o.Gavrilo

0110_hahaha KNJIGA DUHOVNI RAZGOVORI http://www.manastir-lepavina.org/knjiga/

0409_feel Bog blagoslovio brate Nikola Slab sam ja za diskusije, ja sam više za za duhovne razgovore preko skajpa i fesbuka ne znam dal ste imali moju knjigu. DUHOVNI RAZGOVORI

A INTERESANTAN BRAT MILJAN VOLI DA DISKUTIRA FINO ONAKO, ALI TEOLOGIJA ČINI MI SE DA MU SLABO IDE.

:291291291: ZATIHNULA DISKUSIJA NEMA MI BRATA MILJAN DA DISKUTIRAMO NADAM SE DA ĆE SE BRZO VRATITI.

O POSTU - Jerođakon Vasilije(Srbljan) http-~~-//www.youtube.com/watch?v=0ALIEK0kf74

Pravoslavni post Otkuda post i cemu on sluzi ? Hriscanski post vodi poreklo od Gospoda Isusa Hrista. Gospod je i sam postio cetrdeset dana, pre nego a to je poceo da propoveda svoju nauku, kao a to je postio pre njega i Prorok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hriacani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u zivotu po Bogu", kaze Sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Bozija u Raju bila je zapovest o postu, tj.o uzdrzanju.Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta. Kao ato u grehu ucestvuje i dusa i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj posta jeo ocsienje tela, jacanje volje, uzdizanje dusa.Posteci, hriani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdrzavanju od mrsne hrane i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdrzavanju od rdjavih misli , zelja i dela. Post umnozava ljubav i molitvu i spremnost na vraenjesvih evandjelskih vrlina. Dusa ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za dusevne i telesne bolesti i zastita od svakog demonskog dejstva o cemu je sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod (tj. demoni) se izgoni samo postom i molitvom". Njime se dusa i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni zivot je nezamisliv bez posta. Postoje visednevni postovi (Uskrsnji, Petrovski, Gospojinski - uoci Velike Gospojine i Bozicni) i jednodnevni (svake srede i petka sem razreseih sedmica, Krstovdan uoci Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Pretece, Vozdvizdenije Casnoga krsta 14. septembra). PRAVILA POSTA Crkva uci da je post vazno sredstvo za duhovni i telesni zivot i zdravlje. Telesni post ne koristi ako nije vezan sa duhovnim postom kaze sveti Jovan Zlatousti: ,,Ne govori mi: Toliko dana sam postio nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, isao sam u gruboj haljini;nego kazi nam da li si od gnevnog coveka postao tih, od zestokog - blag. Ako si iznutra pun zlobe, zasto si telo mucio? Ako je u tebi zavist i ljubav prema sticanju, da li je od koristi sto si pio samo vodu? Ako je dusa, koja je gospodarica tela, zabludela, zasto kaznjavas slugu njezinog - svoje telo? Ne hvali se telesnim postom, jer on sam ne uzdize na nebo bez molitve i milostinje,,. Na pitanje: koja je mera posta? Sv.Vasilije Veliki odgovara:,, U duhovnom postu mera je jedna i vazna za sve - potpuno udaljenje od svega sto vodi grehu. A sto se tice uzdrzavanja od hrane, tu su mera i nacin upotrebe razliciti: zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela. Zato je nemoguce podvesti pod jedno pravilo sve koji se nalaze u skoli poboznosti. No, odredivsi meru uzdrzanja za zdrave podviznike, mi prepustamo razboritosti nastojatelja da u tome vrsi pametne izmene. Hranu pak bolesniku, ili umornome od teskih radova, ili onome koji ide na tezak rad, na put ili na kakav bilo tezak posao, nastojatelji su duzni udesavati prema potrebi. Jer nije pametno, uzimajuci hranu za odrzavanje tela i smetati mu u vrsenju zapovesti. U svakoj vrsti hrane treba pretpostavljati onu koja se lakse nabavlja, da se ne bismo, pod izgovorom posta, pastili oko spremanja omiljenih i skupih jela. Sveta Crkva je ustanovila postove: 1) Opste postove obavezne za sve hriscane. To su: Uskrsnji post, Apostolski, Bogorodicni i Bozicni post, zatim sreda i petak preko cele godine, Vozdvizenje Casnog Krsta, Usekovanje i navecerje Bogojavljenja (Krstovdan). 2) Mesni post ustanovljen na pojedinim mestima povodom kakve nesrece, poplave,bolesti i slicno. 3) Poseban post po narocitom obicaju ili po nalogu duhovnika. Uskrsnji post Ovaj post se jos zove Sveta cetrdesetnica ili Casni post. Uz ovaj post Crkva vezuje i post Strasne sedmice, u spomen stradanja i smrti Gospoda naseg Isusa Hrista. U toku ovoga posta ne jedemo meso, sir jaja, ribu ni ulje. Samo se subotom i nedeljom razresava ulje i vino. Razresenje na ulje i vino biva jos i na Obretenje glave Sv. Jovana Krstitelja i na Mladence. Ribu pak jedemo samo na Blagovesti (ukoliko ne padne u Strasnu sedmicu) i na Cveti. Ako Blagovesti padnu pre Cveti, dan pred Blagovesti razresava se na ulju i vinu ( Tipik, 32 gl ). Prve nedelje Casnog posta u ponedeljak, utorak i sredu, do svrsetka liturgije predjeosvecenih darova, pravoslavni hriscani ne uzimaju hranu. Ko to ne moze jede hleb i tecnost (caj ili kompot) i to posle vecernje sluzbe (sve ovo po razresenju tj. blagoslovu - dozvoli duhovnika odnosno svestenika). Veliki Cetvrtak. Jede se jedanput i to posle svrsetka Svete Liturgije koja pocinje u 14.00 casova ( Veliki tipik od Nikolajevica, gl. 16). Veliki Petak. Ne okusa se nista (po blagoslovu razresenje na hleb i caj). Velika Subota. Po zavrsenoj Liturgiji jede se hleb i voda (suhojedenije). Apostolski post Zove se jos i Petrovski post. Tokom ovog posta u sredu i petak jedu se samo jela kuvana na vodi, bez ulja, a u ostale dane sedmice razreseno je na ulje i vino, subotom i nedeljom moze i riba. Ako u toku ovog posta u ponedeljak, utorak i cetvrtak padne Sveti sa velikim slavoslovljem, razresava se post na ribu, a ako padne u sredu i petak razresava se samo na ulje i jedemo jedanput dnevno. Ako u sredu i petak padne praznik Svetitelja sa bdenijem ili pak Sveti ciji je hram, razreseni su ulje, vino i riba (Tipik,gl.33). Bogorodicni post Zove se jos i Uspenski ili Gospojinski. Po strogosti ovaj post dolazi odmah iza Uskrsnjeg. Tokom cele sedmice sprema se hrana na vodi tj. bez ulja. U subotu i nedelju hrana je sa uljem i dozvoljeno je piti vino. Razresenje na ribu u toku posta biva samo na Preobrazenje Gospodnje. Bozicni post Posto crkveni ustav smatra Rodjenje Hristovo kao drugu Pashu, to post pred Bozic traje takodje 40 dana. Po strogosti ovaj post se moze uporediti s Apostolskim. U Bozicnom postu strogo se posti samo u sredu i petak. Ponedeljkom, utorkom i cetvrtkom razresava se na ulju i vinu, a subotom i nedeljom i riba. Od 20. do 24.decembra (od 2. do 6. januara po novom kalendaru) post postaje stroziji i nema razresenja na ribu. Najstroziji post je 24.decembra (6. januara po novom kalendaru), uoci Bozica, to jest na Badnje vece (Tipik, pod 14.nov.). Sreda i petak, preko godine, poste se bez ulja, ukoliko nije razreseno drukcije. Na praznik Usekovanja glave Sv.Jovana Krstitelja (29.avg./11.sep. po novom kalendaru), Vozdvizenija Casnog Krsta (14/27 sept. po novom kalendaru), na i na Krstovdan (5/18. jan. po novom kalendaru) najstrozi post; ko moze toga dana jede se jednom dnevno, bez ulja i razume se, bez vina. Ukoliko praznik Krstovdan padne u subotu ili nedelju post ne biva - jedemo ulje i vino (Veliki tipik, pravilo za 5.januar). RAZRESENJE OD POSTA NA GOSPODNJE I BOGORODICINE PRAZNIKE KAD PADNU U POSTAN DAN Blagovesti razresava se ako padne pre Cveti: ulje, vino, riba ako padne u toku Strasne sedmice samo ulje ako padne na Veliki petak ulje, vino Bogojavljenje za monahe: sir, jaja i vino; za mirjane: i meso makar to bili sreda i petak. Vavedenje Velika Gospojina Mala Gospojina ulje, vino, riba Preobrazenje Sretenje TRAPAVE SEDMICE Post je razresen sredom i petkom : 1) Od Bozica do Krstovdana (25.dec. do 5.jan.) za monahe: sir, jaja; za mirjane: i meso 2) Sedmica po nedelji mitara i fariseja za monahe: sir i jaja; za mirjane : meso 3) Siropusna nedelja za sve: samo sir i jaja 4) Svetla nedelja (prva po Uskrsu) za monahe: sir, jaja; za mirjane: i meso

JA SAM BOLESTAN I POD NADOZROM LEKARA ZRAVSTEVENIM TERAPIJAM PA IMAM MALO VREME DA BUDEM IPRI INTERNETU PITAM SE ODKUD TOLIKO VAMA SLIBODNOG VREMENA ZA ĆASKANJE MOŽDA BI BILO DOBRA DA SVRATITE MALO DO PROF. JEROTIĆA VIDIM DA ČESTO POMINJATE U OVIM ĆASKANJEMA KLEREKALIZAM U CRKVI PREOKUPRANI STE S TIME.

Ćutanjem se može mnogo šta videti. Može se štošta proceniti i što bi se reklo skenirati, pa i tehnike senčenja se prepoznaju, ako je aparatura dobra i ispravna, a sve to zavisi kojeg je porekla duhovni aparat i koje je marke. Pa, eto skoro mi je pedeset godina kako monahujem. Od toga sam 13 godina živeo na Svetoj Gori, a od toga 12 godina u manastiru Hilandaru gde sam 10 godina bio na poslušanju gostoprimca i godinu dana u keliji Svetog Nikolaja "Belozerska". Gostoprimac se susreće i kontaktira sa mnogim ljudima-hodočasnicima počev od visokih crkvenih dostojanstvenika, patrijaraha, mitropolita episkopa, sveštenika, sveštenomonaha, duhovnika, profesora teologije,pa do akademika, profesora raznih zvanja i struka i pripadnika svih nacija sveta raznih vera i denominacija i raznih svetskih jezika, a za gostoprimca se ne može postaviti svaki tip čoveka, jer se obično postavi onaj koji je komunikativan i gostoljubiv. To je bilo i vreme kad me je vukao jedan unutrašnji pokretač da posećujem svetogorske manastire i da se susrećem sa duhovnim starcima, da slušam njihove pouke, pa sam tako često posećivao starca Pajsija Svetogorca i sa njim sam održavao duhovnu vezu. Odlazio sam i u manastir Filotej za vreme čuvenog igumana Jefrema i jednom sam boravio 20 dana tamo da bih video kakav je tipik isihastički i manastirski monaški život tu. Poznato je da je starac Jefrem u Americi u pustinji Arizone osnovao manastir. Navešću neke važne momente vezane za manastirski poredak kakav je u Grka. Poredak muških i ženskih manastira kod Grka se razlikuje. Poredak je taj da muški koji dolaze u manastir poštuju manastirski poredak, a nikako se ne usuđuju da bilo šta rade što bi poredak preokrenulo i nikako se ne udovoljava prohtevima koji proishode iz dnevnih događanja ili iz niza više dana za redom tj. ne postoji prilagođavanje poretka pojedincima niti grupicama, jer šta bi onda ostalo od poretka i sa žiteljima manastira, čak bi se prilagođavanjem izgubio smisao dolazaka onih koji dolaze zbog duhovnih potreba. Grci znaju šta je iguman, starac i šta znači manastirski život, pa su zato manastiri puni monaštva. Kada sam bio na Svetoj Gori često sam odlazio na Karulje, svetogorski prostor gde najstrožije podvižnici žive. Sad, evo me i ovde u manastiru Lepavina, i to od 1984. godine i bio sam tu i za vreme ovog zadnjeg rata. Nikud nisam išao. Celo vreme sam u ovoj svetinji, i ne mogu da se žalim da sam od ma koga neke neprilike imao do 27. novembra kad je grupa mladih iz Beograda posetila naš manastir i unela i donela mali besporedak koji će ostati zauvek upamćen. Unošenje besporetka neće ostati dobrom sećanju. To se nije desilo od cele grupe, već od pojedinaca. Ne može se opravdati ni druga strana koja je u inicijalnom momentu događanja bila prisutna, jer je to što se dogodilo bilo bez mog blagoslova i znanja. To će se popraviti i to, nadam se, više se neće ponoviti. Post ostaje preduslov za primanje svete Tajne Pričešća. Kao što piše u upustvu za manastir Lepavinu; 5 dana potrebno je da se jede posna hrana bez ulja, a 3 dana je uslov za bolesnike, a koju su pred smrt bez i jedan sat posta. Za visokoumne potrebna je epitimija koja zavisi od duhovnika. To je način da sve bude dobro. Gordost je najopasnija za dušu, a smirenje bi trebao biti ključan duhovni cilj.

SAMO TI BRATE NAPADAJ I VREĐAJ OKOMIO SI SE NA MANASTIR LEPAVINU I NA NJENE ŽITELJE TO NISMO DOŽIVELI NI ZA VREME RATA NI OD KOGA KAO OD TEBE TVOJA TEOLOGIJA ČINI MI SE DA DALEKA OD HRIŠĆANSKE LJUBAVI.

Blagoslovite oče Ivane Jeste da je tema otišla u pogrešnom smeru, Vi ste videli naslov teme i zašto ste dozvolili da to bude tako pod ovim naslovom Проблем причешћивања у манастиру Лепавина? Kod nas u manastiru Lepavini nikada to nije bio problem do 27 novembra 2010 god. od grupe mladih hodočasnika iz Beograda tog dana bilo je dva autobusa hodočasnika iz Sarajeva sa svojim sveštenicima svi su se ispovedali i pričestili bez ikavog ikakvog problema i za sve hodočasnike bila priređena trpeza ljubavi kako je kod nas običaj u man. Lepavini onako običaj kao što je običaj u man. Hilendaru i u svim manastirima na Sv. Gori.

poklon Bog blagoslovio brate Aleksandre Odlično ste napisali o posetama manastririma, zdravoumno sa rasuđivanjem bez da ste koga uvredili. hvala

SAMO VI VREĐAJTE PITANJE DOKLE ĆE VAS VAŠE VISOKOUMIJE ODVESTI TO VAM JE TAJ "VIRUS" VISOKUMLJA.

Na komentar brata brata Aleksandra o posetama manastira komentar od brata S. (moj komentar). Hm. Ovo pitanje je složeno. Nije sve tako prosto, pravolinijski. U stvakoj stvari može da bude pomodarstva i trendova i preterivanja i zastranjenja (baš u svakoj), ali ja ipak ne bih jednačio parohije sa manastirima (a kamoli parohije sa Svetom Gorom ili Jerusalimom), jer je, kako sama praksa svedoči, reč o različitim kategorijama (duhovnosti, blagočešća...), iako je tehnički i tamo i ovde na liturgiji prisutan Hristos. Isto bi neko mogao reći, da je Gospode Isuse Hriste, pomiluj me isto, ako kažeš u 3 popodne ili u tri sata noći, ali nije! Noćima je to 100 puta jače i vrednije! Da ljudima nije lepo u manastirima, da ne osećaju tamo nešto više i dublje, ne bi ni išli tamo. Koja parohijska crkva kod nas ima čudotvornu ikonu? (To sam viđao samo po nekim crkvama parohijskim, ali opet ne kod nas). + Ljudi vole da odu u manastire, jer se oseća mesto na kome se vrše molitve. To je blagodat. + Vole ako nađu živog čoveka sa kim mogu da porazgovaraju i ponešto nauče, a siguran sam da će moći u zdravim zajednicama naći puno više načina da im se pomogne nego u parohijama... (iz kojih neki čak moraju i da beže!) Sd S+

PIŠITE VI APOLOGIJE KOLIKO HOĆETE DOBRO JE TO! U MANASTIRU LEPAVINI OSTAJE ONAKO KAKO JE TIPIK PET DANA NA VODI TRI DANA ZA BOLESNIKE ONDA MOŽE DA SE PRIČESTI.

KO IMA GLAVU I NEŠTO U NJOJ NEK RAZMIŠLJA, O OVOME ŠTO BRAT DRAGAN PIŠE. o.Gavrilo Љубљени оче Гаврило има на форуму и оних који не пишу много , али као пчеле траже цвијет поред гомиле нечистоће и ви им вашим текстовима омогућавате да га пронађу. Благодарим вам на тексту са старцем Дионисијем јер моја душа увијек затрепери када пронађе текстове који упућују на истнско православље. Много је данас разноразних писанија по интернету али истинска духовност својом бљештавом свјетлошћу и мирисом привлачи душе гладне Бога живога. Устрајте у свом пастирском раду и знајте да сјеме које бацате храни многе душе изнова и изнова... Са љубављу и поштовањем брат Драган

JOŠ TE KAKO SU U VEZI!

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIII) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5107_sveto%20Pricesce.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> SVETO PRIČEŠĆE "Postoji pravilo nase Crkve da deca, trudnice, hornicno bolesni i stari ljudi nemaju obavezu da strogo poste kao ostali. Ja sam uprkos tom pravilu, zelela, kada sam prvi put postila da ispostujem post. Postom sam sebi zakomplikovala zdravlje jer sam hronicni bolesnik i osecala se lose. Otisla sam kod mog duhovnika. Slucajno se tu nasao vladika niski gosp. Irinej koji mi je onako uplasenu i uplakanu objasnio sustinsko znacenje Posta. Post kao priprema ne podrzaumeva samo telesno odricanje, odricanje od hrane i pica vec i nesto sto mnogi zaborave, nesto uzvisenije a to je covecnost, milosrdje, oprostaj drugima za zlodela koja su nam ucinili, toleranciju itd. Tom prilikom sam razresena strogog posta i dobila blagoslov da to vise ne cinim, nego koliko sam u mogucnosti i prema zdrav. stanju. Ispovest. Mnogi se plase i boje kako ce se ispovediti kada to cine prvi put a mnogi zato sto ih je sram da pitaju. Ne treba da vas bude sramota da o tome popricate sa svestenikom. I oni su ljudi Pri ispovesti naglas izgovaram molitvu pred Ispovest i Pricesce sv. Jovana Zlatoustog uz male modifikacije. Ne znam da li se ostalima desava, ali meni bas tada navrle suze i prisetim se skoro svakog svog greha. Posle toga kako je @Diamond objasnio, mi svestenik ocita molitvu i time je Ispovest zavrsena. Sveta Pricest nije samo cekanje u redu na naforu i vino, vec nesto mnogo uzvisenije. Ne mora da postoji poseban obrazac za nacin ali ja se tada iskljucim iz svega i molim u sebi tiho, svojim recima i molim za Njegovu milost i oprost. Prava i iskrena molitva dolazi iz srca. U nedelju sam se ispovedila i pricestila, ovde u crkvi sv. Luke u Frankfurtu. Navikla sam da ljudi iz neznanja ne postuju pravila i ne ljutim se, ne komentarisem ali zaista je ruzno da mene trudnicu sa stomakom i zenu sa decom gospoda ne propuste u redu. Cak se dodje u situaciju da stojim tik do Oltara ali u trenutku od navale ljudi i guranja ostanem poslednja. Ne smeta ali nije lepo. Nije lepo ni to da sam bila jedina zena pokrivene glave, nenasminkana i nenamirisana. Jedna me je gospodja udarila jako u stomak i izdrala mi se, ali sam ja snagom svoje volje oterala zle misli i bujicu ruznih reci. Mozda je to iskusenje. Sve vreme Liturgije sam stajala iako su me noge i kicma bolele uzasno ali sam zelela da stojim. Isto tako sam sacekala i primila Njegovu krv i telo. Taj osecaj spokoja, dodira Bozijeg i unutrasnjeg mira je tesko objasniti nekome ko to nije doziveo." Milena Madzar Jeste bas tako hrana i pice je samo mali dijelic posta,ostalo je mnogo UZVISENIJE,dakle suzdrzavati se u svakom slmislu te rijeci i mislima i rijecima i dijelima,i sta god radili prekrstimo se i istimo od Boga snagu da istrajemo,a za ispovijest nema tu stida jer mnogo ce nam veci stid biti i sram kad stanemo pred Gospoda da toga i nismo svijesni,a pogotovo sto je ta ispovijest za nase dobro,ali uz to je najbitnije iskreno pokajanje,Blagoslovite Oce i pomolite se da nam post i pricesce bude na spasenje a ne na osudu. Rada Adamovic OČE GAVRILO,BLAGOSLOVITE ME NEDOSTOJNU,MOLIM VAS I POMOLITE SE PRESVETOJ MAJCI BOŽIJOJ ZA MENE GREŠNU.U ZDRAVLJU I VESELJU NEKA VAM BUDE BOŽIĆNI POST! Marko Popović Ispovest je neverovatna snaga, ali pre ispovesti mora biti iskreno pokajanje. A, šta je pokajanje, ako ne izmena života? I tada, kada ste odlučili da okončate svoj pređašnji grešni život, ispovedite se sa poslušanjem i iskrenošću. Ako čovek oseća veliku navalu misli posle ispovesti i razgovora sa sveštenikom, to znači da se pogordio, da nema poslušanja. Jedan svetitelj je dobio duhovne oči i kad je gledao ljude kako idu na ispovest, video je pored njih njihovog Anđela čuvara i đavola. I ako bi se čovek pokajao i iskreno ispovedio, Anđeo bi počeo da likuje, a đavo da se nervira. A, ako se nije iskreno ispovedio, Anđeo bi krenuo da plače, a đavo da likuje. Ako smo i tad pogrešili, braćo i sestre, nemojmo se dati očajanju. Nadajmo se uvek i verujmo, Bog će dati snage sledeći put. Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog, blagoslovite oče Gavrilo. Velika je sreća i čast svakog čovijeka da se pričesti. Za mene nema ništa ljepše nego kad se pričestim i ispovidim se. Budem lakša za 100 kila. Najviše volim da se pričestim na početku i na kraju posta. Postim čitave postove i mogu reči da mi se često desi da u postu, pogotovo na početku budem jako razdražljiva i svadljiva. Stalno tad tjeram neku kontru,izborim se sa tim nekako, jedva. Mada kako odmiče post sve sam mirnija do pričešća, tad isto tako znam da imam jaka iskušenja pred pričešće. Ali nisačim se ne može da poredi moja sreća kad se pričestim i izađem iz Božijeg hrama a duša kao da mi leti,ta sreća, mir. spokojstvo ni sa čim se ne mogu mjeriti. Jelena Vukelic Pomaze Bog oce Gavrilo.Pricest je nesto naj-naj lepse.Covek se oseca lepse,i lakse.Pomolite se oce Gavrilo za mene i moju decu.Unapred zahvalna.AMIN. Nenad Badovinac Sveta Pričest je dati, pa primiti, zaspati pa se opet probuditi, Sveta Pričest je misliti, pa napokon i shvatiti, gledati pa nakraju i videti, ona je otkrivanje i razotkrvanje, ali Sveta Pričest i dalje ostaje Tajna. Jedino se Svetom Pričesti možemo ponovo roditi. Sveta Pričest je odvojiti se, pa se ponovo opet sjediniti. Život možemo proživeti, a sa Svetom Pričesti i nadživeti. Na ljudima je da biraju koja pravila će upotrebiti za pristupanje ovom i ne tako bezazlenoj Tajni- Svetoj Pričesti!!! Svoja nova i neispitana pravila ili ona u vekovima utemeljena, ispitana i od naših duhovnika proverena. Dunja Neda Pomaže Bog,Oče! Pomaže Bog svim verujućima,braći i sestrama!Zaista je lep osećaj i ispovesti i svete pričesti.Skrušeno ispovedati svoje grehe dok sveštenik iznad mene,u klanjanju - u svojoj iskrenoj poniznosti,čita molitvu,a hor uznosi pesmu ka Gospodu i Sinu njegovu. Tri dugačka reda ispovednika skromno su čekala na ispovest i Svetu Pričest u Lepavinskom manastiru.Bili smo u dugačkim suknjama i prekrivene glave maramama i šalovima - jedan divan osećaj, osećaj poštovanja svih vernika.Bogu hvala,i sada sam u postu i nije mi teško ni poraniti,ni okasniti,ni na posao otići; hvala Gospodu.Poželela bih da svatko oseti tu prelepu Božiju Blagodat. Mir svima i svako dobro u Gospodu! Blagoslovite Oče. Bojana Srbljak Bio jedan starac koji je živeo životom takvog samoodricanja da nikada nije pio vino. Jednoga dana njegov učenik i on jeli su urme u strčevoj keliji. Kada je starac pojeo svoju porciju, ustade od stola i napi se vode. Upita ga učenik: “Pošto ste jeli urme i napili se vode, zašto ne biste sada popili malo vina?” I starac mu odgovori: “Ako uzmeš šaku prašine i baciš na čoveka, da li ćeš ga povredi?” “Ne,” odgovorio mu je učenik. A ako uzmeš šaku vode i baciš na čoveka, da li ćeš ga tada povrediti?” “Ne,” usledio je odgovor. “A ako uzmeš šaku slame i prospeš na čoveka, da li ćeš ga povrediti?” “Ne.” E sada, ako ti dobro pomešaš zemlju, vodu i slamu, ako tu smesu oblikuješ u lopte i osušiš, mogao bi time čoveka ubiti. “Da to je istina,” odgovorio je učenik. “Monasi se ne pridržavaju određenih stvari bez razloga. Stoga ne treba slušati ljude u svetu koji im govore jedi ovo ili ne jedi ono. Zar su oni bezgrešni? Takvi ljudi ništa ne znaju. Uzdržavanje od određenih stvari ne znači da je ta stvar sama po sebi loša, već da su strasti velike, i ako se zapuste, mogu ubiti monaha.” Ovaj primer je sasvim primenljiv i u životu svakog mirjanina. Post je sredstvo kojim mi sputavamo naše strasti, oslabljujemo neprijatelja. Onaj koga muči gordost treba da teži smernosti, koga muči srebroljublje treba da se protiv ove strasti bori darežljivošću, onaj ko je u nečistoti ili bludu treba da se kaje i teži moralnoj čistoti, celomudrenosti. Zavidljivac treba da kod sebe neguje čovekoljublje, onaj neumeren u jelu i piću treba da se okrene ka uzdržljivosti, gnevan da postane krotak, lenj i nemaran prema svom spasenju treba da teži revnosti u veri, postu i molitvi. I sve ovo uz blagoslov i u poslušanju svome duhovniku- ispovedniku. Jelena Petrakovic hvala sesto na ovako poučnom tekstu, praštaj i pomjani Jasmina Djordjevic PREKRASNO I HVALA! Zoran Rajkovic Kad se pricestim osjecam se ponovo preporodjenim i sjecam se molitve poslije svetog pricešća "sav dan savršen, svet , miran i bezgrešan u Gospoda molimo".Sveti Jovan Kronštatski je služio liturfiju svaki dan i pisao je stanje preobražaja poslije pričešća . Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo, kroz Sveto pričešće nam duša jača i postaje sposobnija za borbu sa grehom.Tako, svojom voljom idemo u susret Svetlosti i večnosti kroz Hrista vaskrslog.Što bliže Svetlosti, mrlje su primetnije, pa se rastužimo i kad počinimo "manji" greh, a zli se raduje našoj tuzi.Zato je blagodatna redovna ispovest uz pokajanje i dostojno pričešćivanje, toliko često koliko smo kadri.Ne misliti više na grehe koji su nam jednom razrešeni jer bi nam to oduzelo vreme za blagodarenje.Budi Gospode milostiv svima pa i meni grešnoj rabi tvojoj. SNEŽANA BARIĆ Pomaže Bog,oče blagoslovite....imamo duhovne večeri u Vršcu i na jednoj od njih naš prota-otac i meni duhovnik otpočeo je priču kako je on prišao Gospodu ili kako je Gospo njega prizvao...upisao je medicinski fakultet i u jednom danu u studenskoj sobi u njegovoj duši se prolomili,kao rekao,kao bujica koju ne možeš zadržati:Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode...i tako u potocima,prolazilo je vreme a Slava Tebi Gospode ostaje ,izvire iz srca i duše...slušajući svaku njegovu reč isto sam osetila,oči su mi zasuzule od radosti,od sreće Slava Tebi Gospode,a,u srcu toplo,duša se zagrejala,samo da me ne ostavi i ne ode ovaj osećaj od mene..kada se spremim za Sveto Pričešće još ako i moji sinovi samnom stoje u redu samo teče Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode....sve moje reči su male i nedostojene da opišu taj uzvišeni čin...Gospode dobri podaj radost i mir u srca narodu tvom,..obraduj onoga koga volim i za koga se molim da i on oseti tu radost i da se udostoji Tvojih Svetih Tajni,oprosti nam Gospode sagrešenja naša samo zbog Tvog velikog milosrđa! Milena Puaca Svetim pricescem mozemo da operemo sve nase grehe ,da se radjamo iznova, da odbacimo starog covjeka da oplacemo i iskreno se pokajemo za svoje grehe ,da nam se otvori um o svojoj gresnosti da se uzdamo uz Boziju pomoc da cemo zablistati i dobiti onu djeciju dusu bezgresnu .U vjeri Slava Gospodu za sve.Blagosovite post dragi oce Gavrilo. Saša Lazić Istinito telo i krv Hristova, koje tu strahopoštovanje treba da stupi na snagu, krv se u žilama ledi, mi se u tom momentu vraćamo 2000 godina u onaj isti trenutak POSLJEDNJE VEČERE...razlike od tad nema, to je samo sekund od tad prošlo, u naše tijelo, hram Gospodnji, postom očišćen, smiren, ulazi sam Gospod, nastanjuje se u nama, čisti sve okud prođe...VELIKA TAJNA, riznica neizrecive moći, događaj koji nam daje osjećaj i odgovornost, u tom momentu, Gospodom smo ispunjeni...sve ipak i uvijek u potpunosti ne dokučivo ljudskom umu ali sa vjerom i nadanjem, sila je sa nama...

Jeromonah Sergije (Ribko) Slepa vera ne postoji, postoji samo slepa nevera - prvi deo - Razgovor sa školarcima Do čega sam došao u mladosti? Znate, deco, ja se nekako osećam kao da sam vašeg uzrasta. U mladosti sam bio veliki buntovnik. Vaš naraštaj ima prednost pred mojim: rasli ste u doba kada se slobodno mogu izražavati svoje misli, primati informacije, saobraćati sa bilo kakvim ljudima, bilo kakvih pogleda i stanovišta. A u vreme moje mladosti bila je železna zavesa, i to blago rečeno „železna“, bila je betonska, potpuno neprebojna; i to ne samo na granici sa Zapadom, nego i upravo ovde, unutar zemlje. Razgovarajući čak i sa drugovima, nikada nisi bio siguran da te neko od njih neće ocinkariti, prijaviti te, iako to nisu bile tridesete i četrdesete godine, već sedamdesete, početak osamdesetih. Ali ljudi su svejedno aktivno tražili smisao života i u mnogima se rađao otpor prema sovjetskoj stvarnosti. Kad mi je bilo 14–15 godina počeo sam da shvatam da nešto u našem životu nije kako treba, da su sve priče o svetloj budućnosti jedna velika laž. Moji roditelji su bili komunisti, ali mi ništa nisu mogli razgovetno da objasne; ni o svom maglovitom komunizmu, ni o bilo čemu drugom. I počeo sam da shvatam da me varaju, da u tom svetu, u tom društvu u kome živim, nema pravde. Ali gde je onda istina? Tada nisam poznavao nijednog vernika i nisam ni mislio da bih odgovore na pitanja o smislu života mogao naći u religiji. To nisam mogao čak ni da zamislim, pošto su nam punili glavu time da je »Bog« dedica sa bradom, sedi na oblačku, da su popovi pariziti, varaju narod i tako dalje. Mi smo to sve verovali zato što alternative nije ni bilo, ništa drugo nismo nikad ni čuli. Međutim kada je u meni iskrslo pitanje o smislu života, za mene veoma važno, shvatio sam da ako na njega ne dobijem odgovor, život će biti besmislen, to jest ne punovredan, to jest u njemu će možda nešto vrlo važno nedostajati. A za to da dobijem odgovor bio sam spreman na bilo šta. Dešavalo mi se da mi se u podzemnoj železnici svidi lice nekoga čoveka, ja mu priđem i kažem: „Mogu li da vam postavim pitanje; radi čega vi živite?“ Ne znam više kako je to tad izgledalo, verovatno dosta neobično, ali to mi je tada toliko značilo. Te potrage dovele su me do prilično bliskog poznanstva sa hipi pokretom. Ne znam kakav je on sada, ali hipiji su krajem sedamdesetih bili prilično simpatični momci. Obično ih optužuju za narkomaniju i slično, ali u hipijevskoj sredini tog vremena narkotici su bili u stvari daleko manje rasprostranjeni nego danas među omladinom kad se oni mogu nabaviti u svakoj školi. Hipiji su me privukli prvenstveno radi toga što su veoma predano tražili smisao. A svaki od njih je bio vrlo izrazita ličnost; u glavnom su to bili veoma pametni ljudi, ali me od svega najviše iznenadilo to da su svi bili verni. Svako po svome: bili su jogiji, hrišćani najrazličitijih pravaca. Od pravoslavnih sam sreo samo dva čoveka, i oni su sve u svemu na mene izvršili veliki uticaj. Ispričaću vam o mom prvom susretu sa hipicima koji je bio veoma zanimljiv. Tada sam se nosio takvim idejama da treba napraviti svetsku revoluciju i ustanoviti anarhističko društvo, pa sam čak sastavio i svoj manifest. Počeo sam da tražim istomišljenike, pa su mi udesili susret sa hipijima, pošto je među njima bilo i anarhista. Čim smo se našli, odmah sam im sve izložio. A momci mi kažu: – Pa slušaj, a zašto bismo morali da pravimo revoluciju? – Kako zašto – kažem ja – zato da čovek bude slobodan, jer inače te ovako ne puštaju ni da živiš. – Znaš, ima i drugačija sloboda. Čak i ako napraviš revoluciju, promeniš društveno uređenje, opet neće biti slobode. – Kako da neće biti slobode onda kad nad dušom ne bude niko stajao? – Neko će ipak nekada stajati nad dušom. Shvataš, život je tako uređen. Dok se čovek ne oslobodi sam od sebe svejedno neće biti slobodan. – Pa da – kažem ja – vrlo interesantno. A zatim se kroz priču pokazuje da su momci verni. Pitam ih ja: – Momci, pa jel' vi to verujete u Boga? – Da. – Vi ste onda malo udareni… – Pa, udareni–neudareni; a šta ti misliš kakav je Bog? Dedica sa bradom, koji sedi na oblačku? Pomislio sam na sve što sam znao o Bogu i morao sam da priznam da sam zaista tako i smatrao. Oni su mi se podsmehnuli – to me nekako pogodilo, pa sam im rekao: – Recite mi onda u kakvog vi Boga onda verujete. A kad su počeli i da pričaju, ja sam samo zinuo zato što nešto tako nisam mogao ni da zamislim, ni da pretpostavim da postoji. I uvek mi je bilo vrlo interesantno da se srećem i pričam sa tim mladićima. Tada sam studirao, a pre toga pohađao sam sovjetsku školu. S kim smo mi dolazili u dodir? Sa školskim kolektivom, a kada dolaziš kući u dvorištu te u glavnom dočekivalo huligansko društvo, i meni je tamo bilo sasvim nezanimljivo. Tamošnje zabave – da vrištiš, da nekome nabiješ masnicu – uopšte me nisu privlačile, nisam u tome video nikakvo zadovoljstvo. A ti dugokosi mladići – hipici, govorili su o nekim dubokim stvarima, te sam na svoje glavno pitanje – u čemu je smisao života, postepeno dobivao odgovor: iz priče sa svakim čovekom po jednu kapljicu. S početka zastupao sam stanovište ateizma, zato što sam tako bio vaspitan; mnogo smo se prepirali, a to su bile blagoslovene prepirke. Celu noć smo mogli da provedemo sa šoljom čaja, da popušimo po dva pakla cigareta, dok se ne bi otkrila neka važna istina. Tada mi je bilo 17–18 godina. Kada su mi zatim dali da čitam Evanđelje, to me veoma potreslo. Moje prvo Evanđelje mi je zaplenila milicija: čitao sam ga u metrou. Uzeo mi ga je milicioner, priveli su me u miliciju, istukli da više ne bih čitao takve stvari, ali to me je još više ubedilo da sam na pravom putu. I opet sam nekako uspeo da nabavim Evanđelje. Sada ono može da se kupi u svakom hramu, a tada to nije bilo nimalo jednostavno. Tako sam ja prvi put pročitao Evanđelje otprilike u vašim godinama. Nisam mogao da se odvojim od njega i bio sam sasvim očaran. Sedeo sam i razmišljao: kako je to sve začuđujuće… Naročito me je prenerazila Hristova ličnost, Njegova ljubav prema ljudima. Dotad mi niko nikda nije govorio ni o čem sličnom; oko mene su pozivali na gradnju svetle budućnosti, govorili o klasnoj borbi, i tako dalje i tome slično. A ovde ti Neko govori da je smisao života u tome da ljubiš bližnjega, a bližnji je svaki čovek. A ljubiti treba ne rečju i jezikom, nego delima i istinom, to jest treba pomagati kome god možeš i ne možeš, i u tome nalaziti smisao života. Mene je do kraja potresla baš ta ideja. No i putevi kojima Hristos predlaže da se to postigne, to jest evanđelske zapovesti, u celini se odnose na ljude, upravljeni su prema ljudima, uče kako živeti sa ljudima. To je bilo ono što me zapanjilo. Pre toga sam kod Černiševskog puno čitao o „teoriji razumnog egoizma“, i mada nisam shvatao šta je Černiševski hteo da kaže ipak mi se svidela fraza „razumni egoizam“. Međutim, egoizam ne može biti razuman, pre se može nazvati bezumnim. Ja sam smatrao da je dobro biti egoista: živi za svoje zadovoljstvo, i u tome je viši smisao slobode. A nakon što sam pročitao Evanđelje moja teorija se potpuno raspala. Razmišljao sam: dobro, eto bićeš egoista, a šta dalje? Završiće se tako da ćeš ostati potpuno sam, zato što egoiste ne samo da niko ne voli, nego – što je sušta istina – egoista na kraju krajeva ni sam sebe ne voli i ne uvažava, pa zato – šta ima tu da se voli? A kada se čovek brine za ljude, i to bezinteresno, ništa od njih ne očekujući, to je zadivljujuće, samo takvih je ljudi malo. A kada ih sretneš, iz početka te iznenađuju, čini se da su čudaci, a onda počneš da ih vrlo ceniš i razmišljaš možeš li i sam tako postupati. Pročitavši Evanđelje, imao sam ovakvu misao u glavi: ne znam ima li Boga, ali živeti treba onako kako je učio Hristos, uvek i u svemu. Potom sam počeo tako da živim, a nakon toga je postepeno počelo da dolazi i razumevanje. Odlučio sam da pokušam da ispunjavam evanđelske zapovesti, i zaista sam uvideo da od toga ima mnogo koristi, da svaki trud Boga radi On velikodušno nagrađuje. Ispunjavanje zapovesti otkrilo mi je Boga. Postepeno sam počeo da se uveravam da materijalizam ne odgovara na životna pitanja, da je to nepostojana filozofija u kojoj ima mnoštvo „ali“, nedorečenosti, nepovezanosti, sve je izmišljeno i nategnuto. Ateisti često kažu „vera je slepa“, ali to je budalaština, izmišljotina onih koji ne veruju. Nema nikakve „slepe vere“. Da bi se poverovalo, čovek mora u nešto da se ubedi, da nešto sazna. Čak i kod ljudi vaspitanih u hrišćanskim porodicama pre ili kasnije treba da nastupi trenutak da prime u svest sve ono što su im od detinjstva govorili o veri, što su videli i doživeli. I tada se dešava to ili da se pogledi koji su im bili prikalemljeni odbacuju i čovek postaje ateista – do čega često dolazi, pa i mnogi boljševici su poticali iz verujućih porodica, ponekad i iz svešteničkih porodica – ili to da ono što je čovek od detinjstva gledao i slušao u porodici, postaje za njega suština, nešto od životnog značaja. Ja sam sveštenik već jedanaest godina. Moram puno da saobraćam sa raznim ljudima. Kada posmatram one koje sam krstio mogu da vidim kako čovek nastaje, kako se u njemu dešavaju promene. Neko odlazi od Crkve – šta ćeš, svakom svačije – a neko se, naprotiv, učvršćuje u veri i postaje istinski hrišćanin. Postoji mišljenje da čovek dolazi u Crkvu ako je doživeo neke neprilike, neku nesreću. Kod mene nije bilo ništa slično. Jednostavno sam čvrsto znao da ne mogu da živim ako ne saznam čemu živim. Kako sam već rekao, među hipicima sam sreo dva duboko verujuća pravoslavna čoveka. Jedan od njih je zatim završio bogosloviju, ali nije postao sveštenik, otišao je u neki rok klub, a sad sam ga izgubio iz vida. A drugi je bio narkoman, i to od svoje četrnaeste godine. Kada sam se upoznao sa njim imao je 24 godine i bio je skroz bolestan. Prvo što mi je rekao bilo je: „Pazi, nemoj nikada da počneš sa ovim, nikada! Vidiš li mene? Ja sam razvalina, bolesnik. Ako se sada bilo čime ubodeš, biće ti veselo, lepo, ali ja tek ponekad dolazim u normalno stanje u kojem se ti sada nalaziš bez droge. Nema više govora ni o kakvom zadovoljstvu; bez igle ja sam bolestan, loše mi je.“ To su za mene bile veome jaka reči, one i njegov primer su me možda u budućnosti sačuvale od droga. Taj čovek je bio oženjen, imao je dete. Supruga je nešto manje od njega upotrebljavala droge, ponekad je bila i prisebna; kad je on bio priseban, teško je bilo reći. Ali uprkos tome kad god sam došao kod njih, on je uvek jednako sedeo i čitao Evanđelje i crtao neke sveštene likove, crtao je Hrista. To me uvek zapanjivalo. Svi njegovi razgovori bili su o Bogu, o Crkvi. Govorio je da drogu uzima zato što ne vidi nikakvog smisla u svakidašnjem životu, a preslab je da postane pravi hrišćanin, nema za to snage. Druženje sa tim čovekom mi je mnogo pomoglo. Bio je veoma dobar, susretljiv, delio bi i zadnju koricu hleba. Nikada nije krao, živeo je od penzije koju je primao radi invalidnosti. Supruga mu je zarađivala kao čuvarka. Osim hleba i čaja kod njega nikada ništa nije bilo, ali on je uvek delio i poslednje parče hleba, i to je ostavljalo veoma jak utisak. I na kraju krajeva, taj mladić je u sebi našao snage da ostavi drogu, otišao je u manastir, primio je postrig i bio rukopoložen za jeromonaha. Zatim je umro od obolenja srca. Budući da takva mladost, naravno, nije mogla proći bez posledica. Ali, poslednje godine života proveo je u manastiru, bio je sveštenik, monah, i to vrlo dobar. Njegov odlazak u manastir uticao je na mnoge njegove drugove, puno ih se posle toga čak i opametilo. Tih godina nas je utvrđivalo to što smo bili progonjeni. Crkva je bila progonjena: toliko su je gonili, da ne znam s čim bih to mogao da uporedim danas da biste vi shvatili. Mene lično je to još više privlačilo Crkvi. Ja sam bio buntovnik proti sovjetskog sistema. Naravno, da se sad rodim ja bih počeo da se bunim protiv nečega drugog, ali ono buntovništvo bilo je u potpunosti opravdano, ono mi je pomoglo da slobodno razmišljam i na kraju da priđem Bogu. Onda sam počeo da odlazim u hram. Počeo je postepeno da mi se otkriva novi sloj života. Postepeno mi se ukazala nova sredina, crkvena, ukazala mi se Hristova Crkva. Jedna su stvar ljudi koji u nešto veruju, ali još uvek traže, idu ka Bogu svojstvenim, ponekad protivrečnim putevima. A druga je stvar Crkva. Ljudi koji su napravili svoj izbor, prišli Bogu, našli Istinu; za njih je već unutrašnja askeza, unutrašnji put očišćenja. To je već druga stepenica, drugi razred. Ovde počinje potpuno drugi život, po drugim zakonima, i ja o njemu neću sada govoriti. Međutim, crkvena sredina je takođe veoma šarolika. Pošto sam došao hipijevskim putevima, upoznao sam se sa ljudima koji su izašli iz istog tog pokreta; njihova psihologija mi je bila bliža, i među nama se prirodno razvilo drugarstvo. Oni su mi pomogli da počnem da radim u hramu. Pošto sam dotad svirao bubnjeve u rok grupi, odredili su mi da budem zvonar. Brzo sam shvatio da su principi ovde po mnogo čemu isti, i vrlo brzo sam naučio da zvonim, onda sam malčice naučio da čitam crkvenoslovenski, proučio sam ustav, to jest poredak crkvenog služenja, i vremenom sam počeo da pomežem u oltaru. Tako je otprilike od devetnaeste godine, negde od 1979., otpočeo moj put služenja Crkvi. Deset godina sam bio zvonar i pojac u hramu, ali zatim sam otišao u manastir. Tako sam prišao Bogu u mladosti i omladina mi je uvek bila veoma bliska. Mada je naravno sadašnji naraštaj skroz drugačiji, imate druge probleme i verovatno ne mogu da vas u svemu razumem; ja sam već „stari“. Sukob među generacijama je sasvim realan problem, a on ponekad dovodi i do krvoprolića, na primer događanja 1968. u Francuskoj, kada je ustala omladina, studenti. Protiv rata u Vijetnamu neprekidno je protestovala američka omladina. I kod nas u Rusiji su protestvovali. Onaj moj drug koji je kasnije postao jeromonah takođe je učestvovao u sličnim demonstracijama 1974. na Puškinovom trgu. Pričao je da su se okupile stotine ljudi sa parolama „Dole rat“ i tome slično. Na demonstrante su pustili pse, mnoge su uhapsili i zatim bacili u ludnicu. Drug mi je to pričao 1980. i, po njegovim rečima, mnogi su još sedeli u psihijatrijskoj bolnici. Kada se radi o sukobu generacija, uvek sam više na strani mladih, zato što sam se na osnovu sopstvenog iskustva uverio u strašnu nepravednost sa strane starije generacije, potpuno neshvatanje mlađeg naraštaja, pripisivanje svojih pogleda i stereotipa mišljenja. Ja nemam dece – od 1990. sam monah, a pre toga život mi se vrlo malo razlikovao od monaškog – pa su mi nepoznate muke roditelja u vaspitavanju dece. Ipak, kao sveštenik često mogu da vidim taj sukob: dolaze mi i stari i mladi, žale se jedni na druge, a ja moram da ih mirim. U glavnom stajem na stranu mladih i dokazujem roditeljima da nisu uvek u pravu, da detetu treba dati više slobode, zato što je svaki čovek ličnost, pa čak i maloj ličnosti treba dati slobodu. Naravno, nju treba usmeravati, ali to se treba činiti mudro i oprezno. Ako se pogazi čovekova sloboda, galami, kažnjava – to neće rešiti problem. U čoveku treba naći ono dobro, naći pozitivna svojstva koja se mogu razvijati, a što je glavno – roditelji sami moraju da shvate radi čega žive i šta hoće, jer kako će drugačije vaspitavati decu? Kako naći istinu? – Sada vam je 15–16 godina. To je upravo onaj uzrast u kojem čovek rešava pitanje, radi čega živimo? Šta mislite, po čemu se čovek prvenstveno razlikuje od životinje? – Čovek ima razum. – Tačno. – A šta je čisto ona spoljašnja razlika? Čovek hoda na nogama i gleda ispred sebe i u nebo, a sve životinje hodaju na četiri šape, gledaju dole, pa čak i majmun, koji je najsličniji čoveku, gleda dole. Kada bi vi i ja bili životinje, ne bismo razgovarali o nekim visokim stvarima; ne bismo uopšte ni razgovarali, već bi se sporazumevali pomoću neartikulisanih glasova, kao majmuni ili kao svinje. Ne bismo rešavali pitanja dobra i zla. Životinje nemaju pojam dobra i zla, nemaju pojam greha, zato što nemaju razum kao čovek, nego reflekse. Ima nekih vrlo pametnih životinja: psi, mačke – ali čovek ih svejedno neizmerno premašuje, u njemu je nešto čega u životinjama nema. Možda je neko od vas čitao biblijsku priču o stvaranju sveta, o tome kako je Bog od zemlje napravio čoveka, živog, sa dušom, a zatim je u njega udahnuo duh, kao neku iskru Božiju. Nigde se ne kaže da je Bog stvorivši životinje bilo šta u njih udahnuo: duša životinje kao da je materijalna, a duša čoveka – duhovna. Životinje imaju dušu i telo, čovek ima telo, dušu i duh: telesno–duševnu prirodu i prirodu duhovnu. E, ova duhovna priroda ne može da živi bez Boga. U čemu je smisao života životinje? Rađa se, trči, jede, rađa sebi slične i umire. Zar nije i čovekov smisao života isti? Meni se čini da je ovo strašno dosadno. Čovek je više i dublje biće, biće koje traži duhovno, u njemu je duh i zato on mora da ima neki veliki cilj. Pa eto, recimo, kultura i umetnost ponekad izobražavaju veoma duboke ljudske duše. Duh je odraz Božanskog, večnog, nečega što je iznad sveta. Duhovno načelo je ono što je Bog položio u čoveka. Zato životinje ne razmišljaju o smislu života, a čovek razmišlja. Čovek dolazi na ovaj svet da bi proživeo život u svoj njegovoj punoći. Ako je sve što je na ovom svetu Bog daravao čoveku, onda i život treba da se proživi u svoj njegovoj punoći. Mnogi kažu da od života treba uzeti sve. To je pravilno rečeno, ali ljudi koji tako govore, od života u stvari uzimaju veoma malo. Piju, šetaju, zabavljaju se, ali duhovne stvari, duhovna doživljavanja su im nepoznata. Čovek koji stvarno hoće da uzme sve od života treba da se brine ne samo zato da njegovo telo bude sito, obuveno, obučeno, zdravo, da budu zadovoljene sve njegove potrebe, nego da misli i na dušu. Duševne potrebe su potrebe za nečim lepim: poezijom, druženjem sa ljudima, putovanjima, željom da se vide druge zemlje, narodi. Ali postoje još i duhovne potrebe, a one se sve nalaze u oblasti vere. Postoji svet vidljivi, a postoji i svet nevidljivi. O onome što je nevidljivi svet govori čak i metematika. U osnovu sveta stavljene su neke matematičke zakonitosti. Tako se mogu izračunati neke stvari koje ne vidimo i ne znamo. Astronomi izračunavaju orbite planeta, otkrivaju planete, pa čak i ne videći ih izračunavaju da na određenom mestu mora da bude planeta. Zatim na to mesto šalju kosmičke uređaje. Vidljivoj stvarnosti prethodi nevidljiva stvarnost. Oni dakle prvo mnogo računaju u svom umu. Tako postoji svet koji se nalazi u sasvim drugim predelima, koji živi po potpuno drugačijim zakonima. Ajnštajnova teorija relativiteta uči da ako se telo svojom brzinom približava brzini svetlosti, onda ono ulazi u sasvim drugu dimenziju, gde život protiče po sasvim drugačijim zakonima. Ajnštajn je dokazao mnogobrojnost svetova, i zato je duhovni svet naučno potpuno dokazan. Vera uči da svetova ima mnogo – ne samo dva nego puno njih. Čovekov smisao života na zemlji je u tome da shvati da mi nismo životinje i da su čovekove potrebe daleko dublje od proste brige za održavanjem života. Puno onoga što je u čoveku, potpuno je neobjašnjivo i, uopšte, postoji najviše Biće koje je po nekim svojstvima slično nama ljudima. Čovek je, naime, stvoren po liku i obličju Božijem. To ne znači da Bog ima ruke, oči, itd. To je čovekovo telo i ono nije ono najvažnije u čoveku. Duša i unutrašnjost puno su više, oni mogu reći šta je to čovek. Uzmimo na primer Aleksandra Sergejeviča Puškina, velikog ruskog književnika. Mi znamo kako je on izgledao, ali ga ne cenimo radi toga. Njegova doživljavanja koja je uspeo da izrazi u svojim pesmama, njegovo duševno raspoloženje, to je ono što mi volimo i cenimo kod Puškina. Uzgred rečeno, mnoga od njegovih dela bila su posvećena Bogu, veri, može se reći da ih je stvorila njegova vera. Mladi Puškin je, opšte uzev, bezbožan čovek, a odrasli je duboko veran čovek, kao i svi ruski pisci. Uopšte, svi ljudi koji su ostavili traga u istoriji uvek su bili verujući, zato što vera uči već u prvoj zapovsti – ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ti veliki ljudi, obdareni Božijim talantima gledaju na sav svoj život kao na služenje bližnjim, kao na dužnost. Puškin je na primer smatrao da je njegova dužnost da piše pesme. Aleksandar Vasiljevič Suvorov, koga hoće da pribroje u zbor svetih, smatrao je da je njegova dužnost da štiti otadžbinu. Teodor Ušakov poznati ruski admiral koji nije izgubio nijednu bitku i koji je već pribrojan zboru svetih Pravoslavne Crkve, takođe je video svoju dužnost u tome da služi otadžbini. Isto se može reći za najbolje ruske ljude: inžinjere, književnike, naučnike, lekare. Oni ne zarađuju novac, ne, imaju sasvim drugačiji pogled, a uz takav odnos prema radu, lični trud zadobija sasvim drugo značenje. Da je Puškin pisao samo radi novca, on bi ga zaradio i to bi bilo sve, ali on nije pisao radi toga, on je imao potrebu za tim. Tajna vere ne može odmah da se razume. Ljudi su, ma kako oni bili pametni, ograničena bića: ograničene su njihove mogućnosti, pa i umne sposobnosti. A Bog je bezgraničan. A da bi se konačno spoznalo Beskonačno potrebno je beskonačno vreme. Dakle, mi i jesmo stvoreni za večnost. Čovek ima početak, ali nema kraja. Duša mu je besmrtna. Na zemlji, u zemaljskom životu, postoji izbor: čovek bira ili životinjski život, i on poprima poteze smrti, pa smrtni čovek umire, ili on otkriva neke više svetove, ustrojava svoj život po višim zakonima i počinje da uzlazi u večnost: gore, gore. Zbog toga postoji Crkva. Gospod je rekao: Jaram je moj blag i breme je moje lako – tu nema ništa naročito zamršeno. Biti hrišćanin nije teško; ako se treba nečega odreći, Hrišćanstvo zahteva odricanje od greha. A greh je rušilačko načelo, on narušava duhovni zakon prema kojem je ustrojen svet. Greh obećava mnogo, ali uvek vara. Ako čuva vernost Božijem zakonu, čovek će dobiti večnost već u ovom životu, a glavno je što će shvatiti da večnost nije neka apstrakcija. Svaki hrišćanin može da potrvdi da je za njega večnost nešto opipljivo i doživljajno. To znači da se već ovde, na zemlji, čovek uči da živi sa Bogom i on vidi Njegovu krasotu, oseća Njegovu ljubav i ima takva proživljavanja koja nema niko drugi na zemlji. Kratko rečeno, smisao čovekovog života na zemlji je da spozna šta je to nevidljivi svet i da shvati kako se u njega stiže i po kakvim zakonima treba živeti da bi nam se nevidljivi svet razotkrio i postao vidljiv, jer on postoji sada, na zemlji. Čovek mora da sazna i za Boga. Odakle on to može da sazna? Postoji Sveto Pismo, Božansko Otkrivenje, Stari i Novi Zavet, u kojima se pripoveda o tome ko je Bog, radi čega je stvoren svet, radi čega je stvoren čovek, itd., i ono najvažnije – da je Bog ljubav, krasota i milosrđe. Sve najbolje što je u čoveku jeste ispoljenje Božijih osobina. Sve najbolje što je na ovom svetu jeste u Bogu. Ponekad se događa da čovek ni sam to ne znajući traži smisao, traži Boga, ničim se ne zadovoljava. A kada ne nalazi odgovor na to pitanje, on više nema života, već neki surogat: počinje da pije, da se drogira. Radi čega se mlad čovek drogira? Mislim da se obično počinje iz mangupluka. Kao što su ranije počinjali da puše zato što bajagi dok ne počnu nisu odrasli. A sada su drugi kriteriji: dok se čovek nečim ne „opali“, kao da i nije čovek. To je u stvari laž, i odmah posle mangupluka dolaze ozbiljnije stvari. Dešavaju se tragedije, naravno, i u vašem uzrastu, ali vi imate roditelje, i dok se oni o vama staraju mnoge nevolje snalaze upravo njih, oni rešavaju puno vaših problema. Kad čovek ima 20 godina već se brine sam za sebe: sam se hrani, studira, itd. – mnogo je više odgovornosti za svoj život, i tada nerešena pitanja rađaju još dublje probleme. Droga ovde postaje nekakav ventil. Čovek nastoji da pobegne iz ovoga sveta, kao da zaspiva, vidi snove umesto stvarnosti ali onda dolazi do strašne narkotičke zavisnosti i čovek prosto postaje bolesnik. Verovatno ste svi vi videli narkomane i shvatate da je narkoman pregažen čovek i, u pravilu, radi šačice droge sposoban na sve. Poznajem ljude koji su bili normalni, dobri, a onda su se prosto raspadali, padali. Ali ne želim sada da pričam o tome. Želim da kažem da droga ne rešava problem, i dok čovek ne shvati radi čega živi, dok ne odgovori sebi pravilno na to pitanje, stalno će njime vladati sekiracije, nesreće, opustošenost. Zato što ako Bog postoji, onda ga ništa ne može zameniti. Dok Mu čovek ne priđe, ničim se ne može zadovoljiti. A ako Boga nema, onda je život besmislen zato što je sve u njemu suviše beznačajno. Neko se može sa mnom i ne slagati, ali ja mislim da među vama teško da ima neki ateista. Ateizam, čini mi se, sada nije u modi. Ja uopšte ne verujem da ima neverujućih ljudi. Ateizam je takođe vera, vera u to da Boga nema. No i kod ateista dolaze takvi trenuci u životu kada oni priznaju Boga, tako da u stvari ateisti ni ne postoje. Jednostavno postoje ljudi kojim ne odgovara da bi postojao Bog, zato što ako postoji Bog, onda postoje i neki zakoni, pravila kojih se treba držati, to jest sebe u nečemu ograničavati, ne dozvoljavati sebi da se nešto čini. Ako postoji Bog, onda postoji i pojam greha. Još je Fjodor Mihajlovič Dostojevski rekao da ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno. Kada čovek nema Boga u duši on čini sve što hoće, ako nema Boga, onda ni čoveka pored tebe – tvoga bližnjeg – takođe nema. Postoje samo neki objekti za zadovoljavanje svojih želja. Tako u suštini razmišljaju materijalisti. Da bi čovek bio čovek mora postojati pojam greha, pojam dozvoljenog i nedozvoljenog, moralnog i nemoralnog. Ako Boga nema, onda je pojam moralnog i nemoralnog takođe besmislen: ko je odredio šta je to dobro, a šta zlo? A kada čovek veruje da ima Boga, počinje drugačije da razmišlja: postoji Biće koje je rasporedilo neke obaveze među ljudima i uredilo svet po Svojim zakonima. Ako se čovek drži tih zakona, on bitiše u harmoniji sa svetom i može od ovog života da dobije maksimalno. A ako se čovek ne drži tih zakona, onda potpada pod njihovo dejstvo kao kršilac, ti isti zakoni ga i kažnjavaju. Nastaviće se http://lazarevskoe.orthodoxy.ru/o.sergii/school.html

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ - Intervju sa starcem Dionisijem http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5103_dionysios2.jpg&size=500 Magazin „Šta je prosvjetljenje“ proljeće/ljeto 2000 Intervju vodio Krejg Hamilton Rođen 1950. godine i odrastavši u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju ka duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište. Moj prvi susret sa arhimandritom Dionisijem došao je, možda ironično, putem i-mejla. Ironično zato što sam se, uprkos izrazito modernim sredstvima njegove komunikacije, po primitku odgovora osjećao kao da sam vraćen u vrijeme od prije hiljadu godina, u doba kada je umjetnost pisanja poslanica bila duboko poštovana i kada su se proučavali oblici duhovnog propovijedanja. „Gospodine Hamilton, dragi u Gospodu,“ počinje pismo, „radujte se u Gospodu. Bila mi je velika čast da primim Vaš mejl od 11. septembra, naročito nakon preporuke našeg cijenjenog, zajedničkog prijatelja, u mom slučaju dugogodišnjeg, veoma mudrog oca Vasilija Peningtona. Molim Vas, oprostite mi, jer od dana kada sam primio Vaše pismo, pa do sada, bio sam odsutan... Ja ću biti u Grčkoj, u manastiru Vozdviženja Časnoga Krsta... i tamo ću Vas čekati da Vas ugostim koliko god dugo želite, i tu takođe možemo razgovarati o svim temama koje ste naveli u Vašem pismu.“ Imajući odgovor poznatog hrišćanskog pravoslavnog starca na oba zahtjeva, i za intervju za naš magazin i savjet o našem predstojećem hodočašću na Svetu Goru, legendarnu „Svetu planinu“ u samom srcu pravoslavnog monaštva, bio sam veoma zadovoljan primivši tako topao i velikodušan odgovor. Nakon duge liste prijedloga za moj put, starac je dodao još nekoliko ljubaznih riječi poštovanja i uvažavanja, zaključivši sa sljedećim: „Moja duša drhti od straha da moj odgovor nećete dobiti na vrijeme.“ U pravoslavnim tekstovima čitao sam o dubokoj poniznosti koja zrači iz mnogih svetih staraca – ljudi za koje je rečeno da je njihov život duboke, mislene molitve i asketizma iz njih otklonio čak i najmanje zrno brige za sebe. Ali nekako, i pored svih mojih istraživanja po spisima, nikad nisam očekivao da ću dobiti mejl ni izbliza sličan ovom. Kada sam počeo da kucam svoj odgovor, imao sam nesumnjiv osjećaj, čak preko optičkog vlakna, da čovjek koga sam pronašao nije bio običan čovjek. Od samog početka našeg istraživanja o ovoj temi, ideja razgovora sa pravoslavnim starcem o ljudskom egu bila je intrigantna. Iako je to tradicija u kojoj niko od nas nije mogao da tvrdi stručnost, bili smo svjesni da su pravoslavni hrišćani, kada je riječ o definisanju neprijatelja duhovnog puta, klasa za sebe. Ovoj drevnoj, mističnoj grani Hrišćanstva, koja je odvojena od Katoličke crkve od 1054. godine, potpuno pročišćenje ljudske ličnosti od egoizma, sebičnosti i svega drugog što ometa njegovu sposobnost da reflektuje svjetlost od Boga, jeste i oduvijek je bio prvi i krajnji cilj duhovnog života. U svetim knjigama naziva kao što su Ljestvica Svetog Jovana Lestvičnika i Filokalija (doslovno „ljubav prema dobrom“, kod nas poznatog kao Dobrotoljublje, op. prev.), pravoslavni starci još od trećeg vijeka pišu sa žarom i preciznošću o punokrvnoj „duhovnoj borbi“ u koju se iskreni tragalac mora uključiti, ukoliko on ili ona žele imati bilo kakvu nadu da poraze „demone“, u okviru tog upornog napada sve novijim i kreativnijim metodama. Na jednoj od bezbrojnih stranica u Filokaliji, pustinjski monah iz četvrtog vijeka, sveti Jovan Kasijan piše: „Teško je boriti se protiv ega, zato što ima mnoge oblike i javlja se u svim našim aktivnostima... Kada ne može zavesti čovjeka ekstravagantnom odjećom, onda pokušava sa pohabanom. Kada ne može časno da mu laska, onda ga naduva navodeći ga da trpi ono što se čini nečasnim. Kada ne može da ga ubijedi da se osjeća ponosnim svojim prikazivanjem rječitosti, onda ga zavodi ćutanjem kako bi on pomislio da je dostigao mir... Ukratko, svaki zadatak, svaka aktivnost daju ovom zlonamjernom demonu priliku za napad.“ Dok se sama riječ „ego“ pojavljuje u više savremenih prijevoda i komentara, čak i kroz veoma stare pravoslavne tekstove, postoji bezbroj preporuka o opasnosti od samoljublja, samopoštovanja i „najkobnijeg demona“ – gordosti. Smatran od strane hrišćana grijehom što ne samo da je zaveo Lucifera, najvišeg Božijeg anđela koji je izgubio kontrolu usljed vatrene sudbine, već je i Adama i Evu poveo u izgnanstvo iz Raja na zemlji, na gordost se, između ostalog, gleda i kao na „majku svih nevolja“ i kao na „prvi izdanak đavola“. Da bi se borili protiv podmuklog ega, koji je tako odlučan da iznutra narušava naš duhovni napredak, monasi i monahinje hrišćanskog Pravoslavlja slijede strogi sistem duhovne discipline, uključujući bezglasnu misaonu molitvu, duhovna izučavanja, zajednička bogosluženja – i često krajnje stroga djela asketizma. U uvjerenju da je život stalnog samoodricanja i patnje savršen život, ovi ljudi u tjelesnom uzdržanju i crnim mantijama redovno se odriču hrane, pića i sna tokom dužeg perioda, u cilju pročišćenja od „svjetovnih strasti“ i da bi se više približili Bogu. Iz pravoslavnog kalendara možemo naučiti da tokom godine više od polovine dana čine zapravo dani posta! I nakon čitanja opisa strogog dnevnog monaškog rasporeda koji se i dalje primjenjuje u pravoslavnim manastirima, ostao sam zatečen saznanjem da monaška praksa pojedinačne molitve, rada i bogosluženja, koja počinje u ponoć, često ne završava do deset ili jedanaest časova sljedeće večeri. Kako sam nastavio istraživati raspored, da bih shvatio kada oni spavaju, dobio sam informaciju od jednog oca da je, u stvari, sasvim uobičajeno da monasi u cijelosti spavaju svega jedan ili dva sata noću. Zatim, tu su prave askete... U hladnim, pustim pećinama na visokim padinama Svete Gore (velikom, surovom poluostrvu potpuno posvećenom monaštvu) pustinjaci provode decenije u ličnim molitvama, često opstajući na svega „malo starog hljeba i vode“. Ova drevna pustinjačka tradicija potiče još iz vremena prvih pustinjskih Otaca, koji su u trećem vijeku napustili svijet kako bi živjeli usamljeničkim životom. Čitajući o često zahtjevnim asketskim podvizima, ja, bez obzira na sve to, nisam mogao sebi pomoći a da ne budem ponizan i inspirisan do koje mjere su ovi ljudi bili voljni ići u potrazi za najvećim životnim ciljem. Jer, kao što je rečeno iznova i iznova, asketizam praktikovan od strane pravoslavnih hrišćana nije asketizam zbog njega samog, već isposništvo u potrazi za veoma specifičnim, božanskim završetkom – ostvarenjem koje je postalo poznato pod nazivom „oboženje“. Za razliku od zapadnog hrišćanstva, koje je pod učenjem prvobitnog grijeha sklono naglašavati čovječanstvu svojstvene slabosti i nesavršenosti, pravoslavno učenje tvrdi da za ljude ne samo da nije moguće, već je neophodno da se potpuno preobraze kako bi zračili Božanskim likom. Navodeći riječi i primjer Isusa Hrista koji je rekao: „Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vas nebeski“ (Mt. 5, 48), pravoslavni monasi teže da se pročiste od bilo kakvog traga ega i čineći to postaju besprijekorna lađa slave i djelovanja Boga u ovome svijetu. Kao dokaz da je ovo dostignuće uopšte moguće – ostvarenje koje se smatra ličnom svrhom svakog ljudskog života i životnom krvlju svih pravoslavnih težnji – pravoslavci uvijek ukazuju na jedno: njihovo dvije hiljade godina dugo svetačko naslijeđe, svetu lozu muškaraca i žena neprekinutu još od vremena apostola. Zaista, u našem istraživanju pravoslavnog misticizma na ovu temu, ono što je najsnažnije zaokupilo našu zajedničku maštu jeste ubjeđenje, među toliko onih sa kojima smo razgovarali, da u stvari i danas postoje živi muškarci i žene istog duhovnog dostignuća kao stari bogonosni učitelji, čiji je život opisan u spisima. Zahvaljujući našem entuzijazmu uspjeli smo razgovarati sa takvim pojedincem, što je bio rezultat naše sveobuhvatne potrage za prosvjetljenim pravoslavnim starcima, potrage koja nas je na kraju dovela do arhimandrita Dionisija. Rođen i odrastao u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju prema duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište. Otac Dionisije bio je jaka svjetlost od samoga početka, poznat po svojoj nepokolebljivoj predanosti svom starcu i svom duhu nesebičnog davanja, koje je dijelio svima koji su dolazili u posjetu manastiru, smještenom visoko iznad Egejskog mora. To je bio taj duh darežljivosti i strasti prema monaškom životu koji će, ubrzo, donijeti pozive iz Evrope i Amerike, a koji su ga na kraju odveli daleko od „planine tišine“, kako je nazivao svoj dom, da pomogne drugima na njihovom putu. Nakon odlaska sa Svete Gore, arhimandrit Dionisije služio je na više različitih mjesta u Grčkoj, Evropi i Americi, na kraju provevši nekoliko godina kao iguman manastira Časnoga Krsta u Jerusalimu. Vrativši se nedavno u Grčku, gdje mu je dato ostrvo na kome će uskoro sagraditi manastir da bude dom njegovoj monaškoj zajednici, on takođe nadgleda novoosnovani manastir izvan Atine, gdje je okupljeno oko četrdeset mladih monahinja iz različitih dijelova svijeta. To je bilo mjesto gdje sam imao sreću da provedem vikend sa ovim ozarenim starcem prošle jeseni, razgovarajući o pravoslavnom učenju o egu, kao i o slavi i slobodi koje čekaju one koji uspiju u svom životnom nastojanju da žive van svojih granica. - Šta je ego? - Kada je Satana, koji je bio prvi i najviši anđeo, odvratio pogled od Gospoda i usmjerio svoju pažnju na sebe, tada smo dobili prvo sjeme ega. On je sklonio svoje duhovne oči od pogleda na Svetu Trojicu, od pogleda na Gospoda, i pogledao je na sebe, počevši razmišljati o samom sebi. I on reče: „Ja želim staviti svoj prijesto na najviše mjesto, da budem kao On.“ Od tog trenutka je počela istorija, stvarnost i postojanje ega – koji zapravo nije stvarnost već odbijanje stvarnosti. Ego je cvijet koji dolazi nakon smrti ljubavi. Kada ubijemo ljubav, rezultat je ego. - Koji je karakter ega? Kako se on manifestuje u ljudskom biću? - Onda kada ne vjerujemo. Ego se rađa kada ne vjerujemo drugima. Kada se plašimo drugih, kada trebamo oružje protiv drugih, onda nam treba ego zato što živimo na pogrešan način. Mi mislimo samo na sebe, i vidimo samo svoj ego. Ali kada vidimo druge, kada vjerujemo jedni drugima, nema potrebe za egom, nema razloga za ego, nema mogućnosti za ego. - Dakle, na neki način Vi ste onda govorili o tome da je ego nastojanje na našem razdvajanju, našoj nezavisnosti? - Da, na našoj samoći. Našoj potrebi da budemo sami, da imamo naš vlastiti način razmišljanja koji nas zadovoljava i čuva našu ličnost na pogrešan način. - Stavljajući nas za prve i glavne? - Da. I Hristos je rekao: „Posljednji je prvi.“ Zato kada želite da budete zadnji i kada birate posljednje mjesto, tek onda možete nazvati druge vašim prijateljima. - Ego, taj osjećaj samovažnosti o kojem ste govorili, često je opisan u Filokaliji i drugim spisima kao glavnim neprijateljem duhovnog tragaoca, sa kojim ovaj mora da se bori u svojoj potrazi za zajednicom sa Bogom. Zašto se ego smatra tako teškim protivnikom na tom putu? - To je tako moćan neprijatelj unutar nas samih. Mi smo neprijatelji sami sebi, kao Adam i Eva u raju. Naravno, zmija je govorila sa Evom. Ali ona je mogla da je izbjegne. Zmija joj je rekla: „Gospod ti je lagao“, ali da je ona vjerovala Gospodu ne bi ni započinjala razgovor sa zmijom. I Adam je, takođe, izgubio svoju komunikaciju sa Gospodom i ostaše sa svojim egom. I dva ega su radila skupa, Adam i Eva. Ego je pravi neprijatelj. To je neprijatelj zato što je protiv ljubavi. Kada gledam na sebe, ne volim druge. Kada za sebe želim da uzmem ono što je tvoje, postajem ubica svoga brata, kao što je Kain ubio Avelja. Kada želim da zadovoljim sebe, ovo zadovoljenje se dobija žrtvovanjem slobode drugih. Onda moj ego postaje moj gospodar, moj bog, i nema jačeg iskušenja od ovoga. Zato što je naš, ovaj ego može nam se činiti dijamantom. On sjaji kao zlato. Ali nije zlato sve što sija. Ego je kao vatra bez svjetlosti, vatra bez toplote, vatra bez života. Čini se kao da ima mnoge strane i mnoge mogućnosti – ali šta je tu mogućnost? Šta je ego? Samo sredstvo kojim ja štitim sebe kao da sam u borbi, kao da je svaka druga osoba moj neprijatelj, i jedina stvar o kojoj mi je stalo jeste da dođem do pobjede. - Rečeno je, od strane nekih od najvećih duhovnih ličnosti, da kada neko ozbiljno zauzima duhovni put, često se suočava licem u lice sa svojim egom na način na koji nikad ranije ne bi mogao ni zamisliti. U opisu njihovog suočavanja sa egom, mnogi svetitelji su ga okarakterisali kao gotovo đavolsku snagu koja ne želi duhovni život, ne želi Boga, ali želi da učini sve što može da omete naše prosvjetljenje, da potkopa našu čvrstu odluku da ostanemo na tom putu. - Sveti Pavle je divno pisao o ovom događaju, ovoj borbi unutar ljudskog srca. On kaže: „Postoji još jedan zakon u meni koji mi govori da odbijem volju Božiju, da radim stvari protiv Njega, da odbijem blagodat. On pokušava da me održi u prošlosti, u mom starom životu, da me udalji daleko od Gospoda, da me spriječi da slijedim Gospoda.“ Zato kažem da je najveći problem čovječanstva u svakoj pojedinačnoj osobi, ne izvan nje. Za to trebamo duhovnike. Za to trebamo duhovne ljekare. Trebamo hirurga, trebamo operaciju, jer trebamo da nešto odstranimo iz srca. Mi ne razumijemo da ovaj neprijatelj, koji se nalazi unutar nas, nije naš; on nije naša ličnost. On je samo iskušenje. To je srž problema sa egom. Mi ujedinjujemo našu ličnost, koja je neprocjenjiv događaj, sa našim greškama. Mi zbunjujemo našu ličnost sa našim grijehom; mi vjenčavamo ove dvije stvari, i imamo pogrešnu sliku o tome ko smo. Mi ne znamo ko smo, i trebamo nekog da nam pokaže ko smo mi; trebamo nekoga da nam otvori oči kako bismo bar vidjeli našu tamu. Postoji jedan mistik, najveći od mistika, sveti Grigorije Palama. Trideset godina on se molio samo ovom molitvom: „Prosvijetli moju tamu. Prosvijetli moju tamu.“ Nije pominjao ime Gospodnje, zato što je osjećao da nije dostojan da spomene ime Njegovo. Nije se obraćao nikome, ali je izgovarao ovu molitvu danju i noću, više nego što je disao. Jer sve što je znao o sebi bila je njegova tama. I on je govorio nekome – kome drugom, nego Hristu, Koji je rekao: „Ja sam svjetlost.“ Ali on je samo govorio: „Prosvijetli moju tamu.“ - Pokaži mi moje greške? - Ili dođi u moju tamu, i spali je. Zapali vatru u njoj, i učini svjetlost u njoj. Najveća stvar koju možemo učiniti u našem životu je da otkrijemo da smo mi sami ništa. Mi smo tama. Mi smo prah. - Ego je često okarakterisan u duhovnoj literaturi kao lukav i oportunistički protivnik, sposoban da preokrene bilo koju situaciju u svoju korist, u svom pokušaju da ometa naš duhovni napredak. Šta osjećate da je najvažniji kvalitet, u okviru pojedinačne osobe, koji nam može pomoći da pobijedimo u ovoj borbi protiv pametnog i stalno promjenljivog ega? - Pokajanje. Prepoznavanje naših grešaka i naših grijeha, to je najveća stvar koju možemo da učinimo. Ne da prepoznamo naše grijehe u cilju da bismo uspjeli u nečem drugom, već samo da bismo vidjeli istinu o nama samima. Sveti Isak, veliki mistik Crkve, rekao je da je onaj ko prihvati, ko razumije, ko prepozna svoj grijeh pred Gospodom, u stvarnosti najveći. On je veći od onoga ko je naslijedio cijeli svijet, ko hrani sve ljude, ko čini čudesa, ko vaskrsava mrtve. Ovaj čovjek, prvi, veći je zato što nikad ne može da padne. On ima stabilnost, nivo, mjesto na kome može razgovarati sa Gospodom. On ima mjesto na kome može prizvati Gospoda svojim suzama, svojim pokajanjem, razumijevanjem da je uradio pogrešno. I odmah mu postaje jasno. Svjetlost dolazi iz njega. On postaje duhovni ljekar, učitelj ili otac, zato što ga nije strah da prepozna grijehe. Za njega nije problem da kaže: „Oprostite mi, bila je moja greška.“ To je ključ da se pobjegne od svih đavoljih kapljica. - Da li bi bilo tačno okarakterisati ovaj kvalitet koji opisujete – spremnost za iskrenim suočavanjem sa samim sobom – kao poniznost? - Nije poniznost. Poniznost je rezultat. Bilo bi bolje reći „mudrost“. Mi tjeramo sebe da budemo smjerni. Ali prepoznati svoje greške – kakve to ima veze sa poniznošću? Moram biti smjeran kako bih prepoznao svoje greške? Ne. Ja moram da ih vidim. To je hitno. To je moj način da opstanem u narednoj sekundi. Kako mogu opstati sa svojim greškama u prethodnoj sekundi? Pred kim? Pred samim sobom – kako mogu biti sa svojim greškama, sa svojim grijesima? Moram reći: „Ja sam to uradio!“ Dostojevski je to tako krasno izrazio u Zločinu i kazni. Glavni lik, Raskoljnikov, ubija nekoga, i skoro odmah shvata šta je učinio. On to ne prepoznaje sam, već pomoću strogih, teških riječi prostitutke Sonje, koja mu reče: „Vidi šta si učinio.“ Ona ga vodi na sred trga, da pred svim ljudima kaže šta je učinio. I on to radi. On priznaje. On kaže da drugačije ne bi opstao, da bi morao počiniti još više i više zločina. I on prihvata kaznu suda da ide u najteži zatvor na najmanje dvadeset godina. I on odlazi, i tamo osjeća lijek u srcu. I on uzima taj lijek. Mi imamo problema u životu zato što ne želimo da prihvatimo ili prepoznamo naše grijehe. I to je ključ. Šta drugo imamo da ponudimo jedni drugima? Zlato, novac, požudu, hranu? Ne. Samo da prepoznamo naše grijehe i odmah imamo novi svijet. - Vi izgleda da govorite o nekoj vrsti duboke savjesti koja se budi kada se suočimo sami sa sobom. - To je ljubav. Ljubav je više od savjesti. Savjest je nešto što vam kaže: „Učinio si to, učinio si to, učinio si to.“ To je kao da smo pod našim ličnim sudom. Ali ljubav je nešto mnogo više. Ljubav nas čini spremnim da platimo za grijehe drugih. To je mnogo veći korak. Ne samo da prepoznamo vlastite grijehe, već da možemo da platimo za grijehe za koje nismo odgovorni, kao što je Hristos učinio. To je ljubav. - Spisi hrišćanskih Otaca govore o cilju duhovnog puta kao o preobraženju ljudskog bića u potpuno drugačiji poredak ljudskog postojanja – onaj u kome je ego ubijen, i mi smo, u određenom smislu, preporođeni. Šta to znači da je ego umro? I u kom smislu smo preporođeni? - Gospod nas poziva da se preobrazimo. On želi da nam da našu stvarnost, naše stvarno biće, koje smo izgubili. I u duhovnom životu, naročito u monaškom životu, ovaj ego se zaista može preobraziti, baš kao kada su učenici, slijedeći Hrista na vrh planine Tavor, svjedočili preobraženju njegovog tijela u svjetlost. Mnogi očevi objašnjavaju da se ovo preobraženje zapravo nije desilo Hristovom tijelu, već očima njegovih učenika. Zato što su se, u tom trenutku, njihove oči preobrazile, i mogli su vidjeti ono što je Hristos oduvijek bio – blistavost, puna svjetlost. Kroz njihovu poniznost, slijedeći Hrista, oni su dovedeni na vrh te planine da uživaju u toj stvarnosti. I bilo ko od nas može dobiti taj blagoslov. Naša priroda može biti preobražena. Ovo preobraženje je naš stvarni napredak, naš istinski rast. Nije bitno koristiti naš duhovni život u Hristu da postanemo bolji, da postanemo pametniji, da znamo više stvari, da imamo više prijatelja, da utičemo na druge, da imamo autoritet i moć, da imamo novac, dobro zdravlje, dobro ime i lijepo lice. Samo je bitno šta se nalazi unutar našeg srca. Važna stvar je da u svakodnevnom postupanju tamo ne smije biti niti zrno ega u području našeg srca. Jer kada iskušenje dođe, ono može uništiti kvalitet života i odnose među ljudima. Gospod nas je učio da budemo budni sve vrijeme i da Mu se molimo, da kažemo: „Zaštiti nas i ne dozvoli da padnemo u napast.“ Kroz ovu zaštitu od iskušenja, možemo se veoma jasno zagledati u svoje srce. I slijedeći najjednostavniji, normalan život, možemo se pročistiti, očistiti naš duh i naš um. Veoma je lako, nakon toga, da dođe Duh Sveti. To je kao u Evharistiji, mi smo svi skupa spremni u crkvi sa hljebom i vinom. Mi se molimo, i Duh Sveti silazi i čini hljeb i vino tijelom i krvlju Hristovom. Na isti način, možemo se pročistiti, i Duh Sveti dolazi i preobražava nas na sve načine o kojima smo čitali u knjigama, i donosi nam mnogo više iskustava koje niti jedna knjiga na svijetu ne može da sadrži. - U pravoslavnoj tradiciji bilo je dugogodišnje nasljeđivanje prosvijetljenih duhovnih otaca, sjajnih ličnosti, koji su pokazali vlastitim životima mogućnost uništavanja ega i otkrivanja novog života u Bogu. Koji su znaci onoga ko je osvojio duhovnu bitku? Kako se izraz ličnosti mijenja kod onih koji su se istinski izdigli iznad ega? - On je uvijek spreman za svakoga. On nikad nije, niti kaže niti osjeća da je umoran. On je radost. Uvijek je spreman da daje. On postoji samo za druge. On je spreman da služi svima. Nikoga ne osuđuje, uključujući najvećeg grešnika. On je tu kao dijete, ali carsko dijete. Ko smije da dira carevog sina? Ko smije da dira mladunče lava znajući da je njegova majka lavica u blizini? Postavivši stvari na ovaj način, Vi ste kao malo jagnje među vukovima, ali Vi se ne plašite. Vi se tu nudite, primate svakoga, volite, služite, molite se za svakoga i spremni ste da umrete u svakom trenutku, i u tome, Vi ste totalno i potpuno slobodni. Sve su to plodovi ljubavi, zato što postajemo izvor ljubavi. Takav je čovjek bez ega. To je preobražaj. To je kao da smo mi divlje, staro drvo masline i nama treba nešto što će ući u nas i transformisati naše stablo u dobro, plodonosno drvo. Čovjek bez ega je čovjek sa Bogom, čovjek sa Duhom Svetim. Kada ste spremni da umrete za bilo koga u bilo kom trenutku, kada volite, kada poštujete, kada klečite pred drugim, to je kao da ga pripremate da bude spreman za operaciju; ali Vi pri tome ne sudite nekome niti osjećate da mu je potrebno nešto od Vas. Kada ste savršeni pred Njim – a mi možemo biti savršeni, u stvari, mi moramo biti savršeni; to je glavna potreba – onda tu potrebu ljudi odmah trebaju, znaju, razumiju. Veoma brzo svako dolazi da zauzme mjesto pred takvom osobom, ispred duhovnog sina ili duhovnog oca. - Da li je to takođe i Vaše iskustvo, da duhovni otac koji je istinski izdignut iznad ega ne samo da inspiriše ljude da dosegnu njihov najveći potencijal, već i da predstavlja krajnji izazov egu onih koji dolaze da ga vide? - Apsolutno. U stvari, u prisustvu takve osobe, đavo odmah izlazi. I Vi možete veoma jasno vidjeti kako đavo čini ljude ludim ili ljutim ili nepristojnim, čak i kad ništa niste rekli. Samo zato što ste Vi prisutni, oni eksplodiraju. I možete vidjeti užasne stvari u ljudima, gdje biste inače vidjeli samo ljubazne ljude sa kravatama i zlatnim nakitom. Kada se pojavi neko ko utjelovljuje Duh Božiji, tada možete vidjeti ono što biste vidjeli kada je Isus hodao zemljom. Demoni koji su bili u ljudima rekoše: „Hej, ko si ti? Ti si došao da nas staviš u nevolju.“ Neki su bili sablažnjeni Njime, drugi su razmišljali kako da Ga ubiju, a ostali su smišljali stvari protiv Njega. On je odgovorio, ne onome što bi oni rekli, već onome što su oni mislili. A isti Duh Sveti živi u duhovnicima, i on može takođe stvoriti ovakav vid sukoba. Ovo se dešava jer druga osoba shvata da se ne može igrati sa takvim čovjekom. On se ne može sakriti od takvog čovjeka. - U hrišćanskim spisima, neprijatelja duhovnog puta često nazivamo dramatičnim terminima kao Satana, Lucifer, đavo. Da li je Satana jednostavno metafora za ljudski ego? Ili je to nešto nezavisno od nas? - Satana je učitelj. A ego je sredstvo kojim mi ispunjavamo njegovu teoriju. Živjeti od našega ega, to je kao paliti tamjan njemu. Kada ga namiriše, onda dolazi. To mu je poznato; to mu je rod, njegov jezik, njegov dijalekt. On to voli. Tako on dođe, i onda počinje da se druži sa našim egom. Zatim počinje da se zbližava sa nama. - Dakle, da li biste rekli da Satana postoji, u tom smislu, u vidu bezlične sila zla koja djeluje u okviru nas samih kao ego? Ili bi bilo preciznije da kažemo da je ego već u nama, i da je Satana glas iskušenja kojega ego sluša? - Ovo drugo. On nema ovlast da radi preko našeg ega. Mi smo sve vrijeme slobodni da sami odlučimo. - Postoje mnogi duhovni autoriteti na modernom Zapadu koji pokušavaju da dovedu ideje zapadne psihologije o tome kako se nositi na duhovnom putu. U stvari, sada se obično smatra da u cilju izdržavanja teškoća na duhovnom putu osoba prvo mora da razvije snažan ego, snažan osjećaj sebe. Jedna izjava, koja je gotovo postala uvjerenje u mnogim duhovnim krugovima, jeste: „Prvo morate postati neko, prije nego što budete niko.“ Šta Vi mislite o ovoj ideji? - To je kao kada kažete: „Mi prvo trebamo postati šef mafije, kako bismo onda postali predsjednikom.“ Ili: „Prvo ću raditi skupa sa đavolom; napraviću zajedničku firmu sa njim, tako da mi on obezbijedi sve što mi treba, ali zato što sam pametniji od njega, ja ću svoju snagu iskoristiti za dobro.“ Dobro je poslati dijete van da studira, da uči pjevati, da trenira atletiku, da bude dobro obrazovano, da ima ekonomsku osnovu sa kojom će krenuti u životu. Ali koliko često vidimo da su se srušili snovi bogatih ljudi i njihove djece? Biblija kaže da „ako su graditelji radili veoma naporno da izgrade toranj koji Gospod nije blagoslovio, radili su nizašta.“ Ovaj ego je moderan bog 20. i 21. vijeka. I ideja, na koju se odnosite u Vašem pitanju, jeste moderna religija. Ali mi znamo ovo iskušenje. Ego znači: „Ja ne vjerujem u postojanje Duha Svetoga; Duh Sveti ne postoji.“ Ali to je laž! Duh Sveti vodi svijet i blaženi su oni koji Ga žele, koji Ga vide, koji dišu u Njemu, koji se kreću u Njemu, koji su nadahnuti Njime, koji Ga vole, koji su u zajednici sa Njim. - Danas postoji toliko duhovnih autoriteta koji insistiraju na tome da je ego nasljedna i nepovratna činjenica našeg čovječanstva, i bilo kakav pokušaj da se odustane od ega, da se prevaziđe naša niska priroda u potrazi za savršenstvom, je samo po sebi izraz najveće oholosti. Jungovski psiholog Merion Vudman ide tako daleko da kaže da sam pojam savršenstva „siluje dušu“. Kako biste Vi odgovorili onima koji tvrde da smo mi, po prirodi, oštećeni i nesposobni za dostizanje savršenstva? - Hristos je rekao: „Budite savršeni. Postanite savršeni. I kada budete bili savršeni i kada budete činili sve savršeno, govoreći u sebi i vjerujući da ste nedostojni, strašni izgubljeni grešnici, sluge, tu ćete naći smirenje i slavu.“ Moguće je biti savršen jer je On savršen, jer je On primio našu prirodu. Dakle, ako je On to uradio, mi to možemo uraditi; mi možemo biti sa Njim. Moguće je biti savršen zbog ovog dara. I moguće je ne biti savršen zato što imamo pravo da odbijemo dar, da odbijemo ljubav. A kada to odbijemo, onda trebamo teologiju, onda trebamo filozofiju, onda trebamo da stvaramo nove knjige i nove teorije koje kažu da se ego ne može prevazići. Moguće je osloboditi se ega. Mora biti. Neophodno je. To je samo zato što ljudi ne znaju za tu mogućnost, ne žele tu mogućnost, i ne dozvoljavaju da ta mogućnost postoji, već treba da se stvore sve te ideje. Ali oni znaju da govore laži. To je najluđa stvar koju sam čuo. Šta da ljekar kaže bolesniku: „Gledajte, bolest je dio naše prirode. Moramo biti s njom. Dakle, mi ne moramo sjeći naše nokte. Ne moramo umivati lice, jer ćemo svakako sutra umrijeti“? Kakva je to vrsta učenja? Da, moguće je osloboditi se ega, ali to je tajna. - Asketske prakse Pravoslavlja snažno naglašavaju potrebu da se potisnu naši nagonski pokretači. Impulsi kao što su požuda, glad, žeđ, pa čak i želja za snom, često se drže zauzdanim na duži period kroz činove ekstremnog odricanja. Kakva je uloga asketske prakse u oslobođenju od ega? - Asketizam je sredstvo koje nas vodi tamo gdje želimo ići. To je pruga kojom voz može ići. Mnogi ljudi misle da asketizam znači slijediti skup pravila, ali to nije zakon koji nam se nameće. U fudbalu, na primjer, pravila igre nisu teška, nego ona pomažu da se utakmica odigra savršeno. Tako je isto i sa asketskim životom. Posebni periodi i pravila posta, bdenja i molitve služe kao mistički načini ili sredstva. Mi slijedimo ove tajanstvene načine, ove božanske obaveze, ove božanske naloge. I van opštih pravila, tu su takođe i lična pravila koja su dana u komunikaciji između duhovnog oca i sina, posebna zaduženja za svakog pojedinca. Mi vidimo svetitelje koji provode dosta vremena u pećinama ili u šumi ili u pustinji. I oni tamo ne idu sa planovima da se vrate nazad; kada oni tamo idu, oni idu zauvijek. I onda ih Bog vodi. Kada je Hristos otišao u pustinju nakon krštenja, otišao je da se suoči sa đavolom. On nije mislio u svom umu: „Ja ću se vratiti nakon četrdeset dana.“ On je samo tamo otišao. Izašao je iz rijeke Jordan, u kojoj Ga je krstio sveti Jovan Krstitelj, i otišao je u pustinju. Sa jedne tačke gledišta, On je izgubio vrijeme boraveći tamo sam. On nije otišao svojim ljudima da im da hranu, da ih blagoslovi, da ih vodi, da im da Duha Svetog. Ne. On je otišao u pustinju. I reče đavolu: „Prijatelju moj, gledaj, do sada si se igrao sa ljudima. Počeo si sa Evom u raju, i sada završavaš sa mnom. Ja sam ovdje sam. Ne jedem. Ne pijem. Hladnoća u mojim kostima, noću, u pustinji, je strašna. Patim. Ali ne igram igre. Ovdje sam. Sam. I ti dolaziš i kažeš mi da pretvorim kamenje u hljeb. Kažeš mi da ti se poklonim. Tebi? Da ti dam vlast nad mojim ljudima? Idi sad. Vidjeli smo jedno drugo. Ja znam ko si ti i ti znaš ko sam ja.“ I u tom trenutku đavo je odustao od svega. Dakle, asketski život je neophodan. Biti spreman umrijeti u svakom trenutku, ispred svih za sve – to je pustinja, to je asketski život. I to dovodi Duha Svetoga. I ako krenemo tim putem, na njemu će nas voditi Gospod. Prevela mr Dragana Pećanac 28. novembra 2010. Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/10/enemy-within-interview-with-elder.html

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ - Intervju sa starcem Dionisijem http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5103_dionysios2.jpg&size=500 Magazin „Šta je prosvjetljenje“ proljeće/ljeto 2000 Intervju vodio Krejg Hamilton Rođen 1950. godine i odrastavši u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju ka duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište. Moj prvi susret sa arhimandritom Dionisijem došao je, možda ironično, putem i-mejla. Ironično zato što sam se, uprkos izrazito modernim sredstvima njegove komunikacije, po primitku odgovora osjećao kao da sam vraćen u vrijeme od prije hiljadu godina, u doba kada je umjetnost pisanja poslanica bila duboko poštovana i kada su se proučavali oblici duhovnog propovijedanja. „Gospodine Hamilton, dragi u Gospodu,“ počinje pismo, „radujte se u Gospodu. Bila mi je velika čast da primim Vaš mejl od 11. septembra, naročito nakon preporuke našeg cijenjenog, zajedničkog prijatelja, u mom slučaju dugogodišnjeg, veoma mudrog oca Vasilija Peningtona. Molim Vas, oprostite mi, jer od dana kada sam primio Vaše pismo, pa do sada, bio sam odsutan... Ja ću biti u Grčkoj, u manastiru Vozdviženja Časnoga Krsta... i tamo ću Vas čekati da Vas ugostim koliko god dugo želite, i tu takođe možemo razgovarati o svim temama koje ste naveli u Vašem pismu.“ Imajući odgovor poznatog hrišćanskog pravoslavnog starca na oba zahtjeva, i za intervju za naš magazin i savjet o našem predstojećem hodočašću na Svetu Goru, legendarnu „Svetu planinu“ u samom srcu pravoslavnog monaštva, bio sam veoma zadovoljan primivši tako topao i velikodušan odgovor. Nakon duge liste prijedloga za moj put, starac je dodao još nekoliko ljubaznih riječi poštovanja i uvažavanja, zaključivši sa sljedećim: „Moja duša drhti od straha da moj odgovor nećete dobiti na vrijeme.“ U pravoslavnim tekstovima čitao sam o dubokoj poniznosti koja zrači iz mnogih svetih staraca – ljudi za koje je rečeno da je njihov život duboke, mislene molitve i asketizma iz njih otklonio čak i najmanje zrno brige za sebe. Ali nekako, i pored svih mojih istraživanja po spisima, nikad nisam očekivao da ću dobiti mejl ni izbliza sličan ovom. Kada sam počeo da kucam svoj odgovor, imao sam nesumnjiv osjećaj, čak preko optičkog vlakna, da čovjek koga sam pronašao nije bio običan čovjek. Od samog početka našeg istraživanja o ovoj temi, ideja razgovora sa pravoslavnim starcem o ljudskom egu bila je intrigantna. Iako je to tradicija u kojoj niko od nas nije mogao da tvrdi stručnost, bili smo svjesni da su pravoslavni hrišćani, kada je riječ o definisanju neprijatelja duhovnog puta, klasa za sebe. Ovoj drevnoj, mističnoj grani Hrišćanstva, koja je odvojena od Katoličke crkve od 1054. godine, potpuno pročišćenje ljudske ličnosti od egoizma, sebičnosti i svega drugog što ometa njegovu sposobnost da reflektuje svjetlost od Boga, jeste i oduvijek je bio prvi i krajnji cilj duhovnog života. U svetim knjigama naziva kao što su Ljestvica Svetog Jovana Lestvičnika i Filokalija (doslovno „ljubav prema dobrom“, kod nas poznatog kao Dobrotoljublje, op. prev.), pravoslavni starci još od trećeg vijeka pišu sa žarom i preciznošću o punokrvnoj „duhovnoj borbi“ u koju se iskreni tragalac mora uključiti, ukoliko on ili ona žele imati bilo kakvu nadu da poraze „demone“, u okviru tog upornog napada sve novijim i kreativnijim metodama. Na jednoj od bezbrojnih stranica u Filokaliji, pustinjski monah iz četvrtog vijeka, sveti Jovan Kasijan piše: „Teško je boriti se protiv ega, zato što ima mnoge oblike i javlja se u svim našim aktivnostima... Kada ne može zavesti čovjeka ekstravagantnom odjećom, onda pokušava sa pohabanom. Kada ne može časno da mu laska, onda ga naduva navodeći ga da trpi ono što se čini nečasnim. Kada ne može da ga ubijedi da se osjeća ponosnim svojim prikazivanjem rječitosti, onda ga zavodi ćutanjem kako bi on pomislio da je dostigao mir... Ukratko, svaki zadatak, svaka aktivnost daju ovom zlonamjernom demonu priliku za napad.“ Dok se sama riječ „ego“ pojavljuje u više savremenih prijevoda i komentara, čak i kroz veoma stare pravoslavne tekstove, postoji bezbroj preporuka o opasnosti od samoljublja, samopoštovanja i „najkobnijeg demona“ – gordosti. Smatran od strane hrišćana grijehom što ne samo da je zaveo Lucifera, najvišeg Božijeg anđela koji je izgubio kontrolu usljed vatrene sudbine, već je i Adama i Evu poveo u izgnanstvo iz Raja na zemlji, na gordost se, između ostalog, gleda i kao na „majku svih nevolja“ i kao na „prvi izdanak đavola“. Da bi se borili protiv podmuklog ega, koji je tako odlučan da iznutra narušava naš duhovni napredak, monasi i monahinje hrišćanskog Pravoslavlja slijede strogi sistem duhovne discipline, uključujući bezglasnu misaonu molitvu, duhovna izučavanja, zajednička bogosluženja – i često krajnje stroga djela asketizma. U uvjerenju da je život stalnog samoodricanja i patnje savršen život, ovi ljudi u tjelesnom uzdržanju i crnim mantijama redovno se odriču hrane, pića i sna tokom dužeg perioda, u cilju pročišćenja od „svjetovnih strasti“ i da bi se više približili Bogu. Iz pravoslavnog kalendara možemo naučiti da tokom godine više od polovine dana čine zapravo dani posta! I nakon čitanja opisa strogog dnevnog monaškog rasporeda koji se i dalje primjenjuje u pravoslavnim manastirima, ostao sam zatečen saznanjem da monaška praksa pojedinačne molitve, rada i bogosluženja, koja počinje u ponoć, često ne završava do deset ili jedanaest časova sljedeće večeri. Kako sam nastavio istraživati raspored, da bih shvatio kada oni spavaju, dobio sam informaciju od jednog oca da je, u stvari, sasvim uobičajeno da monasi u cijelosti spavaju svega jedan ili dva sata noću. Zatim, tu su prave askete... U hladnim, pustim pećinama na visokim padinama Svete Gore (velikom, surovom poluostrvu potpuno posvećenom monaštvu) pustinjaci provode decenije u ličnim molitvama, često opstajući na svega „malo starog hljeba i vode“. Ova drevna pustinjačka tradicija potiče još iz vremena prvih pustinjskih Otaca, koji su u trećem vijeku napustili svijet kako bi živjeli usamljeničkim životom. Čitajući o često zahtjevnim asketskim podvizima, ja, bez obzira na sve to, nisam mogao sebi pomoći a da ne budem ponizan i inspirisan do koje mjere su ovi ljudi bili voljni ići u potrazi za najvećim životnim ciljem. Jer, kao što je rečeno iznova i iznova, asketizam praktikovan od strane pravoslavnih hrišćana nije asketizam zbog njega samog, već isposništvo u potrazi za veoma specifičnim, božanskim završetkom – ostvarenjem koje je postalo poznato pod nazivom „oboženje“. Za razliku od zapadnog hrišćanstva, koje je pod učenjem prvobitnog grijeha sklono naglašavati čovječanstvu svojstvene slabosti i nesavršenosti, pravoslavno učenje tvrdi da za ljude ne samo da nije moguće, već je neophodno da se potpuno preobraze kako bi zračili Božanskim likom. Navodeći riječi i primjer Isusa Hrista koji je rekao: „Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vas nebeski“ (Mt. 5, 48), pravoslavni monasi teže da se pročiste od bilo kakvog traga ega i čineći to postaju besprijekorna lađa slave i djelovanja Boga u ovome svijetu. Kao dokaz da je ovo dostignuće uopšte moguće – ostvarenje koje se smatra ličnom svrhom svakog ljudskog života i životnom krvlju svih pravoslavnih težnji – pravoslavci uvijek ukazuju na jedno: njihovo dvije hiljade godina dugo svetačko naslijeđe, svetu lozu muškaraca i žena neprekinutu još od vremena apostola. Zaista, u našem istraživanju pravoslavnog misticizma na ovu temu, ono što je najsnažnije zaokupilo našu zajedničku maštu jeste ubjeđenje, među toliko onih sa kojima smo razgovarali, da u stvari i danas postoje živi muškarci i žene istog duhovnog dostignuća kao stari bogonosni učitelji, čiji je život opisan u spisima. Zahvaljujući našem entuzijazmu uspjeli smo razgovarati sa takvim pojedincem, što je bio rezultat naše sveobuhvatne potrage za prosvjetljenim pravoslavnim starcima, potrage koja nas je na kraju dovela do arhimandrita Dionisija. Rođen i odrastao u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju prema duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište. Otac Dionisije bio je jaka svjetlost od samoga početka, poznat po svojoj nepokolebljivoj predanosti svom starcu i svom duhu nesebičnog davanja, koje je dijelio svima koji su dolazili u posjetu manastiru, smještenom visoko iznad Egejskog mora. To je bio taj duh darežljivosti i strasti prema monaškom životu koji će, ubrzo, donijeti pozive iz Evrope i Amerike, a koji su ga na kraju odveli daleko od „planine tišine“, kako je nazivao svoj dom, da pomogne drugima na njihovom putu. Nakon odlaska sa Svete Gore, arhimandrit Dionisije služio je na više različitih mjesta u Grčkoj, Evropi i Americi, na kraju provevši nekoliko godina kao iguman manastira Časnoga Krsta u Jerusalimu. Vrativši se nedavno u Grčku, gdje mu je dato ostrvo na kome će uskoro sagraditi manastir da bude dom njegovoj monaškoj zajednici, on takođe nadgleda novoosnovani manastir izvan Atine, gdje je okupljeno oko četrdeset mladih monahinja iz različitih dijelova svijeta. To je bilo mjesto gdje sam imao sreću da provedem vikend sa ovim ozarenim starcem prošle jeseni, razgovarajući o pravoslavnom učenju o egu, kao i o slavi i slobodi koje čekaju one koji uspiju u svom životnom nastojanju da žive van svojih granica. - Šta je ego? - Kada je Satana, koji je bio prvi i najviši anđeo, odvratio pogled od Gospoda i usmjerio svoju pažnju na sebe, tada smo dobili prvo sjeme ega. On je sklonio svoje duhovne oči od pogleda na Svetu Trojicu, od pogleda na Gospoda, i pogledao je na sebe, počevši razmišljati o samom sebi. I on reče: „Ja želim staviti svoj prijesto na najviše mjesto, da budem kao On.“ Od tog trenutka je počela istorija, stvarnost i postojanje ega – koji zapravo nije stvarnost već odbijanje stvarnosti. Ego je cvijet koji dolazi nakon smrti ljubavi. Kada ubijemo ljubav, rezultat je ego. - Koji je karakter ega? Kako se on manifestuje u ljudskom biću? - Onda kada ne vjerujemo. Ego se rađa kada ne vjerujemo drugima. Kada se plašimo drugih, kada trebamo oružje protiv drugih, onda nam treba ego zato što živimo na pogrešan način. Mi mislimo samo na sebe, i vidimo samo svoj ego. Ali kada vidimo druge, kada vjerujemo jedni drugima, nema potrebe za egom, nema razloga za ego, nema mogućnosti za ego. - Dakle, na neki način Vi ste onda govorili o tome da je ego nastojanje na našem razdvajanju, našoj nezavisnosti? - Da, na našoj samoći. Našoj potrebi da budemo sami, da imamo naš vlastiti način razmišljanja koji nas zadovoljava i čuva našu ličnost na pogrešan način. - Stavljajući nas za prve i glavne? - Da. I Hristos je rekao: „Posljednji je prvi.“ Zato kada želite da budete zadnji i kada birate posljednje mjesto, tek onda možete nazvati druge vašim prijateljima. - Ego, taj osjećaj samovažnosti o kojem ste govorili, često je opisan u Filokaliji i drugim spisima kao glavnim neprijateljem duhovnog tragaoca, sa kojim ovaj mora da se bori u svojoj potrazi za zajednicom sa Bogom. Zašto se ego smatra tako teškim protivnikom na tom putu? - To je tako moćan neprijatelj unutar nas samih. Mi smo neprijatelji sami sebi, kao Adam i Eva u raju. Naravno, zmija je govorila sa Evom. Ali ona je mogla da je izbjegne. Zmija joj je rekla: „Gospod ti je lagao“, ali da je ona vjerovala Gospodu ne bi ni započinjala razgovor sa zmijom. I Adam je, takođe, izgubio svoju komunikaciju sa Gospodom i ostaše sa svojim egom. I dva ega su radila skupa, Adam i Eva. Ego je pravi neprijatelj. To je neprijatelj zato što je protiv ljubavi. Kada gledam na sebe, ne volim druge. Kada za sebe želim da uzmem ono što je tvoje, postajem ubica svoga brata, kao što je Kain ubio Avelja. Kada želim da zadovoljim sebe, ovo zadovoljenje se dobija žrtvovanjem slobode drugih. Onda moj ego postaje moj gospodar, moj bog, i nema jačeg iskušenja od ovoga. Zato što je naš, ovaj ego može nam se činiti dijamantom. On sjaji kao zlato. Ali nije zlato sve što sija. Ego je kao vatra bez svjetlosti, vatra bez toplote, vatra bez života. Čini se kao da ima mnoge strane i mnoge mogućnosti – ali šta je tu mogućnost? Šta je ego? Samo sredstvo kojim ja štitim sebe kao da sam u borbi, kao da je svaka druga osoba moj neprijatelj, i jedina stvar o kojoj mi je stalo jeste da dođem do pobjede. - Rečeno je, od strane nekih od najvećih duhovnih ličnosti, da kada neko ozbiljno zauzima duhovni put, često se suočava licem u lice sa svojim egom na način na koji nikad ranije ne bi mogao ni zamisliti. U opisu njihovog suočavanja sa egom, mnogi svetitelji su ga okarakterisali kao gotovo đavolsku snagu koja ne želi duhovni život, ne želi Boga, ali želi da učini sve što može da omete naše prosvjetljenje, da potkopa našu čvrstu odluku da ostanemo na tom putu. - Sveti Pavle je divno pisao o ovom događaju, ovoj borbi unutar ljudskog srca. On kaže: „Postoji još jedan zakon u meni koji mi govori da odbijem volju Božiju, da radim stvari protiv Njega, da odbijem blagodat. On pokušava da me održi u prošlosti, u mom starom životu, da me udalji daleko od Gospoda, da me spriječi da slijedim Gospoda.“ Zato kažem da je najveći problem čovječanstva u svakoj pojedinačnoj osobi, ne izvan nje. Za to trebamo duhovnike. Za to trebamo duhovne ljekare. Trebamo hirurga, trebamo operaciju, jer trebamo da nešto odstranimo iz srca. Mi ne razumijemo da ovaj neprijatelj, koji se nalazi unutar nas, nije naš; on nije naša ličnost. On je samo iskušenje. To je srž problema sa egom. Mi ujedinjujemo našu ličnost, koja je neprocjenjiv događaj, sa našim greškama. Mi zbunjujemo našu ličnost sa našim grijehom; mi vjenčavamo ove dvije stvari, i imamo pogrešnu sliku o tome ko smo. Mi ne znamo ko smo, i trebamo nekog da nam pokaže ko smo mi; trebamo nekoga da nam otvori oči kako bismo bar vidjeli našu tamu. Postoji jedan mistik, najveći od mistika, sveti Grigorije Palama. Trideset godina on se molio samo ovom molitvom: „Prosvijetli moju tamu. Prosvijetli moju tamu.“ Nije pominjao ime Gospodnje, zato što je osjećao da nije dostojan da spomene ime Njegovo. Nije se obraćao nikome, ali je izgovarao ovu molitvu danju i noću, više nego što je disao. Jer sve što je znao o sebi bila je njegova tama. I on je govorio nekome – kome drugom, nego Hristu, Koji je rekao: „Ja sam svjetlost.“ Ali on je samo govorio: „Prosvijetli moju tamu.“ - Pokaži mi moje greške? - Ili dođi u moju tamu, i spali je. Zapali vatru u njoj, i učini svjetlost u njoj. Najveća stvar koju možemo učiniti u našem životu je da otkrijemo da smo mi sami ništa. Mi smo tama. Mi smo prah. - Ego je često okarakterisan u duhovnoj literaturi kao lukav i oportunistički protivnik, sposoban da preokrene bilo koju situaciju u svoju korist, u svom pokušaju da ometa naš duhovni napredak. Šta osjećate da je najvažniji kvalitet, u okviru pojedinačne osobe, koji nam može pomoći da pobijedimo u ovoj borbi protiv pametnog i stalno promjenljivog ega? - Pokajanje. Prepoznavanje naših grešaka i naših grijeha, to je najveća stvar koju možemo da učinimo. Ne da prepoznamo naše grijehe u cilju da bismo uspjeli u nečem drugom, već samo da bismo vidjeli istinu o nama samima. Sveti Isak, veliki mistik Crkve, rekao je da je onaj ko prihvati, ko razumije, ko prepozna svoj grijeh pred Gospodom, u stvarnosti najveći. On je veći od onoga ko je naslijedio cijeli svijet, ko hrani sve ljude, ko čini čudesa, ko vaskrsava mrtve. Ovaj čovjek, prvi, veći je zato što nikad ne može da padne. On ima stabilnost, nivo, mjesto na kome može razgovarati sa Gospodom. On ima mjesto na kome može prizvati Gospoda svojim suzama, svojim pokajanjem, razumijevanjem da je uradio pogrešno. I odmah mu postaje jasno. Svjetlost dolazi iz njega. On postaje duhovni ljekar, učitelj ili otac, zato što ga nije strah da prepozna grijehe. Za njega nije problem da kaže: „Oprostite mi, bila je moja greška.“ To je ključ da se pobjegne od svih đavoljih kapljica. - Da li bi bilo tačno okarakterisati ovaj kvalitet koji opisujete – spremnost za iskrenim suočavanjem sa samim sobom – kao poniznost? - Nije poniznost. Poniznost je rezultat. Bilo bi bolje reći „mudrost“. Mi tjeramo sebe da budemo smjerni. Ali prepoznati svoje greške – kakve to ima veze sa poniznošću? Moram biti smjeran kako bih prepoznao svoje greške? Ne. Ja moram da ih vidim. To je hitno. To je moj način da opstanem u narednoj sekundi. Kako mogu opstati sa svojim greškama u prethodnoj sekundi? Pred kim? Pred samim sobom – kako mogu biti sa svojim greškama, sa svojim grijesima? Moram reći: „Ja sam to uradio!“ Dostojevski je to tako krasno izrazio u Zločinu i kazni. Glavni lik, Raskoljnikov, ubija nekoga, i skoro odmah shvata šta je učinio. On to ne prepoznaje sam, već pomoću strogih, teških riječi prostitutke Sonje, koja mu reče: „Vidi šta si učinio.“ Ona ga vodi na sred trga, da pred svim ljudima kaže šta je učinio. I on to radi. On priznaje. On kaže da drugačije ne bi opstao, da bi morao počiniti još više i više zločina. I on prihvata kaznu suda da ide u najteži zatvor na najmanje dvadeset godina. I on odlazi, i tamo osjeća lijek u srcu. I on uzima taj lijek. Mi imamo problema u životu zato što ne želimo da prihvatimo ili prepoznamo naše grijehe. I to je ključ. Šta drugo imamo da ponudimo jedni drugima? Zlato, novac, požudu, hranu? Ne. Samo da prepoznamo naše grijehe i odmah imamo novi svijet. - Vi izgleda da govorite o nekoj vrsti duboke savjesti koja se budi kada se suočimo sami sa sobom. - To je ljubav. Ljubav je više od savjesti. Savjest je nešto što vam kaže: „Učinio si to, učinio si to, učinio si to.“ To je kao da smo pod našim ličnim sudom. Ali ljubav je nešto mnogo više. Ljubav nas čini spremnim da platimo za grijehe drugih. To je mnogo veći korak. Ne samo da prepoznamo vlastite grijehe, već da možemo da platimo za grijehe za koje nismo odgovorni, kao što je Hristos učinio. To je ljubav. - Spisi hrišćanskih Otaca govore o cilju duhovnog puta kao o preobraženju ljudskog bića u potpuno drugačiji poredak ljudskog postojanja – onaj u kome je ego ubijen, i mi smo, u određenom smislu, preporođeni. Šta to znači da je ego umro? I u kom smislu smo preporođeni? - Gospod nas poziva da se preobrazimo. On želi da nam da našu stvarnost, naše stvarno biće, koje smo izgubili. I u duhovnom životu, naročito u monaškom životu, ovaj ego se zaista može preobraziti, baš kao kada su učenici, slijedeći Hrista na vrh planine Tavor, svjedočili preobraženju njegovog tijela u svjetlost. Mnogi očevi objašnjavaju da se ovo preobraženje zapravo nije desilo Hristovom tijelu, već očima njegovih učenika. Zato što su se, u tom trenutku, njihove oči preobrazile, i mogli su vidjeti ono što je Hristos oduvijek bio – blistavost, puna svjetlost. Kroz njihovu poniznost, slijedeći Hrista, oni su dovedeni na vrh te planine da uživaju u toj stvarnosti. I bilo ko od nas može dobiti taj blagoslov. Naša priroda može biti preobražena. Ovo preobraženje je naš stvarni napredak, naš istinski rast. Nije bitno koristiti naš duhovni život u Hristu da postanemo bolji, da postanemo pametniji, da znamo više stvari, da imamo više prijatelja, da utičemo na druge, da imamo autoritet i moć, da imamo novac, dobro zdravlje, dobro ime i lijepo lice. Samo je bitno šta se nalazi unutar našeg srca. Važna stvar je da u svakodnevnom postupanju tamo ne smije biti niti zrno ega u području našeg srca. Jer kada iskušenje dođe, ono može uništiti kvalitet života i odnose među ljudima. Gospod nas je učio da budemo budni sve vrijeme i da Mu se molimo, da kažemo: „Zaštiti nas i ne dozvoli da padnemo u napast.“ Kroz ovu zaštitu od iskušenja, možemo se veoma jasno zagledati u svoje srce. I slijedeći najjednostavniji, normalan život, možemo se pročistiti, očistiti naš duh i naš um. Veoma je lako, nakon toga, da dođe Duh Sveti. To je kao u Evharistiji, mi smo svi skupa spremni u crkvi sa hljebom i vinom. Mi se molimo, i Duh Sveti silazi i čini hljeb i vino tijelom i krvlju Hristovom. Na isti način, možemo se pročistiti, i Duh Sveti dolazi i preobražava nas na sve načine o kojima smo čitali u knjigama, i donosi nam mnogo više iskustava koje niti jedna knjiga na svijetu ne može da sadrži. - U pravoslavnoj tradiciji bilo je dugogodišnje nasljeđivanje prosvijetljenih duhovnih otaca, sjajnih ličnosti, koji su pokazali vlastitim životima mogućnost uništavanja ega i otkrivanja novog života u Bogu. Koji su znaci onoga ko je osvojio duhovnu bitku? Kako se izraz ličnosti mijenja kod onih koji su se istinski izdigli iznad ega? - On je uvijek spreman za svakoga. On nikad nije, niti kaže niti osjeća da je umoran. On je radost. Uvijek je spreman da daje. On postoji samo za druge. On je spreman da služi svima. Nikoga ne osuđuje, uključujući najvećeg grešnika. On je tu kao dijete, ali carsko dijete. Ko smije da dira carevog sina? Ko smije da dira mladunče lava znajući da je njegova majka lavica u blizini? Postavivši stvari na ovaj način, Vi ste kao malo jagnje među vukovima, ali Vi se ne plašite. Vi se tu nudite, primate svakoga, volite, služite, molite se za svakoga i spremni ste da umrete u svakom trenutku, i u tome, Vi ste totalno i potpuno slobodni. Sve su to plodovi ljubavi, zato što postajemo izvor ljubavi. Takav je čovjek bez ega. To je preobražaj. To je kao da smo mi divlje, staro drvo masline i nama treba nešto što će ući u nas i transformisati naše stablo u dobro, plodonosno drvo. Čovjek bez ega je čovjek sa Bogom, čovjek sa Duhom Svetim. Kada ste spremni da umrete za bilo koga u bilo kom trenutku, kada volite, kada poštujete, kada klečite pred drugim, to je kao da ga pripremate da bude spreman za operaciju; ali Vi pri tome ne sudite nekome niti osjećate da mu je potrebno nešto od Vas. Kada ste savršeni pred Njim – a mi možemo biti savršeni, u stvari, mi moramo biti savršeni; to je glavna potreba – onda tu potrebu ljudi odmah trebaju, znaju, razumiju. Veoma brzo svako dolazi da zauzme mjesto pred takvom osobom, ispred duhovnog sina ili duhovnog oca. - Da li je to takođe i Vaše iskustvo, da duhovni otac koji je istinski izdignut iznad ega ne samo da inspiriše ljude da dosegnu njihov najveći potencijal, već i da predstavlja krajnji izazov egu onih koji dolaze da ga vide? - Apsolutno. U stvari, u prisustvu takve osobe, đavo odmah izlazi. I Vi možete veoma jasno vidjeti kako đavo čini ljude ludim ili ljutim ili nepristojnim, čak i kad ništa niste rekli. Samo zato što ste Vi prisutni, oni eksplodiraju. I možete vidjeti užasne stvari u ljudima, gdje biste inače vidjeli samo ljubazne ljude sa kravatama i zlatnim nakitom. Kada se pojavi neko ko utjelovljuje Duh Božiji, tada možete vidjeti ono što biste vidjeli kada je Isus hodao zemljom. Demoni koji su bili u ljudima rekoše: „Hej, ko si ti? Ti si došao da nas staviš u nevolju.“ Neki su bili sablažnjeni Njime, drugi su razmišljali kako da Ga ubiju, a ostali su smišljali stvari protiv Njega. On je odgovorio, ne onome što bi oni rekli, već onome što su oni mislili. A isti Duh Sveti živi u duhovnicima, i on može takođe stvoriti ovakav vid sukoba. Ovo se dešava jer druga osoba shvata da se ne može igrati sa takvim čovjekom. On se ne može sakriti od takvog čovjeka. - U hrišćanskim spisima, neprijatelja duhovnog puta često nazivamo dramatičnim terminima kao Satana, Lucifer, đavo. Da li je Satana jednostavno metafora za ljudski ego? Ili je to nešto nezavisno od nas? - Satana je učitelj. A ego je sredstvo kojim mi ispunjavamo njegovu teoriju. Živjeti od našega ega, to je kao paliti tamjan njemu. Kada ga namiriše, onda dolazi. To mu je poznato; to mu je rod, njegov jezik, njegov dijalekt. On to voli. Tako on dođe, i onda počinje da se druži sa našim egom. Zatim počinje da se zbližava sa nama. - Dakle, da li biste rekli da Satana postoji, u tom smislu, u vidu bezlične sila zla koja djeluje u okviru nas samih kao ego? Ili bi bilo preciznije da kažemo da je ego već u nama, i da je Satana glas iskušenja kojega ego sluša? - Ovo drugo. On nema ovlast da radi preko našeg ega. Mi smo sve vrijeme slobodni da sami odlučimo. - Postoje mnogi duhovni autoriteti na modernom Zapadu koji pokušavaju da dovedu ideje zapadne psihologije o tome kako se nositi na duhovnom putu. U stvari, sada se obično smatra da u cilju izdržavanja teškoća na duhovnom putu osoba prvo mora da razvije snažan ego, snažan osjećaj sebe. Jedna izjava, koja je gotovo postala uvjerenje u mnogim duhovnim krugovima, jeste: „Prvo morate postati neko, prije nego što budete niko.“ Šta Vi mislite o ovoj ideji? - To je kao kada kažete: „Mi prvo trebamo postati šef mafije, kako bismo onda postali predsjednikom.“ Ili: „Prvo ću raditi skupa sa đavolom; napraviću zajedničku firmu sa njim, tako da mi on obezbijedi sve što mi treba, ali zato što sam pametniji od njega, ja ću svoju snagu iskoristiti za dobro.“ Dobro je poslati dijete van da studira, da uči pjevati, da trenira atletiku, da bude dobro obrazovano, da ima ekonomsku osnovu sa kojom će krenuti u životu. Ali koliko često vidimo da su se srušili snovi bogatih ljudi i njihove djece? Biblija kaže da „ako su graditelji radili veoma naporno da izgrade toranj koji Gospod nije blagoslovio, radili su nizašta.“ Ovaj ego je moderan bog 20. i 21. vijeka. I ideja, na koju se odnosite u Vašem pitanju, jeste moderna religija. Ali mi znamo ovo iskušenje. Ego znači: „Ja ne vjerujem u postojanje Duha Svetoga; Duh Sveti ne postoji.“ Ali to je laž! Duh Sveti vodi svijet i blaženi su oni koji Ga žele, koji Ga vide, koji dišu u Njemu, koji se kreću u Njemu, koji su nadahnuti Njime, koji Ga vole, koji su u zajednici sa Njim. - Danas postoji toliko duhovnih autoriteta koji insistiraju na tome da je ego nasljedna i nepovratna činjenica našeg čovječanstva, i bilo kakav pokušaj da se odustane od ega, da se prevaziđe naša niska priroda u potrazi za savršenstvom, je samo po sebi izraz najveće oholosti. Jungovski psiholog Merion Vudman ide tako daleko da kaže da sam pojam savršenstva „siluje dušu“. Kako biste Vi odgovorili onima koji tvrde da smo mi, po prirodi, oštećeni i nesposobni za dostizanje savršenstva? - Hristos je rekao: „Budite savršeni. Postanite savršeni. I kada budete bili savršeni i kada budete činili sve savršeno, govoreći u sebi i vjerujući da ste nedostojni, strašni izgubljeni grešnici, sluge, tu ćete naći smirenje i slavu.“ Moguće je biti savršen jer je On savršen, jer je On primio našu prirodu. Dakle, ako je On to uradio, mi to možemo uraditi; mi možemo biti sa Njim. Moguće je biti savršen zbog ovog dara. I moguće je ne biti savršen zato što imamo pravo da odbijemo dar, da odbijemo ljubav. A kada to odbijemo, onda trebamo teologiju, onda trebamo filozofiju, onda trebamo da stvaramo nove knjige i nove teorije koje kažu da se ego ne može prevazići. Moguće je osloboditi se ega. Mora biti. Neophodno je. To je samo zato što ljudi ne znaju za tu mogućnost, ne žele tu mogućnost, i ne dozvoljavaju da ta mogućnost postoji, već treba da se stvore sve te ideje. Ali oni znaju da govore laži. To je najluđa stvar koju sam čuo. Šta da ljekar kaže bolesniku: „Gledajte, bolest je dio naše prirode. Moramo biti s njom. Dakle, mi ne moramo sjeći naše nokte. Ne moramo umivati lice, jer ćemo svakako sutra umrijeti“? Kakva je to vrsta učenja? Da, moguće je osloboditi se ega, ali to je tajna. - Asketske prakse Pravoslavlja snažno naglašavaju potrebu da se potisnu naši nagonski pokretači. Impulsi kao što su požuda, glad, žeđ, pa čak i želja za snom, često se drže zauzdanim na duži period kroz činove ekstremnog odricanja. Kakva je uloga asketske prakse u oslobođenju od ega? - Asketizam je sredstvo koje nas vodi tamo gdje želimo ići. To je pruga kojom voz može ići. Mnogi ljudi misle da asketizam znači slijediti skup pravila, ali to nije zakon koji nam se nameće. U fudbalu, na primjer, pravila igre nisu teška, nego ona pomažu da se utakmica odigra savršeno. Tako je isto i sa asketskim životom. Posebni periodi i pravila posta, bdenja i molitve služe kao mistički načini ili sredstva. Mi slijedimo ove tajanstvene načine, ove božanske obaveze, ove božanske naloge. I van opštih pravila, tu su takođe i lična pravila koja su dana u komunikaciji između duhovnog oca i sina, posebna zaduženja za svakog pojedinca. Mi vidimo svetitelje koji provode dosta vremena u pećinama ili u šumi ili u pustinji. I oni tamo ne idu sa planovima da se vrate nazad; kada oni tamo idu, oni idu zauvijek. I onda ih Bog vodi. Kada je Hristos otišao u pustinju nakon krštenja, otišao je da se suoči sa đavolom. On nije mislio u svom umu: „Ja ću se vratiti nakon četrdeset dana.“ On je samo tamo otišao. Izašao je iz rijeke Jordan, u kojoj Ga je krstio sveti Jovan Krstitelj, i otišao je u pustinju. Sa jedne tačke gledišta, On je izgubio vrijeme boraveći tamo sam. On nije otišao svojim ljudima da im da hranu, da ih blagoslovi, da ih vodi, da im da Duha Svetog. Ne. On je otišao u pustinju. I reče đavolu: „Prijatelju moj, gledaj, do sada si se igrao sa ljudima. Počeo si sa Evom u raju, i sada završavaš sa mnom. Ja sam ovdje sam. Ne jedem. Ne pijem. Hladnoća u mojim kostima, noću, u pustinji, je strašna. Patim. Ali ne igram igre. Ovdje sam. Sam. I ti dolaziš i kažeš mi da pretvorim kamenje u hljeb. Kažeš mi da ti se poklonim. Tebi? Da ti dam vlast nad mojim ljudima? Idi sad. Vidjeli smo jedno drugo. Ja znam ko si ti i ti znaš ko sam ja.“ I u tom trenutku đavo je odustao od svega. Dakle, asketski život je neophodan. Biti spreman umrijeti u svakom trenutku, ispred svih za sve – to je pustinja, to je asketski život. I to dovodi Duha Svetoga. I ako krenemo tim putem, na njemu će nas voditi Gospod. Prevela mr Dragana Pećanac 28. novembra 2010. Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/10/enemy-within-interview-with-elder.html

“SVUDA JE ZEMLJA GOSPODNJA I SVE ŠTO JE NA NJOJ” MANASTIR SVETOG NEKTARIJA http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4337_1IMG_1083.JPG&size=500 Grčki manastir posvećen Svetom Nektariju nalazi se u državi Njujork. Osnovao ga je starac Jefrem (na grckom jeronda Jefrem) 1998. godine. Starac Jefrem je Svetogorski monah, učenik je Svetog starca Josifa Isihasta. Pre dolaska u Ameriku starac Jefrem bio je arhimandrit manastira Filoteja. Na molbu njegove mnogobrojne pastve u rasejanju, on je periodično dolazio u Ameriku sa još pet monaha. A potom zauvek ovde ostao. Trenutno na teritoriji Amerike i Kanade ima 19 muških i ženskih manastira koje je on osnovao. Grci kažu da starac želi da na Američkom kontinentu osnuje isti broj manastira kao na Svetoj Gori. Svi manastiri pridržavaju se Svetogorskog ustava. Put manastira Svetog Nektarija krećemo u petak ujutro. Planiramo da tamo ostanemo do nedelje. Osećamo radost ali i malu strepnju kako će sve biti…sa nama kreće i naša dvogodišnja kćerka Anastasija koja je do sada posetila jedino Manastir Lepavinu. Brinemo zbog njenog ponašanja…dete tog uzrasta je bez pažnje i uvek u pokretu, no ipak uz Božju pomoć, nadamo se da će sve biti u redu. Nakon nepuna tri sata vožnje nailazimo na prostrano manastirsko imanje. Sakriven od pogleda, tako daleko od civilizacijske vreve i buke dočekuje nas Sveti Nektarije. Blagodat se oseća čim se kroči na manastirsko tlo. Vladimir je boravio u Manastiru Svetog Antonija, koji je takođe osnovao starac Jefrem u Arizoni. Za njega je sva ova lepota nešto već viđeno i doživljeno, a ja se osećam kao u raju na zemlji. Sve je tako savršeno, čisto, mirno i ta spoljašnja manastirska uređenost polako počinje da se useljava u naša srca i duše. U manastirskoj porti dočekuje nas nasmejanog lika otac Epifanije. Upućuje nas u manastirsku biblioteku. Tu brigu o nama preuzima otac German, koji će nam na dalje zaista biti pravi brižljivi domaćin. Posluženi smo kafom i kolačima. Znamo da nismo dostojni tolike pažnje. Nakon upoznavanja i kratkog razgledanja manastirske biblioteke krećemo ka crkvi jer počinje Večernje. Pri samom ulazu dočekuje nas čudotvorna Ikona Svetog Nektarija. Mnogima je svetitelj pomogao. Na to ukazuju brojni zlatni predmeti ostavljeni ispred ikone, a što će nam u kasnijem razgovoru potvrditi i otac German: ” Niko odavde nije otišao ne isceljen.” Sveti Nektarije isceljuje bolesne od raka i pomaže u porodičnim problemima. Počinje Večernja služba. Unutar male kamene crkve drvenog svoda, koja ni malo ne liči na raskošne Ruske hramove koje sam do sada imala prilike da vidim, vlada tišina. Potpuni mrak svojom svetlošću narušava tek po koji titraj sveća. Čuje se samo pojanje i čitanje monaha…ništa ne razumemo, samo Kirie Eleison, Aliluja i Amin. No nailazi prvo već očekivano iskušenje – Anastasija nakon kraćeg vremena traži da izađe van jer neće da sedi u mraku. Iz straha da ne remetimo molitveni mir, izlazimo na kratko iz crkve i zaključujemo da će biti najbolje ako je na smenu čuvamo. Ja ću odslušati Večernje kao i Malo Povečerje a Vladimir će prisustvovati Polunoćnici, zatim Jutarnjoj službi i Liturgiji koje sve skupa traje približno tri sata. Meni grešnoj je ipak pripao lakši deo. Vraćam se u crkvu. Puna je naroda…najviše ima Grka, ali tu su još i Rusi, Rumuni, pa i mi Srbi. Uverila sam se u veliku veru Grčkog naroda. Bez i jednog pokreta koji bi odao umor u stanju su da prestoje sate i sate - stari ili mladi - bez razlike. I dok ja jedva uspevam da napravim četiri metanija Grkinja do mene već je učinila osam zemnih poklona. U Grčkoj crkvi vlada savršeni red i poredak…žene stoje odvojeno od muškaraca, a ako se slučajno neko ko nije grčkog porekla nađe na pogrešnoj strani nekako monasi to primete i odmah dođu da upute svakog na svoje mesto. Svi vernici su obučeni u odeću tamnijih boja a žene glavu pokrivaju tamnim maramama svo vreme boravka u manastiru. Obuća je priklada, ravna, gumenog đona, bez visokih potpetica kod žena, te se ni jedan bat koraka ne može čuti ni u crkvi ni na dvorištu. Ništa ni u zvuku ni u pokretu ne sme da naruši molitveni mir… Sveće se pale na samom ulazu, u malom hodniku koji je odvojen od crkve. Prvo monasi celivaju ikone, zatim muškarci pa potom žene i deca. O samoj službi ja ni sada ne mogu reći mnogo…molitve nisam mogla razumeti, ali sam se divila Vizantijskom pojanju grčkih monaha…Koliko je samo truda, volje, ljubavi, vežbe uloženo te sve savršeno teče od pesme do molitve. Svo vreme držala sam u ruci moju brojanicu i kada bih osetla da više ne mogu da slušam grčki koji ne razumem otpočela bi molitva: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas gresne.” Nakon Večernjeg pripremljena je večera za monahe i sve nas hodočasnike. Iguman manastira, otac Josif, sa još četiri svestenika ima poseban sto, zatim slede stolovi za monahe, muškarce pa žene i decu. Za turiste nepravoslavne vere, obed se služi nakon što bi svi završili sa večerom. A takođe im je uskraćeno pravo prisustva bogosluženjima. Nakon Malog Povečerja tj. oko 7:30 svi se povlače u svoje kelije. Žene sa decom i muskarci smeštaju se u zasebne konake. Polunoćnica, Jutarnje molitve i Sveta Liturgija počinju oko 3 sata ujutro. U 2:45 neko od monaha kuca na vrata nas mirjana – bude nas za Službu. U isto vreme čuje se zvuk klepala, jednom pa još 2 puta na svakih 5 minuta. Anastasija mirno spava a meni san nikako da dođe na oči. Klepalo napolju po poslednji put poziva na molitvu Bogu, a ja moram da čuvam Anastasiju dok spava. Osećaj u duši ni malo lak…klepalo klepa, čujem ljude kako se spremaju za odlazak u Crkvu, a ja? Borim se sama sa sobom…Šta da radim? Ako bih probudila Anastasiju sigurno bih joj narušila san, plakala bi i opet problem. Teškog srca odustajem od te misli. Opet uzimam svoju brojanicu u ruke… opet “Gospode Isuse Hriste, sine Boziji, pomiluj nas gresne”… Minuti prolaze, sati…ne znam kada sam zaspala. Znam da sam oko 6 ujutro ponovo čula one revnosne poklonike kako se vraćaju u svoje sobe. Savest mi se umirila kada sam čula da ni jedna majka sa malim detetom nije prisustvovala Liturgiji. Noć sa možda jedva tri sata sna ostavlja posledica…jaka glavobolja i slabost u celom telu me obuzima. Vlada predlaže da istog dana krenemo kući ako se ne osećam dobro. No, dosli smo sa namerom da ostanemo…a i Anastasija bi trebalo da se pričesti a to je jedino moguće u nedelju kada Služba počinje u 7 ujutro. I kada smo doneli konačno odluku da ostajemo, glavobolja i težina u telu su prosto nestali. Slava Bogu i Svetom Nektariju. Arhimandrit Josif, iguman manastira Svetog Nektrija, dolazi takođe sa Svete Gore i duhovnik je mongobrojne pastve… Tog dana je imao puno svoje duhovne dece na ispovesti, te niko od monaha nije bio siguran da li ćemo moći dobiti njegov blagoslov. No volja Božija bila je drugačija. Ugledali smo ga slučajno u dvorištu kako žuri ka manastirskim konacima. Možda ne bi bilo lepo da ga uznemiravamo, možda nas neće ni pogledati…. no odnekud setih se Očevih reči koje nam stalno govori:” Kucajte i otvoriće vam se.” Povikah skoro za njim : “Oče, oče molim vas, blagoslovite nas grešne!” I ne razmišljajući napravih jedan poklon pred njim. On se nasmeja, sve nas blagoslovi, a mene uz blagoslov blago kucnu po čelu i glavi. Ne znam šta je to značilo, ali ja sam to razumela kao “budi dobra i poslušna.” Malo smo porazgovarali, već je znao da smo Srbi i bilo mu je drago što smo eto, kao bratski pravoslavni narod posetili ovako veliku svetinju. Pozvao nas je da i u buduće, kad god poželimo dođemo u manastir Svetog Nektarija. Tog dana imali smo više vremena da porazgovaramo sa ocem Germanom. Proveo je tri godine na Svetoj Gori. Govorio nam je sa puno ljubavi o svom starcu –jeronda Jefremu. Saznali smo da je starac Jefrem imao jako težak život, počev od detinjstva. Kao jedino zdravo dete, morao je da radi teško još kao mali da bi mogao da prehrani porodicu. Kažu da ako je njegova porodica jedan dan jela lubenicu, sledeći dan bi jeli koru od lubenice. Toliko su oskudno živeli. Potom je došao drugi svetski rat, te je kao dečak bio više puta zarobljen od strane Nemaca. Zamonašio se sa 19 godina i otišao na Svetu Goru. Bio je iguman manastira Filoteja. Odatle je došao u Ameriku. Otac German ispričao nam je o čudu koje se dogodilo jednoj ženi iz Kalifornije. Žena je bila na operaciji. Njena duša napustila je njeno telo i ona je metar iznad operacionog stola mogla da posmatra sebe u ležećem položaju, i da čuje doktore kako govore o njenoj operaciji. Odjednom neko je ušao na vrata operacione sale, uhvatio je za glavu i počeo da gura nazad u telo govoreći joj: “Nisi još spremna, nisi još spremna, moraš da se vratiš nazad… kad sve prođe idi u manastir Svetog Antonija.” Posle operacije žena je sve to ispričala majci i pitala je da li je ikada čula za manastir Svetog Antonija. No majka nije znala ništa o tom manastiru. Ta žena je kasnije pronašla manastir Svetog Antonija u Arizoni i otišla kako joj je bilo rečeno. Kada je kao zadnja napuštala kuhinju posle večere, starac Jefrem je stajao kod vrata i blagoslovio sve koji su bili prisutni. Kada ga je videla žena je vrisnula i uzviknula: “ To ste Vi! To ste Vi!” Starac joj je rekao “Da, Nikoleta, da…to sam bio ja.” Eto čuda za koje ljudski um nema objašnjenja. Kao zaključak na sve rečeno otac German je dodao: “Ali nas neće spasiti nikakva čuda, već potpuna poslušnost našem duhovnom ocu.” U nedelju smo u prepunoj crkvi bili udostojeni da prisustvujemo Svetoj Liturgiji. Anastasija se pričestila. Nakon službe, blagoslova i primanja anafore, sa ocem Josifom i sa svim monasima u povorci, predvođeni ikonom Vaskrsenja Hristovog, uputili smo se ka kuhinji. Otpočeo je ručak. Zanimljivo je napomenuti da je tokom jela dozvoljeno piti vodu onda kada iguman da blagoslov. tj.skoro pred sam kraj. Posle podne zahvalili smo se svima na ukazanom gostoprimstvu. U hrišćanskoj ljubavi oprostili smo se sa nadom da ćemo se ponovo videti. Na samom izlazu sa manastirskog imanja susreo nas je jedan sveštenomonah koji nas je blagoslovio i rekao:” Još bezbroj puta doći ćete vi u manastir Svetog Nektarija.” Do same kuće pričali smo i sređivali utiske. Znali smo da smo nedostojni ovolike milosti i ljubavi kojom nas Gospod i Majka Njegova svakodnevno obasipaju. A šta mi nudimo za uzvrat- grešimo svakog dana prema Bogu, bližnjem i sebi…I nemamo baš ništa dostojno što bi smo mogli prineti Gospodu kao dar za sva njegova nebrojena dobra. Odjednom došla mi je u misli priča o Svetom Jeronimu. Ispričala sam je Vladimiru. Jedne badnje večeri molio se Sveti Jeronim na kolenima u Vitlajemskoj pećini. Obratio se Bogu: - Sveti Mladenče, kakav dar mogu da ti prinesem ja, siroti, nesrećni i grešni? Ja nemam ništa. -Ipak i ti Jeronime možeš da mi daruješ nešto! - začuo se glas Gospodnji. -Šta je to Sveti Mladenče? Šta ti ja mogu darovati?-upitao je Sveti sa strahom. Svoje grehe Jeronime!- odgovorio je Gospod. Suze su nam kao potoci lile od ovih reči Gospodnjih. Umorni ali radosni stigli smo svom domu tačno na vreme…Manastir Lepavina, naša Presveta Bogorodica Lepavinska, naš otac Gavrilo uvek čekaju na naš povratak…Akatist Presvetoj Bogorodici samo što je počeo na Radiju Blagovesti… Tekst i fotografije Bojana Popović 1.decembar 2009.

SVEŠTENIK MAKSIM PERVOZVANSKI: POST JE VREME DA SPOZNAMO SEBE U PRAVOM SVETLU Zamolili smo sveštenika Maksima Pervozvanskog, glavnog urednika časopisa «Naslednik», i oca osmoro dece da nam odgovori na neka pitanja o duhovnoj prirodi posta, o tome kako pravilno dočekati Novu godinu koja pada u vreme Božićnog posta.. Ljudi koji su vaspitani u sovjetskim tradicijama smatraju da je post izmišljen u carska vremena da bi se sprečili neredi nedovoljno uhranjenog naroda. Prema mišljenju stanovništva koje je lojalnije nastrojeno prema Crkvi, post je crkveni pronalazak koristan za zdravlje u vidu besplatne i dobro proverene dijetologije za sve slojeve stanovništva. Verujući shvataju post kao nešto sasvim drugo, a pre svega više kao duhovnu pojavu nego kao telesnu. - Sveti Tihon Zadonski je rekao da je samo telesni post bez duhovnog ništa, da mnogi poste telesno ali ne i dušom. U vezi sa navedenim citatom postavlja se pitanje: zar mi ne treba da postimo duhovno sve vreme, a za vreme postova da poštujemo upravo uzdržanje od hrane? - Da bismo odgovorili na postavljeno pitanje treba da najpre definišemo šta je to post. Govoreći o uzdržanju u postu, treba imati u vidu da to nije uzdržanje od nečega što je loše, već od nečega što je dobro. Takva vrsta uzdržanja postoji i van posta. Naprimer, ako smo u crnini, uzdržavamo se od zabava, to jest od stvari koje su potpuno prihvatljive u drugo vreme. A od toga što je samo po sebi loše, treba da se uzdržavamo sve vreme. Ali nema ničeg lošeg naprimer u tome što pijem mleko, ili čitam knjigu, ili slušam muziku. Meni se to svidja, ja time ne činim nikome štetu, čak ni samom sebi. Ali za ta dela, koja su čak neškodljiva, postoji nešto zajedničko, a to je: radim ono što mi se svidja. Da, postoje nedopustive stvari: štetne, grehovne, opasne, i ja ih ne radim, već prosto radim ono što mi se svidja. U postu se svesno uzdržavam od toga – što mi se svidja. Na osnovu ovog principa, neki sveštenici kažu da deca u postu treba da se uzdržavaju od slatkog (umesto proizvoda koji su propisani crkvenim ustavom). To se preporučuje iz dva razloga. Kao prvo da previše ozbiljnim uzdržanjem ne bi poremetili nešto u organizmu koji se razvija. Kao drugo, pošto sva deca vole slatko, s ciljem da ih ograniči upravo u tome što im se svidja. Ja sada neću govoriti o tome da li to treba raditi ili ne, i da li je to pravilno ili nepravilno. Ja želim da objasnim princip posta – kao uzdržanje od toga što nam se svidja, za šta smo veoma privezani, na šta smo navikli, ali što samo po sebi nije loše. - Zbog čega u vreme posta neprekidno nastaju eksplozije gneva, zlobe i sličnih negativnosti? - Ako govorimo čisto psihološkim jezikom, onda savremeni čovek neprekidno živi u stresnom stanju, a tog stresa se oslobadja time što radi ono što mu se svidja i što ga raslabljuje. Kada se toga liši, stres se pojačava, i čovek počinje da se gnevi, osudjuje itd. Na taj način post omogućuje da uvidimo svoje sopstvene strasti, koje počinju da isplivavaju na površinu. U tome je delimično jedan od smisla posta – spoznati sebe u pravom svetlu. Mi veoma često živimo ne videći sami sebe. Čak iako smo veoma skloni nekim strastima naprimer razdražljivosti, mi smo na njih već navikli i ne primećujemo ih. Post ih razobličava i daje nam mogućnost da ih uvidimo. Treba primetiti da za neke vernike post predstavlja samo akt poslušanja Crkvi, jer zbog navike on kod njih već ništa ne razobličava. Mnogi i u obično vreme vode dovoljno uzdržan način života, tako da im post čini 200 dana u godini. Ali ako nekim ljudima post ništa ne razobličava, on većini ljudi omogućava da vide sebe sa strane. Ti vidiš u kakvo stanje upadaš i ne možeš sa sobom da izadješ na kraj. To je povod da shvatiš da si razdražljiv čovek i da treba da počneš s tim da se boriš. Ali to nije povod da se ne posti. Treba znati za tu zakonomernost i biti spreman za nju. Takodje treba pojačati molitvu. Ako stalno ne čitate jutarnje i večernje pravilo onda to treba početi raditi. Možda treba da počnete da radite i poklone, ili da idete češće na službe u crkvu. U postu se bavimo pokušajem da malo očistimo svoju dušu, a za tako nešto dušu treba ispunjavati. Nije rečeno samo «uklanjaj se od zla» već «uklanjaj se od zla i čini dobro». To znači da ako svoju dušu ne budemo ispunjavali dobrom, ona će biti ispunjena zlom. U tom smislu je korisno čitanje duhovne literature, što takodje predstavlja sastavni deo posta. Ako recimo čitate dobru istorijsku literaturu onda ima smisla zameniti je u postu sa duhovnom, kako bi se vaše misli i osećanja usmeravale ka uzvišenim stvarima. Bezuslovno knjige iz istorije predstavljaju dušekorisnu literaturu, ali možda se i od toga treba uzdržavati. Ako čitate detektive, od kojih obično ne možete da se odvojite, a da ne govorim o Darji Doncovoj, onda se u postu naravno od toga treba uzdržavati i čitati istorijske knjige. Takodje treba biti razuman u izboru duhovne literature. Ne treba čitati prvu knjigu koja vam je dopala ruku, ili onu koju smatrate najpravilnijom. Treba čitati ono što vam se svidja. U velikim pravoslavnim knjižarama ima nekoliko hiljada raznih knjiga. Ako kod kuće nemate sopstvenu bogatu biblioteku, ima smisla svratiti u knjižaru, provesti u njoj pola sata-sat prelistati knjige i izabrati ono što bi vam bilo interesantno. - Kako odrediti razumnu sredinu, svoju meru uzdržanja? - Kao prvo, opitnim putem, kao drugo savetom opitnog učitelja, sveštenika, ako on postoji. Ali u drugom slučaju važno je shvatiti da ne živeći u manastiru pod neprekidnim nadzorom duhovnog učitelja, a dolazeći u crkvu s vremena na vreme i jednom mesečno detaljno razgovarajući sa sveštenikom, i kratko se ispovedajući jednom u nedelju-dve, nemate mogućnost da vas sveštenik realno sagleda i da vas vodi. U većini slučajeva sveštenik prosto translira neka pravila. Ali on nema uvek mogućnost da pristupi individulano. Ima situacija kada čovek živi po poslušanju. Ali u većini slučajeva to nije tako. I zato ne treba čak ni «igrati» na to i misliti da živimo po poslušanju, kada u stvari živimo po savetu. Naravno duhovnik treba da zna kako postite i čega se lišavate. I naravno treba slušati savet sveštenika jer on ima iskustva te će vam nešto i podkazati i na nešto vas upozoriti. - Poznato je da su se fariseji veoma brižljivo pridržavali zakona pa tako i u odnosu na post, ali im to nije smetalo da odbace Boga. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju? - Važno je shvatiti sledeće: kada čovek počne da čini neko dobro delo, da nosi podvig telesni ili duhovni, onda se pojavljuje ozbiljno iskušenje da počne sebe da smatra boljim od drugih. Naprimer ako ti počinješ da živiš kao pravoslavan čovek, ti sebe smatraš mnogo gorim od svih ostalih pravoslavnih, ali već u poredjenju sa onima koji su van crkve, smatraš se boljim. Treba se truditi to izbegavati. Ne treba smatrati da post predstavlja vašu zaslugu, to je samo metod da se pomogne samom sebi. To nije zasluga niti podvig u tom smislu da ste učinili nešto veliko i postali bolji, čistiji i iznad drugih. Prema drugima ne treba da se odnosimo nadmeno ili sa osudjivanjem. - Ali post nas objektivno čini i čistijim i boljim. Zar to nije normalno da se time ipak malo pogordimo? - Ne, to nije normalno. To je kao negativ koji želimo da izbegnemo ali je to veoma komplikovano. Zbog čega su fariseji prozvani u istoriji zajedničkim imenom, iako su to bili konkretni ljudi i sigurno ne najlošiji? Farieseji su bili potencijalno bolji deo izrailjskog društva, to su ljudi koji su se trudili da ispunjavaju zakon. Danas u Rusiji 80% stanovništva nazivaju sebe pravoslavnima, ali veoma mali broj realno pokušava da živi po zapovestima, posećuje hram Božiji i ispunjava crkvena pravila. To su kao neki najsavremeniji fariseji u dobrom smislu te reči. Druga je stvar što ispunjavanje pravila, težnja da se živi pravedno, onako kako je pravilno, veoma često dovodi do preuznošenja svoje sopstvene pravednosti. Čovek počinje da smatra da ukoliko je on nešto uradio znači on je sada dobar, i nečega dostojan. - Šta raditi u vezi toga? - Stvar je u tome što se s Bogom ne sme igrati igra: Ti meni ja Tebi to jest računati na to da ukoliko sam ja nešto uradio znači ja sam postao nečega dostojan. To u principu ne funkcioniše. Ko je od nas čistiji i bolji – to je veoma diskutabilno pitanje. Ne kaže se slučajno u Svetom Pismu da će mitari i bludnici pre vas ući u Carstvo Nebesko. Zbog čega su oni realno bolji od nas vernika? Ne, prosto oni imaju iskreniju i čistiju težnju da budu bolji, težnju da budu sa Bogom, težnju ka Hristu. U tome je opasnost zakona: duša ispunjena nečim pseudoduhovnim, postaje zatvorena za istinsko primanje Boga. Što se tiče toga šta s tim raditi, kao prvo treba shvatiti da smo mi svi različiti i Gospod nije prizvao pravednike već grešnike na pokajanje. Apostol Pavle kaže – nema medju vama mnogo umnih, nema medju vama mnogo razumnih, nema medju vama mnogo poznatih. To jest u stvari mi ljudi koji smo došli u Crkvu samo smo pozvani da postanemo so zemlji i svetlost svetu. I zbog toga treba neprekidno po tom pitanju da slušamo zaslužene prekore: «Vi takvi pravoslavni idete u crkvu, ali pogledajte kakvi ste. Vi ste prosto loši ljudi čak i po opšteljudskim kriterijumima: zli, zavidni, nepravedno osudjujete, neprekidno nešto zahtevate od drugih». Koliko puta sam mogao da čujem od muževa parohijanki odgovor na pitanje: «Zašto ne ideš u crkvu?» - «Moja žena ide. I svaki put se vraća tako zlovoljna i navali na mene. Šta ja tamo da radim? Ja ne želim da postanem takav, bolje da u Boga verujem tiho, kod svoje kuće». To jest ispunjavanje pravila crkvenog života ne znači da smo već postali bolji. Ipak to ne znači da ne treba da poštujemo zapovesti i da prestanemo da idemo u crkvu. To bi takodje bilo nepravilno. Post treba shvatiti kao borbu a ne kao period posle koga postaješ bolji. U savremenim školama i savremenim porodicama, čak i pravoslavnim, ne uči se ništa o iskustvu te nevidljive borbe. A mi kada počnemo da postimo stupamo u borbu sa drevnim neprijateljem ljudskog roda, iskusnim, jakim. Pritom ne ulažemo napore da izučimo pravila te borbe ili čak prosto prenebregavamo ozbiljnost situacije, isto kao u sledećoj anegdoti: Vasilije Ivanovič je došao u Japan i imao je tamo susret sa karatistom. Kada se vratio, pitali su ga: «I kako je bilo?». A on je odgovarao: «A kako – blesav sam. Pošao sam sa golim štapom protiv sablje». Tako i mi, krećemo u borbu sa golim štapom protiv sablje. Ne shvatamo kako neprijatelj deluje protiv nas. I idemo u tu borbu sa gordo razvijenim zastavama misleći da ćemo lako osvojiti to mitraljesko gnezdo, a to se realno ne dešava. I ima mnogo postradalih. - Da li možete da posavetujete neku literaturu na tu temu? - «Nevidljiva borba» Nikodima Svetogorca, «Šta je to duhovni život i kako ga voditi» svetog Teofana Zatvornika, može se čitati Nil Sorski koji je napisao dobru debelu knjižicu «O duhovnom životu». Treba znati elementarne stvari, kako je duša ustrojena, koji zakoni postoje u njoj, šta su to pomisli koje primamo, kako da se odnosimo prema njima. Treba shvatiti kako sve to funkcioniše, a mi to ne razumemo i hvatamo se u najjednostavnijim minskim poljima, bivajući daleko od pozicije. Odrekli smo se mesa ili pravimo trideset poklona dnevno, čitamo pravilo i Pokajni kanon i mislimo da smo spaseni. Ali to je glupo i naivno. Rad nad dušom je najsloženiji proces. Pokušajte zaista da se odreknete neke svoje navike, pokušajte da izmenite svoju dušu samo pet centimetara. I biće teško. A mi mislimo da smo sveti. I to je jedan od najvećih problema i ja ne znam kako mu pristupiti. Naše strasti nikud ne nestaju, one samo jačaju, pronalaze nove forme, transformišu se, mimikriraju, prelaze iz jedne forme u drugu. Promeniti sebe je veoma teško, postati istinski bolji je najteži proces. Ali to ne znači da mi ginemo. Da li je razbojnik na krstu postao savršeniji, da li se približio svetosti, zašto ga je Bog spasao? Zbog toga što je priznao svoje nesavršenstvo. Realno, objektivno nesavršenstvo. - Prelazeći na temu telesnog posta, želela bih da razjasnim sledeće pitanje. Čula sam da postoji nekoliko stepena poštovanja posta. To jest zna se da se u vreme posta ne jede meso, ptica, mlečni proizvodi, jaja, puter. A šta je sa ograničenjima u ribi ili biljnoj masti – da li je to prema sopstvenim snagama? Da li su pravila posta za sve jednaka ili postoji nekoliko stepena: za monahe, za mirjane? - Pravila posta su za sve jednaka. Postoji crkveni ustav koji se realno ne poštuje, i postoji opštecrkvena praksa koju je poželjno poštovati. Pritom treba svemu razumno pristupati. Božićni post kao i Petrovski su sa ribom. Ja neću sada govoriti o tome šta je u ustavu napisano, to se može pročitati. Po opštecrkvenoj praksi to je post u kome se uzdržavamo od mesa i mleka, ali je razrešena riba i biljna mast. -Svaki dan? - Ovde postoji razna praksa. Ako je strogo onda je riba razrešena u veoma ograničenoj količini. - Kojih pravila da se pridržava srednjestatistički verujući mirjanin koji je ne tako davno ocrkovljen? - Treba da posti tako kako je prihvaćeno u opšteprihvaćenoj praksi: ne jesti ribu sredom i petkom. Ako neko može više da se približi ustavu, jesti ribu subotom i nedeljom (Božićni i Petrovski post), dok biljna mast takodje nije razrešena svaki dan. Sva pravila su detaljno opisana u Tipikonu. Tamo je naprimer rečeno da ukoliko je polijelejna služba, onda se riba može jesti. Ali kako ćete vi to da odredite: kada je polijelejna služba, a kada ne? Vi ne idete svaki dan u crkvu. U praksi se pravila Tipikona obično ne poštuju strogo, uzimajući u obzir delimično naš severni koeficijent. Prema nepisanom pravilu, biljna mast se jede uvek, a riba do drugog januara. Od drugog januara počinje post bez ribe. Proizilazi da se riba još može jesti za Novu Godinu. - Da li postoji još nešto važno što treba zapamtiti u vezi posta? - Postoji nekoliko razloga zbog kojih poštujemo post. Govorili smo o tome da uzdržanje u postu izoštrava naše osećaje, ali s druge strane i našu sposobnost za primanje duhovnih stvari. Sit stomak je gluv za učenje i molitvu. I zato da bismo mogli da osetimo Boga i vodimo smisaoni duhovni život, potrebno je da budemo uzdržani. preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3513.html prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

ODBRANIMO BOGOSLUŽBENI POREDAK U CRKVI http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/1034_father_Sasha_thumb.gif&size=500 U poslednjih nekoliko godina bili smo svedoci totalne destrukcije našeg naroda na svim nivoima: na nacionalnom, na državno-političkom i na crkvenom nivou, koji dolazi kao kulminacija i posledica opšteg nacionalno-moralnog pada u kome se trenutno nalazi naš narod. Ovo zabrinjujuće stanje u našoj crkvi ogleda se najviše u narušavanju bogoslužbenog poretka kao osnovnog vidljivog činioca jedinstva jedne pomesne crkve. U poslednje dve godine ove promene u ustaljenom bogoslužbenom poretku prelaze u jedan vid verske histerije izražene u netolerantnosti prema sveštenstvu i monaštvu čija je jedina krivica što poštuju odluku Svetog Arhijerejskog Sabora o pridržavanju utvrđenog bogoslužbenog poretka, poretka za čiju su se doslednost u sprovođenju zaklela i sva jerarhija SPC. Jasno je da se ovakva necrkvena i protivkanonska pojava u nijednoj ozbiljnoj crkvenoj organizaciji ne može tolerisati, ali u našem slučaju opšte nacionalne dezorjentisanosti i pometnje koja se prenosi i na Crkvu, ova pojava nesmetano se primenjuje u praksu od strane pojedinih crkvenih velikodostojnika koji ne biraju sredstva da svoja lična Liturgijska i verska shvatanja sprovedu u delo, a sve pod okriljem obnavljanja ‘’zaboravljene tradicije’’ poznate, očigledno samo njima.U ovoj neprimernoj kampanji prekoračene su sve granice jednog crkvenog dijaloga, ili bogoslovske rasprave, upotrebom sredstava javnog informisanja kao oruđem za atak na one sveštenoslužitelje koji se ne pridružuju ovom novom pokretu unutar naše Crkve. Najvrelije teme na internet stranicama i u novinama postale su izvesne izjave pojedinaca neprimerne njihovom visokom dostojanstvu u Crkvi Hristovoj. Usled čestih incidenata koji se dešavaju tamo gde se ne primenjuje odluka Svetog arhijerejskog sabora o bogoslužbenom poretku, stvara se pometnja kod vernika Srpske pravoslavne crkve. Patrijarhova bolest i nemoć stvaraju još bolju klimu za propagiranje ove ideje tzv. ‘’obnove liturgijskog života’’ Crkve. Činjenica je da je ova razjedinjujuća pojava u Crkvi naveliko procurila u javnost i postala deo dnevne rasprave na srpskim pijacama, trgovima i šetalištima. U čitavom vrtlogu obmana, beskonačnih ucena i uslovljavanja koje sprovodi Međunarodna zajednica pod parolom demokratije i ljudskih prava, ova pojava u Crkvi dolazi kao ulje na vatru ili so na ranu našoj Crkvi i našem narodu. Za sve ove godine iskušenja i stradanja, jedina sigurna staza kojom je naš narod hodio i koje se držao bila je Srpska crkva. Ali sada se i ta staza gubi i zatire kroz neprirodne i Crkvi i crkvenom poretku strane reforme koje sve više poprimaju razmere jednog razdora koji neosporno postoji, ali samo još nije ozvaničen. Dakle, u ovim teškim vremenima smutnje i rasparčavanja Srbije kroz otimanje Kosova i Metohije, kao duše i jezgra nacionalnog i duhovnog identiteta srpskog naroda, naš narod je još više zbunjen i rastrgnut posmatrajući izvesne incidente u crkvenom životu. U izvesnim slučajevima narod je bio prinuđen da brani svoju Crkvu i njen poredak na način na koji je znao i onako kako je svoju pravoslavnu veru doživljavao kroz vekove svoga mukotrpnog, ali ponosnog postojanja na vetrovitom Balkanu. Varali su se oni koji su mislili da srpski narod ne poznaje Svetu Liturgiju i da će mu se tek tako lako i eprimećeno podmetnuti tzv. ‘’obnova liturgijskog života’’. Da naš narod ne zna šta je srpsko pojanje; da ne zna da srpski vladika kada ne služi treba da nosi kamilavku na glavi, a kada služi da treba da nosi mitru, jer je duhovno krunisana glava. Nedavno smo bili svedoci nemilih slučajeva i na ovim stranama, kada se prenebregla ustaljena praksa bogoslužbenog poretka. Takođe, bio sam prisutan u ovčarsko-kablarskom manastiru Sretenje, 2003. godine, kada je na Svetoj arhijerejskoj Liturgiji nedostajalo duha smernosti, trpljenja i ljubavi. Pošto su za ove reformatore svi koji se drže dosadašnjeg ustaljenog bogoslužbenog poretka i poštuju odluku Svetog Arhijerejskog Sabora taoci zapadnog terzijansko-mogilovskog uticaja koji je tobož došao kroz Karlovačku mitropoliju, nema potrebe ulaziti u dubinu ovoga spora jer to nije ni potrebno, ali moramo naglasiti samo dve neosporne činjenice od kojih je jedna istorijska, a to je da je Karlovačka mitropolija, u periodu od 1710. pa sve do obnavljanja Srpske patrijaršije 1920. godine,bila rasadnik znanja i obrazovanja i neprikosnoveni nosilac verske i nacionalne buktinje srpskog naroda, koja je obasjavala sve porobljene srpske pokrajine kroz tamu petvekovnog turskog ropstva. Ona je u kanonskom smislu održavala u kontinuitetu crkvenost, nacionalni i verski identitet ne samo srpskog, nego i drugih naroda, štiteći ih od unijatske propagande. Sve u svemu najkraće i najsažetije rečeno: kada Srpske crkve nigde drugde nije bilo, bilo je u Karlovačkoj mitropoliji. To su činjenice koje se ne smeju prenebregavati. Druga neoboriva činjenica, kojoj se sva ljudska filozofiranja i umovanja ne mogu suprostaviti, jeste da je Sveti Arhijerejski Sabor jasno i nedvosmisleno doneo odluku da se do daljnjeg ima služiti po ustaljenom tipiku. Sva tumačenja ove odluke u nekom drugom smislu, tj. da novouvedena Liturgija predstavlja upravo to ustaljeno bogosluženje, ista su kao i tumačenje Evropske unije koja nam ‘’pomaže’’ otimajući nam najsvetiji deo državne teritorije. Osnovni princip funkcionisanja Crkve jeste sabornost i bez ove karakteristike Crkva i ne može postojati, te ne možemo a da ne konstatujemo da ove promene dovode do suprotnosti stavova, što može da uzme i šire dimenzije. U Crkvi ne postoji nikakav dualizam,i stvari su jasne: ili smo u Crkvi ili van nje! Postavlja se nezaobilazno pitanje svima nama koji radimo na njivi Gospodnjoj na ovom kontinentu i koji priželjkujemo da crkveno jedinstvo konačno zavlada i u ovom delu Crkve, a to je: kako ćemo uspostaviti crkveno jedinstvo na ovim stranama pozivajući se na odluke tog istog Sabora, kada se odluke tog istog Sabora ne poštuju u otadžbini:! Na koji autoritet ćemo se pozvati u odbrani kanonskog poretka na ovom kontinentu, ako se taj vrhovni autoritet naše Crkve osporava u otadžbini. I suviše je naša Crkva na ovom kontinentu propatila i još uvek pati zbog nesrećnog raskola od pre više od 40 godina, koji nije zadirao u Liturgijska i dogmatska pitanja. Pa zar nam je potreban još jedan raskol mnogo širih i dubljih razmera?! Isuviše je veliki broj i onih koji o ovome problemu ćute i misle da će sam od sebe isčeznuti, ali naprotiv, ova epidemija narušavanja bogoslužbenog poretka i ‘’modernog bogoslovlja’’ je počela polako da se širi i na ovu stranu okeana. Zato ustanimo svi u odbranu kanonskog poretka naše Crkve i ne dozvolimo nikome da nam u ovim smutnim vremenima unosi pometnju i nemir kada nam je nacionalna sloga i crkveno jedinstvo potrebno, više sada nego ikada! Ostaje da se molimo Bogu, Svetom Savi, Svetom vladici Nikolaju i Sv. avi Justinu da nas sačuvaju od svakog zla i da moralno podržimo našu hrabru braću sveštenoslužitelje u otadžbini, koji imaju hrabrosti i revnosti da se suprostave svemu što narušava bogoslužbeni poredak. Hram Sv.Nikole, Omaha Tekst: Jerej Saša Petrović, Paroh hrama sv. Nikole, Omaha, Nebraska Preuzeto sa: http://www.serborth.org/files/path/julyaugustsrbpages.pdf

RASTROJSTVO SVEKRVE, SNAHE I MUŽA POGREŠNA TRIADA Snaha i svekrva, to je priča za sebe. Moderna žena danas ima često problem sa svekrvom. Svekrva zna biti prepametna. Brzina kojom se snaha kreće i svekrvin ritam, tu nema sklada. Ne možemo tražiti od svekrve da se mijenja u tako poznim godinama. Ona nam je data uz muža i nametnula se polako. Muž kao da je iščezao u ovom ženskom ratu.. Preko svekrve se često razotkrivaju neskladi u našem životu. Njena riječ, ponekad i otrovna, je kao mač. Svekrva je ponijela svu odgovornost života i ima iskustvo i znanje koje nikako ne smijemo da podcjenjujemo. Naš muž ne shvata svu težinu situacije kao muškarac koji nije u stanju neke idiome ženskog jezika da pojmi. ( Eto, već podcjenjujemo muža…) Pitanje koliko je svrsishodno u taj sukob uopšte muža uvlačiti. I u krajnjoj liniji zašto se suprotstavljat svekrvii? Time samo zlo na zlo množimo. Da li je moguć mir između snahe i svekrve? Svekrvino znanje može biti na dobrobit cijele porodice. Ipak svekrva nije centar oko koga se vrti naš život. Ona je alarm po svemu sudeći, alarm koji alarmira da nešto nije u redu. Toliko dilema i otvorenih pitanja oko svekrve i snahe. Muž i žena su jedno, oni su prvi i primarni porodični krug, ali kao što moderna žena ima svoju karijeru i svoje dostojanstvo, tako i svekrva očekuje da se ispoštuje i njena dostojanstvena uloga kao majke čovjeka s kojim smo u braku i koji je možda i otac naše djece, ni manje, ni više. Možda želi i po nekom dubljem instiktu i da moderna mlada žena ispoštuje dostojanstvo svog muža, a njenog sina ako ga je već izabrala da živi sa njim. Zašto ga je birala zaista? Problem se zapetljava onda kad svekrva nije duhovna, već samo snaha ili obratno. Tako da svekrva nije prijemčiva za duhovnu pouku o odnosima u braku i porodici. Onda ljubavi radi je potrebna dugotrajna žrtva i molitva jednih za druge, baš dugotrajna. Naravno poznate su ljubomore i zavisti na žensko-ženskoj liniji između žene u najboljim godinama i žene u zrelijim godinama koja se već pribojava da će postati baka, zatim nezdrave relacije u odnosu između majke i sina gdje nijedna žena nije dostojna njenog djeteta, a na koncu kao snaha ne zaboravimo da ako slažemo i prikrijemo nešto mužu, svekrvi to ne možemo prikriti, jer i ona je žena. To je već tema za jednu drugu priču. Ako smo se znači našli u nezahvalnoj ulozi snahe, zaista možda prvo pitanje i treba biti upućeno nama samim, zašto smo se uopšte udavali i šta je zapravo naša prvobitna uloga kao supruge, jer svekrva je majka našeg muža, ako nju ne volimo kako da njenog sina volimo i da li uopšte imamo dovoljno poštovanja i ljubavi prema sopstvenom suprugu. Podsjetimo se da li je naš muž uopšte gospodar u svojoj sopstvenoj kući. Taj osjećaj mu je potreban kao Caru Asviru iz biblijske Knjige o Jestiri. Običajni zakon u patrijarhalnim zajednicama potekao iz starozavjetnog ili novozavjetnog duha je znao blagovremeno da ponudi uputu budućim supružnicima i njihovim roditeljima. Govorilo se naime da pazimo s kim se vežemo na vrijeme, iz koje porodice i kakva majka, takva kćerka, kakav otac, takav sin. U seoskim zajednicama, zabačenim predjelima gdje nije bilo puno migracija na relaciji selo – grad, otadžbina – biječli svijet, pa ni ratovi gdje nijesu dopirali, sama zajednica je bila u stanju da pruži jake regulacione okvire za nadolazeće navale bijesova između ženskih članova patrijarhalne zajednice i pripomogne stabilizaciji porodičnih odnosa. Strah od Turaka recimo za vrijeme robovanja našeg naroda i uopšte strah od vanjskog faktora prekrivao je neke unutrašnje konfliktne potencijale kao npr. na liniji svekrva-snaha, a uostalom patrijarhalni domaćini nijesu željeli da ponavljaju greške srpske srednjovjekovne vlastele koja je izgubila zdrave jevanđeoske relacije u porodici, pa je i to dovelo do propasti Carstva. Situacija cijelog naroda je zahtjevala trpljenje, porodice su bile mnogobrojnije i poreski sistem kod Turaka je bio drugačiji, pa osnovna porodična ćelija muž-zena-dijete koja je karakteristična za novovjekovno doba, u patrijarhalnim zajednicama je igrala manju ulogu. Danas trpljenje takve vrste možda nije potrebno. Malo je i muškaraca i žena koje bi danas trpile suživot u velikim zadrugama. Dugoročnu nemogućnost takvog života u modernom društvu pokazale su i neuspješne hipi-zajednice iz 70ih godina 20.vijeka, a i komunistički neuspjesi na planu svaštarenja s ženama i imovinom. Danas je moguća kao i u svim vremenima pažnja, ljubav, smireniji pristup, jednostavnost, traženje ljepote u drugom, pa čak i u svekrvi i dobri odnosi u široj rodbini,… udjelimo i neki iskren kompliment svojim bližnjim. Obratimo li se duhovniku za pomoć po to ovom osnovnom pitanju, zaista ne očekujmo samo čuda i olakšanje kroz raspredanje priče i klevetanja, jer to možemo i sa susjedama uz kafu, nego pokušajmo i sebe da preispitamo koliko smo sazreli i koliko zbog naše nezrelosti ili pak gordosti smo dobili baš takvu svekrvu na vrat i pitajmo duhovnika koje dio Biblije i Jevanđelja bi nam bio na korist u datim okolnostima čitati i dosta bi nam pomoglo u ovoj očajnoj situaciji kada bi se pozabavili malo duhovnim odnosom u zdravim neostrašćenim familijama i rodbinama. U Bibliji se pominje često slučaj kad su muževi neposlušne i ohole žene napuštali i tražili sebi druge, neke sirote i krasne djevojke koje su zasluživale svaku pažnju i koje su provodile duge sate i noći pripreme da se udostoje te počasti da s vašim bivšim mužem razmene makar i pogled i koje sigurno nisu bile jezičave, već diskretne i suštinski pametnije od bivših snaha . Tu se pojavljuje sasvim nova trijada. Vaš već bivši muž, vi i nova mlada. Svekrva je i tu mogla biti naš tajni savjetnik ili naš kobni neprijatelj, ali i našu svekrvu smo potcenjivale kao i celu rodbinu s kojom smo se orodile s muževljeve strane. Zaboravile smo da su i jedan i drugi ogranak familije nama postali svojta. A starije žene su znale mudro nekad da govore: „Dobro je imat svoga i u gori vuka.“ Zaista mi ne možemo do kraja znati žašto smo se baš orodile s ovim ljudima koji su rođaci našeg muža sve dotle dok se ne izborimo do spoznaje kroz ispovijest i priznanje sopstvenih grešaka, a to može trajati, zavisi od našeg duhovnog preobražaja i truda. Da li smo zaista u stanju da priznamo svoje greške ili smo bezgriješne, pa nam više niko ne treba, niti muž, niti rodbina, same smo sebi dovoljne. Podsjetimo se malo i da druge žene imaju slične probleme i da među rođacima i rodbinom vladaju slične ideje što opet ne znači da treba s njima se da se savetujemo, jer one ni same ne mogu sebi pomoći i onda u stvari samo klevetamo sopstvenu svekrvu i muža s rodbinom da nam bude lakše i da nered u glavi poredamo u fioke kao što generalno čistimo stan ne bi li imale iluziju reda. Čuvajmo sebe i svoje, jer ne želi nam svako dobro. Možda ima nekih koji nam zavide i na ovo „malo sreće“ što imamo: na poslu ili na mužu ili na djetetu, na lijepoj garderobi. Hrišćani bilo da su u braku ili bezbračni uvijek imaju svoje borbe radi duhovnog usavršavanja hteli to ili ne, pa tako sad se nalazimo na polju braka. Čuvajmo se od zla i čuvajmo svakoga od zla, pa će i nas Bog da sačuva u onaj potrebni dan. Slušajmo i svog muža, pomozimo mu, ne podcjenjujmo ga, gledajmo da i iz našeg roda ljudi budu na korist i dobrobit cijeloj familiji. Ne zvuči moderno ovaj savjet niti se može pročitati u revijama sa princezama iz Holivuda ili sa veropskih dvorova, ali budimo realne naš Holivud, to je naša svekrva. Ne plašimo se ipak s kad se pojave ovakvi problemi sa svekrvom npr. ili slični, jer svaki brak je istovremeno i izazov na borbu i šansa da se i naš život i naše porodice ustroji po Božijem liku i obličju i da ne zaboravimo da je cilj da uzrastemo do zajedništva s Bogom, pa i kroz brak, a ne samo kroz karijeru, i baš ta borba i izazov priča nam skrivenu priču o nama, na čemu treba da radimo da bi sazreli duhovno, a to znači sveukupno i na psihološkom i na intelektualnom i na osjećajnom planu. Svekrva odjednom postaje osoba koja nam poput „milosrdnog“ anđela na indirektan način ukazuje koji su naši propusti kako lični, tako i bračni. Vrlo često kad muž nama nema šta više da kaže, ulogu glasnogovornika preuzima ona koja ga je rodila, a to je majka. Zato slušajmo šta nam to govori svekrva, a onda poslušajmo supruga. Možda smo prestale da sarađujemo s mužem i smatramo ga kao već odbačeni trofej, a cilj prvobitni u ono vrijeme kad smo sanjarile i bile tako zaljubljene je da predamo život jedno drugom, a možda smo mi njemu u stvari trofej. Raspravimo zaista sve razloge nesuglasica i lagano se odvojmo od svekrve, uspostavimo sklad i jedinstvo. Nije nam potreban strani posrednik u vidu svekrve, strine, dobronamjerne tetke… To nije nimalo lako, emancipovati se u ovom pogledu, jer ovdje je potreban veliki stepen saosjećanja, suptilnosti, napora, a ni sopstveni roditelji nam tu ne mogu pomoći, ja nisam više samo mamina i tatina kćer. Takođe ovdje nijesmo spomenuli momenat kada dođu djeca i tu žrtvu polaganja života za bližnje...Tu se priča još više zapetljava i da ne bi sad hitali i ka abortusima, vratimo se ka predivnim momentima braka i ljubavi. Spomenimo na ovom mjestu one kraljevske krune na vjenčanju u crkvi koje označavaju da bračni par postaje kraljevski par. Često muž i žena zaborave da imaju svoje kraljevstvo i da s tim u vezi moraju održavati i njegovati vanjske poslove s rodbinom, društvom, širom ljudskom zajednicom. Ko nije uspio dobro da savlada upravljanje porodičnim kraljevstvom ili samim sobom teško da može i dati pravi izbor recimo na glasanju za političke stranke i teško da može vlast na državnom nivou pravilno da vidi, jer teško da uspjeva bistro da procjeni šta je istinski u interesu porodice i šireg okruženja. Ne treba mu ni pratiti političke kampanje ili da se angažuje oko izbora. Tu domaćin i domaćica postaju neumitno predmet manipulacije u velikim političkim igrama, jer ni igru oko svekrve nijesu dobro odigrali. Pored vanjskih poslova jedno kraljevstvo ili pak carstvo sem svekrve ili nekog drugog savjetnika i posrednika sa strane, a to može biti i najbolja prijateljica, ima i svoje ministrastvo finansija, ministarstvo za školstvo koje određuje duh vaspitavanja djece…i još mnoge druge ustanove. Sve je tu važno, svaka karika u lancu. I upravo tamo gdje lanac puca, tu se događa upad stranca iz bliže ili daljnje okoline, u našem slučaju svekrve koji je možda bio isprva dobronamjeran da se pomogne mladom bračnom paru što je prirodno, ali kasnije svekrva postaje domaćin i recimo od ministarstva za kulturu i obrazovanje djece odjednom preuzima vanjske poslove, ministarstvo zdravlja, turizma, vjera ( uvode se novi kultovi, nekad i magijski..) To su lažne trijade. Sve je to prilično nepravoslavno. Naslov našeg teksta govori o pogrešnoj trijadi, da bi se izbjegle takve trijade, vrijedno bi bilo proučiti u praksi i primijeniti učenje istinitom o Trojstvu: O Svetoj Jednosuštnoj i Nerazdjeljivoj Trojici. Učeći principjelno kako Sveta Trojica „funkcionišu“, Otac, Sin i Sveti Duh i ko od koga ishodi, ko je kome poslušan i cijeli odnos sve tri božanske ličnosti što je objašnjeno i u Simvolu Vjere koji ne bi trebalo samo mehanički čitati, vjernica i vjernik mogu dosta da nauče i o tome kako će porodične, poslovne i druge trijade da ustroje i tako svoj život još više približe Božanskim izvorima. Mi imamo u Starom Zavjetu predivni primjer Rute i njene svekrve i Voza gdje plemeniti odnos dvije isprva nesretne žene, snahe i svekrve dovodi do pojave trećeg plemenitog čovjeka po Božijem promislu Voza u njihovom životu, i gdje se iz novog braka rađa predak budućeg Cara Davida. Divno u ovoj priči je dugotrajno ustrojavanje tamo gdje nije bilo moguće odmah postaviti sve na svoje mjesto, ali Bog u svojoj premudrosti putem milosrđa i istinske ljubavi sve dugoročno i dobro ustrojava. A znamo da je na koncu svega ovoga, ovog mukotrpnog puta se rodio niko drugi do Gospod Isus Hristos iz doma Davidova. Tako da ne treba očajavati, jer mi ne znamo zašto smo se baš našli u ovoj porodičnoj situaciji ili nekoj drugoj i gdje će nas to dugoročno odvesti. Na nama je da pokažemo svoju dobru volju i da nađemo put istine koji nas vodi ka vječnom Izvoru Života i radosti u tajanstvenom Carstvu za koje smo se već crkvenim brakom i krunisanjem opredjelili i gdje je kraj svih naših briga i stradanja. Radomir Vučić, 6.-7.10.2008 ____________________ Poštovani Oče Gavrilo! Najprije, da pohvalim brata Radomira na sveobuhvatnoj analizi odnosa muž, snaha, svekrva. Zaista sagledano iz svih uglova i vrlo kompleksno pitanje, na čijem poremećaju se može tumačiti i pojava feminizma, raspadanja braka, mnoštvo nevjenčanih brakova ili tzv. zajedničkog života koji je popularanu zapadnoj civilizaciji. Po mom dubokom uvjerenju korijen poremećaja je u poljuljanoj i suštinski nefunkcionalnoj porodici koja produkuje djecu sa pogrešnom ili ,da ne kažem grubo, lošom slikom poretka otac , majka, djeca. Žene dolaze ili se nameću u prvi plan u porodici i tako se dugoročno kroz generacije zarobljavaju. Ja sam, može se reći emancipovana , školovana žena. Moj otac je mnogo ulagao u moje školovanje, jer je želio da budem materijalno samostalna i da ako ne daj Bože upadnem u neku lošu porodicu ne zavisim od dobre volje svog muža ili njegove porodice. To je iz njegovog ugla zaista bilo pozitivno i želio mi je dobro. Sa druge strane ima familija koje za snajku priželjkuju finansijski samostalnu ženu da se njihov sin ne bi prepopteretio ili kojim slučajem izdržavao svoju ženu. Stara dobra vremena prolaze za nas žene. Većina mlađih žena se nalazi u sukobu sa samim sobom, raskol između samostalnosti i karijere i sa druge strane ušuškanog i zaštićenog života pored muža koga volite i koji vas voli. Svekrve su isto žene i stalno prave paralelu svog života i snajinog života i naravno da zavide na samostalnosti koje snaje imaju, ali ne vide žrtvu koje današnje žene prinose svojoj samostalnosti. Muškarci su tu naravno sve ugroženiji i materijalno i psihološki i to još više zapetljava naše odnose. Oni postaju slabi i nesigurni i kao da se unaprijed predaju u ovoj borbi. Muškarci sve više popuštaju, jer i njima godi da imaju ženu koja je ugledna i zarađuje novac , a žene sve manje slušaju i eto propasti. Ovo je moj mali doprinos vašoj temi. Rješenje je zlatna sredina, muškarac koji je samostalan , jak i glava porodice, sposobna žena bez gordosti koja hoće i da posluša muža i da uvijek ima na umu da je ona samo žena. Puno pozdrava nadahnutom bratu Radomiru, bratiji i vama dragi Oče Gavrilo što imate strpljenja da saslušate sve nas grešne! Jedna anonimna snajka 07.10.08.

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXVII) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5105_UKRAS%20KAVKASKE%20ZEMLJE.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> "UKRAS KAVKASKE ZEMLJE" Zadivljujući je život ovog pravednika – monaha, sveštenika, Hrista radi jurodivog. U akatistu svetom Teodosiju Kavkaskom i Jerusalmskom se nalaze i sledeći stihovi: «Raduj se, od majčine utrobe Bogom izabrani». Babica je donela mališana «u košulji» i prorekla da će biti veliki sveštenik, pošto se rodio u «monaškoj kamilavki». Reči obične seljanke su se pokazale proročkim. Pre mnogo godina su pronadjene starčeve mošti upravo u monaškoj kamilavki. Starac Teodosije je živeo više od sto godina. Detinjstvo je proveo u blagočestivoj porodici, u neprekidnoj molitvi i tihovanju. Postrižen je u monaštvo, i služio u manastiru na Svetoj Gori. Bio je poslušnik u Svetoj Zemlji pored Groba Gospodnjeg. Zatim se vratio u Rusiju – starac Teodosije je predosetio da njegovoj rodjenoj zemlji predstoje najteža vremena bezverja i bogoborstva. I vratio se da uteši stradalne ljude, da ih podučava i ukrepljuje u veri, videći u tome svoju pastirsku obavezu. Našavši se već u Otadzbini, starac Teodosije je izabrao jedno od najtežih služenja Bogu i ljudima – jurodstvo Hrista radi. Mnogo godina su se stanovnici Kavkaskih Mineralnih Voda sećali «dede Kuzjuka», kako su deca zvala starca. Prema priči prodavačice sveća u crkvi Pokrova Majke Božije u Mineralnim Vodama (gde se nalaze starčeve mošti), stariji muškarac joj je pričao o starcu Teodosiju. Kada je on bio dete, često je dolazio kod dobrog starca sa drugom decom. I starac je uvek u dzepu imao bombone koje je delio deci. Deca nikada nisu ni pomislila da uvrede starca niti da mu se podsmevaju. Ljubav i smirenje «deda Kuzjuke» im to nisu dozvoljavali. Jedno od najpoznatijih čuda jeromonaha Teodosija je takodje povezano sa decom. Desilo se to za vreme Velikog Otadzbinskog Rata. Fašisti su došli do Mineralnih Voda. Starac Teodosije je došao do dečijeg vrta i povikao: «Za mnom deco, trčite za mnom!». Deca su se obradovala i krenula za starcem, a za njim su pošli i vaspitači. Odmah posle toga u zgradu dečijeg vrtića je udarila granata. Zahvaljujući starcu svi su ostali živi. Nažalost, više nema živih ljudi koji su lično poznavali starca. Ali oni su uspeli da zapišu ono čega su se sećali o starcu, mrvice njegovog bescenenog duhovnog iskustva za buduća pokoljenja. Jeromonah Teodosije je posebno govorio o Isusovoj molitvi, o njenoj važnosti, savetovao je da se češće čita Otkrovenje Jovana Bogoslova radi sopstvenog vaspitanja u strahu Božijem. Svi koji su dolazili kod njega su dobijali savet i utehu, kao i isceljenje od duševnih i telesnih bolesti. Ali starac je nekim bolesnicima savetovao da trpe stradanja radi spasenja duše. Jednoj blagočestivoj ženi, sada pokojnoj, starac Teodosije je dao savet kako da spremi vaskršnja jaja za Praznik. «Pripremi ih na Čisti Četvrtak»,- rekao joj je starac. Obavezno pročitaj tri puta «Oče naš», i jaja će biti sveža cele godine». Treba li reći da se tako i desilo po starčevim molitvama radi ukrepljenja u veri vernika koji su u ta teška vremena išli u crkvu. Starac Teodosije nas nije ostavio ni posle svoje smrti. Počelo se sa pravim hodočašćem na njegov grob. Svi koji su dolazili sa verom, dobijali su ono za šta su se molili, a bolesni su se isceljivali. Takvih dokumentovanih slučajeva ima veoma mnogo. Oni se dešavaju i danas. Ženu iz sela u Tjumenskoj oblasti je jako ujeo pas. Rana se zagnojila i nesretnica je teško mogla i da hoda. Želela je da tuži vlasnike psa, ali ju je prijateljica odgovorila od toga: što da ljudima zagorčavaš život, bolje se pomoli starcu Teodosiju. Žena je počela usrdno da se moli i usnula je sa ikonom u rukama. Ujutru se probudila u zoru i sa zadivljenošću i radošću shvatila da su na bolesnoj nozi ostala samo dva mala ožiljka. Bičem našeg vremena nazivaju porast onkoloških oboljenja. Od toga nije izuzet ni Stavropoljski kraj – veliki broj ljudi se razboli svake godine, a onkološki dispanzeri su puni. Šta je uzrok tome – loša ekologija, teški životni uslovi? Ili možda «duhovna atmosfera»? i očajni ljudi dolaze k starčevima moštima kao ka svojoj poslednjoj nadi, i mole za pomoć i zastupništvo pred Bogom. Gospod po molitvama pravednika daje isceljenje – u Pokrovskoj crkvi su se u poslednje vreme desila dva isceljenja od onkoloških bolesti, što je potvrdjeno dokumentovano, i navedeni su dokazi za to. Pored starčevih moštiju se dešavaju isceljenja od mnogih bolesti – ruku i nogu, bolesti srca i krvnih sudova, raka. Takvih slučajeva je mnogo. Ali sveštenici koji služe u crkvi se žale da ne svedoče svi ljudi o tome, jer nije dovoljno samo ispričati čudo – treba ga potvrditi i dokumentima, zaključcima lekara i istorijom bolesti. Sveštenici mole svakog isceljenog čoveka da im pošalje te dokaze, jer su im svi ti dokumenti potrebni radi opšteruske kanonizacije prepodobnog Teodosija (iako je on već lokalni svetitelj). Nažalost, mnogi se ne odazivaju. Pored moštiju jeromonaha Teodosija ne samo da ozdravljuje telo, već i duša, što je mnogo važnije. Na veliku žalost, opšte bavljenje horoskopima, astrologijom, okultizmom, «netradicionlanim metodama lečenja» je dalo svoje gorke plodove pa se sve češće može čuti o slučajevima posednutosti. Ali zli duhovi se boje Božijeg Imena i drhte kada protiv njih ustaje pravednikova svetost. O dva takva slučaja mi je ispričao djakon crkve Pokrova Presvete Bogorodice, otac Anastasije. - Ne tako davno je na poklonjenje moštima starca Teodosija došla mlada, dobro odevena žena od oko tridesetak godina. Ali nije uspela ni da im se približi, a već je počela bukvalno da se grči. Crte lica su joj se izopačile, a zla sila joj je uvijala ruke, i sa silom odbacivala nazad, od moštiju. Žena se nije predavala, i ponavljala je pokušaj za pokušajem da se približi moštima. I kada joj je to na kraju uspelo, te čudne pojave su nestale! Ona je celivala mošti, ikone i mirna izašla iz crkve. Takodje je stradala približavajući se starcu i jedna od redovnih vernica iz Pokrovske crkve. Danas su njene muke skoro okončane. Skoro – zbog toga što se ponekad prilikom približavanja starčevim moštima njeno lice primetno menja, i oseća se da se nije dobro. Ali – dolazi, moli se Bogu i ne gubi nadu na potpuno izbavljenje od vlasti mračnih sila. U gradu Mineralne Vode živi žena, čija ćerka dugo vremena nije mogla da rodi dete. Ona se po savetu verujuće majke obratila sa molitvom starcu Teodosiju. Kroz neko vreme je u njihovu porodicu ušla dugoočekivana radost – rodila se čudesna devojčica. Ona raste, raduje svoje bližnje, i daće Bog biće vaspitana u Pravoslavnoj veri. Pored moštiju prepodobnog uvek ima ljudi. Neki se mole ćutke, na kolenima. Drugi čitaju akatist. Ovde je pre nekoliko godina došao mladi monah, čije rodjenje je starac čudesno predskazao njegovim roditeljima. Ukazavši na buduću majku, prepodobni Teodosije je rekao: «Dobićete sina, koji će ličiti na mene». Sada se taj «najobećaniji» sin podvizava u Svetogorskom manastiru. Kada sam odlazila u crkvu, moram da priznam da mi srce nije bilo na mestu. Pored toga, na poslu su mi zadali «proizvodni zadatak», koji je zahtevao brzo rešenje, a kome nisam znala kako da pristupim. U toku celog puta me nisu ...napuštale uznemirujuće misli. Prišla sam moštima, pomolila se starcu, i celivala ikonu. Nemir je negde nestao i više se nikad nije vratio. Na duši je postalo svetlo i radosno. Prepodobni oče Teodosije, moli Boga za nas! Veronika Terentjeva, grad Železnovolodsk Stavropoljskog kraja Po molitvama prepodobnog Teodosija Bilo je to pre sedam godina. U vreme opisanih dogadjaja bio sam nastojatelj Sveto-Preobraženjske crkve u selu Lesniki Kijevske eparhije. Trogodišnji unuk naše parohijanke Fotinije, Dimitrije, se teško razboleo. Dijagnoza je bila napisana na dva lista. Dete je ležalo zatvorenih očiju, nije moglo da se kreće, a nije bilo moguće čak ni pričestiti ga. Baka živi daleko od dece, u Ukrajini. Mladi roditelji su slušali tudje savete, i odlazili su kod raznoraznih «ekstrasensa». Probali su mnogo toga, sem jednog. Kada su se po bakinom savetu dečakovi roditelji ispovedili i pričestili, u roku od 40 dana su se otvorile Dimitrijeve oči. Dečak je počeo da ozdravljuje, ali još nije mogao samostalno da se kreće. Neko je posavetovao roditelje da dečaka odvezu kod prepodobnog Teodosija Kavkazkog. Iako je takav predlog čudio (kako se odlučiti na takav put sa malim detetom?), požrtvovani roditelji su otišli u Minvode (a živeli su u centralnom delu Rusije). Na Kavkazu su celivali mošti prepodobnog, i dobili blagoslov od nekog od lokalnih staraca...U povratku kući, mališan je zamolio da mu pomognu da hoda. A zatim je, s teškoćom se držeći za majku i sam prohodao. Kroz nekoliko meseci je kod nas došao stabilan dečak sa svojim roditeljima, i oni su prestajali celu službu. Teško je i zamisliti iz kakvog strašnog stanja je dete spašeno po molitvama prepodobnog Teodosija Kavkaskog. Prepodobni je urazumio i roditelje, jer su se oni pre toga skeptički odnosili prema veri svoje majke. Prepodobni oče naš Teodosije, moli Boga za nas! Čuvajući decu, Gospode pomiluj nas! Protojerej Valerij Božok, sveštenik Sveto-Dimitrijevske parohije preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic Mirjana Velovska Per lepo nemam reci Saša Lazić ali je činjenica da mora napasti nevolja da bismo se opametili, još je puno takvih svjedočanstava i u našem dvorištu...no bolje ikad nego nikad, Bogu hvala da imamo takve starce i na onom svijetu i na ovom koji će nam pomoć i naučiti nas...što se čuda i iscjeljenja tiče, ako vjeru imamo ne trebamo dalje od manastira Lepavine, ako je po volji Božijoj sva iscjeljenja su moguća i duhovna i tjelesna i zaista čudna za nas... Radomirdrugi Vucic Zanimljiv je ovaj dio teksta gdje se pominje da radi opšte ruske kanonizacije Prepodobnog Teodosija je važno da ljudi ostavljaju svoja svjedočanstva, o istorijatu bolesti, zaključcima ljekara itd. Čuda Božija treba razglašavati. Zoran Rajkovic Na Kavkazu preciznije u Gruziji se nalazi i Arhimandrit Rafail Karelin.Često čitam njegove tekstove na Internetu ili u knjigama i uvijek me obraduju i ispune moja očekivanja. Milena Puaca Slava Bogu za sve i kad se obozimo kad nas napadne nevolja.Hvala Gospodu na nasim svetima koji nas danonocno stite svojom molitvom od svkog zla.Hvala Jakom Gospodu koji pomaze nama slabim i gresnim ,ako ga prizivamo cista srca za pomoc.