slavu Gospoda koji sotvori domostroj za spasenje ljudi svojih, onda planinarenja, avanturizam, najgrublje rečeno kreativna skitalačka aktivnost dobije sasvim drugu dimenziju.Iz sadržaja svih tih aktivnosti sigurno će na distanci biti bilo kakav oblik nemoralnog ponašanja, iskušenja će se savladavati na način koji Boga ne vređa.Dokumentacija o ishodu i rezultatima će sigurno biti korisna i interesantna ali ipak mislim da je ovo što Vi radite mnogo efikasnije u situaciji toliko velike otuđenosti od Boga u kakvoj se čovečanstvo nalazi.Ipak, želim od srca da Gospod ne odvrati lice svoje od ovih putnika istraživača i da đakonu Fjodoru ovaj projekat donese radost uzleta ka Nebeskoj Svetlosti. Saša Lazić spoj iskustva i vjere... u svojim istraživanjima puno je toga naučio i sad konac svega je stečeno znanje prenijeti na mlade, a što je najvažnije, vjera je poveznica i putevoditeljka ovih istraživanja... Slavica Savić Gospod ja kazao da je ljubav - savršenstvo i On želi da mi, kao Njegova deca, imamo bu Božansku osobinu. Gospod nam je dao sve, ali mi slabo prihvatamo. Gospod će nas uputiti, kad nam da blagodat i snagu Svoju. Onda sa Njima možemo svuda. Slava Tebi Gospode. Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Ovo je zaista divan projekat i izvrstan put uvođenja mladih u veru kroz naučna istraživanja,a što će,svakako,izazvati dečiju radoznalost.To je postupno odvajanje dece od zadimljenih kafića i njihovo usmeravanje na pravi putSve što se radi sa Božijom pomoći,to i uspeva.Neka im Veliki Gospod bude u pomoći.Amin! Bože,daj! Blagoslovite, Oče. Radomir Vucic ‎... "jer, vera u Boga mu je i omogućila da iz najsloženijih, najekstremnijih i najopasnijih situacija izađe kao pobednik. Činjenica da je duhovni čin otac fjodor primio kod nas u Zaporožju – jeste najbolji primer i svedočanstvo za navedeno..." Pa, to kao da znači da je za dlaku izbegao smrtnu situaciju. Zoran Rajkovic Dobro je što se neko sjetio da se ovim bavi Bojana Srbljak Čitajući ovaj tekst setih se jednog od najvećih svetskih naučnika, našeg Nikole Tesle. Patentirao je oko 250 izuma. Veru i nauku nikada nije doživljavao kao dva različita, već kao dva paralelna puta. Jedan naš vladika za Teslu je rekao da je on bio tajni monah, jer se dobrovoljno odrekao svetovne slave i luksuza. Živeo je više nego skromno, umereno, jednostavno. A kako i ne bi kada mu je otac Milutin bio sveštenik, a majka Georgina takođe je poticala iz jedne ugledne svešteničke porodice. Kada je primljen u Društvo Srbske Slovesnosti, koje je ustvari preteča današnje Srpske akademije nauka, primio ga je naš poznati pesnik Jovan Jovanović – Zmaj. On tada celiva ruku starom čika Jovi, i u svom otpozdravu govori: „Ako budem srećan i ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti za dobrobit čitavog čovečanstva. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta da je to delo jednog Srbina!“ U Beogradu postoji muzej Nikole Tesle sa preko 150 000 raznih svedočanstava o njegovom životu i radu. Pa eto prilike da se čovek susretne sa nekim ko je ostavio naučni pečat na oba minula veka - sa naučnim genijem koji je sagledao i shvatio Božnsku silu uspostavivši dodir sa energijom Božanskih zakona u prirodi. Radomirdrugi Vucic Sličan komsički putnik koji je upoznao i sjeverni i južni misaoni pol, a bio je svjetovni i duhovni vladar, i pjesnik i filozof je i Vladika Njegoš.

Bogorodicaaaaaa HVALA GOSPODU I PRESVETOJ BOGORODICI, HVALA VAMA NA ČESTITKI!

U MANASTIRU LEPAVINI PROSLAVLJENA MANASTIRSKA SLAVA - PRAZNIK VAVEDENJA PRESVETE BOGORODICE http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5115_33-liturgija%20pocetak.jpg&size=500 BESEDA NJEGOVOG VISOKOPREOSVEŠTENSTVA MITROPOLITA ZAGREBAČKO-LJUBLJANSKOG I CELE ITALIJE GOSPODIN JOVANA U MANASTIRU LEPAVINA I ZA TRPEZOM LJUBAVI (AGAPE)<<< KLIKNI U manastiru Lepavini je 4. decembra 2010. svečano proslavljena manastirska slava, praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. Svetu arhijerejsku liturgiju služio je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Gospodin Jovan, uz sasluženje arhimandrita Gavrila (Vučkovića), nastojatelja manastira, protojereja Dušana Nikolića iz Braničevske eparhije, jereja Milana Pajkanović iz Zvorničko-tuzlanske eparhije, jereja Branislava Todorovića, paroha u Grubišnom Polju, jereja Save Kosojevića, paroha u Mariboru, jereja Ljubiše Miodragovića, paroha u Narti, jereja Radovana Dimitrića, paroha u Koprivnici, jereja Dalibora Petkovića, paroha u Stupovači, jereja Berislava Savića iz Timočke eparhije, i đakona Uglješe Pilingera iz Varaždina te Branimira Jokića i Milana Jovanovića iz Zagreba. U prazničnoj besedi, izgovorenoj u hramu preispunjenom hodočasnicima, Visokopreosvećeni Mitropolit Jovan je naglasio da je uvođenje Presvete Bogorodice kao male devojčice Marije u Svetinju nad Svetinjama bio izuzetni događaj i veliki znak Božijeg plana o čovjekovom spasenju. „Praznik Vavedenja Presvete Bogorodice nas uvodi u doček velikog praznika Roždestva Hristovog, Ovaploćenja Sina Božjeg, Spasitelja i Iskupitelja našeg. Kao što smo čuli, danas se u Apostolu govori o starozavetnoj skiniji, o starozavetnom hramu, o svetim sasudima koji su imali posebno određenje i simboliku. To se odnosilo na Presvetu Bogorodicu, taj čisti hram Duha Svetoga. A na Blagovesti je arhangel Gavrilo objasnio taj čudesni događaj Ovaploćenja Sina Božijeg: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji (Lk 1,35), biće najsvetije Čedo Božije, Spasitelj i Iskupitelj naš, koji je došao da nam podari najveći dar – da postanemo deca Božija! Dakle, da kroz ličnost Presvete Bogorodice i Ovaploćenje Sina Božijeg postanemo i mi dostojni večnoga života. To je cilj i smisao našeg života i u tome se sastoji celokupna tajna života ovoga sveta i našeg večnog postojanja. …Ako hoćemo da budemo istinski i pravi hrišćani, onda nam je Presveta Bogorodica najčistiji i najveći primer kako treba da služimo Bogu. Sa strahom Božijim i verom i istinom da služimo i onda ćemo biti dostojna deca Božija.“ Posle besede G. Mitropolita, vernici su prišli da se pričeste Svetim Tajnama, Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista. U miru i prazničnoj radosti pričestilo se, iz tri putira, oko pet stotina vernika. Na kraju Božanstvene Liturgije - koju je mnogo poklonika pratilo na oštroj hladnoći, izvan zidova hrama, sa pobožnošću i molitvenim stajanjem kao da se nalaze u crkvi - Visokopreosvećeni Mitropolit je sa sveštenicima osveštao koljivo i prerezao slavske kolače. Bratstvo i manastirski saradnici su za sve hodočasnike, njih blizu hiljadu, pripremili trpezu ljubavi. Među njima je u manastirskoj trpezariji kao uvaženi gost bio i ambasador Republike Srbije u Hrvatskoj gosp. Stanimir Vukićević. O svojim utiscima gosp. Vukićević je kasnije u manastirskoj knjizi gostiju napisao: „Sa velikim zadovoljstvom i ushićenjem bio sam gost na slavi Sveto Vavedenje u manastiru Lepavini. Sva moje prethodna saznanja o ovom prelepom Božjem hramu skromna su u odnosu na ono što sam ovde video i zadesio. Na hiljade vernika iz svih krajeva govori o poštovanju prema manastiru i igumanu Gavrilu. Tradicija vere očuvala je naš narod u svim kriznim vremenima. Svakako da ću o manastiru i gostoprimstvu bratstva poneti najlepše uspomene i preneti ih svim mojim saradnicima i ljudima dobre volje.“ Osim reči zahvalnosti o. Gavrilu, bratstvu i svim satrudnicima na ugošćenju, G. Mitropolit je za svečarskom trpezom pozdravio gosp. Vukićevića: „Ove godine se posebno radujemo što je sa nama i gospodin ambasador Republike Srbije, kao i naši mladi sveštenici“, obrativši se i vernicima: „Bila je to lepa liturgija nas trinaest služaščih uz vaše prisustvo. Veliki broj vernika koji su se ispovedili i pričestili daje bogatstvo ovom našem molitvenom slavlju… Sve vas srdačno pozdravljam, sada i ostali gosti koji nisu mogli da uđu očekuju da im ustupimo mesto da se i oni pogoste. Hvala vam da ste došli, da ste nas vašim prisustvom obogatili i ohrabrili… Prošla su teška vremena koja su se tragično odrazila na naš narod i Crkvu, ali Bogu se molimo da bude mira. Dolazi nam Božić, porodični praznik, praznik mira i ljubavi, pa da nas Bog blagoslovi da živimo dalje u miru.“ Sledećeg dana, 5. decembra, kada Crkva slavi spomen sv. apostola Filimona, Apfije i Arhipa te sv. mučenice Kikilije, Svetu Liturgiju u manastiru Lepavini odslužili su arhimandrit Gavrilo i jerej Milomir Gvojić, paroh u Bjelovaru, uz sasluženje jerođakona Vasilija (Srbljana). Prethodnog dana je proslavljeno Vavedenje Presvete Bogorodice, njeno uvođenje kao trogodišnje devojčice u Jerusalimski hram i Svetinju nad svetinjama, pa je veroučitelj Slavomir Gvojić doveo grupu svojih đaka iz Velikog Poganca da se pričeste. Po crkvenoj tradiciji, Vavedenje je praznik kada se „u prvom redu deca pričešćuju“, pa se tako ovim pričešćivanjem dece u manastiru Lepavini nastavilo praznovanje Bogorodičinog praznika u Njenoj lepavinskoj gradini. POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA ( klikni ) U manastiru Lepavina 4. decembra 2010 godine

ŠTA PAROHIJU ČINI ZAJEDNICOM Iskustvo pastira i parohijana Mnogi mladi nastojatelji se žale da ne mogu da formiraju zajednicu na svojim parohijama. A šta je to zajednica? Šta parohiju čini zajednicom? Na ova i druga pitanja u vezi sa tim pokušao je da pronadje odgovore djakon Fjodor Kotrelev. Ljubav «Izvinite, da li u vašoj crkvi postoji zajednica?» Oči moje sagovornice, starice vernice jedne od crkava u centru Moskve, su delovale uplašeno, i moje pitanje kao da ju je dovelo u pometnju. «Ne, ne, - konačno je odgovorila, - mi nemamo nikakvu zajednicu!» Slična reakcija se često može videti u razgovoru sa savremenim pravoslavnim ljudima. Verovatno je to povezano s tim što savremeni čovek teško može sebi da predstavi suštinu tog pojma – zajednice. U jednoj od moskovskih crkava su mi na pitanje o zajednici rekli direktno: «Mi ovde nemamo sektu, već parohiju: dobru, prijateljsku parohiju». A šta je to – zajednica? Sama reč zajednica, potiče od reči «zajedničko». To jest zajednica pretpostavlja postojanje nekih veza, koje objedinjuju ljude u grupu. «Čini mi se, - kaže protojerej Aleksandar Iljašenko, nastojatelj moskovske crkve Svemilostivog Spasitelja na Novoslobodski, - da je pravoslavna zajednica velika porodica, koja okuplja ljude u odredjenoj crkvi, gde se ljudi medjusobno poznaju, gde su ljudi medjusobno jedni drugima dragi, mole se jedni za druge i dobro im je zajedno». Osnivač prve hrišćanske zajednice je bio Sam Hristos, Koji je zapovedio Svojim učenicima da prebivaju u jedinstvu i ljubavi. Na slici: mozaik crkve Sant-Apolinare Nuovo u Raveni (Italija), VI vek Vratimo se sada na tren starici koja se uplašila od mog pitanja o zajednici. Nastavivši razgovor sa njom, saznao sam da iako kod njih «nema nikakve» zajednice, mnogi ljudi opšte medjusobno van crkve i imaju neka zajednička interesovanja. «A pretpostavimo ako se neko od parohijana razboli, dospe u bolnicu, da li će parohija učestvovati u njegovoj sudbini?» - upitao sam. «Naravno!» - odgovorila je starica. – Kod nas na parohiji postoji malo sestrinstvo – nekoliko žena koje su uvek tu da pomognu svim našim parohijanima, posebno starijim i samim. One ne samo da same posećuju bolesne u bolnicama, već mole i druge parohijane da to cine». U mnogim pravoslavnim crkvama postoje takve inicijativne grupe parohijana, koje ne daju mira svima ostalima, u najboljem smislu te reči. Tako su mi odgovarali u skoro svim moskovskim parohijama u kojima sam sprovodio anketu. Negde parohijani pomažu ljudima sa mnogo dece – naprimer u svojstvu dadilja; negde prodavačica sveća bez problema može da imenuje sve starije parohijane – jer parohijani neprekidno kontaktiraju s njima. Interesantno, možda se zajednicom zove to kada njeni članovi imaju pravo da očekuju brigu o sebi od drugih članova? «Ovde, kao i u porodici, briga ne treba da bude samo obaveza, već i savesnost, - smatra otac Aleksandar Iljašenko. –«Zahtevati» - je previše oštra reč, jer treba da izgradjujemo svoje odnose tako da sami želimo da pomognemo onome kome je naša pomoć potrebna. Kako je rekao apostol Pavle, «Ljubav ...ne traži svoje» (1Kor. 13, 5). Ali naravno, nastojatelj može da se obrati parohijanima, s pozivom da pomognu onome kome je pomoć potrebna». S tim, da se u zajednici ne sme ni od koga ništa zahtevati, slaže se i nastojatelj moskovske crkve sv. Apostola Petra i Pavla u Jasenjevu (podvorje Optina pustinje) iguman Melhisedek (Artjuhin): «Ne sme se ni u kom slučaju počinjati najavom zahteva! I misliti da članovi zajednice treba da imaju neke obaveze, - to je iluzija. Samo mi sveštenici imamo svoje obaveze i dužnosti. Mi smo dužni da brišemo suze, da gladimo po glavi i razrešavamo porodične probleme. A čim zamoliš nekoga da nešto uradi za parohiju – to je odmah napor! Ali ne zato što su ljudi takvi, već zato što ne treba počinjati od toga! U početku treba sejati, a potom ćeš jednom požnjeti. U početku treba pokazati svoju ljubav prema parohiji, pozabaviti se sa parohijanima, a potom polako reći: «Deco, hram treba da se obnovi» ili «Treba pomoći to i to». Ali neka u početku ljudi vide da si ti pre svega pastir. Mi mnogo i često govorimo o ljubavi, ali je to uvek imajući ljubav prema sebi. A ona treba da bude uzajamna! I tada se već može reći zajednici: «Treba nešto učiniti za crkvu. A ako ne možeš da uradiš nešto, onda ostavi kopejku, da sveštenik ne bi išao po organizacijama pružajući ruku, već da bi se bavio duhovnim životom, čitao knjige i molio se». Delo Postoji još jedan veoma važan faktor, koji grupu ljudi čini zajednicom. To je zajedničko delo. «Mi idemo zajedno sa našim sveštenicima u dečiji dom i u bolnicu», - pričaju vernici crkve Svih Svetih u Sokolnikah. «Skupljamo i šaljemo stvari u zatvor», - kažu u crkvi Voznesenja u Gorohovom polju. «Mi hranimo beskućnike na Jaroslavskoj železničkoj stanici», - kažu vernici Pokrovske crkve u Krasnom Selu. «Mi imamo sestrinstvo». «Mi svake nedelje posećujemo bolnice». «Mi imamo ozbiljnu nedeljnu školu sa nekoliko desetina predavača». I tako dalje, ima mnogo varijanti. I nema crkve, u svakom slučaju u Moskvi, čiji vernici ne bi ništa radili u slobodno vreme van Bogosluženja. «Kod nas se naprimer desilo tako, - priča otac Melhisedek (Artjuhin) da deo naših vernika učestvuje na službi u domu staraca i u dečijem domu. Takve stvari veoma dobro ukrepljuju zajednicu, obrazuje se njen temelj. Ali ovde treba napomenuti da se tu radi samo o jednom delu vernika jer ne mogu svi da učestvuju u takvom služenju. Naše sestrinstvo broji četrdeset ljudi, a parohija je mnogo veća! Ali mnogi ne mogu da putuju radi socijalnog služenja radnim danima, a mi odlazimo četvrtkom. Na osnovu ovoga se može zaključiti: zajednicu ukrepljuje još nešto. I uveren sam da je to u prvom redu crkva, Bogosluženja». «Naravno, - slaže se protojerej Aleksandar Iljašenko, - centar zajednice treba da bude Bogosluženje, Pričešće Svetim Hristovim Tajnama iz jedne Čaše. I tada će to biti zajednica, to jest postojaće duhovno jedinstvo, čiji centar je Sam Hristos. Ljudi se okupljaju radi Hrista i služe ljudima u Crkvi Hrista radi». Otac Melhisedek: “Uložili smo mnogo napora da bismo razvili kod ljudi ljubav prema Crkvi, da bi oni shvatili da su subota i nedelja – naš život. Kao što smo govorili i često na propovedi ponavljali jedno te isto pouke oca Jovana Kronštatskog, koji kaže da sunce sija i kiša pada samo radi jednog – da bi rasla pšenica za hleb i bilo vina, jer je Liturgija – osovina sveta, kojoj je sve podredjeno. Jer kada čovek ulazi u život parohije, onda treba tako urediti da parohija postane njegov rodni dom, da bi se on kao grana privio ka lozi. I tu se misli da se privije uz crkvu. A dešava se da ljudi trče samo za propovedima, za nekim pokukama, za ispovešću. I dešava se da ako je sveštenik na službenom putu, ili se razboleo da se ceo život zaustavlja. A ako se čovek privio uz crkvu, onda se život ne zaustavlja. Ali kako to uraditi?” Pastir Sveti Oci zovu Hrista Pastironačalnikom, to jest načelnikom nad pastirima. Kakvu ulogu u životu zajednice igra sveštenik? “Nas nekoliko desetina ljudi smo svojevremeno došli u ovu crkvu prateći našeg sveštenika, - rekla je ta ista uplašena starica. – Danas osnovu naše zajednice čine njegova duhovna čeda. Svi ga veoma volimo i razgovaramo s njim i van crkve”. U svakoj crkvi treba da postoji autoritet koji sve objedinjuje. Za hrišćansku zajednicu je prirodno da taj autoritet ne bude mirjanin, već sveštenik. Ali u ovome se krije i velika opasnost. Otac Aleksandar Iljašenko smatra da “sveštenik ni u kom slučaju ne sme da dopusti da vernici dolaze k njemu, k svešteniku, k čoveku. To je najveći poraz! Ljudi treba da streme ka Bogu! U grčkom jeziku reč “anti” označava ne samo “protiv”, već i “umesto”. Antihrist je onaj koji dolazi umesto Hrista. Tako pastir rizikuje da se stavi u poziciju onoga koji je umesto Hrista i ne sme ni u kom slučaju da stane na taj put prelesti”. Kako znati kuda vodiš svoja čeda: ka Hristu ili ka sebi samom? Jedino sredstvo da se pastir obezbedi od ovog iskušenja je po mišljenju oca Aleksandra da se moli Gospodu da mu On da smirenje: “Smirenje je mir sa Bogom. Ako je na duši mir, tada će i život biti tih i koristan za okolinu”. Ako pastirom rukovodi gordost, sujeta, želja da se sam ispolji, i privuče pažnju k sebi, da postigne neke impozantne rezultate, tada i život zajednice može da udje u ćorsokak i donese stradanja njenim članovima, pošto u odsustvu pastira njihov “život može da se zaustavi”, kako je primetio otac Melhisedek (Artjuhin). “Sveštenik treba mnogo vremena da posveti parohijanima, - uveren je otac Melhisedek. – Pre svega, smatram da treba redovno da razgovara sa parohijanima. Kod nas se naprimer svake nedelje organizuju razgovori za odrasle jer se na propovedi od deset-petnaest minuta ne može sve reći. A ovako ljudi mogu da postave pitanje svešteniku direktno, i ne samo lično već u prisustvu ostalih. Jer ima pitanja koja neko ne može da formuliše i postavi a neko drugi pak može. I još postoji gomila folklora, “sarafanskih” predanja, koja moraju da se razveju. Eto tako se kroz razgovore formirala i formira naša parohija”. Medjutim razgovori sa parohijanima nisu jedini način formiranja zajednice. Po mišljenju oca Melhisedeka, “ljude na parohiji predivno sjedinjuju zajednička poklonička putovanja. U početku lagana: u Lavru, u Optinu, u Divjejevo, a potom i daljnja: na Valaam, na Solovke, u Kijev, u Počajev, …U vreme takvih putovanja vidiš ljude u njihovom svakodnevnom životu: dan tamo, dan nazad. Gledaš kako se ponašaju, ko pere sudje, ko deli, ko se prvi trudi da ugosti. I čak i sa kratkog putovanja vraćamo se sa osećajem da dugo poznajemo jedni druge. Nijedno drugo vreme u crkvi, pa čak ni ispovest ne može da zameni to vreme! Sve to i pomaže ljudima koji ulaze u parohiju, u zajednicu da zavole crkvu, da zavole Bogosluženje – jer odlazimo iz crkve i vraćamo se u crkvu. Kao kući!” Danas se pravoslavne zajednice okupljaju uglavnom oko opitnog pastira. Na slici: zajednica crkve Tri Jerarha na Kuliškama sa svojim duhovnikom protojerejom Vladislavom Svešnikovim A ja ne želim! Mnogi vernici moskovskih hramova pričaju kako im je dobro i prijatno na parohijama gde sve znaju, gde su im svi rodjeni i bliski. Ali postoji takodje veliki broj ljudi, pravoslavnih, ocrkovljenih, veoma blagočestivih, kod kojih se ili ne pojavljuje želja da se uključe u život parohije, ili direktno ne žele neki zajednički život. «Zbog čega se obavezno posle službe treba nečim baviti, negde ići zajedno i nešto raditi? Meni je i tako dobro u crkvi, ja hoću da dodjem u crkvu, pomolim se i idem kući. Prijatelje i tako imam, a crkva nije neki klub!» - kažu oni. «To je naravno individulano, - smatra otac Aleksandar Iljašenko. – Postoje ljudi koji nisu društveni i njima je iz nekog razloga tako bolje. Ali najčešće se dešava da se u korenu takvog stava nalazi neki greh: sujeta, gordost, uvredljivost, nesposobnost da se praštaju uvrede. Jer kada razgovaramo sa nekim onda su neki konflikti naravno neizbežni. Svi smo mi grešni i svesno ili nesvesno jedni druge razdražujemo. I ako je čoveku teško da se pomiri sa takvim problemima, onda se on trudi da izbegava razgovore». Naravno, s vremena na vreme se mogu sresti ljudi koji su toliko udubljeni u sebe, pogruženi u svoj duhovni rad, da im je teško da prihvate aktivno učešće u životu parohije. Ali budimo iskreni: takvi ljudi se retko sreću u savremenim crkvama. Zajednica treba da bude otvorena Moj prijatelj mi je pričao kako je počeo da odlazi u jednu od moskovskih crkava u centru: “Dodjem prvi put. Vidim svi se medjusobno poznaju, pozdravljaju. A na mene gledaju kao na javnog stranca. Jednom sam nekoga nešto pitao, a on mi je jedva kroz zube nešto procedio, tobože šta pitam kao da sam ne znam? A ja stvarno nisam znao. Nisu me gostorpimljivo primili”. Potom je taj čovek ostao u toj crkvi, upoznao se sa nekim, ali se do dan-danas seća tog prvog puta. “Da, tako se nažalost često dešava na našim parohijama. To govori o takvoj samodovoljnosti, o nepostojanju želje ili nesposobnosti da se nešto podeli sa drugima, - smatra otac Aleksandar Iljašenko. – Mi unutar zajednice dobijamo nešto jedni od drugih, ali dolazi novi čovek, kome treba nešto pružiti, možda samo malo, jednu sekundu pažnje, osmeh. Njemu prosto treba pomoći da udje u zajednicu i da pronadje svoje mesto. I tada se ljudi često pokazuju nedovoljno darežljivim, duhovno škrti, jer ne žele da podele to što su naučili”. Ali pravde radi treba primetiti da se u mnogim hramovima dešava i nešto sasvim drugo: novajlija se srdačno dočekuje, sami započinju razgovor posle službe, upoznaju se. Aktivni vernik jedne od moskovskih crkava mi je pričao da se u njihovoj malobrojnoj parohiji može uočiti svaki novi član: “Ako je došao samo jednom može se desiti da je samo svratio A ako je došao drugi, treći put, onda mu se nešto svidelo kod nas ili radi blizu, pa mu odgovara. Kada dodje treći, četrvti put tada već mi sami prilazimo da se upoznamo”. Pre svega, sam pastir, nastojatelj hrama treba da se brine o tome da se zajednica ne zatvara u samu sebe, već da bude otvorena, sposobna da prima nove članove”, - uveren je protojerej Aleksandar Iljašenko. Treba se svim silama truditi da se ne odbije čovek koji dolazi u crkvu, dodaje iguman Melhisedek (Artjuhin), i čuvati se brzih zaključaka o onima koji samo svraćaju. “Desilo se to letos, - priča otac Melhisedek. – Izašao sam iz oltara, i gledam u centralnom delu crkve je stajala jedna žena. Njen izgled je bio neodgovarajući: nije imala suknju, a gore majica sa izrezom. Strašno! Ja sam kao monah razmišljao: “Šta da radim? Treba da prodjem nekako pored nje!”. Izašao sam iz oltara trudeći se da je ne gledam, i pokušavajući da protrčim. A ona me je zaustavila: “Oče došla sam kod vas”. – Imate li neko pitanje? A ona je počela da plače i rekla: “Oče moja ćerka se juće bacila kroz prozor šta da radim?”. Porazgovarao sam s njom, a posle razgovora sam joj rekao: “Znate kada sledeći put dodjete u crkvu ne zaboravite da se obučete”. Ona se posle toga toliko izvinjavala! Pokazalo se da je skrahana tugom došla u crkvu u onome u čemu je išla po stanu, i shvatila je u čemu je tek posle mojih reči! Posle sam nekoliko puta ispričao na parohiji ovaj slučaj: “Zamislite ako bi neko od vas prišao i rekao: u čemu si došla?! A čovek je došao skrhan tugom! I zato ne sudite!”. Otac Melhisedek je uveren da dežurni u hramu treba da budu veoma delikatni ljudi: “I sveće treba da prodaju vaspitani, najobrazovaniji i najbolji ljudi. Čovek koji prodaje sveće je lice parohije i ima ogromnu ulogu!” Parohija=zajednica Čitalac će bez muke primetiti da se u našem rasudjivanju reči “parohija” i “zajednica” upotrebljavaju podjednako često, i da mogu da zamene jedna drugu. Može se izvesti ovakav zaključak: svaka savremena parohija, osim sasvim mladih, nedavno formiranih, može da se nazove zajednicom. Odista: gde god da odeš svuda su parohijani bave nekim zajedničkim poslom. Svuda je jezgro parohije obrazovano oko sveštenika – najčešće nastojatelja. Svuda naravno i u različitom stepenu pomažu jedni druge i brinu se o slabima. Što se tiče ljubavi ona se naravno ne može meriti. Ali se zato može biti čvrsto ubedjen u Hristove reči: “Gde su dvoje ili troje sabrani u Ime Moje tamo sam i Ja medju njima” (Mt. 18, 20). A ako je Hristos posredi tu je i ljubav,a ako je tu ljubav, tu je i zajednica. Medjutim tvrdjenje da je “svaka parohija- zajednica” ne znači da je svaki parohijan član te iste zajednice. U svakoj crkvi ima ljudi koji redovno tokom mnogih godina dolaze na službe, ali ne znaju kako se zove žena koja prodaje sveće ili ljudi koji se mole pored njih. Dešava se da je aktivnih parohijana u bukvalnom smislu “dvoje ili troje”. Ali to uopšte ne govori o tome da u tim hramovima nema zajednice. Ona postoji, ali je mala. I nastojatelj treba da radi na tome da uz pomoć članova zajednice učini tako da što je moguće više parohijana postanu takodje članovi zajednice. preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=44&section=10014&article=799 prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Koliko mi možemo da učinimo? Koliko hrišćani mogu da učine ako pomažu svim ljudima kojima je potrebna pomoć? Na pitanje novinara Miloserdie.ru odgovara prot.Aleksandar Aljtmark, nastojatelj Blagoveštanske Crkve u gradu Permi. - Kako je nastala vasa parohija, vasa Crkva? - 90-ih godina smo prvi put usli u dom-internat No1 za decu zaostalu u psihickom razvoju, ugledali smo ruzno-zelene zidove, ruzno-plavu ogradu na stepenicama – sve je bilo toliko mracno da se dusa otimala od svega toga. Sprijateljili smo se sa direktorkom i ona nam je rekla da veliki broj dece koja napuste internat zavrsavaju u tamnici ili samoubistvom. Uopsteno receno oni su ovde kao osudjenici. Zamislite samo: ujutru ustajete, zajedno sa svima ostalima idete negde, skola, posao – sve vreme ste sa nekim, a posmatrani od strane drugih. Covek ne moze da se bavi sam sobom, on i ne ume da bude sam sa sobom u tisini, i tesko mu je pronadje sebe kao licnost. I tada smo dosli na za to vreme odvaznu pomisao – Crkva! Ako bi postojala Crkva, dete bi moglo da dodje u nju, da stane pred ikonu, da se pronadje na tren, pomoli za svoje roditelje, koji su u zatvoru ili kojih vise nema – jednom recju da udje unutar sebe, u dubinu. Ideja je postojala, ali mi sami jos nismo bili ocrkovljeni, i nismo znali od cega da pocnemo, pa smo otisli kod Vladike. Vladika nas je blagoslovio, ja sam bio rukopolozen i postao sam prvi svestenik u domskoj Crkvi posvecenoj Hristovom Rodjenju. Zatim se pokazalo da je to jedina Crkva u celom Ordzonikidjevskom regionu. A region je po broju stanovnika dovoljno veliki – tako da bi se negde u Evropi verovatno smatrao gradom. Posto nije bilo drugih Crkava, ljudi su postepeno poceli da dolaze u tu Crkvu, i ona je postala parohijska. Nas su poceli na sve nacine da progone – zalili su se u SES, pozarnoj, u RONO (skola i Crkva – to su bile dve nespojive stvari). U to vreme, 1992-1993, veoma mnogo objekata se delilo za prodavnice itd. Rekao sam upravniku regiona: “Zatrazi i za nas neku zgradu”. (Nisam imao nikakvu predstavu sta znaci graditi Crkvu, ali sam shvatio da od necega treba poceti). Predlozili su nam bivsi kafe “Madjionicarka”. U narodu su ga nazivali “babine suze”, jer su seljaci ovde ostavljali svoju platu. Mi smo tada rekli: “Bile su “babine suze” – potrebna je i “babina radost”, - i poceli smo da gradimo hram. Hram se gradio iskljucivo dobrovoljnim prilozima. Svestenici (u pocetku sam ja bio jedini) nisu imali ni platu, ni nista. Bilo je i takvih predivnih slucajeva – sedim na krovu sa cekicem, a baba mi mase stapom, govoreci: “Oce, dodji”. Prilazim joj i ona mi daje komad hleba sa krastavcem: “Zelim i ja da ulozim svoju leptu”. Druga je donela hiljadu – to je kao sada mozda kopejka. Neka i moja cigla bude tu, rece ona. Tako je ta Crkva i ozivela. Sada su je vec zavoleli i ljudi iz celog grada, a ne samo iz naseg kraja. - Kako se radnici u internatu odnose prema vasem radu sa decom? - Mi smo odmah poceli da saradjujemo sa njima. I nadalje smo ubedjeni da nema nikakvog smisla da mi sami radimo sa decom ukoliko ih pedagozi vaspitavaju “na drugu stranu”. Ako je sa detetom bezbozni covek i danju i nocu, onda posle 45 minuta na koje je dete doslo, nadahnuvsi se velikim podvigom nekog svetog, u njegovoj dusi nece ostati mnogo toga ukoliko on potom bude sa vaspitacicom gledao neki sou na televiziji. Zato smo sa vaspitacima imali razne vrste skupova, savetovanja, ucestvovali smo na njihovim sastancima, trudili se da razvijemo licne prijateljske odnose. I pedagoski kolektiv internata je polako poceo da se ocrkovljuje – zajedno sa nama nevestima. Odnos pedagoga prema deci je postao malo drugaciji. I mi sami nismo nista izmenili, koliko je to ucinilo sluzenje Bozanstvene Liturgije u zgradi internata, molitve za decu, molitve za predavace. - A kakav program imate sa decom? - Nije bilo nikakvih zacrtanih programa. Mi smo jednostavno razgovarali, pri cemu nismo odmah zapocinjali razgovor o Bogu. Sta je cetrdeset pet minuta nedeljno? To je veoma kratko vreme da bi covek zapamtio neki materijal, ali dovoljno da predavac pokaze da voli Boga i predmet koji predaje. A deca pocinju da vole taj predmet ako vole predavaca. Ti se neposredno obracas decijoj dusi, i dete oseca da mu se ne namece nikakav program, vec da ga vole, i da je neko spreman da ga slusa u razgovoru. Naravno svaki predavac ima svoj program ali to uopste nije dogma. Ako dete danas zeli da razgovara o necem drugom, onda je to glavna tema. Pokusavamo da ih vodimo tako da ne osecaju da ih nekud vodimo. Istovremeno vazno je da sticu znanja. U internatu smo pored Crkve napravili i takvu sobicu u kojoj deca mogu da razgovaraju. Njih posecuju nasa deca – omladina iz hrama, i zanimaju se zajedno: neko preliva svece, neko veze perle, a neko pravi razglednice. I na ovaj nacin u ovako neposrednom opstenju preko neke rukodelje pokusavamo da dopremo do ljudskog srca. Ne radimo samo u ovom internatu – u Ordzonikidjevskom regionu na Kislotni ima nekoliko internata i tri skole. Ljudi su nas znali i pustali – prosto su nam nezvanicno davali svoje casove. I zato smo lako usli u skole. Trenutno smo shvatili da je za decu potrebna neka organizacija a nje trenutno nema. Ako bi se iz moje pionirske proslosti izuzela komunisticka ideologija, sve ostalo je bilo veoma zdravo – imali smo neki cilj, postojalo je neko stvaralastvo, i mogucnost za ostvarivanjem. Dosli smo do zakljucka da treba organizovati skautski pokret. On se zasniva na tri stuba: ljubavi prema Bogu, ljubavi prema Otadzbini, ljubavi prema bliznjemu – to je divna osnova. I covek daje obecanje – kao mi nekada: “Uvek spreman!” To je bila samo sovjetska kopija skautizma, a biti spreman uvek za odgovor pred Bogom je veliki zadatak. Trenutno pokusavamo da organizujemo omladinski pokret na bazi skautizma. Time se bavi nas otac Georgije. Njegovo glavno poslusanje je internat, i on sam ima pedagosko obrazovanje. Ali se mi nadamo da ce neko to povuci, a da ce otac Georgije samo duhovno rukovoditi. - Koliko se deca u internatu razlikuju od dece sa roditeljima? - Ljudi koji se ne vaspitavaju u porodici gube veoma mnogo. Evo samo male ilustracije. Posetili smo decu na Bozic, doneli poklone, napravili zajednicku trpezu, igrali, i bilo je mnogo mandarina. Zatim sam video kad je ostala samo jedna. Deca su sedela, a medju nima i jedna mala devojcica, i svi su strpljivo gledali u tu mandarinu. Sta se obicno desava u porodici? Mali covek po pravilu zna da ima prvenstvo, a u ovom slucaju devojcica sedi, gleda, i ja shvatam da se ona cak ni ne koleba u sebi da li da je uzme ili ne. Kazem joj: “Ti je uzmi”, - i posmatram. Ona je uzela tu mandarinu, ocistila je, podelila na kriske, podelila svima i poslednju krisku uzela za sebe. - Znamo da decu uz pomoc spektakla navodite na zakljucke. Zasto vam se to cini korisnim? - Kada smo poceli da obilazimo zatvore, shvatili smo da ako samo udjemo i dobijemo aplauze, to moze da ucini sasvim suprotan efekat po zdravlje duse: aplaudiranje i umiljenje odraslih, vise unistavaju dusu, nego sto joj nesto daju. A mi kazemo sledece: zasto se naprimer koledne pesme pevaju na Bozic? Da bi se proslavio Bog i donela bozicna radost tamo, gde su tuga i uninije, gde je tesko. To nije prosto samo “ja nastupam” vec se deca uce da pokazu kako ona vole Hrista. To je najvaznije – da ih naucimo zrtvenom sluzenju, zbog cega i odlazimo u tamnice. To je dobro i za zatvorenike i za decu. Jer su mnogi roditelji te dece bili tamo, dete ih je osudjivalo, i treba nauciti ispunjavati zapovest “postuj oca i majku” nezavisno od toga kakvi su roditelji. Za odrasle su takvi susreti – pobudni motiv za odgovornost, zbog toga sto zona otreznjuje ljude i oni se brinu za svoju decu. Kada smo cak dolazili u muske zone – muskarcima se tesko omeksava srce – oni su sedeli sa suzama u ocima i zahvaljivali, i darovali poklone deci. A u zenskoj koloniji je jednom bilo “veliko ridanje” – deca na sceni, a zene u sali. Postoji kod nas ovde skola za decu-invalide, i tamo nastupamo. Deca invalidi takodje ucestvuju – neko izrecituje neki stih ili nesto drugo – nije ni vazno. Vazno je da u dane najvaznijih hriscanskih dogadjaja covek ode tamo gde mozda nije veoma veselo, gde su uninije i bolest. Odlazili smo u bolnice, i nastupali pred bolesnicima. Ali naravno deca su ipak deca, na njih se raznezuju. I to je vec bio nas zadatak da se spektakli ili predstave ne pretvore u suprotno – da se samo deca pojavljuju, a da ne uznose slavu Bogu. Ali to nam zaista tesko uspeva. - Da li su se deca izmenila za proteklih 10 godina? Da li su ona sva verujuca? Da li vise ne beze i da li su poslusnija? - Ne, naravno, kakva su deca bila takva su i ostala: huligani, bezobrazni. Mi uopste ni ne pomisljamo tako smelo da cemo postici ocigledne rezultate. Nas posao je da svedocimo o Istini, a utvrdjivanje Istine je vec stvar Bozije Blagodati. Zato i mislim da ce se ona promeniti. Tamo gde ima svetlosti, ako deci pruzite samo malo ljubavi ona se preobrazavaju. Kada i u cemu ce se to projaviti – ja ne znam. Deca su – odraz naseg drustva, na njih utice ulica, kultura. Kada devojcice od 12-14 godina kazu: “A mi smo oce Novu godinu tako dobro proslavile”. – “A gde ste bile?” – “Bile smo na trgu, tamo su nas posluzili pivom!” I sta da kazes na takve izjave? Neko je prisao Crkvi, ocrkovio se, a neko nije. Da li su ona postala poslusnija? – Ne. Idile naravno ne moze biti. Cak se u odredjenoj porodici dobar rezultat postize samo ako se neposredno bavite samo jednim detetom. A u slucaju punog internata, kada vaspitace treba najpre ocrkoviti – tesko je formirati neke moralne vrednosti kod dece, kako bi visoki ideal postao za njih imperativ, i upravljao njihovim zivotom. “Slatko” vise mami. Kada ona u velikom broju zaraze jedno drugo, onda je tesko odrzati kontrolu. Ali to je u slucaju grupe. Jer se u pedagogiji ne sme tako govoriti: ako uspete da sacuvate i jednog coveka – slava Bogu. Tako i mi: zao nam je svih, a borimo se za sve. Nadamo se naravno da Bozije delo nije bez rezultata i da ce se oni kad-tad projaviti. - Kako deca ucestvuju u crkvenom zivotu? - U Crkvi se jednom nedeljno odrzava ispovest. Deca se ne pricescuju tako cesto: subotom i nedeljom su deca razmestena po kucama, a u toku nedelje ne mozemo da sluzimo zbog toga sto ona idu u skolu. Ali ih mi pozivamo u Crkvu, i trudimo se da se bar 2-3 puta mesecno priceste. Cesto se ispovedaju – ranije su dolazili svake nedelje. I naravno neprekidno razgovaramo sa njima. - Da li vasi parihijani pomazu deci-sirocicima? - Mi parohijanima u propovedima pricamo o problemima decijeg doma. Zato sto to nije stvar samo svestenika i njihovih supruga, vec se trudimo da privucemo i omladinu iz nase Crkve. Neke porodice uzimaju decu kod sebe u toku leta, a neke spremaju poklone. Deca obavezno nastupaju pred nasim parohijanima za praznike. Zeleli bi nravno i vise od toga – da parohija bude kao duhovna porodica. Deca pravilno odrastaju tada kada rastu u patrijarhalnoj porodici, gde vide babu, prababu, tatu, mamu, odnos majke prema svojoj majci, pa i sami pocinju tako da se ponasaju. - Kazete da mnogi uzimaju decu za vreme raspusta. Da li to ne traumira decu kada su ona potom prinudjena da se ponovo vrate u deciji dom? - Ima dece koja zele negde da idu u toku leta. Ona sama pitaju: “Da li mozemo da dodjemo kod vas?” Tako se i desava da neka odlaze u porodice. Ona zive s nama nasim nacinom zivota – idu s nama u prirodu, na poklonicka putovanja. Da li im je tesko da se vrate? Naravno da im je tesko, jer naprimer devojcice kod nas u zajednici ne idu u pantalonama ili u kratkim suknjama. One vrlo brzo pocinju zajedno sa matuskom da sebi siju duge suknje. Zatim kada se vrate u internat moraju da pretrpe podsmehe, jer ih nazivaju i monahinjama i bogomoljkama. Ne mogu svi da izdrze jer su deca nekada veoma surova. Ali se mi trudimo da ih nekako pripremamo, govoreci im o tome da za Hrista treba postradati, jer ako Ga ljubis – ne izdaj Ga, cak iako te ismevaju. Ako ti izdas svoju majku ili oca, onda tebe ne treba da postuju, i ti neces postovati druga, koji te moze izdati samo zato sto su mu se podsmevali. - Rekli ste da omladina iz Crkve dolazi kod dece u internat. A u cemu jos ucestvuju mladi parohijani? - Posecuju bolesnike. Posle posete bolesnika, shvatas da posetiti, porazgovarati i otici je isto sto i napustiti coveka. Ali ne treba prekidati… Zato smo se obratili omladini iz nase parohije s predlogom da obidju neke bolesnike. Bila je jedna devojka, Carstvo joj Nebesko, koja je posle nesrece dugo bolovala, lezala, i dve devojke su je jednom nedeljno posecivale, a zatim su se tako sprijateljile, da kada smo je opevali one su plakale kao za rodjenim i bliskim covekom. Tako da ona nije otisla u nevolji i sama, vec je primila i Svete Tajne. I takvih slucajeva ima mnogo. Kazemo: evo bolesnika, ako mozes – otidji. I covek pocinje da odlazi, pokazuje neku brigu, i naravno nastaje prijateljstvo. To je opsti princip duhovne porodice, kada je potrebno sve vise ukljucivati se u tu porodicu. Pored nas se nalazi i skola za decu-invalide: neka od njih ne govore, a neka su nepokretna. I pored svega ona se takodje spremaju za nas dolazak, spremaju i zdravice- takvo opstenje je mozda retko ali postoji onoliko koliko se za to ima snage. Trudimo se da na praznike dovedemo u Crkvu i decu na stakama. Trudimo se da vise angazujemo omladinu u raznim poslovima. Kako pesnik Roman kaze “besmislene su reci o dobroti, ko nije odmakao dalje od reci”. Naravno treba preci sa reci na dela. To je veoma korisno, i veoma menja dusu ljudi, koji pocinju da uzimaju odgovornost bez ikakvog interesa – ne zato sto mozes nesto da dobijes i ne zato sto si duzan, vec prosto Hrista radi. - A koliko su aktuelni problemi omladinskog huliganstva, alkoholizma, narkomanije? - Veoma su aktuelni. Ali ne samo u nasem regionu vec i svuda. Zbog toga vec nekoilko godina postoji drustvo treznosti pri Crkvi, i jednom nedeljno sluzimo moleban sa akatistom pred ikonom Majke Bozije “Casa koja se ne ispija”, a posle njega drzimo besedu i propoved. Ljudi vole te akatiste: neko se moli za svoje zabludele bliznje, neko se sam izvlaci iz neprilika. Desavaju se isceljenja, obracenja, ali je to tesko statisticki proceniti – borimo se za svaku dusu. - Kada je poceo vas kontakt sa kolnijama? Vi tamo ne odrzavate samo decije spektakle za vreme praznika? - Mi vec osam godina odlazimo u musku koloniju, a sest u zensku. Kada sam prvi put tu dosao, rekao sam: “Mogu li da porazgovaram sa ljudima?” Vojnici su vojnici – oni su okupili zatvorenike po naredjenju. Dva sata sam razgovarao sa njima i svidelo im se. Tako i nadalje cinimo, odlazimo u odrede, razgovaramo sa pojedincima. Zatim su nam dozvolili da napravimo Crkvu od biblioteke. Necu govoriti u ciframa, ali ima dece medju bivsim zatvorenicima, koja su sad vec u parohiji. Ima veoma snaznih dusa, koje jednom odstupivsi ne postaju “zecevi”, ne prihvataju taj nacin zivota, i postaju zaista verujuci. Ti koji su na slobodi, pisu nam ponekad iz drugih gradova, a neki su poceli prema zivotu da se odnose drugacije. Pozvali su nas i u zensku koloniju, posto su uvideli kako je sve u muskoj organizovano: “Da li je moguce da tako bude i u zenskoj?” Naravno malo toga uspevamo jer je rad tamo – nezapoceti kraj. Ali mi odlazimo, trudimo se da tamo budemo tri puta nedeljno, i da sluzimo Bozanstvenu Liturgiju. Nedeljom 30 ljudi dolazi u nedeljnu skolu. Sta im je potrebno u prvom redu? Potrebna je neka osoba koja bi dolazila kod njih, a vazne su i knjige i molitvenici – mi sve to postepeno nabavljamo, delimo. Ali najvaznije je da s njima neko razgovara. - Danas postoji jos jedna teska bolest, koju je nemoguce ne primetiti – a to je SPID, VIC-infekcija. Da li Crkva moze nesto da pomogne takvim ljudima? - Mislim da ne treba posebno izdvajati ovu vrstu bolesti. Ovde treba pre svega govoriti o narkomaniji, jer se VIC-infekcija malo razlikuje mozda od drugih vrsta teskih bolesti. Prvi put sam u VIC-odeljenju bio jednom u zenskoj koloniji. Naravno, njima je veoma tesko. U bolnickoj sobi sede simpaticne devojke – bilo ih je cetiri. Kada sam dosao kod njih, medicinske sestre su na mene gledale kao na nekog dinosaurusa: “Sta ti oce ovde radis!?” Medicinsko osoblje se cak bojalo da ide tamo! Sada je naravno sve drugacije: sada se VIC-inficirane osobe nalaze svuda oko nas. Kako im mi pomazemo? Istina, mi to radimo nepravilno u poredjenju sa svestenicima, lekarima, koji se zaista ozbiljno time bave, pisu knjige. Mi prosto razgovaramo sa ljudima. Ako nam uspe da malo pokrenemo coveka na odgovornost za svoj zivot, na odgovornost pred Bogom za sve, to je onda najveca pomoc. Naravno, potrebna je i drustvena adaptacija, zato sto neki kazu: “Oce, gde cu ja stici? Kome sam ja potrebna?” Ona sa svojih 20-22 godine ima iza sebe vec i kradje, VIC, narkotike. Neki od njih kazu: “Oce, ne verujte nam da smo mi bivsi narkomani, jer bivsih narkomana nema”. Ali oni tako govore zbog svoje slabosti, a u stvari mislim da postoje i bivsi narkomani, i bivsi bolesnici: “Po veri vasoj neka vam bude” (Mt.9, 29). Njima treba malo uliti vere, prosto im prici i ispricati kako ti sam volis i kako ti verujes. - Vi radite sa raznom omladinom, pa samim tim i sa studentima permskog vojnog instituta. Ima li neke specificnosti u radu sa njima? - Ja ne vidim razlike. Odlazio sam dve godine u Permski institut, razgovarao sa studentima, prvenstveno devojkama, i sa predavacima – nema nikakve razlike. U samoj vojnoj ustanovi naravno postoje specificnosti, ali ja mislim da me vojnici ne bi slusali ako bih s njima razgovarao samo o vojnim temama. Mladom coveku je interesantnije da sazna o tome kako da zivi, a oficiri ce ga nauciti kako treba da sluzi u armiji. Razgovaramo sa mladima koji pohadjaju prvi kurs. Naravno, ako odmah pocnete da govorite o veri u Boga, mislim da ce mnogi zaspati i da nece slusati. Zato se trudim da pre svega govorim o takvim pojmovima kojima su oni jos romanticarski ispunjeni, slava Bogu: cast, plemenitost, hrabrost, podvig. Ali o svemu tome pricam sa pravoslavne tacke gledista. Uopsteno govoreci s njima se moze o svemu razgovarati. Ako im se govori njihovim jezikom, a ne suvim bogoslovskim, onda osecas da mogu da te slusaju. Naprimer, desilo se tako da smo sa devojkama u pedagoskom institutu razgovarali o filmovima, koji su tada bili interesantni – o “Titaniku”, o shvatanju ljudskog duha, zbog cega je ovaj covek lep ili nije lep, o tome da kada je covek slobodan u duhu, i nije stegnut drustvenim okvirima, on moze da pruzi poletno osecanje i drugome. To ni u kom slucaju nije ugodjaj jer nema takvog zadatka. Ali to nije ni razgovor specijalno o Pravoslavlju, to je pravoslavni razgovor o coveku i njegovom mestu u zivotu. Necu zaboraviti kako je prosle godine nacelnik prvog kursa, stariji porucnik, razgovarao sa pukovnikom, a zatim mi je pukovnik rekao da mu je taj stariji porucnik priznao: “Ja se secam tog svestenika, on je kod nas dolazio na prvi kurs. Ja sam od tada promenio predstavu o podvigu, i o tome sta je to ljudski podvig”. I evo taj covek je zavrsio institut i ostao je tu da sluzi kao oficir. I neko zrnce je ostalo u ljudskom srcu. Pored toga, svake godine dolazi komisija, vojnici iz drugih instituta, naucnici, koji drze ispite. Mi se tradicionalno okupljamo sa njima – ceo visi oficirski sastav – i putujemo u manastir na Belu Goru. Jedno takvo putovanje zauvek ostaje zapamceno. -Kako ste uspeli da otvorite Crkvu u gradskoj psihijatrijskoj bolnici? - Nije bilo problema sa otvaranjem – dosli smo, prosli po odeljenjima, razgovarali, a zatim odlucili da izgradimo domacu Crkvu. Tako je nastao domski hram posvecen sv.Mariji Magdaleni. Ali postoje probelmi druge prirode: vecina lekara su duboko neverujuci i cak ni ne prihvataju veru. S njima naravno zelimo da imamo prisnije odnose. Dolazimo jednom nedeljno, sluzimo Liturgiju. Mislim da je sama blagodat mogucnosti pricescivanja – nesto najvaznije sto je potrebno bolesnicima. Ali naravno, potrebni su i razgovori, zato sto postoje razna odeljenja, sa razlicitim stepenom patoloskih problema. Cesto srecemo obolele ljude koji su bili u sektama, lecili se kod ekstrasensa…Postoji i odeljenje za neuroze, na kome su smesteni odredjeni ljudi. Kada sam bio mladji i kada je bilo vise vremena, jednom nedeljno sam odlazio u to odeljenje i prosto razgovarao. Uzroci neuroza su cesto – prosto odsustvo duhovne kulture, odsustvo vere. Zato je za to potreban svestenik, za koga je pozeljno da ima specijalno obrazovanje. - Kako uspevate da spojite sve te razlicite delatnosti? - Odmah cu da kazem – nista ne uspevam. Ja prosto pokusavam da nesto radim, jer je nemoguce to ne raditi, i ako mi danas to ne budemo radili, toga uopste nece biti. Crkva je duzna da brine o svima veoma ozbiljno, a za to su potrebni pastiri. U nasem hramu tek sto se zavrsila sluzba – obican radni dan je. Ali koliko ima omladine! Tri mladica me cekaju – sad cu sa njima da porazgovaram, zato sto je pet minuta malo, a potreban je ozbiljan razgovor. Slicna situacija je i u drugim zatvorima, decjim domovima, bolnicama – moze se tamo otici i ne izlaziti odande, ali ako neko to i uradi na kraju ce reci: “Nista i nije uradjeno”. Kada je vladika Atanasije prvi put dosao u nas hram, mi smo ga posebno ocekivali: vladika je – Hristov lik, sta ce nam on reci? I on je rekao da se treba moliti prema recima Gospodnjim: “Zetve je mnogo a poslenika malo. Molite se dakle Gospodu od zetve da izvede poslenike na zetvu Svoju” (Mt. 9, 37-38; Lk.10, 2). Zasto je on to tako rekao? Ocigledno je to bio poziv nama da ne sedimo. Imamo veliku nadu u omladinu koja se danas aktivno ukljucuje. - Kakvi su vam odnosi sa administracijom u regionu? - Nasa administracija podrzava inicijative, ali nicim ne moze da pomogne. Ne zabranjuju da se ide u skole. U stvari, ako ne idete onda vas ni ne pustaju, a ako idete – ne zabranjuju, i nema vise nista da se kaze. Sve zavisi od toga s kojim ciljem ides. - Koliko je velika vasa parohija? I sta joj nedostaje? - Mi u svom hramu osecamo deficit duhovnistva. Ako je ranije bilo znacajno manje ljudi, i to su uglavnom bile babe, koje su vec imale iskustvo u crkvenom zivotu, ja sam vise slusao i plakao zajedno sa njima, onda sada dolazi mnogo inteligencije, dolaze rukovodioci firmi, studenti, lekari, pedagozi. S njima treba mnogo razgovarati, mnogo toga pruziti, pre nego sto ih bilo sta upitate. Ranije je bilo mnogo onih koji su samo “svracali”: dolazili su intelektualci da razgledaju, i da se raspitaju – kao u muzeju. Danas se moze reci sa velikim zadovoljstvom da ljudi idu ozbiljno da se trude, ozbiljno da rade. Zato je nama jos veca odgovornost: dati, nahraniti, i za to su potrebne biblioteke, prorpovedi, besede. S nekim ljudima se prosto dogovaramo uvece (jedna stvar je ispovest, a druga – duhovni razgovor). Mi vec skoro ne mozemo sve da postignemo, nema nas dovoljno… Zato vladika trenutno preduzima napore da bi se otvorio duhovni institut, kako bi duhovnistvo bilo iz lokalnog mesta. Pokusavamo vise da se obracamo omladini, jer covek sa 16-17 godina jos moze da pise sastave na temu “U cemu je smisao zivota?”, a sa 30 on na tu temu uopste skoro ni ne razmislja. U hram dolazi mnogo neocrkovljenih ljudi radi opela, i zato imamo nepisano pravilo: posle svakog takvog bogosluzenja se odrzava propoved. Stojeci pred grobom, moguce je veoma duboko i ozbiljno reci ljudima o smislu postojanja, i postaviti ih pred drugu realnost. - Koliko su za vas ozbiljni materijalni problemi? - Ozbiljni su, ali ne toliko da bi zaklonili sve druge, i tako nekako s nadom u Boga i zivis. Nastojatelj naravno mora da se bavi trazenjem sredstava: grede, metal, drvo – sve je to takodje prisutno jer treba dalje graditi. Prvih godina nismo imali nikakve plate, ni nikakve cene u hramovima, i Gospod je nase maloverje sve vreme ukrepljivao cudesnim projavama. Naprimer, trebalo je 300 rubalja za svece za sluzbu, a nismo imali ni kopejku. Samo sam se pomolio iz duse – bukvalno dolazi covek, i daje koverat u kome je 300 rubalja. Takvih slucajeva je bilo veoma mnogo, posle cega sam govorio: “Gospode oprosti”. Gospod daje kada je to potrebno. Razgovarala Svetlana Uljanova http://miloserdie.ru/index.php?ss=2&s=15&id=442

SOK OD POMORANDŽE Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?" Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje." Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko 'stisne'. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama." Autor nepoznat prstgore

Brate Aleksandre hvala

poljupcic Bog blagoslovio brate Aleksandre Odličan tekst, ako dozvolite da prezmem i stavim na NOVO NA SAJTU i dodam odgovarajuću fotografiju ili mi vi odabirite koja odgovara tekst i pošaljite mi.

Hvala oče Ivane Odličan naslov! klapklap