o.Gavrilo

Bog blagoslovio brate Dejane Ne osvrćući se na ono šta ko kaže već saukati rukav i na duhovnom i misionarskom polju raditi.

Bogorodicaaaaaa BOG BLAGOSLOVIO SESTRA RADMILA HVALA NA LEPIM REČIMA NA MOJU NOVU DRUGU KNJIGU DUHOVNI RAZGOVORI.

Pomaze Bog oce Gavrilo, Upravo je stigao novi broj "Pravoslavlja", a tamo na stranicama 28 i 29, u rubrici "Crkva i tehnologija" divan veliki tekst pod nazivom "Osvrt na duhovni rad oca Gavrila na internetu", autora Aleksandra Arsenina. Tekst je odlican, prikazao je i vasu novu knjigu. Sa tim se i ja slazem, jer sam dobar deo knjige vec procitala. I u ovoj, kao i u prethodnoj knjizi, oseca se blaga ruka pastira, koja vodi ka jedinom Putu Istini i Zivotu. nacin rada je primeren savremenom coveku, jer vi prilazite ljudima na nacin koji oni razumeju. Niste se uplasili moderne tehnologije, vec ste je iskoristili na najbolji moguci nacin, i pokazali "nevernim Tomama" da internet moze da postane dobro orudje, kad se na dobro upotrebi. Jos jedna od vrlina knjige je cistota, bezazlenost i ljubav prema ljudima, sledeci Hrisov primer, koji je dosao u svet da gresnike spasi, vi ne osudjujete ljude (ne gresnika, nego greh osuditi) vec ih upucujete na spasonosni put. Blage reci i prave poruke, kao sto i vase ime kazuje, vi misionarite na pravi nacin, i tako da dopirete do srca onih koji bi ostali izgubljeni u kovitlacima svojih nedoumica. Hvala vam oce na dobroti, ljubavi, molitvama. Bratstvu manastira i vama, da Gospod podari svako dobro. Sestra u Hristu Radmila Misev

SVEDOČANASTVO 21 “Moja mama Ljubica Prodanov rodjena je u Blatu na ostrvu Korculi 1925. godine i krstena iste godine u rimokatolickoj crkvi u rodnom mestu, a udala se u Beceju (Vojvodina) za moga oca Branka, pravoslavne veroispovesti. Pre otprilike desetak godina pocela je da oseca psihicke tegobe. Smetnje su u pocetku bile slabijeg intenziteta, da bi s vremenom postajale sve jace. Posebno su postale jake i vidljive posle oceve smrti, decembra 1989. godine. Od tada se kod nje javlja neki veliki nemir. Te psihicke smetnje su se ispoljavale na sledeci nacin: u sebi je nosila unutarnji strah, osecala je iza sebe prisustvo “neke sile” u vidu osobe koja joj nesto govori. Kada bi se okrenula, nikoga nije videla iza sebe, pa bi se jos vise uplasila. Taj “neko” je stalno bio iz nje i proganjao je. Pod uticajem, odnosno dejstvom “toga”, ona je vidjala “to” po sobi i svuda gde bi se u tom trenutku zatekla. Tada bi obicno gubila kontakt sa okolinom, tj. sa svim ovozemaljskim, i za nju je postojao samo taj unutrasnji svet. Padala bi u neki trans, branila se od toga, ali bezuspesno. Vristala bi, pocela se kociti, padati u nesvest… Sa njome se tada nije mogao uspostaviti nikakav kontakt. Ovakvi najdramaticniji napadi su se desavali otprilike jednom godisnje ili redje, a u to vreme joj je zivot visio o koncu. Nikakve injekcije ili lekovi nisu pomagali u tim trenucima. Samo bi vikala: “Vidi ga!” i pokazivala negde gde nije bilo nikoga. Napadi su se retko desavali, ali je stalno, i kada je bila “zdrava”, u njoj bio prisutan strah, a onaj “neko” joj je stajao iza ledja i nesto joj govorio. Ako taj “neko” i nije govorio, ona je osecala njegovo prisustvo. Bez “toga iza ledja” nije bila ni trenutka. Zeleci majci sve najbolje, nas tri brata, njezini sinovi, i tri snahe zajednicki smo pokusavali sve da joj pomognemo. Od pojave tih smetnji mi smo je vodili kod najboljih lekara u Beceju, Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Splitu. Doktori su je lecili svim najnovijim i najpoznatijim metodama i lekovima. Dva puta je lezala u bolnici po cetrdeset dana, no sve je bilo bezuspesno, bez nekog vidljivog rezultata. Lekove za smirenje je redovno pila, svaki dan, a rezultati su bili skoro nikakvi. Doze lekova su postajale sve vece, ali su se smetnje pojacavale. Postala je ovisnik o lekovima, a rezultati su ipak bili zanemarivi. Prisutnost “onoga iza nje” je bila sve ociglednija i intenzivnija. Stanje je svakim danom postajalo sve gore. Moram napomenuti da je mama vernik. Ide u crkvu i svakodnevno se moli Bogu. Redovno ide u pravoslavnu crkvu, dok u katolicku ide na Bozic, Uskrs, Veliku Gospu, te za svetu Vicencu i svetoga Antu. Nas je odgojila u duhu ljubavi prema Bogu, porodici i svim dobrim ljudima. U drugom mesecu 1996. godine ona je dosla kod nas u Zagreb. Psihicke tegobe su postale intenzivne i stalne. Stalno se zalila na prisutnost “onoga iza ledja”. Apaurine nije prestajala da pije. Vodili smo je u nekoliko zagrebackih bolnica, no uzalud. I mene je pocela da hvata panika, jer sam joj zeleo pomoci, a nisam znao kako. Ali, Bog mi je pomogao. Jednom sam joj ispricao da u manastiru Lepavini postoji cudotvorna ikona Presvete Bogorodice koja leci ljude od mnogih bolesti, pomaze vernima i usrecuje ih. Ispricao sam joj da sam cuo kako su mnogi ljudi izleceni, da je Presveta Bogorodica mnogima pomogla. Potrebno je samo da ode tamo i da joj o. Gavrilo izmoli molitvu pred cudotvornom ikonom. Kao vernik, mama je odmah prihvatila moj predlog. Nazvao sam o. Gavrila i objasnio mu situaciju sa mamom, a on je rekao da je odmah sutra dovedem da bi se pomolio za njeno ozdravljenje pred cudotvornom ikonom Majke Bozje. Mami sam objasnio da sutra idemo u manastir Lepavinu i ona se odmah slozila sa time. No, tada se u njoj javio “onaj iza ledja”, govoreci joj nesto nerazumljivo i pojacavajuci joj strah. Te noci ona nije oka sklopila . Kako se priblizavao cas polaska, bila je sve uplasenija. Jednog trenutka se pokolebala da li da krenemo u manastir ili ne. Ipak, u njoj je pobedila vera i mi smo krenuli. Celim putem je bila prestrasena. utala je, samo bi povremeno prosaptala: “Sine, mene je strah”. U manastir smo dosli pred samu noc. Primili su nas najljubaznije sto se moze. Mama je sa mnogo muke, uz moju pomoc, objasnila sta joj se dogadja zadnjih desetak godina. Pogled joj je bio zamucen, reci nepovezane, ruke su joj drhtale, lomila je prste. Otac Gavrilo je samo rekao: “Idemo pred cudotvornu ikonu!”, i uz osmeh dodao: “Ne mozemo da je pomladimo, ali ce duhovne smetnje nestati”. Usli smo u crkvu i o. Gavrilo je poceo da cita molitvu. Mama je stajala ispred ikone sa spustenom glavom. Ja sam bio tri metra iza nje, gledajuci u nju i u cudotvornu ikonu. Jednog trenutka, negde polovinom molitve, iz mamine glave (tj. kose) pocela je da izlazi neka maglica u obliku dima, svetle boje, i da se dize. Posle kraceg vremena to se ponovilo. Pred kraj molitve to se i treci put dogodilo, ali je sada ta izmaglica koja je izlazila iz glave bila jedva primetna. Mama je tada podigla glavu i pocela da gleda oko sebe, kao da se probudila iz nekog sna. Molitva je zavrsena. Mamin pogled je bistar, ruke su joj smirene. Jednog casa je samo upitala: “Gde je ikona svetoga ordja da mu se pomolim?” (Sveti ordje je nasa krsna slava). Izasli smo iz crkve i posli na izvor da se umijemo i napijemo vode. Hvatam mamu ispod ruke da joj pomognem, a ona me zacudjeno pogleda i kaze: “Sine, mogu ja i sama”. Ulazimo u trpezariju, gde su bili svi ostali, ali za razliku od pre pola sata, kada sam izasao sa uplasenom staricom, sada sam sa starijom zenom bistrog pogleda i veselog raspolozenja. Svi su primetili veliku promenu kod nje. Mama se raspricala kao da u manastir dolazi godinama ili kao da je medju najboljim prijateljima. I put do kuce je prosao u slicnom raspolozenju. Ujutro se mama probudila u ranu zoru. Napila se svete vodice i njome prekrstila stan. Popodne smo izisli u setnju i kad sam je pitao kako je, ona je odgovorila: “Sine, odlicno sam. Juce me je bilo jako strah, no “onoga iza ledja” vise nema”. Tada sam joj kazao: “Mama, nije tebe bilo strah, nego “toga iza ledja”, jer je znao kuda idemo i sta ce mu se tamo desiti”. Mama se nasmijala od srca i rekla: “Hvala Bogu dragom i Presvetej Bogorodici, koji su me izlecili od onog velikog zla”. Od tada je proslo godinu dana. Mama se vratila normalnom zivotu. Godine cine svoje, 72 su joj. Teret starosti je prisutan, ali psihickih, odnosno duhovnih problema vise nema. Od nase posete manastiru Lepavini ona nije popila nijedan lek za zivce, bez kojih se do tada nije mogao zamisliti nijedan dan. Sada ona u Beceju, gde zivi, svima prica o svom cudesnom izlecenju. Ja to isto pricam u Zagrebu, a osnovni motiv i argument su mi u tome sto sam se na vlastite oci uverio u izlecenje tokom citanja molitve pred cudotvornom ikonom. Svima govorim o tome. Vecina ljudi mi veruje. Tako je nasim stopama po pomoc u manastir poslo desetak ljudi, i svi se su se uverili u to, ali neka oni sami pisu o svojim iskustvima. Meni ostaje samo da se celi zivot zahvaljujem svemogucem Bogu i Presvetoj Bogorodici, koji su mi izlecili mamu. Ovde ne mogu zaboraviti ni sve one divne i skromne ljude iz manastira koji su nas primili kao svoje, a i dalje se odnose prema nama kao prema najboljim prijateljima. Oni su takodje deo te velike pomoci. Sam Bog ih je poslao u manastir. Zato i njima jedno veliko hvala, u moje ime i u ime moje mame”. Zoran Prodanov U Zagrebu, 17. aprila 1997.

hvala

ŠTA AKO JE SVE UZALUD? …Natalija je mogla da otvori vrata i izadje na ulicu; i tog trenutka kada bi se ta vrata otvorila i ona izašla, ona bi ponovo bila Natalija, a ne Zoja; nad njom više ne bi visila smrt …Ali ona nije izašla. Krhka devojka se pokazala jačom od Petra. Autor: Mitropolit Antonije Surožski Izvor: Škola molitve, M., 2002. Želim da vam ispričam o jednoj ženi koja je po ljudskom rasudjivanju samo poginula, a za verujuće srce i za one koji shvataju, zadobila pobedu večnog života za sebe i za druge. Ta žena se zvala Natalija; nije tada imala trideset godina. Bio je rat. U predgradju jednog gradića skrivala se žena sa dvoje dece: Zoja, mali Andrej i mala Tatjana. Nju su tražili; bila je suvišna na zemlji. Ona se skrivala u pustoj kolibi i čekala vreme da izbegne smrt i spase svoju decu. Uveče je neko pokucao na vrata. Otvorila je sa strahom i susrela se licem k licu s njoj dotada nepoznatom Natalijom. “Ti se zoveš Zoja?” – upitala je Natalija. – “Da”. – “Traže te, treba da se skloniš, neko te je izdao…”. Zoja je gledala Nataliju (bile su istog uzrasta) i rekla: “Gde da idem? Ovi mališani ne mogu daleko da idu, prepoznaće nas”. I tada je Natalija uzrasla u meru toga što Jevandjelje naziva bližnjim; rekla je: “Tebe Zoja niko neće tražiti, ja ću ovde ostati umesto tebe”. – “Ali ubiće te!” – rekla je Zoja. “Nije važno, ja nemam dece..:”. I Zoja je otišla a Natalija je ostala. Čovek ne može da zamisli šta se sve dešavalo te noći; ne mogu se zamisliti sve ljudske predsmrtne borbe. Ali možemo da zavirimo u Jevandjelje i upitamo se šta se dešavalo u Nataliji kada je po liku Hrista Spasitelja, polagala svoju dušu za drugog čoveka, davala je svoj život da se neko drugi spase. Setite se Getsimanskog vrta: bila je noć, tamna, hladna noć. Hristos je bio sam u toj noći. Sledila Mu je nekako nepotrebna smrt; ne Njegova smrt; On je umirao našom smrću – ne Svojom; u Njemu nije bilo ničega što je zasluživalo smrt ili moglo da Ga prinudi da umre. On je bio bez greha; u Njemu nije bilo nepravde; u Njemu nije postojao mračan svet; On je čekao našu smrt da bi nas oslobodio večne smrti. O, mi nastavljamo da umiremo na zemlji, ali to već nije ta smrt! Umreti pre Hrista značilo je da se prekida i mala veza vere, veza duševnog jauka, i čežnje za Bogom; pre Hrista su i pravedni I grešnici odlazili od lica Božijeg. Eto te smrti više nema, otkako je Hristos umro i vaskrsao, otkako je On zavapio: “Bože Moj, Bože Moj zašto si me ostavio? – s nama podelivši svu dubinu čovekove bogoostavljenosti, njegove napuštenosti, otkako je sišao u ad, slično svakom čoveku koji umire, bio zarobljen i razorio ta ad, unoseći večni život u oblast konačne smrti … Umirao je, čekao smrt Hristos – radi drugih. I Natalija je u zgusnutom mraku čekala da joj dodje smrt; ne njena smrt – Zojina smrt. Hristos se borio sa predsmrtnim užasom: Bože da Me mimoidje čaša ova …Zar mislite da tridesetogodišnja devojka Natalija nije plakala pred Bogom? Hristos je tražio ljudsku pomoć – pogled, stisak ruke; tri puta je išao kod trojice učenika koje je On izabrao, kojima je rekao: “Pobdite sa Mnom”, - I tri puta su oni spavali. Niko Mu nije pružio ruku, niko Mu nije rekao ni reč, niko Ga nije pogledao ljudski. Natalija je sigurno poželela da joj neko kaže: “Ne boj se Nataša! Posle smrti će doći večni život; ne boj se Nataša – ja sam s tobom!” Ali tama je ćutala – i niko joj to nije rekao. Te noći je najjači od učenika Petar pošao za Hristom, kada su Ga vodili na nepravedni sud. Zajedno sa Jovanom oni su došli do arhijerejeve kuće; njih nisu pustili kao Hristove učenike. Jevandjelje svedoči veoma strašnu reč: njih su pustili jer je Jovan bio tamo poznat. Pustili su ih kao svoje, a Hrista, njihovog Učitelja i Boga, su vukli tamo, da bi Ga osudili na smrt, istukli, ponizili, oklevetali i predali na raspeće. Oni su ušli, njima nije pretila nikakva opasnost, i medjutim mlada služavka i nekoliko muškaraca koji su se grejali pored vatre su rekli: “Mi te poznajemo, ti si takodje bio u Getsimanskom vrtu: ti si Galilejac, prepoznajemo te po govoru” – da bi se Petar tri puta odrekao od Hrista: “Ne poznajem tog Čoveka! Ja nisam s Njim, - ja sam – s vama…On nije rekao “ja sam s vama”, ali zar se može reći “ja nisam s Njim” i ne podrazumevati ovo drugo. Petar je izašao, - bilo mu je strašno …I Hristos se okrenuo; On je pogledao na Petra kroz otvoren prozor na tom mestu gde su Mu sudili, gde su Ga tukli, i Petar je gorko zaplakao. Ali Petar je izašao, on je bio na slobodi, on već nije tamo gde smrt diše …Natalija je mogla da otvori vrata i izadje na ulicu; i tog trenutka kada bi se ta vrata otvorila i ona izašla, ona bi ponovo bila Natalija, a ne Zoja; nad njom više ne bi visila smrt …Ali ona nije izašla. Krhka devojka se pokazala jačom od Petra. Setite se još i ovoga: u predsmrtnom užasu, u tamnici se nalazio najjači čovek, najveći od svih na zemlji rodjenih – Jovan Krstitelj, Hristov prijatelj. On je čekao smrt; i odjednom se pred licem smrti pokolebala najjača duša koja je ikada živela na zemlji. On je poslao dvojicu svojih učenika da pitaju Isusa: “Da li si Ti taj koga smo čekali, ili da čekamo drugog?”. Pitanje izgleda jednostavno ali evo šta ono znači: “Jesi li Ti taj koga smo očekivali kao Spasitelja sveta, zbog Koga sam ostavio svu svoju mladost u pustinji, bio omrznut i stran svima, I sada očekivao svoju smrt (kako je on sam govorio: “Ja moram da se smanjujem da bi se Hristos uvećavao”). Ali ako to nije taj Isus, Koga je on krstio na Jordanu, i ako On nije Spasitelj – tada sve postaje bezumno i pretvara se u košmar besmislenosti; tada su mladalačke godine zaista izgubljene, tada nije morao da bude stran ljudima, odbačen i sam; zbog čega sada da umre obmanut maštom i Bogom … Isus mu nije dao nikakav odgovor. Protoku je dao proročki odgovor; “Idite k Jovanu i recite šta vidite: slepi progledavaju, hromi hodaju, siromašni blagoveste, - blažen je onaj koji se ne sablazni o Mene”..I umro je Jovan. Sigurno je i Natalija takodje u toj zgusnutoj tami, u toj sveprožimajućoj hladnoći, pred licem nastupajuće smrti mislila: “A šta ako je sve uzalud? Šta ako ja umrem a Zoju uhvate i decu ubiju?”. I niko joj ništa nije odgovorio. “Samo veruj, Nataša, - govorila joj je duša, - samo veruj i umri”. I ujutru je umrla … I da se sve završilo na tome, to bi bila samo priča o tome kako je velika ruska duša umela da zavoli i uzraste u meru svog Učitelja-Hrista. Ali time se nije sve završilo. Zoju poznajem, ona je starija žena, a Andrej je – moj vršnjak, Tanja je mladja. I nekako pričajući mi o Nataliji, neko od njih mi je rekao: “Znate ona nije uzalud umrla; evo već kako mnogo godina živimo s tom mišlju da je ona umrla našom smrću, - a mi smo dužni da proživimo njen život, tako kako bi ona proživela na zemlji: u meri punoće rasta Hristova!”. Setite se apostolskih reči: “Ne živim ja, već živi Hristos u meni!”. Ona kao da je umrla na zemlji; ali sećanjem, duhom, silom, nadahnućem, ona sada živi utrojenim životom, u troje ljudi, koji se trude da prožive tako da bi njenom smrću bili živo seme. I zato kada je oko vas tama, kada je strašno, kada vam se čini da se nema snage, da je krhkost naša ljudska, crkvena, hrišćanska takva da ne može da joj se suprotstavi – setite se Natalije. Ona je svojom krhkošću pobedila adske sile, ljudsku nemoć, uzrasla je u meru Hrista i dala novi (verom- večni) život ne samo troma ljudima, već može biti i vama ako je moja reč došla do vaše duše; i meni – jer ne mogu bez suza da slušam ovu priču; i mnogim, mnogim drugima. A sada ona, krhka devojka, moli se pred Bogom snažnom molitvom. Daj nam Gospode da primimo to seme života i da ga uzgajimo kako bi donelo plod. Amin. preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2095.html prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Mnogobrojne studije su pokazale da ljudi koji održavaju odgovarajuću tjelesnu kondiciju, služeći se razumno propisanog režima života i kontrole tjelesne mase, imaju dodatnu prednost da produže život, naročito u godištu između 50 i 70. Smrtnost je tri puta manja kod ljudi sa boljom tjelesnom kondicijom u odnosu na ljude sa lošijom tjelesnom kondicijom. Ali, zašto je fizička spremnost bitna za produženje života? Najevidentnija su sljedeća dva razloga: Prvo, fizička kondicija i kontrola tjelesne mase u velikoj mjeri smanjuje kardiovaskularne bolesti (bolesti srca i krvnih sudova). To proizilazi iz: a) umjereno nižeg krvnog pritiska :cheesy: sniženje holesterola i lipoproteina male gustine u krvi zajedno sa povećanim lipoproteinima velike gustine Sve ove promjene zajedno dovode do smanjenog broja srčanih napada i moždanih udara. Drugo, i vjerovatno podjednako značajno, atletski spremne osobe imaju više tjelesnih rezervi na koje mogu računati ako dođe do pojave bolesti. Na primjer, 80 godina stara osoba bez fizičke spremnosti može imati respiratorni sistem koji ograničava upotrebu kiseonika na najviše trostruko do četvorostruko. S druge strane, atletski spremne stare osobe mogu imati dvostruko više ovakvih rezervi. To je naročito značajno u održavanju života kada dođe do stanja kao što su upala pluća koja veoma brzo može zahtijevati svu raspoloživu respiracijsku rezervu. Pored toga, sposobnost da se poveća minutni volumen srca kada je to potrebno («srčana rezerva») je često 50% veća u atletski spremnih starih ljudi nego u fizički nespremnih. Osim poboljšanja kardiovaskularnog i respiratornog kapaciteta, fizička aktivnost (vježbe) utiču i na regulaciju šećera u krvi. Mišići koriste velike količine glukoze u toku fizičkog rada. Iskorištavanje glukoze u uslovima umjerenog do teškog fizičkog rada ne zahtijeva velike količine inzulina, jer mišićna vlakna pri naprezanju, iz nepoznatih razloga, postaju visoko propusna za glukozu, čak i ako nema inzulina, zbog samog procesa kontrakcije. Naravno kao što svaki farmakološki lijek može biti i otrov, ako se predozira i uzima samoinicijativno bez ljekarske kontrole, tako i vježbe odnosno kineziterapija koja nije usklađena sa stanjem pacijenta i ne izvodi se pod kontrolom fizioterapeuta može biti štetna za organizam. Dr sci med Tamara Popović, Specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije Institut Mlječanica 27.08.2008

Bog blagoslovio! Poštovana Dr. Tamara, Pišem Vam sa molbom za Vaš stručni komentar. Naime, ove moje konstatacije neophodno je potkrepiti sa medicinske tačke gledišta, jer smatram da će upravo medicina, odnosno fizikalna terapija imati velike koristi od mog ličnog svedočenja. A moje svedočenje se odnosi na neophodnost upražnjavanja fizikalnih vežbi za održavanje kako opšteg zdravlja tako i za fizički, mentalni i duhovni oporavak čak i veoma bolesnih i slabo pokretnih osoba. Smatram da će Vaš dragoceni komentar mnogo značiti pacijentima za lakše shvatanje tog problema, njegovo razmatranje i prihvatanje, i da će pacijetima biti od velike koristi. Profesor Dr. Mihailo Stefanovski je konstatovao da moj lični primer smatra „jedinstvenim“ uspehom u domenu fizikalne terapije i da je moje besprekorno poslušanje lekarima i njihovim savetima, uporno i redovno vežbanje i nakon odlaska iz Vaše ustanove, rezultat mog izlečenja i mog opšteg stanja zdravlja.. Vaš stručni prikaz će biti postavljen na našem sajtu u produžetku kao odgovor na moje pismo. Ja ovom prilikom želim da podvučem njegovu važnost, jer će ga pročitati hiljade i hiljade ljudi. Vaš stručni komentar će biti preveden na nekoliko jezika, izmedju ostalog na engleski, ruski, nemački, francuski, grčki, italijanski...Naš sajt mesečno posećuju čitaoci iz gotovo 70 država sveta, a što se posećenosti tiče, ponekad cifra dostigne 14 000 posetilaca. o.Gavrilo

Bog blagoslovio! Poštovana Dr. Tamara, Evo, šaljemVam obećani link da biste, kao naučnik medicine, sačinili jedan mali i sažet osvrt na ove moje vežbe na fotografijama, kako bi se na ličnom primeru koliko toliko objasnilo šta znače fizikalne vežbe za zdravlje pacijenta. Ovom prilikom želim da naglasim da se ovo odnosi na disciplinovane pacijente. A disciplinovan pacijent je onaj pacijent, koji besprekorno poštuje reč svog lekara, koji je spacijalista u svom poslu i najbolje zna šta je potrebno pacijentu za izlečenje, koji se poverava svom lekaru i sledi sva njegova uputstva, koji bez znanja lekara ne pribegava nikakvim alternativnim lekovima, jer to može da bude samo kontraproduktivno. Takav pacijent mora da zna da je za izlečenje svog narušenog zdravlja već u zdravstvenoj ustanovi, bolnici, banji, rehabilitacionom centru, dobio odličnu podlogu za izlečenje, i da je to prvi i najvažniji korak, ali da svoje zdravlje mora da nastavi da održava ne samo pomoću lekova, već sopstvenom voljom i neprekidnim vežbama, ponovo po strogom uputstvu lekara, pa makar one trajale i samo 10 minuta dnevno. Dalje, disciplinovan pacijent takodje mora stalno da ima na umu da je za njegovo izlečenje potrošeno mnogo vremena i novca. Mnogo košta jedan operacioni zahvat, lekovi, usluge lekara i stručnog osoblja, fizikalna terapija i mnoge druge propratne a neophodne medicinske usluge. Ali, ako se i nakon svih ovih ukazanih intervencija, sami ne nastavimo da po savetu lekara i dalje brinemo o svom sopstvenom zdravlju, taj novac je jednostavno bačen, a naše zdravlje zapušteno. Znači, opet ćemo vrlo brzo ponovo potražiti pomoć lekara. A da li razmišljamo, da li bi se za taj utrošeni novac za naše ozdravljenje i vreme koje je lekar i fizioterapeuti proveli sa nama, a koje mi nismo poštovali, možda izlečio neki disciplinovaniji pacijent, koji želi da poštuje reč svog lekara specijaliste, koji jednostavno želi da rehabilituje svoj narušeni organizam, za razliku od nas, koji to očigledno ne želimo? Na žalost, u našem narodu caruje jedna vrsta primitivizma, koja proističe iz sopstvenog nepoznavanja suštine toka lečenje i perioda nakon izlečenja u medicinskoj ustanovi. Tako, kada pacijent i nastavi da sluša reč lekara i počne da redovno radi neophodne vežbe za rehabilitaciju i održanje zdravlja celog tela, često kod neobrazovanih, pa i kod obrazovanih ljudi, gotovo kod 90% populacije, dolazi do nerazumevanja, čudjenja pa i zaziranja. Pusta naša neobrazovanost na svim poljima. Kada pacijent dodje u banju, njegova rehabilitacija većinom traje od 15 - 21 dan i tu on od lekara, koji ga vodi u toku rehabilitacije, dobije odgovarajuće propisane terapije. Uglavnom, zdravlje vrlo brzo krene na bolje, uspeh se zapaža, ali, zapazio sam koliko taj uspeh mnogo zavisi i od samog pacijenta, znači, koliko se bolesnik pridržava saveta lekara za same vežbe, a koliko poštuje lekara i u pogledu saveta za upražnjavanje mnogih loših navika, koje mnogo mogu da naškode, kako njemu lično, tako i drugima i da tako neminovno uspore ili čak prekrate uspeh za tako bitan oporavak. Kada sam bio kod Vas u banji na rehabilitaciji, video sam pacijente koji puše. Oni, dakle, ne samo što sami sebe truju i uništavaju unutršnjost svog već obolelog organizma, već bezočno zagađuju Bogom darovanu ekološku, zdravu prirodu. Pitamo se sada, koja je svrha njegovog lečenja, bolje rečeno nelečenja? Medjutim, i osoblje banje, koje je u belim mantilima, pušenjem takodje daje loš primer pacijentu. Spacijalno pušenje podvlačim, jer upravo upotreba nikotina i unošenje njegovo u organizam, uzrok je mnogih bolesti, pa i najtežih, kancerogenih. Za rehabilitaciju već obolelog organizma to je put ka gotovo sigurnom neuspehu, a onda mu je svako kriv za sporo ozdravljenje, samo ne on. Podvući takodje da je pravilna ishrana uz strogo slušanje lekara, neophodna za bilo koji oporavak i za zdrav život. Draga doktorka Tamara, bilo bi jako korisno kada biste Vi stručno objasnili značaj ovih vežbi za zdravlje čovekovo i da je nužno i nakon rehabilitacije u banji produžiti fizikalne vežbe i kod kuće, jer ako se vežbe ne budu radile, umrtviće se ponovo ceo organizam,vratiće se na prvobitno stanje bolesti, od ozdravljenja neće biti ništa, a onda takav neodgovoran pacijent mora polako da priprema "drveni kaput". Malo šale nije na odmet. I još smatram za vrlo važno da Vas zamolim. Mnogi ljudi mene poznaju i pogledavši ove fotografije, zainteresovaće se za te vežbe, jer oni znaju moje zdravstveno stanje pre moje operacije i pre ovih vežbi u Vašoj banji, a znaju i sadašnje moje zdravstveno stranje, pa se plašim da na svoju ruku ne počnu da rade ove vežbe po principu „kad može otac Gavrilo, zašto ne bih mogao i ja“. Nepohodno bi bilo naglasiti da nikako te vežbe ne počinju na svoju ruku, da je ovo na fotografijama rezultat višemesečnog vežbanja, velikog mog truda i sopstvene volje za ozdravljenjem i da je vodjeno isključivo pod nadzorom stručnog osoblja. Prvo se, dakle, mora otići kod svog ličnog lekara u svom mestu, sa njim izvršiti konsultacije, upoznati ga sa svojim zdravstvenim stanjem i tek onda ga pitati za mogućnost upražnjavanja ovih vežbi. Njegov lični lekar, koji ga vodi, ima njegov zdravstveni karton, ima istoriju njegove bolesti i u odnosu na to će uputiti pacijenta kod lekara fizijatra, koji je stručan za tu vrstu bolesti i koji će ga na osnovu razgovora pregledati i odrediti šta dalje treba preduzeti.

:cheesy: Bog blagoslovio sestra Anastasija Ništa me ne uznemiravaju ova pisanija, zašto postoje forumi nego da se diskutira da jedne druge ispravljamo da budemo bolji da revnujemo za našu veru Pravoslavnu a da se brinemo i za zdravlje telesno i umno.

OTAC GAVRILO HILANDARAC SVOJOJ DUHOVNOJ DECI “Milost i pravdu pjevam. Tebe, Gospode, slavim”. (Psalam 100) Ocu Gavrilu Lepavinskom nakon 47 godina služenja u manastiru, Gospod dopusti veliko stradanje. Na Vidovdan 2006. godine otac je služio Svetu Liturgiju i kad je trebalo da sa svetim putirom u rukama izađe iz olatara da pričešćuje verni narod, njegov glas odjednom zastade.. .. Blaga nesvestica, slabost celog tela i nemoć...Počinje stradanje...Ali, ocu Gavrilu je važno da narod primi Svetu Tajnu Pričešća. Poslednjim damarima života u sebi uznese molitvu Gospodu da mu da snage da pričesti narod, kome uz Božiju pomoć služi ceo svoj život i da izdrži do svršetka Svete Liturgije. Nakon Svetog Pričešća otac se malo okrepi i prosto zaboravi na svoju slabost. Međutim, u noći između srede i četvrtka dođe do potpunog začepljenja glavnog krvnog suda noge, i njegova noga postade hladna kao led. Doktorka Vesna Belak-Došenović iz Sokolovca i doktorka Ljiljana Došen iz Bjelovara upozoriše oca da je neophodna hitna hirurška intervencija na nozi, međutim, oca počinje da muči misao kako da ostavi manastir i bratiju, ko će da služi Svetu Liturgiju, kako to da mora tako hitno da ide u bolnicu? I, odlaže odlazak u bolnicu sve do subote, čime bukvalnu ugrožava ne samo mogućnost izlečenja noge, otac Gavrilo sada već biva i životno ugrožen. Noga postaje bez života u sebi. Kada mi se otac Gavrilo u subotu ujutro iz Lepavine javi telefonom, ja se toliko obradovah što ga čujem da jedva shvatih da je ocu potrebna hitna lekarska pomoć. Sve se dalje odvijalo po molitvama Presvete Bogorodice Lepavinske. Najteže je bilo oca Gavrila ubediti da hitno krene u Beograd. Nije hteo da prihvati ozbiljnost svog zdravstvenog stanja, i, kada sam počela da ga molim da odmah krene, on oštro povika: -“Šta je tebi, sestro, kako da krenem pre Svete Liturgije? Ko će da služi službu Božiju?” -“Sveta Liturgija će se odslužiti, oče, ali Vi morate odmah na put, noga više ni sekunda ne sme da čeka. Može biti kasno, oče, tako je rekao doktor Lazar Davidoivić! Sestra Svetlana Milaković i ja idemo sada hitno kod njega na kliniku, pozvao nas je da se informiše o stanju pacijenta”. Ali, kada Gospod da nekome da strada, da mu snage i da to izdrži. Sestra Svetlana i ja doktoru Lazaru Davidoviću ispričasmo sve što smo znale o očevoj bolesti, a znale smo gotovo do detalja njegovo stanje, jer otac tog jutra subotnjeg, čudom Božijim, baš kao da je znao koliko će doktoru baš te informacije biti neophodne, detaljno ispriča o rezultatima svoje bolesti, tako da je doktor Davidović, inače načelnih Kardiovaskularne klinike u Beogradu, do očevog dolaska, svestan očevog zdravstvenog stanja, već pripremio i operacionu salu, i ekipu vrhunskih stručnjaka na čelu sa doktorom Nenadom Jakovljevićem i sve što je potrebno za tako ozbiljnu i hitnu intervenciju. Otac Gavrilo je u toku noći već bio operisan. Operacija je bila veoma teška i komplikovana. Trajala je dugo i samo Božija ruka u liku doktora Jakovljevića je mogla da učini čudo i spasi očevu nogu koja je bez napajanja krvlju bila već puna 3 dana. Međutim, kasnije se ispostavilo da i u drugoj nozi postoji ozbiljno suženje i začepljenje krvnih sudova, tako da po ozbiljnom upozorenju lekara, otac Gavrilo odluči da svom ozdravljenju pomogne koliko god to od njega samog zavisi. - „Oče, kako je tekao vaš dalji oporavak?“, pitala sam oca, kada sam videla njegove snimke na sajtu. - „Doktor Lazar Davidović mi je odmah preporučio boravak u Gamzigradskoj banji, gde mojim lečenjem nastavlja da rukovodi doktorka Dragica Rondović. Kako sam još bio nemoćan i sa bolnim pokretima, mnogo su mi pomogle glavna sestra Nada i odeljenska sestra Gordana, tako da kada sam u Banju otišao ponovo nakon 6 meseci, mi smo već bili kao jedna porodica. Naravno, mnogo sam se bolje osećao, ali u manastiru sam ipak samo izlazio da služim Liturgiju i odmah bih se povlačio u keliju. Noga mi je veoma burno otokom reagovala na hladnoću i na dugo stajanje. A poklonici su i dalje dolazili i želeli da porazgovaraju sa mnom i da iznesu svoje patnje i duhovne tuge. Najteže mi je bilo kada zaista nisam mogao da izađem iz kelije da im pročtam molitvu. Međutim, niko ipak nije otišao bez molitve. Otac Vasilije je bio zadužen za čitanje molitava i za ostale preke potrebe. A onda jednoga dana nakon Svete Liturgije priđe mi doktorka Tamara Popović i zamoli me da porazgovaramo. Prosto zavapi da hitno dođem u banju Mlječanicu, reče mi da mi je najhitnije neophodno banjsko lečenje i fizikalna terapija, da mi je stanje dosta loše, da me posmatra već nekoliko puta kada dođe iz Republike Srpske u Lepavinu i, da vidi kako se moje stanje sve više i više pogoršava. Kako sam i sam osećao da je to tako, ja zatražim blagoslov od Mitropolita Jovana i otputujem u „banju Vitezdu“, kako ću je kasnije sam nazvati. Tu prosto počinje jedno novo poglavnje u mom lečenju. Nekako pri samom ulasku u banju i prvom susretu sa doktorom Stefanovskim* na stolu u ordinaciji ugledah ikonu Svete Petke, inače moje Krsne slave. Osetih kao da me Sveta Petka čekala i nekako odmah mi bi lakše u srcu. Jer, teško je ostaviti manastir i bratiju samu. Ja manastir nisam napuštao ni u najtežim ratnim vremenima. Molio sam se Gospodu i Presvetoj Bogorodici i vršio svoja poslušanja kao da se ništa ne događa. Doktor Stefanovski me sa osmehom dočeka i samo reče: - Eto, konačno dođe i taj dan, da nam dođe naš otac Gavrilo“. Prepoznao sam u doktoru jednu čistu, toplu pravoslavnu dušu, kao uostalom i kod celog osoblja banje Mlječanice. A onda se događa čudo. Za fizioterapeuta mi odrede brata Dragomira, višeg terapeuta u banji Mlječanici, koji prosto ima anđeoske ruke. On je sa takvom ljubavlju prosto oživljavao moje telo i ja sam veoma brzo osetio lakoću u pokretima kako nogu, tako i celog tela, jer sam vrlo disciplinovano radio sve vežbe koje su od mene zahtevali. Hteo bih svojoj duhovnoj deci, kojih imam još iz vremena kada sam imao poslušanje gostoprimca u Hilandaru, pa kao duhovnik sveštenstva 4 eparhije, a sada mojoj duhovnoj deci sa svih meridijana, iz mnogih zemalja sveta, koji se mole za mene i za koje sa ja molim, da kažem da je moje sadašnje zdravstveno stanje, Bogu dragom hvala i Presvetoj Bogorodici, veoma dobro zahvaljujući isključivo dkvalitetnom i stručnom vođenju mog postoperationog oporavka od strane stručnih ljudi, koje sam već pomenuo, ali i mojoj upornosti, disciplini i bezrezervnoj poslušnosti u ulozi pacijenta. Mnoge ljude sam viđao kako se neodgovorno odnose prema svom sopstvenom zdravlju. Uporedio sam poslušnost pacijenta lekaru sa poslušnošću vernika koji strada, sa svojim duhovnim. Ni jedan duhovnik ne može pomoći čoveku u nevolji, ako ga on ne posluša bez roptanja. Tako isto i lekar. Savete lekara i celog medicinskog osoblja treba besprekorno slušati i slediti, i na dalje održavati zdravlje vežbama, koje preporučuje isključivo lekar. Vi ćete ovde videti moju otpusnu listu nakon operacije i najnoviji snimak mojih krvnih sudova nogu od 29. maja 2008. godine. Ovo je rezltat discipline i poslušnosti“. -„Oče, Vi ste bili baš težak bolesnik, a sada ste vidi se krepki, zdravi, vitalni? Kojim ste to putevima koračali?“ -„Ja nikada i nikuda nisam kretao bez blagoslova svog Mitropolita Jovana i osećao sam kako me taj blagolsov prati na svakom koraku. Molim se neprestano Gospodu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i osećam kako mi Presveta Bogorodica uzvraća blagodaću na moje molitve. Ja to pričam vama, draga moja duhovna deco, da znate da ni jedna vaša molitva neće ostati neuzvraćena ako je dostojno uznosite. Mene je, sada znam, sama Carica Nebeska Lepavinska sa Svete Gore Atonske dovela u Lepavinu. Manastir je pre 24 godine bio potpuno zapušten, opusteo, molitve utihnule i samo je te sablasno puste zidove čuvala čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. I ja sam se trudio da u te ruševine ugradim duh Svete Gore i Hilandara i nisam posustao ni u najtežim ratnim vremenima. Po poslušanju neprekidno sam bio kao vojnik na straži čuvar ove čudotvorne ikone Presvete Bogorodice i neprekidno joj uznosio molitve. Kada sam došao u manastir i video tu pustoš, kleknuo sam ispred usamljene ikone Presvete Bogorodice, pa mi se učini, kao da videh tugu u Njenim očima i dođe mi misao iz Jevanđelja kako je nepokretni bolesnik u banji Vitezdi 28 godina čekao da mu neko pomogne da ga spusti u vodu, kada je anđeo Gospodnji zatalasa. Ali, 28 godina nikoga nije bilo da dođe...Gde ste hrišćani? Presveta Bogorodica čaka sa obiljem darova… A mi? Gde smo? A sada… Puno mi srce! Uz Božiju pomoć uspeo sam da prenesem pelcer Svete Gore i Hilandara u Lepavinu. Najdraže mi je kada vidim koliki broj poklonika hrli na poklonjenje Presvetoj Bogorodici, koliko se čuda događa i isceljenja, koliko ozarenih lica u našoj svetinji. I bratstvo se polako umnožavalo. Ja sada znam da moram da budem pored naše Presvete Bogorodice i da više ne mogu da napustim ovu svetinju. Mnogo sam radosti pored Nje doživeo. Posebna mi je radost što su mi Gospod i Presveta Bogorodica dali puno duhovne dece, koja se nalaze u celom svetu. Oni na potpuno čudesan i nevidiljiv način prosto niču. Mi smo tako duhovn tesno povezani, tako da ni ta velika daljina ne predstavlja nikakvu prepreku. Ništa ne znači daleka Australija, Amerika, Kina, Rusija… Ja osećam njih, a i oni mene. Oni su se sve vreme molili za mene dok sam bio na lečenju. Ja sam to osećao. Oni od mene očekuju duhovnu hranu i često se javljaju telefonom, preko interneta, pismima...Sećam se telefonskog poziva brata Radomira Vučića mladog sociologa koji je završio studije u Berlinu i živi u Berlinu.. Kada je čuo moj glas, tako je zaplakao, dugo nije mogao da progovori ni reč. Taj mladić je tako dirljivo pismo napisao doktoru Stefanovskom i doktorki Tamari u znak zahvalnosti za staranje o meni i mom lečenju u banji. Dakle, moja duhovna deca brinu se o meni i mole se Bogu za mene, a i ja se stalno molim za njih. Poverenje između nas mora da postoji. Ja sam već 20 godina duhovnik Eparhije Zagrebačko-Ljubljanske, zatim 4 godine sam bio duhovnik Dalmatinske Eparhije, 2 godine Pakračke i 4 godine Srednjeevropske Eparhije. Bogu sam zahvalan i Carici Nebeskoj za to što su mi podarili toliko duhovne dece i što umnožava i širi ljubav među nama. Tankosava Damjanović filolog 30.05.2008.

PISMO 11: Brat Radomir Vucic Pomaze Bog draga braco i sestre koji ste u bojevima sa bolesnim otrovom zmijskim i svim mogucim zatvorenim krugovima oboljenja covjekovih! Evo, vec sad ne samo da covjek prohodava, da koji ne cuje, vec osluskuje i uopste da se bolest lijeci i obnavlja prvobitni sklad, vec se i slijepome pomalo otvaraju duhovne oci. Sta se to desava? Covjek pocinje da sagledava da se kroz zivotno svjedocenje naseg oca Gavrila, a to su i njegovi putevi i njegova torzestva i njegova zrtvena bolest, znaci cijeli skup i ciklus ljudskih uznosenja, ali i patnji i kroz njegovo Duhom nadahnuto, blagodatno ocudjenje cesto tegobne i bolesljive svakodnevnice sviju nas, dogadja veliki skolski vanvremenski cas o nekim kljucnim, krajnjim, a i pocetnim pitanjima. Ako imamo krug zacarani, maltene vrzinski, krug bolesti, imamo i Slava Bogu blagodatni, cini se otvoreni krug sabranja duhovnih i tjelesnih ljekara izjutra u Banji iz koga cemo se zapravo napajati iscjeliteljskim mlijekom iskoni. I ovaj drugi konzilijski krug, postaje tajanstven i ujedno cudesan, jer kroz sabranje u ljubavi, jednodusnosti i strucnosti cijelog savjeta ljekara i potom osoblja i nas sireg kruga duhovne djece oca Gavrila koji pratimo svaku ocevu rijec, a ponekad i vjezbu s trepetom, nama se donekle ocrtava tajna pravoslavnih sabora koji su na cudesan nacin razrjesavali i prva i potonja pitanja, pa su i ljudi i porodice i drzave i drustva bili zdraviji. I svako je tu kljucan na svojevrstan nacin i dobre volje od brata Dragomira, do ljekara, brace i sestara koji se mole u svojim sobama i hramovima, pa cak i brace boksera sto su se slikali s ocem jos dok je bilo hladnije... Bogu hvala i na ljekovitoj vodi, tom elementu u koji smo nekad davno uronili da bi opet i opet zdravi i novi izranjali. S bratskim pozdravom i dubokim postovanjem Radomir Vucic P.S. Zlatne kljuceve za otvaranje svih zatvorenih camotnih situacija i za prolazak kroz neprolazne prostore u zudnji za Spasenjem kupio nam je Sveti Sava nekada davno, a otac Gavrilo nas uci i podsjeca da ih koristimo, da ne zardjaju. Valjda smo toliko kao narod bili oboljeli da je i on morao da se razboli da bi se sjetili da je Onome sto je nad prirodom moguce i kroz zatvorena vrata proci...

IZ ARHIVE Najneizvesniji izbori za patrijarha do sada Foto Блиц - Петак, 22. јануар 2010. 00:04 "Sabrali smo se na osnovu odluke Sinoda da izaberemo patrijarha srpskog", biće prve reči koje će se čuti danas na izbornom Saboru. Izgovoriće ih mitropolit Amfilohije, a potom i dodati da predsedavanje izbornim Saborom prepušta vladiki šabačkom Lavrentiju. Vladike Srpske crkve danas od ranih jutarnjih časova biće na nogama. Već oko 6.30 okupiće se u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde će, prema odluci Sinoda, biti služena liturgija. Po povratku u Patrijaršiju, episkopi će imati vremena za kratak razgovor. Sabor na kome će biti izabran 45. poglavar SPC počinje u devet časova prizivom Svetog duha u patrijaršijskog kapeli. Čitaoci Blic online komentarišu: "Strašno da nam ovakvi ljudi propovedaju veru.Pa pogledajte u kakvim se limuzinama crnim voze.Sramota, i kako onda ovaj narod da ima veru i nadu. Zašto se ne voze u zastavi 10 ako je skromnost vrlina. Izgleda je sa Pavlom otišla i nada da će se u crkvi stvari promeniti na bolje.Ja odavno više ne idem u crkvu." Dušan "Biće ko će biti! Mi građani ne odlučujemo o tome. Ko god bude moramo ga priznati kao budućeg Patrijarha, svidelo se to nama ili ne." Danka Dobri poznavaoci prilika i istorijata SPC tvrde da do sada nije bilo neizvesnijeg izbornog Sabora. Oni podsećaju da je i na prošlom izbornom Saboru, na kome je patrijarh Pavle izabran u devetom krugu glasanja, makar bilo izvesno da će patrijarh, ma ko on bio od tadašnja tri kandidata, biti odličan izbor za presto Crkve. Sada je, više nego ikad, Crkva podeljena između vladika dve različite orijentacije. Stoga, ne samo da je neizvesno ko će biti novi srpski patrijarh već i u kom će, grubo rečeno, pravcu krenuti Srpska crkva. Po svemu sudeći, mogući kandidat je mitropolit Amfilohije ukoliko mu i deo vladika koji su naklonjeni vladici bačkom da glas. Sledi vladika bački Irinej kome trebaju i glasovi vladika iz Bosne i dijaspore. Tu su i vladika niški Irinej i žički Hrizostom, koji mogu biti plod kompromisa različitih struja u Saboru, mada se u toj kombinaciji pominje i vladika šabački Lavrentije, ali i mlađe vladike zahumsko-hercegovački Grigorije i budimljansko-nikšićki Joanikije. Ukoliko ne izguraju svog kandidata, poput Longina i banjalučkog Jefrema, takozvani bosanski lobi bi pristao na vladiku bačkog ili niškog. Tokom jučerašnjeg dana u Beograd su počele da pristižu vladike. Među prvima u Patrijaršiji je viđen vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, a potom je pristigao i vladika Lavrentije. On će predsedavati izbornim Saborom jer je najstariji episkop po hirotoniji, odnosno onaj sa najdužim stažom vladike. Gotovo je sigurno da neće sve vladike doći na Liturgiju pred početak Sabora, već na zasedanje tokom prepodneva. Unutar SPC kruži priča da grupa episkopa nije odustala od namere da se promeni način izbora, što bi značilo da se, umesto na tri kandidata sa natpolovičnom većinom, glasa za jednog, koji treba da dobije dvotrećinsku većinu. Međutim, dobro upućeni izvor "Blica" kaže da do izmene glasanja neće doći. Umirovljeni vladika Atanasije (Jevtić) je, kako saznajemo, pre nekoliko dana i zvanično pozvan da glasa za izbor 45. patrijarha, ali nije isključeno da on na kraju ipak ne učestvuje u glasanju. Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi pred izbor novog patrijarha SPC. FoNet/Darko Cvetanović Jedan stariji vladika koji nije želeo da mu pominjemo ime rekao je juče za "Blic" da bi prepodnevni deo zasedanja mogli obeležiti i različiti stavovi o pravu glasanja vladika iz Makedonije. Deo vladika smatra da samo arhiepiskop ohridski Jovan ima pravo glasa, ali ne i ostala trojica episkopa iz Makedonije. Sinod se prema tom pitanju i zvanično odredio i saopštio pre tri dana da vladike iz Makedonije imaju pravo glasa. Međutim, i pored toga stav Sinoda može biti predložen kao tema za razgovor jer je Sabor telo koje je iznad crkvene vlade. Predsedavajući može i odbiti predlog nekog vladike ili grupe vladika da to stavi na razmatranje. Namera Sabora je da se patrijarh izabere već danas. I takva je i odluka Sinoda, a da ustoličenje bude u nedelju u Sabornoj crkvi. Međutim, jedan od članova Sinoda kaže za "Blic" da se možda i neće patrijarh izabrati prvog dana, a ako se ostane pri odluci da ustoličenje bude u nedelju, glasanje će biti nastavljeno sutra, u subotu. Većina episkopa se slaže da bi "bila bruka" da se glasanje otegne do Svetog Save 27. januara. Arhimandrit Gavrilo izvlači kovertu Na sinoćnoj sednici Sinoda, kako "Blic" saznaje, odlučeno je da arhimandrit Gavrilo, igimun manastira Lepavina u Eparhiji zagrebačko-ljubljanskoj, izvlači kovertu sa imenom budućeg patrijarha. Monah je 49 godina. Arhimandrit Gavrilo Vučković rođen je 1944. u selu Duboka, opština Kučevo (kod Požarevca), a stupio je u manastir 1961. godine. Iako nije po godinama života najstariji u činu arhimandrita, jeste među najuglednijim. Veoma je zanimljiva ličnost i poznat kao pravoslavni misionar u svetu s "profilom" na Skajpu. Kompjuter koji je dobio manastir, a za koji je isprva mislio da je kutija koja će mu remetiti molitvu, iskoristio da pomaže ljudima. Uz pomoć savremene komunikacije dostigao da ima više od hiljadu duhovne dece jer se na manastirskoj internet stranici dnevno nađe između 1.000 i 1.800 posetilaca. Objavio je o tome nedavno i knjigu "Duhovni razgovori vođeni preko programa Skajp". Bio je monah u nekoliko eparhija, jedno vreme proveo i na Hilandaru. Od avgusta 1984. godine je u zagrebačko-ljubljanskoj. KAKO SE BIRA PATRIJARH SPC Ustavom Srpske pravoslavne crkve iz vremena patrijarha Germana ustanovljen je apostolski način izbora patrijarha - apostolskim žrebom. To znači da Sabor, koji čine 36 episkopa, pet vikarnih episkopa i četiri pripadnika Ohridske arhiepiskopije, većinom glasova dolazi do tri kandidata za "prvog po časti" ili "prvog među jednakima", a zatim se priziva Sveti duh koji među njima bira patrijarha. ČIN BIRANJA - Sam čin biranja odvija se u kapeli Sv. Simeona Mirotočivog, koja se nalazi u sklopu zgrade Patrijaršijske zgrade. Tokom Sabora papiri s imenima tri kandidata pečate se u koverte, koje se isprva, kako se do kog kandidata dođe, odlažu pored predsedavajućeg izbornom Saboru, u ovom slučaju vladike šabačkog Lavrentija. Potom se koverte stavljaju u Jevanđelje koje se nalazi u oltaru. - Monah koga je Sinod izabrao, izvlači iz Jevanđelja jednu kovertu i predaje je predsedavajućem koji je odmah otvara i saopštava prisutnima ime novog patrijarha Srpske crkve. Sledi obraćanje izabranog. KAPELA SV. SIMEONA Sadašnja zgrada Patrijaršije u čijem sklopu je i kapela Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje) sagrađena je prema projektu ruskog arhitekte Viktora Lukomskog. Kapela se nalazi na istočnoj strani Patrija­ršije. Pri Patr­ijaršijskoj kapeli se nalazi i bo­gata riznica knjiga, ikona i arhijerejskih odeždi blaženopočivših patrijarha. SABORSKA SALA Preko puta kapele na drugom spratu beogradske patrijaršije se nalazi svečana saborska sala u kojoj se održavaju zasedanja Sabora. U njoj će se održati i veći deo današnjeg izbornog Sabora. Vladike SPC sedeće u polukrugu u sali u kojoj se nalaze dva značajna umetnička dela: "Seoba Srba" Paje Jovanovića (druga verzija) i "Apoteoza izgradnje Spomen-hrama sv. Save na Vračaru", delo akademskog slikara Svetislava Vukovića. Vladike sede u tri reda. Ispred njih, u sredini, nalazi se sto za kojim sedi sekretar koji je obično najmlađi vladika i koji je i zapisničar. Sa njegove desne strane sedi predsedavajući. OBELEŽJA PATRIJARHA Oznake srpskog patrijarha su bela kamilavka (kapa) na kojoj je krst. Novoustoličenom prvojerarhu na ceremoniji u Sabornoj crkvi posvećenoj Svetom arhangelu Mihailu, uručuju se patrijarška znamenja i obeležja - žezlo, panagija Svetog Save i niska medaljona sa likovima srpskih svetitelja. Ž. Jevtić

leteti ČUDO U SRBIJI Autor: Mitropolit Venijamin (Fedčinkov) Mnogo puta sam pričao o ovom dogadjaju u pojedinačnim razgovorima i propovedima, a sada želim da to zapišem kako bi ostalo i drugim ljudima. Otprilike 1927-28 godine želeo sam da se sakrijem u manastiru u Srbiji. Radi toga sam se uputio u Studenicu – u manastir koji je izgradio sveti Simeon, otac svetog Save, srpskog prosvetitelja. Posle nekoliko dana odveli su me odatle u skit svetog Save, koji se nalazi devet kilometara od manastira. To mesto je bilo neobično, usamljeno, u planini, daleko od svakog naselja, u dubokoj šumi. Noću sam često slušao neke divlje zveri, a retki putnici, koji su prelazili preko planine, nedaleko od manastira, čak su i danju ulazeći u šumu često vikali “ogo-go”, plašeći tako vukove. Tu se nalazio i mali skit koji je po predanju izgradio sam sveti Sava. On se sastojao od male crkve, u koju je moglo da stane pet, deset ljudi. A u oltaru još i manje. S leve strane od crkve nalazila se dvospratna drvena kućica. To su bila sva zdanja. Malo iznad u planini izbijao je ispod zemlje izvor čiste hladne vode.U tom skitu sam živeo oko pola godine sa još jednim monahom Srbinom, ocem Romanom. A pre njega se ovde skrivao stari jeromonah otac Gurij. Oba ova monaha su zasluživala da se uspomena na njih prenese i potomcima. Rećiću najpre nešto o ovim trudbenicima. Otac Roman je ranije bio ženjen i imao je sedmoro dece. I on i žena su bili potpuno zdravi, ali su im sva deca umrla u toku nekoliko godina. Roditelji su spontano razmišljali o tome, i došli do zaključka da nije Božija volja da i dalje žive u braku, i odlučili su da odu u manastir, ostavivši svet. Tako su i uradili. Ali da bi se ispitali da li su sposobni za bezbračni život, došli su u manastir svetog Simeona u svojstvu radnika: on kao vozač, a ona kao kuvarica. Treba primetiti, da u srpskim manastirima poslednjih vremena, iako ih ima mnogo, ima malo monaha. Zbog toga im je bila potrebna radna snaga. Opredelivši se za službu u manastiru, Roman i njegova žena su bili smešteni u jednu sobu, u kojoj su proživeli oko tri godine bezbračno, u celomudrenosti, kao brat i sestra. I tek posle toga su primili podvig monaštva. Žena je otišla u ženski manastir, dve stotine vrsta udaljen od ovog manastira, a on je ostao ovde. Ne znam koliko je vremena on živeo u samom manastiru, ali sam ga ovde zatekao već u skitu svetog Save. To je bio čovek više srednjeg rasta, neobično mršav, ali krepak i kako se kaže žilav. U skitu je postojao i povrtnjak, i mali vrt, i mali vinograd, i po veličini beznačajno pšenično polje. O svemu tome je potpunu brigu vodio otac Roman. I treba primetiti da je bio veoma upadljiv po svojoj neobičnoj trudoljubivosti. Rano ujutru smo zajedno služili malo pravilo. Posle pravila i lakog ranog doručka, on bi brzo otrčao negde na rad. A ja sam ostajao u skitu i kao stražar i kao kuvar. Uostalom, naša hrana kao i moje kulinarstvo su bili krajnje jednostavni i oskudni. Otac Roman mi je ostavljao malo krompira i pšenice. Posle sam kupovao pirinač i posan margarin. Krompir, po savetu oca Romana, nisam čistio, pošto je krupni ostavljao za veliki Post i rano proleće, a sitni je bilo teško čistiti i nije vredelo, jer bi ga ostajalo jako malo za hranu. Otac Roman me je doveo do izvora i pokazao kako da postupam sa krompirom. Nasuo sam vode u vedro, usuo krompir, isprao ga iz tri vode i stavio da se bari. I potom bih dodavao pšen ili rižu i tako bismo imali supu. A u mrsne dane bismo jeli i ovčiji sir. Imao sam dosta slobodnog vremena tako da sam pisao objašnjenja praznika itd. Uveče bi se otac Roman vraćao sa rada te bismo večerali. Uoči praznika sam još pekao prosfore, i skoro mi nikad nisu uspevale jer je testo veoma loše narastalo zbog toga što u kuhinji nije bilo dovoljno toplo. U skitu nije bilo nikakvih životinja, osim mačke sa mačetom, koji su čuvali kućicu od malih šumskih pacova. Jednom su nam predložili da uzmemo kravu iz manastira, da bi imali mleko ili možda kozu. Ali smo mi to odlučno odbili jer bi nam to donelo mnogo nepotrebnih briga. Skoro svake nedelje, a posebno na velike praznike otac Roman i ja smo odlazili na Liturgiju u manastir udaljen 9 vrsta. Najpre smo morali da se spuštamo s planine oko četiri vrste, a potomo bismo prešavši brzu rečicu išli već ravnicom do manastira. Ta reka se zvala “Studenica” zbog veoma studene vode. Po njenom imenu je i manastir sv.Simeona koji se nalazio u blizini te rečice takodje nazvan “Studenica”. Na jedan od tih praznika čini mi se da je bio praznik svetog Ilije (ali to sada ne znam tačno) se i desilo čudo. Ali ću o njemu pričati nešto kasnije, a sada ću vam ispričati o drugom jeromonahu koji je živeo u skitu pre oca Romana – otac Gurije. On je u to vreme imao 70 godina, ali je bio veoma krepak i mršav, malog rasta. On me je i doveo prvi put u skit kod oca Romana. Prišavši ka pletenoj ogradi skita i pokazavši mi put ka vratima kućice, sam ju je preskačio sa neobičnom lakoćom. Upoznavši me sa ocem Romanom, pokazao mi je i svoju bivšu sobu, gde je ranije živeo. Neobično me je iznenadila biblioteka, koja je brojala do 500 knjiga. Medju njima je bilo nekoliko retkih primeraka. Naravno sve knjige su bile religiozne sadržine. I ja sam ih čitao za vreme boravka u skitu. Drugi put me je otac Gurije odveo do skita sa dovoljno teškim teretom. Dobio sam poštom paket koji je bio teži od 2o funti, a otac je hteo da mi olakša put iako do reke Studenice ima oko 5 vrsta. Mene je kao mladjeg bio stid što starac nosi paket a ja idem bez ičega. I zato sam mu se usput obratio s molbom: - Oče! Dajte da ja sad ponesem paket jer je meni poslat. A pored toga biće mi to kao epitimija za moje grehe. A otac Gurije je na to rekao: - Ne ja ću još nositi, a o epitimiji treba više da razmislim. Ja imam toliko grehova da kada bih svoje telo razdelio na deliće, ne bi bio dovoljan broj epitimija. I tada sam saznao zbog čega on, budući jeomonah, ne služi nikada u manastiru kao sveštenik, iako nikada nije bio osudjen od strane crkvene vlasti. Ali zbog sopstvene svesti o svojoj grehovnosti, on je sam odlučio da ne služi službe. - Ja sam uzeo zavet, - govorio je on, - da zbog svojih greha nikada ne stavljam jerejski epitrahilj niti da dajem blagoslov. U manastiru je ispunjavao dužnosti čteca u crkvi u toku Bogosluženja, a u trpezariji je prinosio jelo bratiji kao poslednji poslušnik. I to i ostalo je radio sa neobičnom jednostavnošću i simrenjem, - jer je tako i trebalo. I mladji monasi su se navikli da se prema njemu ponašaju zapovednički, kao stariji s mladjim. A on ne samo da tome nije pridavao značaja, već zaista nimalo nije bio ogorčen takvim odnosom ostale bratije prema njemu. Posle jela su svi odlazili u svoje kelije, a on je bio dužan da pospremi trpezariju. Izmedju ostalog, u crkvi je čitao neobično sporo, izdvajajući svaku reč. Ovaj primer me podseća na duh starog vremena. U toku svog dugogodišnjeg života, još nisam video primer da su se duhovna lica dobrovoljno odrekla svojih obaveza i uzvišenosti svestenosluženja, a da pritom ničim nisu podstreknuta. Naravno on se već odavno upokojio. Carstvo mu Nebesko! Neka mu Gospod oprosti grehe zbog njegovog pokajanja …Niti je on smatrao za potrebno da priča po čemu je bio grešan, niti sam se ja osmelio da pitam. Već nam je postalo prirodno da grešimo, a pokajati se sa takvim samoukoravanjem i dubokom svešću o svojoj grehovnsoti je veoma retko delo koje zaslužuje da ga zapišem kao pouku nama samima i potomcima. O ocu Romanu sam se još setio da je za vreme I svetskog rata sa Nemcima ratovao, odstupao na osrvtu Krf, a potom se vratio u manastir. A sada cu ispričati i samo čudo. Bilo je to leti verovatno početkom jula. Pošto smo otac Roman i ja na praznike išli skoro uvek iz svog skita u manastir, uradili smo tako i ovog puta. Ali neočekivano za mene, otac iguman me je zamolio da posle Liturgije odslužim moleban za kišu, jer je on sam morao toga dana da ode na manastirski posed radi nekog posla. Ja sam se naravno složio, i odmah posle Liturgije ja, otac Roman i još neki monasi smo se uputili na planinu gde su se obično služili molebani tokom suše. Put je bio veoma naporan, pošto je planina bila veoma visoka, a uspon strm. Meni su radi olakšanja dali manastirsko magare. Ranije nikada nisam jahao magare, tako da mi je bilo veoma teško da se popnem na strmu planinu. Ali smo se ipak kroz sat vremena popeli, iako je do samog vrha bilo još pola vrste. Trebalo je da napravimo pauzu na mestu gde je bio bunar. Smatralo se da ako u tom bunaru već nije bilo vode, znači da je suša bila velika i dugotrajna. Nad tim bunarom je odslužen moleban sa vodoosvećenjem, a osvećenu vodu bi potom ulivali u prazan bunar. Kada smo stigli do tog mesta, tamo je bilo relativno malo naroda, ili kako su Srbi govorili seljaka. Počeli smo da oblačimo svešteničke odežde, ali zbog malo naroda odlučili smo da čekamo. Ni svo duhovništvo još nije stiglo. Da bi nekako ispunili vreme počeo sam propoved na srpskom jeziku. Moji slušaoci su pognuvši glave slušali očigledno bez neke dragovoljnosti. Shvatio sam to kao: “mi nismo došli da slušamo propoved već da se molimo za kišu”. I zato sam brzo završio svoju besedu. Ali duhovništvo još nije došlo te sam morao da čekam. Prirodno je da su se misli u mojoj duši zaustavljale na narednom molebanu: “Zašto sam došao ovde? Ne samo radi toga da bih odslužio moleban i mirno se spustio u manastir, već da bih uradio nešto istinski korisno. Nisam došao ni radi propovedi. Svi su se ovde okupili samo sa jednom željom: da isprose od Boga milost – da orosi isušenu zemlju ili drukčije rečeno – želeli smo da se desi čudo”. A kiše nije bilo oko mesec dana. I tog dana je nebo bilo čisto, plavo i bez oblaka. Moje misli su tekle i dalje. “Da li zaslužujemo čudo? Možda su ovi monasi koji stoje oko mene po svom životu dostojni čuda, ne znam. A možda medju seljacima ima bogougodnih ljudi. Ili će se Gospod sažaliti na njih kao otac nad jadnom decom zbog njihove gorke potrebe i ogromnog truda. “I daće im hleb nasušni …” Ova misao mi se učinila najrazumljivijom. Oni, ti jednostavni ljudi, zaista više od nas zaslužuju Božiju milost, i njihovo mučno ćutanje i srdačne molbe su blagougodnije Bogu, nego naše reči pa čak i molitve. Jer nije uzalud Psalmopojac rekao da Bog šalje hranu “ptićima vranim”, koji Mu u gladi vapiju. Sam sebe nisam smatrao dostojnim očekivanog čuda: možda će Gospod pogledati ne na mene lično, već na moj episkopski čin … I odjednom se u mojoj duši pronela brza misao kao da ju je neko izgovorio savršeno jasno: - Moli se u Ime Sina Moga! I odmah sam se setio Spasiteljevih reči na oprostajnoj besedi sa učenicima: “Zaista, zaista vam kažem: šta god da zamolite Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ništa niste molili u Ime Moje: tražite i daće vam se da bi radost vaša bila potpuna” (Jn. 16, 23-24). I tada sam zaboravio na sve prisutne i na samog sebe, počeo sam da se molim za kišu, moleći Oca Nebeskog u Ime Gospoda Isusa Hrista. Molio sam se ćutke, razume se. Za to vreme duhovništvo se popelo na planinu, kraćim ali težim putem po pravoj liniji. Stiglo je i još naroda, iako ne previše. Počeli smo moleban. Osvetili smo vodu i ulili je po običaju u bunar. Narod je počeo da se razilazi. Duhovništvo je počelo da silazi istim putem. Nebo je i dalje bilo čisto, a samo su se ponegde kretali spori oblaci. Seo sam na magare. Ali spuštanje niz planinu je bilo teže nego penjanje, te sam bio prinudjen da sidjem sa magareta i da ga vodim za uzde. Kroz sat vremena smo se vratili u manastir. Na nebu nije bilo nikakve promene, čak nismo o tome ni razmišljali. Uradili smo svoju obavezu i zaboravili na to. U trpezariji smo dobili ručak. A posle njega smo uzeli hleb iz manastira da imamo za celu nedelju, kako smo to obično radili, zamolili smo za još ovčijeg sira, natovarili smo sve to na mlado magare i krenuli da se vraćamo u skit. Bilo je već skoro šest sati. Magare je išlo ispred nas – ono je većdobro znalo taj put. Pratili smo ga ne žureći. Došli smo do Studenice – 4 vrste. Na moje čudjenje i potpuno neprimetno, nebo se u neko vreme prekrilo sivim oblacima, koji su nam dolazili u susret. Odjednom mi je kroz glavu prošla misao: zar će nam Gospod poslati kišu i učiniti čudo! Ali sam se bojao da tome poverujem. Tako je prošlo još pola sata. Počeli smo da se penjemo uz planinu. Nebo je potamnelo. Ali magare je i dalje išlo stazom. Mrak je bio sve veći u gustoj šumi. I odjednom sam u vazduhu osetio vlagu, koja je dolazila od oblaka. Sam sebi ne verujući, rekao sam ocu Romanu: - Oče! Miriše na kišu. Ćutljivi otac Roman je odgovorio: - Daj Bože kišu! Opet smo pošli dalje za magaretom. Odjednom smo u daljini čuli odjek groma. Sada nam je bilo jasno da se sa oblacima sprema oluja, a sa njom naravno i kiša. U šumi je već bilo mračno, da nismo videli ni svoje sopstvene noge. Odjednom je sevnula munja, i čuo se grom. I videli smo svoju stazu samo nekoliko stopa napred. Potom nas je tama ponovo obuhvatila, i samo je već naviknuto magare išlo odlučno ispred nas, kao vodič. Munja je sevala sve češće i češće, kao da nam je osvetljavala put. Rekao sam ocu Romanu: - Kao da nam Gospod pali šibice na nebu i ukazuje na put. Vazduh je postajao hladan. Prošli smo još oko tri i nešto vrste. Ovde se put razdvajao: jedan put je bio duži i išao je pravo, a drugi je išao pravo a potom je vodio strmo ka skitu. Rešili smo da idemo lakšim putem pravo. Ali magare nikako nije htelo tim putem. I morali smo da mu se povinujemo. Kada smo došli do sredine udoline, magare je odjednom krenulo naviše ka skitu. Munja je sevala i grmelo je skoro neprekidno. Otac Roman mi je rekao: - Vladiko, ako hoćete da ostanete suvi, trčite sami naviše, a ja ću već doći kasnije. Tako sam i uradio. Kroz deset minuta sam došao do skita. Odjednom je prva kiša pala ali sam ja već bio van opasnosti. Kiša je padala celu noć i napojila je žednu zemlju. Kroz pet minuta je došao i otac Roman sa magaretom, ali je već bio sav mokar. preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3121.html prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

OBRAĆANJE MISIONARA Može li misionar da uči od „neverujućih“? Protestantski pastor iz Amerike Maksim URBANOVIČ Svete Hriščanske Tajne spoznao je od preobraćenih muslimana. Postavši pravoslavni misionar, Maksim kaže da je njegov misionarski rad neizreciva radost, koju je lično pronašao u Pravoslavlju. MAKSIM URBANOVIČ je rodjen 1963. godine u okolini Pitsburga, država Pensilvanija. Hrisćanski Regentski univerzitet završava 1990. godine u Virdžiniji i postaje propovednik organizacije „Hristos za sve narode“ u Africi. Propovedao je u 19 afričkih zemalja, kao i u Indiji, Pakistanu, Filipinima, Madagaskaru, Srednjoj Aziji i Rusiji. Rukopoložen je u djakona a zatim u pastora anglikanske (Episkopalne) crkve. Družeći se sa predstavnicima raznih hrišćanskih konfesija, Maksim se posveti izučavanju liturgijske crkvene tradicije kao i učenju o Svetim Hristovim Tajnama. Tako se upozna i sa učenjm Pravoslavne Crkve. Nakon nekoliko putovanja u Belorusiju u periodu od 2001-2004. godine Maksim odluči da predje u Pravoslavlje. Sada je parohijan crkve Svetog Nikolaja u Vašingtonu, student Sveto-Tihonovskog Pravoslavnog fakulteta u Pensilvaniji a sprema se za rukopoloženje u čin pravoslavnog sveštenika. Oženjen je i ima četvoro dece. Kada ste bili protestantski propovednik, mnogo ste propovedali muslimanima. Kako je to izgledalo? Muslimanski narod je veoma topao. Mnogi od njih nikada nisu slušali propoved Jevandjelja preko poimanja Časnog Krsta, pokajanja i Svetih Tajni. Vidimo primer Kirgizije. Tamo sam prvi put doputovao1995. godine u gradić Talas, a posle sam već išao nekoliko puta. Tada još nisam bio pravoslavac. Govorili su mi da tamo nema crkava. Ali kada sam došao, video sam da tamo postoji pravoslavna crkva, gde dolazi oko 50 ljudi. Ali oni tada nisu imali sveštenika. Mi smo tamo počeli da se okupljamo na jednom stadionu. Bio sam veoma uzbudjen. Na tu moju propoved decu su donosili na rukama, a stare bakice dovozili su na kolicima. Stadion je primao oko 4.000 ljudi. Uglavnom su to bili Kirgizi, ali bilo je i Rusa i Uzbekistanaca. Ja sam posle propovedi obavezno pozivao ljude na pokajanje, pozivao sam da se odupru svim drugim religijama i da podju za Isusom Hristom. Nakon nedelju dana lokalne vlasti su pokušale da zabrane naše sastanke. Mene su pozvali i odveli u miliciju gde su mi rekli da neki ljudi žele da me povrede i da su radikalni muslimani naši veliki protivnici. Ja sam rekao: „Mi onda nećemo propovedati danju, skupljaćemo se na stadionu samo noću. Mi imamo odobrenje od direktora stadiona“. Oni su se složili: „Dobro, skupljajte se noću, ali danju neka ne bude nikakvih skupova“. Odložio sam skup predvidjen za sledeće jutro. Sećam se da sam ujutro uzeo da perem svoju odeću. Prao sam je u nekakvom lavoru, i sećam se da mi je bol prolazio kroz kosti na prstima. Nakon tri-četiri sata dodje nekoliko ljudi koji su služili u mesnom hramu. (Ja sam trenutno bio u lokalnom pravoslavnom hramu. Parohijani su molili da im nešto otpevam u crkvi. Njihov sveštenik im dolazi tek jedanput u dva meseca, a oni su želeli da dodju i prosto da slušaju molitvu.) Eto, ta deca dotrčaše i rekoše: „Ljudi su Vas čekali dva sata. Vi niste došli. Mi smo rekli da je skup otkazan. A oni onda odoše u Upravu unutrašnjih poslova, a već ispred ulaza je stajalo oko 400 ljudi. Upravnik milicije izadje i reče: „Ništa ne mogu da vam pomognem, idite kod gradonačlenika“. Cela ta masa, oko 400 ljudi, okrenu se i podje kod gradonačelnika. Gradonačelnik im otvori školsko dvorište i ljudi su me tu na vrelom suncu čekali oko 4 sata. Kada sam došao, oni su bili u svojim nacionalnim kirgiskim kapicama. Stadoh ispred njih, a iz očiju mi potekoše suze. Zato što sam video muslimane koji su bili žedni Reči Božije, Crkve i vere, više nego u mnogim hrišćaskim zemljama. Nakon moje propovedi, koja je trajala oko pola sata, ustade jedna starija žena i reče: - „Ja sam ceo svoj život bila muslimanka, a sad sam već starica. Kaži mi, zašto toliko dugo nama niko nije dolazio sa rečima istine o Isusu Hristu?“ Ja nisam znao šta da joj odgovorim, zato što je u misionarskom poslu to pitanje nad pitanjima. Ja sam kod njih video veliku duhovnu žedj koju nijedna druga vera ne može da utoli i spremnost da prime Blagu Vest, prosto zato što niko nikada pre sa njima nije razgovarao o mogućnosti da se pokaju i poveruju u Hrista. A drugi aspekt, veoma kompleksan, kako ja sada vidim, jeste I s t i n a, i ja ne mogu to da poreknem. Isus Hristos kaže: - „Molite se za bolesne, propovedajte Jevandjelje. Džabe ste dobili, džabe i dajite“. Zato moja propoved nije samo poziv na pokajanje. Ako su ljudi bolesni, ako pate, ja se zajedno sa njima molim Bogu, moleći Ga za isceljenje. I eto vidite, baš medju muslimanima, ja ne mogu da objasnim zašto Bog projavljuje Svoju moć i milost u tolikoj meri, koju ne možeš da vidiš čak ni u onim zemljama, u kojima je hrišćanstvo tradicionalna veroispovest. Znači, ljudi se isceljuju? Da, dogadjaju se mnoga isceljenja. Kada su u Kirgiziji po mene došli milicioneri da bi me odveli na saslušanje, ja sam već bio obećao ljudima da ćemo se pomoliti za bolesne. Zato je milicija morala da sačeka. Ja ništa nisam činio što ih izaziva, prosto sam molio Hrisrta da te ljude isceli. Zatim sam rekao: “Spoznajte sebe. Mi smo se molili za bolesne, vi verujete u Isusa Hrista, možda se nešto promenilo i u vašim telima“. Jedna majka poče da plače. Njen šestogodišnji dečak, gluv od rodjenja na jedno uvo, objavio je da čuje. Svi su se obradovali, a milicioneri se skameniše. Godine 1993. bio sam u Tambovu. U salu, u kojoj sam propovedao, dodje jedan satanista s nožem ispod pazuha. Hteo je da me ubije. Pokušao je da se popne kod mene na binu, ali nije mogao da prodje. Seo je i počeo da sluša. Ja sam propovedao Jevandjelje, ljubav, praštanje, spasenje, a zatim sam pozvao ljude na pokajanje. Rekao sam: „Ja želim da vidim neki znak pokajanja. Ustanite i napravite korak napred“. I taj mladić skoči i baci se napred. Ali sada ne da bi mene lišio života, nego da bi dobio oproštaj i novi život u Hristu. U trenutku kada su se svi kajali za svoje grehe i čitali molitvu „Oče naš“, on pade na pod i poče da ispušta čudne krike. Kako je bio satanista, on je već bio posednut demonima. Demoni su tada izlazili iz njega, a kada ih se sasvim oslobodio, svi smo čuli njegovu ispovest. To je bilo veliko čudo! On je rekao: „Shvatio sam da je vaš Isus jači od satane. Ja želim da se krstim i da živim u Crkvi“. A šta Vi zapravo pričate ljudima? Ja pričam o najsuštinskijim stvarima hrišćanske vere. Jedan dan govorim o Časnom Krstu, drugi o Telu i Krvi Hristovoj i o oproštaju grehova, trećeg dana već mogu da kažem da smo sazdani po Liku i podobiju Božijem. Ja pričam ljudima o Tajnama, o njihovoj važnosti, posebno o krštenju, zato što je K r š t e n j e zapravo ulaz, odnosno vrata za stupanje u Crkvu. Ja nikada ne propovedam protiv drugih religija. Ja jednostavno propovedam Hrista i bogoslovske istine, koje su deo naše vere. Sami ljudi su dovoljno pametni da bi to uporedili. Na primer, islam je religija Zakona. Tamo nema duhovnog života, nema blagodati Božije, nema mira, nema opraštanja greha, nema Svetoga Duha i, najvažnije, nema Ljubavi. Za muslimane je predstava o tome da je Bog ljubav savršeno nova. Njih uče da je Hristos samo jedan od proroka, da se on jednostavno na krstu onesvestio, a zatim došao k svesti. Ovaploćenje, smrt na Krstu i Vaskrsenje Gospoda – to su tri Istine koje im ja s ljubavlju i sa velikom toplinom u srcu propovedam. Ali prelazak u hrišćanstvo je često uzrok gubljenja posla, porodice, osudjivanja od strane društva. Nisu svi spremni da to prihvate? Upravo su me muslimani naučili pravom odnosu prema krštenju kada sam još bio protestant. Kod protestanata krštenje je akt poslušanja. Ti to radiš samo zato što je Isus rekao da tako treba činiti. Ali, mi, pravoslavni, verujemo u moć te Svete Tajne. Ja sam video kako se ponašaju muslimani koji počinju da veruju u Gospoda Isusa Hrista, i sa kakvim poštovanjem prihvataju Tajnu Krštenja. Sećam se kako je u Džalal-Abadu bila jedna porodica koja je primila hrišćanstvo. Bilo u toj porodici petoro braće. Jednom je cela grupa ljudi, muskimana, njih oko hiljadu, došla ispred kuće te porodice i tražila da se odreknu hrišćanstva ili će ih pobiti. Ali, oni se nisu odrekli. Milicija je jedva spasila tu porodicu sklonivši ih na bezbedno mesto. Kada musliman primi hrišćanstvo on mora da živi sa svesnošću da sebe prinosi kao žrtvu. Kada sam ja primio pravoslavlje, morao sam da platim visoku cenu. Moj porodični život se iskomplikovao, odnos sa prijateljima, problem sa egzistencijom, misionarskim radom. Ali, šta da radiš? Prava Istina je Istina, ti je možeš odbiti ili prihvatiti, ali da je izmeniš, ne možeš! Kako ste prešli u Pravoslavlje? Kada sam propovedao u Srednjoj Aziji, vraćao sam se kući preko Moskve. U Moskvi na aerodromu susretnem pravoslavnog sveštenika, koji me pozva u Belorusiju. Služio je u katedralnoj sabornoj crkvi. Mene je pozvao kao anglikanskog sveštenika da u lokalnom bogoslovskom institutu ispričam o principima moje misije. Tamo sam držao predavanja jednu godinu, a kada sam sledeće godine doputovao, mitropolit Filaret me upita: „Da li ti poznaješ neke pravoslavce u Americi?“ Odgovorih: „Ne“. On reče: „Poslaću te kod njih“. Napisao mi je preporuku i poslao Mitropolitu Germanu u Ameriku. Dan pre nego što je trebalo da se susretnem s rukovodstvom Crkve, Bog mi je jasno dao da shvatim da moja prošlost mora da se završi i da treba da predjem u Pravoslavnu veru. Sveštenik Aleksandar Šimbaljev, klirik Minske katedralne Svjatoduhovske saborne crkve priča: Susreo sam se sa Maksimom jula 2001. godine u avionu koji je leteo u pravcu Moskva-Vašington. Sedeli smo zajedno i on, zapazivši da sam sveštenik, poče da me pita ko sam i kuda letim. Čuvši da sam iz Belorusije on reče da je njegov drug s kojim organizuje misionarska putovanja po Srednjoj Aziji takodje rodom iz Belorusije i da se zove Petar Šimbaljev. To je bio moj rodjak. Iz razgovora sa Maksimom saznadoh da je anglikanski sveštenik, ali da je i u tu konfesiju prešao nedavno u potrazi za verom sa jačom tradicijom. U toj konfesiji Maksim je imao vrlo visok položaj, pošto je bio zet episkopa Rajnharda Bonke, poznatog misionara i propovednika. Mi smo se sprijateljili i Maksim je poželeo da poseti Belorusiju. Posetivši našu zemlju u nekoliko navrata i susrevši se sa Vladikom, on reši da predje u Pravoslavlje. Ta odluka je bila sasvim iskrena, čak toliko iskrena da je bio svestan svog neizbežnog stradanja zbog te svoje odluke. Primivši Pravoslavnu veru on se odreče ne samo novčanih sredstava, već i podrške porodice. Njegovo misionarsko preduzeće „Jevandjelje svim narodima“ finansirali su „pedesetničari“, a sa njegovim izlaskom iz te zajednice preduzeće je zatvoreno. U Americi se Maksim obrati Mitropolitu cele Amerike i Kanade Gospodinu Germanu, gde ga primiše u crkvenu zajednicu. Maksim je molio da ga hirotonišu, ali mu Mitropolit dade poslušanje da upiše Bogosloviju. Taj rok još nije istekao. Maksim sada vrši poslušanje crkvenjaka u katedralnoj sabornoj crkvi u Vašingtonu i misionari po Rusiji i Ukrajini. U pravoslavlje je prešla i cela njegova porodica, žena i deca. Što se tiče isceljenja za vreme misionarskih predavanja, ona su se dogadjala samo imenom Isusa Hrista i njih potvrdjuju svedoci iz Maksimove grupe. Oni su mi takodje pričali da su krstili mnogo muslimana, ali su se suočavali sa velikim problemima, na primer pri kojoj zajednici novokršteni da ostanu, posle njihovog odlaska. Baptizam u azijatskim zemljama nije popularan, a pravoslavnih zajednica je malo. Razmišljajući o tome Maksim je bio skloniji mišljenju da je potrebno raditi sa mesnom Pravoslavnom Crkvom i na taj način u Aziji širiti Pravoslavlje. Jasno je da su mnoge godine života kod harizmata ostavile odredjen trag na Maksimovo razmišljanje. Na primer, stil propovedi kao i bukvalno poimanje jevandjelskih reči, da svi moraju da isceljuju, da prorokuju i tako dalje. To je sve u prvo vreme bilo prisutno kod Maksima, ali postepeno je iščezavalo u odnosu na stepen njegove liturgijske prisutnosti. Ali, kod njega je očigledan neprekidni duhovni rad na sebi. Vi ste Amerikanac a propovedate u drugim dalekim zemljama? Kako vam uspeva da nadjete zajednički jezik sa tako različitim audotorijumom? Ako propovedam u Africi, biram primere koje mogu da razumeju ljudi na tim prostorima. U Rusiji koristim druge primere. Ali suština propovedi je univerzalna za sve kulture, tradicije, narode: greh, žrtva, ljubav, praštanje. Carstvo Božije i Crkva su iznad svih državnih i političkih sistema, nacionalnih ili kulturnih specifičnosti. „Dajte caru carevo, a Bogu Božije“. Pravoslavna Crkva pripada Hristu a ne Rusiji, Grčkoj, Siriji ili Americi! Sveti Krst pripada Onome Ko je raspet na njemu, Hristu, a ne nekom narodu, državi ili naciji. Ljudi u Kirgiziji su mi govorili: „Hrišćanstvo je ruska vera, a mi smo Kirgizi!“ Šta da odgovorite na to? Znam da u Rusiji neki ljudi govore: „Da, biti Rus, znači biti hrišćanin i obrnuto“ A Kirgizi mogu da kažu: „A mi smo mislili da biti Rus znači biti komunista i ateista“. I ko je u pravu? Eto takva je realnost i kompleksnost misionarskog rada medju različitim narodima. Zašto je tako teško propovedati svojim ljudima? Sveto pismo kaže: „Proroke svuda poštuju, samo ih u postojbini njihovoj ne prihvataju i rodbina ih njihova ne sluša“. Kada me moji roditelji posmatraju prosto ne mogu da veruju: “Kako ovaj stidljivi sportista, koji je igrao fudbal, može da putuje u Rusiju ili Afriku i da govori pred hiljadama ljudi?“ Za njih je to neverovatno. Ali, to je dokaz Božije milosti i svemoguće Božije sile. Jer ja sam ništa. Sve što sam postigao bilo je od Duha Svetoga. Na internetu, na blogovima, ljudi su komentarisali moj prelazak iz protestantizma u pravoslavlje i užasavali su se. Ali, ja na to ne obraćam pažnju. Trudim se da im objasnim kakva je to radost. Kada spoznaš Istinu, želiš da je podeliš sa ljudima zato što ih voliš i poželiš da se oni oslobode laži. Propovedanje je moj poziv. To je dar koji mi je dao Gospod. Hoću da služim Crkvi, a ne da zakopam taj dar. Želim da pomognem i drugim sveštenicima kako bi i oni umnožili svoje darove, te da bi tako gradili Carstvo Božije i Crkvu Božiju. A šta je sa Pravoslavnom misijom u Americi? U ovom veku vidim velike mogućnosti za širenje Pravoslavlja u Americi. Zašto to kažem? Pravoslavlje je jedna od religija koju Amerikanci najmanje poznaju. Kada ljudi čuju da si pravoslavni vernik (Ortodoks) oni misle da si nekakav Jevrejin. Jer kad te vide, oni pomisle da si ti sigurno emigrant ili predstavnik neke etničke grupe. I tek kad saznaju suštinu vere tvoje Crkve, oni uzbudjeno shavataju da je to ta Crkva, koju su osnovali Apostoli. Kod nas u Bogosloviji ima mnogo ljudi koji su iz drugih religija prešli u Pravoslavlje. Oni već očekuju da dobiju čin sveštenika. Broj pravoslavnih raste, tako da za propovedanje Pravoslavlja u Americi ima mnogo mogućnosti. Čitala sam jedan članak u kome autor (ne sećam se njegovog imena) tvrdi da će XX vek biti vek Pravoslavlja. Eto, vi to kažete, a ja prosto zadrhtah, jer te reči odzvanjaju u mom srcu. Pa ovaj vek će biti poznat u istoriji kao vek P r a v o s l a v l j a, i zamišljam kako će se ono širiti po celom svetu. Ja mislim da je satana u prošlom veku na neki način znao da će se to desiti i pokušao je da to spreči, ali nije mogao, jer vrata pakla ne mogu odoleti Crkvi. Africi je potrebno Pravoslavlje, Indiji je potrebno Pravoslavlje, Kini je potrebno Pravoslavlje. Oni imaju samo delić vere i potrebna im vera u svojoj punoći. I ja sam odabrao Pravoslavlje kada sam otkrio punoću vere. Ja neću da kritikujem druge hrišćanske zajednice, koje žive u ime Hristovo i spremni su i da umru za Njega. Ali ja želim da podelim Istinu, Svete Tajne i tradiciju sa onima koji to nikada nisu imali. Isus kaže: „...Došao sam da spasem grešnike...“ I ako ih mi pronadjemo, On će ih spasiti. A ako ih ne tražimo, ne ispunjavamo ni svoj dug, niti zapovesti koje su nam date. Dve trećine sveta su ljudi neverujući. Može se reći da tek jedna trećina čovečanstva veruje u Hrista. Ja sam veoma srećan, jer vidim da Pravoslavna vera može da uzrasta i u savremenom svetu. U prošlom veku ona je prošla kroz veliku tamu, dolinu senke smrti. Izašla je iz nje i sada smo mi ti koji Pravoslavnu veru moramo da nosimo do samog kraja sveta. Materijal je pripremljen zajedno sa internet portalom „Pravoslavlje i svet“ i časopisom „Radosna bašta“ ( „Neskučnij sad“) Prevod: Tankosava Damjanović Nevena Damjanović

prstgore

Ono što se može posebno kao pohvalno izdvojiti u tekstu je činjenica da Episkop zahumsko-hercegovački, Vladika Grigorije pokazuje u ovom razgovoru smirenje i jasno rasuđivanje. To se posebno odnosi na njegov samokritički pristup problemu verskog rada sa omladinom gde potvrđuje koliko nam je potrebno preispitivanje i intenzivniji rad s mladim generacijama i da zaista čujemo njihov glas i da se zapitamo o njihovoj budućnosti i koliko zaista radimo da im utvrdimo put koji će im garantovati perspektivu . Naveo je Beograd kao mesto koje je ključno u tom pogledu, jer je mesto posebne koncentracije našeg naroda, a pre svega mladih danas kao i problem rastuće dijaspore gde Crkva temeljno mora da osmisli svoj pristup i s tim u vezi preispita svoje strukture i prilagodi ih činjeničnom stanju. Primer Vladike Grigorija kada je nedavno čistio gradski trg u Trebinju govori o tome da se on oslobađa okova koje mu daje njegova vladičanska pozicija u smislu njene duhovno- administrativne funkcije i da kao relativno mlad i budan episkop oseća potrebu ne samo da ima duhovni i administrativni pregled nad eparhijom, već i da se saživi sa stvarnošću koja ljude okružuje. Taj njegov simbolički akt je za svaku pohvalu i dokaz je njegove zapitanosti da li je postojeće stanje u društvu zadovoljavajuće. Crkvi je u svakom slučaju potreban mlad, aktivan i duhovno kreativan kadar tog tipa, jer nas inertnost vodi ka duhovnom raslabljivanju, a posledično i ka svim ostalim vidovima slabosti. Podestio je u tekstu i na još neka goruća pitanja, između ostalog na problem samovolje tj. poslušnosti u Crkvi, i podvukao ono što je svima dobro znano da je poslušnost temelj opstanka Crkve. Takođe se osvrnuo na problem greha koji je za osudu ne osuđujući grešnika. Time je naznačio jasan princip kako hrišćanin u datoj situaciji se ophodi. Mora se istaći da je ovaj razgovor s Vladikom Grigorijem otvorio neka bolna pitanja u našoj javnosti, ali takođe je jasno da nemamo druge opcije i da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću nego moramo da se sučeljavamo sa izazovima koji su pred nama. Arhimandrit Gavrilo Vučković, manastir Lepavina 19.10.2010

Ono što se može posebno kao pohvalno izdvojiti u tekstu je činjenica da Episkop zahumsko-hercegovački, Vladika Grigorije pokazuje u ovom razgovoru smirenje i jasno rasuđivanje. To se posebno odnosi na njegov samokritički pristup problemu verskog rada sa omladinom gde potvrđuje koliko nam je potrebno preispitivanje i intenzivniji rad s mladim generacijama i da zaista čujemo njihov glas i da se zapitamo o njihovoj budućnosti i koliko zaista radimo da im utvrdimo put koji će im garantovati perspektivu . Naveo je Beograd kao mesto koje je ključno u tom pogledu, jer je mesto posebne koncentracije našeg naroda, a pre svega mladih danas kao i problem rastuće dijaspore gde Crkva temeljno mora da osmisli svoj pristup i s tim u vezi preispita svoje strukture i prilagodi ih činjeničnom stanju. Primer Vladike Grigorija kada je nedavno čistio gradski trg u Trebinju govori o tome da se on oslobađa okova koje mu daje njegova vladičanska pozicija u smislu njene duhovno- administrativne funkcije i da kao relativno mlad i budan episkop oseća potrebu ne samo da ima duhovni i administrativni pregled nad eparhijom, već i da se saživi sa stvarnošću koja ljude okružuje. Taj njegov simbolički akt je za svaku pohvalu i dokaz je njegove zapitanosti da li je postojeće stanje u društvu zadovoljavajuće. Crkvi je u svakom slučaju potreban mlad, aktivan i duhovno kreativan kadar tog tipa, jer nas inertnost vodi ka duhovnom raslabljivanju, a posledično i ka svim ostalim vidovima slabosti. Podestio je u tekstu i na još neka goruća pitanja, između ostalog na problem samovolje tj. poslušnosti u Crkvi, i podvukao ono što je svima dobro znano da je poslušnost temelj opstanka Crkve. Takođe se osvrnuo na problem greha koji je za osudu ne osuđujući grešnika. Time je naznačio jasan princip kako hrišćanin u datoj situaciji se ophodi. Mora se istaći da je ovaj razgovor s Vladikom Grigorijem otvorio neka bolna pitanja u našoj javnosti, ali takođe je jasno da nemamo druge opcije i da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću nego moramo da se sučeljavamo sa izazovima koji su pred nama. Arhimandrit Gavrilo Vučković, manastir Lepavina 19.10.2010

0110_hahaha PRIMER SMIRENJA, NARODNI VLADIKA 0102_laugh

KAKO DA NAĐEM ZA SEBE DUHOVNOG OCA PITANJE: Moje pitanje jeste: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca? Ko može da bude duhovni otac? “.. ..da li duhovnik može da odbije nečiju molbu da ga duhovno rukovodi? ODGOVOR: Iskreno rečeno, strepio sam od ovakvog pitanja. Tačnije, od prvog njegovog dela: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca?”. Takvo pitanje, u raznim varijantama, postavljali su mi mnogi i ranije, doduše usmeno, na koje mi je uvek bilo teško da odgovorim. Sada “prozvan” i pismeno postavljenim pitanjem, pokušaću da odgovorim, koliko mi je to moguće. Pre svega, neka mi bude dopušteno da najpre kažem reč-dve o samom pojmu duhovnog oca ili duhovnika. Jer, nažalost, srbski narod je odavno zaboravio šta znači duhovnik, šta znači duhovni život. U najboljem slučaju kod nas se zadržao pojam “ispovednika”, pod kojim se najčešće podrazumeva nadležni paroh - sveštenik, kojima pojedinci povremeno odlaze radi ispovedanja svojih grehova, najčešće, pred sveto pričešće. U mnogim krajevima, nažalost, čak ni toga nema. Međutim, pojam duhovnika je daleko širi od pojma ispovednika. Ispovednik može biti svako svešteno lice koje sasluša grehe na ispovesti i pročita razrešnu molitvu. I tu se njegova delatnost završava. Duhovnik je, pak, nešto sasvim drugo. On, često u porođajnim mukama rađa svoju duhovnu decu, (Vidi: Gal. 4,19), neguje ih i vaspitava, vodi i rukovodi, dok u njima ne uobliči lik Hristov. U pravoslavnoj duhovnoj literaturi to je reč koja se veoma često susreće, istina pod raznim sinonimima: “Geronda” (grčki), “Starec” (ruski), “Avva” (staroarapski), “Duhovnik”, “Duhovni otac” i td. Međutim, svi ti izrazi označavaju manje-više samu suštinu reči duhovnik. A duhovnik je upravo ona ličnost, uglavnom u monaškom činu (najčešće svešteno-monah), koja je duhovno veoma jaka, koja je utemeljena na Gospodu Isusu Hristu, na svetim Ocima i u tradiciji pravoslavne duhovnosti, te je kao takva sposobna da druge ljude, druge ličnosti duhovno preporađa, ili rađa. Zato on i jeste “duhovni otac”, a svi oni koje on rukovodi na putu spasenja jesu njegova duhovna deca. Duhovnik, dakle, ne samo da rađa svoju duhovni decu nego ih i neprekidno rukovodi na putu duhovnog života i uzrastanja. Duhovnik ne bira svoju duhovnu decu, nije onaj od koga inicijativa potiče, nego koji svojom ličnošću, svojom duhovnom snagom zrači jednu svetlost duhovnu, kojom privlači k sebi duše žedne i željne Boga i uzvišenog duhovnog života. Isto onako kao što sijalica, svetleći u noćnom mraku, privlači k sebi razne insekte koji se oko nje viju. Duhovnik, iako uglavnom živi na jednom mestu, često u pustinji, kao što je bio sveti Antonije Veliki ili kao što su mnogi svetogorski duhovnici i danas, živi u svojoj isposnici i podvigu, u molitvi i postu, u duhovnom sozercanju i sagledavanju dubina božanskih, ipak on ne može ostati sakriven od očiju sveta, kao onaj grad “koji na gori stoji”, o kome govori Sveto Pismo. Duhovnik, dakle, i kad bi hteo, ne može se sakriti. Njega nalaze svi oni koji žele napredak u duhovnom životu i koji teže da postignu i ostvare cilj i naznačenje svoga postojanja. Prema tome, duhovnik se ne nameće nikome. On je kao bistri planinski izvor. On se svima nudi, on je svima otvoren i ko god želi može da mu pristupi da se napije i da utoli svoju duhovnu žeđ. Duhovnik je, pre svega, čovek molitve i pun rasuđivanja. Zato on nikada ne nastoji da nasilno prodre u našu dušu. On strpljivo čeka da se duša njegovog duhovnog čeda otvori njemu u iskrenosti, u ispovesti i poverenju, jer samo tada on može da deluje i da pomogne. Tačno onako kao što je često učio, i u praksi postupao, naš savremeni veliki duhovnik, prepodobni otac Justin Ćelijski, koji je izuzetno cenio i poštovao svaku ličnost, svakog čoveka, te je govorio “da svakoj duši ljudskoj treba prilaziti nežno, kao na golubijim nogama”, da se ne povredi, da nasilno ne pokušava da pomogne, nego samo onoliko koliko duša od njega traži. Duhovnik, dakle, ne juri po svetu i po narodu da “traži” i “sabira” sebi duhovnu decu, da “spasava svet”, kao što su mnogi danas skloni da tako nešto zahtevaju od duhovnih ljudi. On živi svojim duhovnim životom i čeka da ga nađu oni kojima je neophodan, i koje Bog na njega uputi. Takvima on i postaje duhovni otac, a oni postaju njegova duhovna deca. A sada, suštinsko pitanje: “Kako i gde naći za sebe takvog duhovnog oca”? Tajna spasenja je nadumna tajna. Zato na gornje pitanje nije moguće racionalno odgovoriti i prstom ukazati na takvog duhovnika. Bog je taj koji poznaje ne samo svaku dušu nego i svaku pomisao duše, i tajne želje srca, čak i one najdublje. Ako dakle u nama postoji iskrena želja i potreba da sebe predamo iskusnom vođi na putu našeg spasenja, ako se iskreno budemo za to molili Bogu, sigurno je da nas Bog neće ostaviti bez svoje utehe. On, kao jedini srceznalac, uputiće nas na duhovnika koji odgovara potrebama i sklonostima naše duše. Ipak, to ne znači da treba sedeti skrštenih ruku i očekivati čudo Božije. Treba se potruditi, po reči Hristovoj: “Tražite i naćićete” (Mt. 7, 7). Počnimo od svoga sveštenika. Udarimo početak duhovnom životu kroz iskreno pokajanje i ispovest svojih grehova. Neka se ljubav prema Bogu i duhovnom životu raspali u srcu našem, pa će se Bog dalje pobrinuti za naše stvarne potrebe. Kao čovek kad se razboli. Krene od lekara opšte prakse. Dalje sam razvoj i vrsta bolesti tera ga da traži “specijaliste” koji mu mogu pomoći. Raspituje se kod prijatelja i poznanika, sluša i savet lekara opšte prakse koji mu preporučuje toga i toga specijalistu. I ne prestaje da se interesuje i da traga za najboljim lekarima, čak i u inostranstvu, samo da bi našao leka svojoj bolesti i sačuvao svoj ovozemaljski život. Pa ako se čovek toliko trudi, ne žaleći ni vremena ni novaca, da bi olakšao prolaznom i propadljivom telu i produžio mu život na neko vreme, zar ćemo mi, koji želimo da dobijemo večni život u Carstvu nebeskome, pokazati manje revnosti, truda i spremnosti na svaku žrtvu da bi dušu svoju iscelili od svake bolesti grehovne i time joj omogućili ona blaga “koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a koja ugotovi Bog onima koji ga ljube”? (I Kor. 2, 9). Poznato je da mnogi pravoslavni Grci, koji imaju duboki osećaj značaja dobrog duhovnika, imaju svoje duhovnike čak u Svetoj Gori, sa kojima su u čestom kontaktu, i koje posećuju bar dva puta godišnje, ne toliko radi ispovedanja grehova (to mogu da obave kod svakog sveštenika), nego radi duhovnih saveta i pouka. Ti duhovnici obično rukovode duhovnim životom čitave porodice, iako ih često viđa i posećuje samo otac, glava porodice. Takvi duhovnici ne retko i izlaze iz svojih pustinja, posećuju svoju duhovnu decu i pomažu im u razrešenju mnogih duhovnih, pa često i životnih problema. Iz do sada rečenoga, samo po sebi je razumljivo da pravi duhovnik niti ima razloga, niti želi da odbije bilo koga ko mu sa punim poverenjem, iskrenošću i poslušnošću pristupi i zamoli od njega pomoć, savet ili rukovođenje na putu spasenja. Istina, duhovnik može biti često veoma zauzet (ako ima veliki broj duhovne dece), pa da nije u stanju da prihvati svakoga ko mu se obrati. Ali svakako će i hteti i moći da nam dade dobar savet i da nas uputi na onoga koji će nam moći pomoći, pogotovu ako su u pitanju početnici. Ne mora profesor univerziteta da se bavi predavanjem deci azbuke i osnovnih pojmova obrazovanja. Za to postoje učitelji, na koje nas on može uvek uputiti. Najvažnije je hteti da se spasemo i raditi na tome sa punim poverenjem na Boga, jer On “hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine” (I Tim. 2,4). Mir Ti i spasenje od Gospoda.

RAZGOVOR O VERI SA JEDNIM MLADIM SREDNJOŠKOLCEM Razgovarati o veri s mladima, cini mi posebno zadovoljstvo, a narocito s hrišćanima kakav je Nenad, ucenik trećeg razreda srednje škole. Pitanje: Ti si najmlađi od svih nas, koji idemo u manastirsku crkvu svake nedelje. Sećaš li se tko te uputio u veru i od koga si prvog saznao da Bog postoji? Odgvor: Još u ranom detinjstvu, zanimale su me božanske pojave, ali nisam posvećivao puno pažnje Bogu, kao ni moji roditelji. Ali moja baka, kao i mnoge bake, je na neki nacin zacetnik moje vere. Ona je bila prva koja je meni približila Boga i molitve. Naucila me neke molitve, tako da sam od nje prvi put cuo i naucio slavnu hrišćansku molitvu «Oče naš» Sećam se jedne male molitve: «Duh Sveti čuva me do ponoći, Majka Božja od ponoći, a sam Bog do veka mog. Amin». Ovu molitvu nisam od onda ponavljao, a pamtim je do današnjeg dana. Onda je došlo vreme da bake više nije bilo, pa sam na veru zaboravio. Nisam joj poklanjao pažnju, a hrišćanska vera mora se njegovati, inače se zanemari. U školi nije bilo ni spomena o veri. Ali ipak smo, svaki Božić i svaki Uskrs, mama i ja išli u crkvu. Tako smo pomalo čuvali svoju veru. I tek sada, kad je počeo ovaj rat, opet sam se posvetio veri. Tu je bio gospodin B. Glavni, jer je prvi krenuo u manastir Lepavinu. Ja sam želeo da vidim to o čemu je on meni govorio, jer prije toga nisam uopšte znao šta znači manastir i monah. Tako sam ja sa gospodinom B. Krenuo u manastir, a kasnije su nam se priduržili tata i mama. Gospodin B. Nas je sve uputio gde treba i kome treba ići, upoznao nas sa monasima i sa manastirom.». Pitanje: S obzirom da si ti đak reci mi kakav je odnos prema veri među tvojim vršnjacima i prijateljima? Odgovor: Teško je, u tom pogledu razgovarati s mojim vršnjacima. Ipak, među nama nema razlika, jednaki smo. Kod mojih vršnjaka, inače prevladava: grubost, odanost idolima, muzičkim grupama, ali nekog vidljivog odnosa prema Bogu nema; svi smo mi hrišćani, svi smo kršteni, ali Bog i vera nisu im velika preokupacija. To ovisi i o roditeljima i o domaćem vaspitanju. Ali da poste, baš ne verujem. Moji najbliži prijatelji znaju moju pobožnost. Zanimaju ih ikone koje su u mojoj sobi, tako da se s njima osećam slobodno. Za njih moja pobožnost više nije novost. Pitanje: Reci, šta treba da čini iskreni i Bogu veran hrišćanin? Odgovor: Treba se pridržavati Svetog pisma , jer je ono osnov hrišćanstva. U njemu piše da su, radi spasenja duše; post, molitva i Pričešće najvažniji. Postom umrtvljujemo strasti u telu, molitvom čistimo zlo iz duše, a Pričešćem primamo samoga Boga u telo i dušu i sjedinjujemo se sa Njim. Za mene je naročito važna svakodnevna molitva, jer ona povlači veru napred i približava Bogu – što češće molimo, to bolje. Dobar Hrišćanin mora paziti da ne greši, a to je moguće, ako prilikom početka svakog svog posla najpre potraži u mislima sličnu radnju iz Svetog pisma i slično njoj započne svoj posao. Ispoved je veliki nivo oslobađanja od greha. Tu imamo mogućnost da kroz iskreno ispovedanje svojih grehova i iskreno kajanje za njih, dobivamo od Boga preko sveštenika razrešenje istih. Hrišćanski je da se žrtvujemo preko posta, da se ispovedamo i pristupamo Pričešću kao najvišem stupnju na putu oslobođenja od greha. Pitanje: Da li se ti iskreno kaješ kada grešiš? Odgovor: «Kajem se koliko mogu. Mislim o tome kako ću se ispovediti, trudim se da što tačnije kažem svoj greh i da iskažem svoje kajanje». Pitanje: Da li voliš ići u crkvu Odgovor: Volim, zato idem redovno, jer to je najjača veza sa Bogom. Preko sedmice sam u školi i stalno u vezi sa svetovnim stvarima, gde je sve manje kontakta sa Hrišćanstvom i Bogom. Zato se trudim da u manastir odem makar jedamput sedmično i u tome uspevam. Pitanje: Da li se pridržavaš Božijih zapovesti? Odgovor: «Da, znam ih i pazim da ih se što više pripdržavam, ali kao i kod drugih vernika, i kod mene postoje iskušenja i neka odstupanja. Pazim da Božje zapovesti što manje kršim, ali nažalost, kršim ih. Ja se trudim koliko mogu, i nije lako». Pitanje: Kako učvršćuješ svoju veru? Odgovor: Hrišćanin mora, pre svega, znati šta je greh i treba nastojati da ne greši kad god je to moguće. U tome pomaže jaka vera u Boga. Važno je da znamo što nam greh donosi, da nam on ne treba. Najosnovnije je ići u crkvu, poštovati Božije i ckrvene zapovesti i prisustvovati nedeljom i praznicima službi Božjoj. Treba sakupljati duhovnu snagu za celu sedmicu. Takodje, treba se moliti svaki dan, inače se vera gubi, jer svi imamo makar malo sumnje. Dani Velikog posta jačaju veru, i čiste nas. Pitanje: U našem životu je jako važan manastir. Kako si ti doživio susret s manastirom i kako ga doživljavaš od početka do danas? Odgovor: Upoznao sam manastir pre četiri godine. Pošao sam u manastir s gospodinom B. O manastiru sam slušao sve najbolje, pa sam hteo videti šta je to. Krenuo sam jedne nedelje i video nešto što nisam mogao zamisliti. Dolina, crkva, velika kuća – konak, izvor… . Kao da je to samo na svetu. Tu sam doživeo i službu Božju. Otac Gavrilo, brat Voja tada iskušenik - a sada monah Vasilije, značili su mi opet neki drugi neviđeni život. Monasi celi život poste, život svoj poklanjaju Bogu, svet ih ne zanima – čeznu za usamljeničkim životom. Sve je to za mene bila velika novost i svidelo mi se, nekako, je sve bilo drugačije. Shvatio sam da je to, zapravo, nešto Božansko, nešto, što ovo mesto čini posebnim. U to sam se kasnije i lično uverio. Sve mi se svidelo na prvi pogled: život za Boga, post, osamljenički život koji približava čoveka Bogu, sve je bila novost za mene. Nakon tog prvog susreta, dolazim često u manastir. Pitanje: Boravio si u manastiru duže vreme. Zašto? Odgovor: Da, hteo sam bolje upoznati manastirski život, pa sam došao u manastir na par dana, za vreme školskih praznika. Živeo sam kao član manastirske obitelji. Ustajao sam rano, pa sam išao na molitvu, najpre na «kelijinu» - ličnu – svakodnevnu, zatim na zajedničku u crkvu. Za doručak se ovde ne mari, a ja ga jedva čekam. Svi idu na svoj posao - poslušanje, a ja sa ovcama i s knjigom koja opisuje živote svetaca. Taj posao – čuvanje ovaca, je najsmireniji posao, opušta čoveka i omogućuje mu da lakše spozna svoju unutarnju stranu i da joj da potrebnu duhovnu hranu. Ja sam, takođe, hranio svoju dušu blagodatnim rečima iz knjige koju sam nosio sa sobom. Ručak, pa opet ovce na pašu i knjiga iz manastirske biblioteke. Kad dođe veče, završavaju i dnevni poslovi. Najprije odlazimo u ckrvu na zajedničku večernju molitvu, zatim na večeru posle koje nam o. Gavrilo ili o. Vasilije čitaju žitije svetih koji se sutra slave. Nakon toga odlazimo svako u svoju keliju - sobu, gde pristupamo ličnoj molitvi posle koje odlazimo na počinak. Ja sam, zaista, jedini od mojih vršnjaka koji je imao čast da boravi u manastiru. Pitanje: Nakon ovoga iskustva reci mi nešto više o postu? Odgovor: Pa da, sada mogu da govorim o svome iskustvu o postu. Ja sam Veliki post počeo postiti pre tri godine sa 13 godina. U početku je bilo teško, ali kad sam kasnije iz razgovora sa monasima saznao nešto više o značaju posta, bilo mi je lakše. Moji vršnjaci ne znaju o tome ništa. U manastiru se o tome govori. O. Gavrilo mi je posvetio dovoljno vremena, približio mi i objasnio njegovu svrhu i namenu. Na tome sam mu zahvalan do kraja života. Post je žrtva, a monasi poste celi život. Sada mi post brže prolazi, ali je bilo problema, naročito u početku, to je odvajanje od podivaljalog svetovnog života. Pre se, u mom životu, događalo nešto loše, a sada, hvala Bogu, sve manje. Mnogi misle da je postiti pogrešno, ali meni ništa ne fali. O. Gavrilo iako uvek posti, živi sasvim normalno, ne nedostaje mu hrana koja nije posna. To je dio duhovnosti, odricanje za dušu, a u slavu Boga. Oni ljudi koji drže razne dijete, isto poste, ali radi tela, a ne za dušu. Time stvaraju sebi još jedan greh i prave idola od svoga tela koje će, ma koliko ga timarili i negovali, jednoga dana postati hrana crva. Kad bi hteli, mogli bi se, prikloniti ovoj duhovnoj strani života i imali bi dvostruku korist – zdravo telo i produhovljenu dušu. Pitanje: Volela bih čuti kako ti pristupaš ispovedi i pričesti? Odgovor: «To je čin koji me veseli, jer je reč o krajnjim tačkama našeg žrtvovanja, našeg života po Bogu i Božijim zapovestima. Mnogo posvećujem pažnje ispovedi da bi se što detaljnije očistio od svojih prestupa zakona Božijeg. Boravak u manastiru mi je mnogo pomogao u tome. Od žitelja ove Svete obitelji primio sam potrebna znaja, kako i što treba da ispovedam. Sam čin pričešćivanja, smatram, kao najveću moguću blagodat koju je Bog dao nama ljudima. U toj svetoj Tajni se sjedinjujem sa samim Bogom. Pitanje: Želim da nešto kažeš povodom desetogodišnjice boravka o. Gavrila u manastiru Lepavina. Odgovor: Ja mislim, da ljudi iz grada B. koji ovamo dolaze, u ovom manastiru doživaljavaju velike promene i u duhovnom smislu, ali i da doprinose da se u ovom manastiru sve više razvija duhovni život. O. Gavrilo i o.Vasilije su ljudi koji nam najviše pomažu u našem životu. Za naš duhovni život, koji nam je najvažniji, oni poklanjaju svoju veliku pažnju i zato im pripada naša velika zahvalnost. Oni su pravi pastiri, zovu nas kući, pitaju kako smo, da li imamo kakve duhovne probleme. O. Gavrilo nam neumorno čita molitve za duhovno i fizičko zdravlje, daje nam knjige da čitamo. Tko bi sve nabrojao. Mislim da ću za neko vreme, možda moći više da se setim i da više o njima kažem. I hvala njima, a hvala i tebi. Gospodu Bogu hvala vavek. Amin. Razgovor vodila: Dana B. Časopis «Put, Istina i Život» br.2/97

Vladika Grigorije zdravorazumno razmišlja i rasuđuje. :group111:

TRIJUMF PRAVOSLAVLJA NIJE TRIJUMF NAD INOSLAVNIM Posle prve nedelje posta, kada se čita kanon Andreja Kritskog i kada prolazimo kroz sve moguće momente Starog Zaveta, ljudskog pada, ljudske nade, Božijeg delovanja, nastupa nedelja koja se zove Trijumf Pravoslavlja. I tako lako možemo da osetimo da je to dan našeg trijumfa, da je to dan kada smo mi pravoslavni na Božijoj strani, kada smo zbog toga što smo pravoslavni u posebnom položaju, jer je Pravoslavlje kao čistota Hristovog učenja, kao savršeni način duhovnog života trijumfovalo u našem životu. I od te predstave treba odmah da se odvojimo. Trijumf Pravoslavlja u suštini nije trijumf pravoslavnih nad inoslavnim, nije to čak ni trijumf nad ljudskom pomračenošću, već je to Božiji trijumf nad nama samima. I kako treba da budemo zahvalni Bogu što nas je potražio takve kakvi smo: u polutami, poluslepi, sujetni, lutamo po stranoj zemlji, na trenutke Mu se vraćamo, a potom Ga opet ostavljamo, ne shvatajući ni Njegovu veličinu, ni nas samih, ni našeg bližnjeg, zaboravivši ili zaboravljajući te izuzetne trenutke kada smo bili bliski Bogu, zbog toga što nam se On približio, kao odgovor na to što tugujemo za Njim, čak i ne znajući zbog čega tugujemo, a ponekad zbog toga što nam On dolazi da nas razbudi, oživi. I eto nastupa trenutak kada vidimo kako se Bog tokom cele istorije čovečanstva probijao kroz tamu, kroz bezosećajnost, kroz izdaju i nalazio medju ljudima Svoje verne sledbenike, koji su Mu pružali utočište na zemlji, koja je izdajnički uručena vladavini Njegovog protivnika satane. Kada sam spominjao mitara i fariseja, govorio sam o tome da je hram – Božiji dom, mesto gde je Bog domaćin, gde On živi i gde mi ulazimo po Njegovoj milosti. To je jedna od poražavajućih stvari, koju smo prestali da osećamo, a koju su rani hrišćani doživljavali veoma snažno i duboko: da na zemlji na kojoj Bogu nema mesta, u ljudskom društvu gde je On nepoželjan, odakle je On isključen, postoje neki ljudi koji Mu pružaju utočište. Zemlja, na kojoj živimo, je sva predata ljudskoj samovolji, ali neka mesta na njoj, - hramovi – ipak pripadaju Njemu, to su mesta utočišta za izgnanog Boga. I u tom odnosu postoji izmedju Boga i nas neki zadivljujući savez. Neki ljudi, koji su Mu ostali verni, koji se nisu uplašili da stanu na Njegovu stranu, koji žele da On postane u potpunosti Domaćin života i Graditelj sveta – pružaju mu utočište u ovom svetu. Ljudska vera daje Bogu mesto u ljudskom društvu i na zemlji. Zar to nije predivno? Zar to ne može da nas ispuni dubokim umiljenjem, strahopoštovanjem – i strahom? Bog je stranac, Bog je izgnanik, i ima Svoje utočište koje Mu pruža ljudska vera. I Trijumf Pravoslavlja je u tom kontekstu – Božija pobeda nad ljudskim živim dušama. Ali kakva pobeda? Kada razmišljamo o pobedama koje odnose vladari ovoga sveta, te pobede vode ka porobljavanju pobedjenih, potčinjavaju ih i čine porobljenima. Božija pobeda nas nasuprot tome oslobadja od ropstva – od ropstva našim sopstvenim strastima, od ropstva našoj slabosti, nemoći, od ropstva strahu. Hristov zakon je – zakon slobode; Hristos je – Oslobodilac; Hristova pobeda je – naša sloboda. I Trijumf Pravoslavlja je dan kada sa divljenjem možemo da razmišljamo o tome da Bog može svakog ko Mu se obrati da učini slobodnim, samostalnim bićem, ukorenjenim u Božanskoj slobodi. To je početak posta. Nije uzalud to da se post na nekim zapadnim jezicima naziva rečju, koja se u našim crkvenim pesmama označava kao duhovno proleće. Proleće. Lent. To je početak života, to je trenutak kada se naš život probija, jača i dolazi do svog trijumfa u Hristovom Vaskrsenju. Ali – Bože! – kakvom cenom! To nije postepeno projavljivanje slobode, niti postepeno uzrastanje. Trijumf Pravoslavlja, koji nam nagoveštava Božiju pobedu, govori nam takodje o tome koja je bila cene te ostvarene pobede. Bog je postao čovek. On se sjedino sa tvari, On je postao čovek u palom svetu i prisajedinio se svim tragičnim posledicama ljudske odvojenosti od Boga koje uništavaju život, svim posledicama greha – ne grehu, već njegovim posledicama. I te posledice nisu samo glad, ni samo umor, ni samo hladnoća, a u oblasti ljudskih odnosa – ne samo samoća, odbačenost; to je u konačnom suma sumarumu – smrt. Ali šta je to smrt? Odakle ona može da se pojavi? Bog je jedini Izvor večnog, neumirućeg života. Kako nam kaže Sveto Pismo, smrt je ušla u svet kroz greh. Čovek je postao smrtan jer se odvojio od Boga. I Sam Bog, postavši čovek, bira put potpunog prisajedinjenja ljudskim sudbinama. On se ne radja smrtan, On ne umire zbog Svoje smrtnosti. Crkvena pesma kaže: «O Živote večni, kako Ti umireš? O Svetlosti večna kako se Ti gasiš?..» Sveti Maksim Ispovednik govori o tome da je Hristos i kao Čovek bio besmrtan, jer ne može da umre čovek koji je potpuno sjedinjen s Bogom ...Šta se dešava? Dešava se nešto strašnije od naše smrti. Hristos je voljno razdelio našu sudbinu. On stoji pred ljudima beskompromisno zajedno sa Bogom; i čovečanstvo ne samo da je nesposobno, već ni ne želi Božije puteve; ne želi da žrtvuje svoje puteve radi toga da bi izabralo samo Božiji put i odbacuje Ga; Hristos mora da umre van ljudskog grada jer je odbačen od strane čovečanstva otpalog od Boga. Ali On se ni u jednom trenutku ne odvaja od čoveka, od čovečanstva. I radi toga da bi do kraja razdelio ljudsku sudbinu, odbačen od ljudi i raspet od njih, On mora da se prisajedini poslednjem užasu ljudske sudbine – bogoostavljenosti ili tačnije gubitku Boga. Bože Moj! Bože Moj! Zašto si Me ostavio?..On se u tom trenutku u Svojoj ljudskoj prirodi a ne Božanskoj prisajedinjuje svoj obezboženosti od Boga otpalog sveta, i svoj našoj obezboženosti, našem siromaštvu, našem gubitku Boga umirući na krstu ... To je – Trijumf Pravoslavlja. To je trijumf Božanske istine na zemlji, ali ne u rečima, i ne u liturgijskim formama, već u nekim veoma strašnim stvarima. I kada slavimo Trijumf Pravoslavlja treba da zapamtimo da je to Božiji trijumf nas svim tim što je lažno, grehovno i ulazak svetlosti u ovozemaljsku tamu, ali sa kakvom cenom! I ipak počinjemo post sa svešću o tom trepetnom, svetom strahu. Ako bismo to zaista mogli da doživimo u nekoj dovoljnoj meri, onda bi praznik Trijumfa Pravoslavlja mogao da bude za nas zaista početak duhovnog proleća, i novog života u nama, obnovljenima. preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3882.html prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pomaže Bog oče Gavrilo, blagoslovite! Moja porodica i ja slušamo radio "Blagovesti" svako veče, neizmjerno smo srećni što imamo priliku da se pomolimo Gospodu Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici zajedno sa Vama. Ovim putem želimo da Vam izrazimo veliko poštovanje i podršku. Divimo se Vašem trudu, ogromnoj volji i nesebičnoj ljubavi koju ulažete da biste nama običnim grešnicima pokazali put spasenja. Uz Vas učimo kako da živimo kroz Hrista i u Hristu, i da prepoznajemo pravu sreću i svrhu života. Ovo nisu prazne priče, pišem vam najiskrenije iz dubine svoje duše. Na praznik Sveti Duhovi, moja porodica i ja dolazili smo u Manastir Lepavina, svaki dan se zahvaljujemo Gospodu Isusu Hristu na Blagoslovu da se poklonimo ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske, da posjetimo Vas, Bratiju i osjetimo Blagosloveni mir i ljepotu Manastira Lepavina. Molimo se za Vas oče Gavrilo, za Vaše zdravlje, da vas Gospod Isus Hrist poživi još mnogo godina, da nam budete duhovni pastir. Molimo se i za Bratiju Manastira Lepavina, da Vas Gospod Isus Hris čuva i Blagoslovi. Jelena Savanović sa porodicom 17 juni 2009 godine ,Banja Luka, RS

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite molim vas ovde je Aleksandar. Oče, hteo sam, pošto sam slušao molitvu, da Vam ovim putem kažem koliko lično za mene ona znači, a to je mnogo! Mislim i svima koji slušaju! Ja živim u inostranstvu...ali otkad slušam uveče molitvu - sve je drugačije...izvede me u drugi svet i želim sve više da ispunjavam tu volju. Mnogo sam mirniji u duši i volim sve više da se molim, kako je to lepo. Sve to što kažete i poučite, čisto primam u moje srce, i trudim se da ispunim svaki dan više, daj Bože! Lepo i jasno se razume sve što kažete, i volim posebno kad dodajete nekad uz knjigu svoj lični komentar iz iskustva. Meni mnogo pomaže, pa onda često ispričam nešto što sam naučio od slušanja, tati ili mojoj sestri ili svojim prijateljima. Pre nego što ste na ovaj način počeli sa Vašim molitva, ja sam naveče provodio na internetu beskoisno, trošeći svoje slobodno vreme. Naprimer, sa prijateljima ili sam, gledao sam na internetu mnoge stvari koje uopšte nisu bile korisne za dušu, a sad žurim kući da bih stigao na vreme i slušao Vašu molitvu. Osećam se kao da sam sa Vama u manastiru. Jako mi je drago i znam da je toliko dobro i blagodatno, jer osetim u sebi tu promenu i mir eheeeej Nadam se i sva braća i sestre koji slušaju. Želeo sam samo da Vam to kažem i molim Gospoda da čuva Vas i bratiju Lepavine! Želim vam laku noć, oče Gavrilo Brat Aleksandar ,16. juni 2009. god.