nedeljko

Бивши монах и рашчињени Епископ Артемије који је искључен из Цркве не може да буде " мој владика ". Читам по разним групама, форумима, на профилима браће у Христу који имају као и Ви имају некаквог " свог владика ". Те овај је онакав, онај никакав, овај још гори. Овај би могао, онај не би требао, ономе би требало. Туга Божија. Хвала Богу те немам " свог владику ". Све владике су мој владика.

Како, бре, да се не секирам за о. Ђуровића ? Виде ли ти шта би са бившим владиком Артемијем ?

То ја ради о. Ђуровића - да му не промакне нешто од појашњења св. владике Николаја

Јеванђеље о источним звездарима Матеј 2, 1–12. Зач. 3. Лакше је смртноме човеку испитати дубину мора и висину звезданога неба него ли дубину и висину божанске мудрости у домостројству човечјег спасења. Зато је много више синова људских, који се одају испитивању онога него овога. Више је оних, који испитуЈу очима него духом. Изгледа, само изгледа шире оно поље, које очи испитују; у ствари је несравњено и шире и Дуже и дубље оно што дух испитује, јер дух све испитује, и дубине Божје (I Кор. 2, 10). Дубина божанске мудрости није се показала ни дубља ни виша у почетку старога света, него што се она показала у почетку новога света, почетога са рођењем Господа Исуса Христа. Узмите само, узмите за пример те неисказане мудрости божанске опис рођења Господа нашега од стране два света јеванђелиста: Луке и Матеја. Уопште речено: сва четири јеванђелиста, мада сваки од њих представља једну дивну целину, допуњују се ипак као што звезда допуњује звезду, као што лето допуњује пролеће, и зима јесен. И као што се Исток не може замислити без Запада, нити Север без Југа, тако се ни један јеванђелист не може замислити без другога, ни два без трећега, нити три без четвртога. И још као што четири стране света, свака на свој начин, откривају славу и величину живога и Тројединога Бога, тако и четири јеванђелиста, сваки на свој начин, откривају славу и величину Христа Спаситеља. Једни људи сходно своме темпераменту – а броји се четири главна људска темперамента – једни људи налазе више спокојства и здравља своме телесном животу на Истоку, други на Западу, трећи на Северу, четврти на Југу. За онога ко не налази на четири стране света ни спокојства ни здравља своме телу, обично се каже, да му није крив свет, но он сам себи. Исто тако једни људи, према своме духовном устројству и расположењу, налазе више одмора и лека души својој у јеванђелиста Матеја, други у Марка, трећи у Луке, четврти у Јована. Онај пак ко не налази одмора и лека души својој ни у једног јеванђелиста, томе нису криви јеванђелисти, но он сам себи. И слободно се може рећи: томе уопште нема лека. Премудар је и премилостив Створитељ људи. Он познаје разноликости и слабости наше људске природе, па нам је зато и пружио на услугу четири јеванђеља, да би свакоме од нас дао могућности, да свак, сходно својој духовној природи, усвоји једно јеванђеље брже и лакше него остала три, али тако, да му то прво усвојено јеванђеље постане као вођ и кључ за остала три. Но да би јасније блеснула мудрост божанска, показана у склопу и распореду јеванђелске науке, задржимо се данас на опису једног истог догађаја код двојице јеванђелиста, Луке и Матеја – на њихову опису рођења Господа Исуса. Пре свега обојица јеванђелиста при овоме опису имали су један и исти богонадахнути задатак, наиме: да у лицу Господа Исуса покажу вернима јасно две, допуњујући се, битне особине, које су негда красиле нашег праоца Адама у Рају, а које је он обе изгубио са причешћем сатанским грехом. И мада те две битне особине изгледају противположне, оне се дивно допуњују као светлост сунчана што сија одозго и пољско цвеће што расте одоздо. Једна је особина: царствена слобода, а друга: синовска послушност. Једна условљава другу, једна другу чини безграничном, једна другу може ограничити, једна другу може уништити. Рађају се обе као близанци, као близанци обе нераздвојно живе, и као близанци могу нераздвојно и да умру. Безгранична послушност иде са безграничном слободом, ограничена послушност са ограниченом слободом, а непослушност пак са неслободом. Оба ова света јеванђелиста теже, да људима јасно представе с једне стране царствену слободу Богочовека, а с друге стране Његову синовску смиренопослушност. Но Лука говори о ћесару римском Августу и о пастирима витлејемским, док Матеј не спомиње никога од њих. С друге стране, Матеј говори о Ироду, цару јудејском, и источним звездарима, док Лука не спомиње никога од њих. Шта ово значи? Не значи ли ово мањак и несавршенство? Не, него пуноћу два извора, који се узајамно допуњавају и препуњавају. Али, питаће се неко, зар се не би они исто тако допуњавали, да је Лука поменуо ћесара римског у вези са звездарима источним, а Матеј цара Ирода у вези са пастирима витлејемским? На први мах може се учинити, да би се ова два јеванђелиста и у том случају исто тако допуњавали, и да описи њихови не би изгубили ништа од своје спољашње лепоте нити од унутрашње садржине. Зар не би пастири вителејемски могли исто тако као и звездари источни доставити цару Ироду и старешинама јерусалимским, да се родио Нови Цар у свету? И у овоме случају, као и у ономе, Ирод би несумњиво извршио онај страшни злочин над многобројним младенцима у Витлејему и околини. Исто тако: зар не би било исто тако мудро, да је ћесар Август споменут у вези са источним звездарима место са витлејемским пастирима? Јер као што прости пастири нису могли имати никаква утицаја на ћесара, тако не би могли имати никаква утицаја на њ ни источни звездари, који су се изненадно у Витлејему појавили и убрзо ишчезли, слично њиховој звезди водиљи? Но све је ово само људско мудровање по варљивом и немоћном телесном разуму. Међутим, по дубоком и тајанственом смислу ова два јеванђелска описа рођења Спаситељева само је онако разумно и добро, како су све личности код двојице јеванђелиста распоређене, само онако и никако друкчије. Ћесар Август требао је да буде споменут у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су споменути и пастири витлејемски, а Ирод опет у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су споменути и звездари источни. Зашто? Зато да би се што јаче истакле противности међу људима, за и против Христа, за и против праве божанске мудрости. Свети апостол Павле вели: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; а што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Нико јачи у очима света није био у то време од ћесара Августа, и нико слабији, сиромашнији и незнатнији од пастира, и то још пастира у далеком и незнатном Витлејему. Господ Исус роди се међ овим слабим, сиромашним и незнатним у очима света, њима се прво откри и њих прво Својом славом прослави. Велемоћни ћесар Август пак умре у људској немоћи, оставши до смрти у мраку незнања и самообмана. С друге стране нико се мудрији у свету није правио од народа, којим је владао цар Ирод. Јевреји су презирали све остале народе као ниже и глупље од себе. Главари и књижевници јеврејски сматрали су, да само они поседују истину и да једино они држе кључеве од неба. Но кад се небо широм отворило и Христос Господ сишао на земљу, да дигне људе к небу, они осташе слепи и не видеше ништа, док презрени од њих незнабошци навалише за Христом на отворене двери неба. Отуда и чудан догађај, да Ирод, чувши за новорођеног Цара над царевима, пожури да Га убије, а његови уображени доглавници и горди мудраци јерусалимски не сматраху потребним ни да два сата пешаче до Витлејема и виде онога, кога су четрдесет покољења од Аврама чекала да дође, док, међутим, звездари са Истока, из мрачних незнабожачких земаља, месецима путоваху, да би се поклонили Цару Христу. Да се тако испуни јасно пророчанство великог Исаије: потражише ме који не питаху за ме, нађоше ме који ме не тражаху (тј. незнабошци), рекох народу који се не зове мојим именом: ево ме, ево ме. Ваздан пружах руке своје народу непокорну (тј. Јудејима), који иде за својим мислима путем недобрим (Ис. 65, 1-3). Римски ћесар с једне стране и витлејемски пастири с друге стране представљају противности у земаљској моћи, богатству и величини. Ирод са јерусалимским књижевницима с једне стране и звездари источни с друге стране представљају противности у поседовању праве истине, или у познању правога Бога. Господу је било угодно, да изабере бедне и незнабожне, те да кроз њих посрами велике и горде. Јер, пре него је њих Господ посрамио, они су посрамили Господа својом гордошћу и непослушношћу. Највећи непријатељи Божји – а кроз то и највећи непријатељи своји сопствени – јесу они, који су погорђени или својим земаљским богатством, или силом, или ученошћу. Гордост великашка и гордост учењака ствара непроходни брег између људи и Бога; највеће непријатељство према Богу. Но Бог нема нити може имати непријатеља. који Њему, Богу, могу шкодити. Бити непријатељ Богу не значи ништа друго него бити непријатељ самом себи. Избрисати Бога из свога живота не значи ништа друго него избрисати самога себе из књиге живих. И горди власници овога света и горди научници, који мисле да су избрисали Бога из свога живота и из света, уствари избрисали су само себе из књиге живих. И то њихово уображење, да су они тобож избрисали живога Бога из света, равно је уображењу безумника, који би зажмурио и викнуо, да је он избрисао јарко сунце са звезданог неба. – Горди богаташи и горди учењаци представљају, срећом, ипак мањину у човечанству, јер је више сиромашних у свету него богатих, и више ништих духом него гордељиво учених. Може се зато рећи, да су горди богаташи римски и горди мудраци јерусалимски представљали мањину, док су сиромашни пастири витлејемски и жудни истине звездари источни представљали већину човечанства пред Рођеним Христом. Ово су ништи духом најбољи регрути за царство Христово, а оно су они којима је теже ући у ово царство него камили проћи кроз иглене уши. Ко су ти тајанствени звездари са Истока? И како то да баш они дођу и поклоне се Рођеноме Исусу? Нама је тешко тачно рећи, из које су источне земље они дошли у Јерусалим, да ли из Персије или Египта, да ли из Вавилона или далеке Индије, да ли су се пак они, као што једно красно предање тврди, кренули из неколико тих источних земаља посебице, па се на путу срели и заједно стигли на поклоњење Месији? Но од споредне је важности, из које су баш источне земље они дошли; од главне је важности пак то, што они долазе у име целог звездопоклоног Истока, да се поклоне најсјајнијој Звезди на небу историје људске. То и хоће јеванђелист да нам каже – они су дошли од Истока и у име Истока, а не у име једне источне земље или једног источног народа, на поклоњење Новорођеноме. Заборавивши јединога, живога и свемоћнога Бога, Исток је временом пао потпуно под власт створене природе, а пошто су звезде најмоћнија тела у створеној природи, то ће рећи – под власт звезда. Најпре су источни народи веровали, да су звезде жива и моћна бића, која управљају током свих ствари на земљи, па и људским животом. Та бића источњаци су обоготворили, и разврстали их у добра и зла. То су били добри и зли богови, који својим огњеним очима греју или пале, помажу живот или убијају живот. Људи су приносили жртве подједнако и добрим и злим боговима, чак и људске жртве, да би само придобили пријатељство добрих, а отклонили непријатељство злих. Научени људи Истока, да би се спасли од те грубе вере народне, почели су проучавати звезде и њихов утицај на живот људи. Они су први и створили науку о звездама, названу Астрологија. Но та наука није донела слободу људима, него је открила још веће ропство и већи ужас. Звездари источни, наиме, пронашли су, да звезде, истина, нису богови, као што је народ веровао, али да је њихов господарски утицај на сва жива бића на земљи тако силан и тако математички тачан, да ниједно живо биће не може се ни за једну длаку у простору нити за један секунд у времену ослободити тога неумитног и слепог тиранства звезда. Као да нису звезде створене ради човека, но човек ради звезда! Од звезда зависи човеково рођење, човеков живот, срећа или несрећа, карактер и напредак, сви догађаји у животу, па и сама смрт! Човек је тако апсолутни и немоћни роб звезда, један сан, у којима звезде још једном преживљују своју јаву. Та „наука“ је произвела или оправдала и нахранила све врсте окултизма, магије, врачарства, гатарства, талмиства, бајања, чини и свега осталога, што се у Хришћанству назвало једним именом – празноверица. То је био тамни и загушљиви облак, који се распростро са Истока и на Запад, и својом смртном тежином био притиснуо цео род човечји. И тако звездари научници нису ослободили људску савест, него је још више и јаче заробили, створивши један гвоздени систем фатализма, у коме човек губи дах од ужаса осамљености, остављености беспомоћности. Но у дну људске душе, напуњене тим астролошким мраком, милост Божја није дала да се угаси једна малена искра људске бар слутње ако не вере, да је човек ипак слободно биће, да је за слободу створен и да ходи у сусрет слободи. Из те слутње разгоревала се чежња за слободом упркос целог звезданог котла над човечанством, а из те чежње рађала се нада, да ће се појавити једна човекољубива звезда, која ће људе извести из тамнице света, украшене звездама, и увести у царство слободе, да би тако људи били мртви стихијама света, а живи и слободни у Богу (Колос. 2, 20). И та жељена звезда појавила се једне ноћи над брижним главама учених звездара; она их је мамила на неки непознати пут, и они су брзо оставили све и пошли за њом. Као да су уз пут разговарали са том тајанственом звездом и од ње сазнали много што -шта! Као да су од ње саме сазнали, да она није та звезда ослободиља, но само звезда водиља ка једном новорођеном Цару, који и јесте прави Ослободитељ људи; да се тај Цар зове Цар јудејски; да је рођен у Јудеји, као и да треба да Му понесу на дар три ствари: злато, тамјан и измирну! Мудро су мислили Свети Оци, као да та путеводна звезда, која је водила звездаре са Истока у Витлејем, није ни била звезда као друге звезде, но нека духовна сила у виду звезде. Јер кад се Господ могао јавити пастиру Мојсеју у пламену купине, и Авраму у три младићка лица, и пророку Илији у вихору и гласу, зашто се Господ, или Његов ангел, не би могао јавити звездарима у виду звезде? По својој милости Он снисходи људима и јавља им се у оном облику, у коме Га људи највише очекују. Као звезда Он се јавио звездарима, који су га у звездама и тражили. Но као звезда није се хтео јавити Израиљцима, који Га нису ни тражили у звездама. Зато се звезда, која је сијала звездарима на путу кроз цео Исток, и скрила над Јерусалимом. Јерусалиму се Бог откривао друкчије, и није потребно било, да му се открива у облику звезде (Да би Јудејци ради свога стида примили вест о рођењу Христа од незнабожаца зато се појављује звезда – на Истоку“, Јероним: Тим. Матеја). Дошавши у Јерусалим звездари су објаснили Ироду и његовим доглавницима појаву чудновате звезде и њено указање, да се родио неки нови Цар јудејски. Место да се обрадује Ирод, место да се обрадују кнежеви и мудраци израиљски, и место да сав Јерусалим заклица од радости, јер се њима даје да виде оно што су многи пророци и цареви желели видети и не видеше (Лука 10, 24) – место да се обрадују – смути се Ирод и сав Јерусалим с њим (Ради чега дођоше звездари у Јерусалим? На осуду Јевреја. „Кад звездари будући идолопоклоници повероваше (у Христа), какав ће одговор моћи Јудејци дати?“ Теофилакт: Т. Матеја). Зашто се смутише они, који о Њему говораху сваки дан, и сваки дан приношаху Богу молбе за Његов долазак? Зашто се уплашише од доласка Онога, кога су преци њихови чекали хиљаде година? Смути их грех њихов, уплаши их злочиначка душа њихова. У Месији праведник је очекивао пријатеља, а грешник судију. Залепљени за земљу и умом и телом, Ирод и књижевници уплашише се, да их нови цар не примора, да се одлепе од земље. Ирод и кнежеви народни уплашише се, да их нови цар не уклони са њихових положаја као недостојне и не узме друге сараднике и помоћнике, а књижевници се уплашише, да Он не обори све њихово знање и не натера их да под старост уче нешто ново. „Нашто нам Он, могли су они мислити, нама је добро и без Њега. Нека се Он јави другом покољењу после нас, а не нама. Има времена. Узбуниће нас, натераће нас на многе нове послове, изобличиће наше злочине, сазнаће наше сплетке, откриће наше ништавило, отераће нас с наших положаја, а довести нове људе, своје људе. Оставиће нас гладне, сасвим гладне, без хлеба и без власти; узеће народ у своје руке, а нас одгурнути, па вероватно и затворити, судити и погубити“. Све оно што би и сада осетили и помислили злочинци, кад би се рекло: ево Христа долази! осетили су и помислили и јерусалимски злочинци, под капом мудрости и са штапом власти у рукама. Но нико се није тако препао као Ирод. Сав у страху он сазива свештенике и књижевнике народне, да му кажу јасно како је писано: где треба да се роди Христос? Он није био Јеврејин него странац, Идумејац, те је могао и не знати пророчанства о доласку Месије. Заражене страхом свога господара слуге брзо преврнуше књиге пророчке и одговорише: у Витлејему Јудејском! И нарочито нагласише у Јудејском, а не у неком другом Витлејему, из два разлога, прво, јер је постојао још Један Витлејем у земљи Завулоновој (Исуса Нав. 19, 15), а друго, јер Месија се очекивао само од колена Јудина, од кога је и цар Давид. И сам пророк то наглашује: и ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним, јер ће из тебе изаћи Вожд, који ће пасти народ мој Израиља (Михеј, 5, 2., сравн. Јов. 7, 42). А да ће из Јудина колена доћи тај Вожд, то је прорекао још праотац Јаков у Мисиру, кад је пред смрт своју благосиљао синове и видовито предсказивао будућност њихова потомства. Ставив своје руке на главу Јудину Јаков је рекао: палица владалачка не ће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон, и коме ће се покоравати народи (Пост. 49, 10). Још је пророк Михеј провидео, да ће Христос пасти, или хранити, народ свој Израиља. То значи, да Он неће бити као други цареви и кнежеви, који знају само да владају над народима, него да ће бити хранитељ народа као родитељ своје деце. У време када се Господ јавио у свету, свет је уистину био гладан и жедан духовне хране. Да је свет такав био, то најбоље показују два факта при рођењу Спаситељеву; прво тај факт, што звездари из далеких земаља подузимају далек и опасан пут, да би смо дошли до Онога, кога сматраху богаташем духовне хране; и друго тај факт, што једини мудраци у тадашњем свету, који су знали за јединога и живога Бога, наиме јерусалимски мудраци, били су већ толико изгладнели, да нису више ни осећали глад, као обамрли. Јер да су могли још и најмање осетити глади, они би појурили са звездарима у Витлејем, да виде Цара јудејскога, Цара и Месију свога. Јер и човеку, насићеном духовном храном, увек се отвара жеља за још више духовне хране. Такво је својство правог духовног човека, и праве духовне хране. Међутим мудраци јерусалимски остали су као паралисани на глас о Месији, и хранили су се само гневом на Њега и страхом за себе. Извештај мудраца јерусалимских двојако је морао прогневити нечовечног Ирода. Једно због тога што пророчанство не оставља никакве сумње, да се нови Цар има родити у царству његовом, Иродовом, то јест у Јудеји, и то у непосредној околини престонице. Друго због тога што пророчанство указује и на карактер новога Цара: он ће пасти народ Свој, то јест он ће бити прави пастир народу, који ће се старати, да нахрани гладни народ Свој. И ова друга тачка пророчанства погодила је Ирода немило исто као и она прва. Нови Цар ће, значи, бити бољи од Ирода; Он ће се бринути о народу; Он ће хранити и бранити народ, као што пастир храни и брани стадо своје. Зато ће Он бити милији народу од Ирода, који је тиранин и вук у човечјој кожи. Овакав карактер новога Цара, дакле, угрожава царствовање Ирода и његовог потомства исто тако јако, као и рођење истога пред вратима престонице. Страх је брзо створио у глави Иродовој и план самоодбране. Тај план је био крволочан у овоме случају као и у свима другим ранијим случајевима, када се ма ко усудио угрозити Иродов престо. Зато Ирод призива звездаре к себи тајно, и почиње да их тобож испитује потанко о појави тајанствене звезде. Но то њему није главно. Он је већ потпуно поверовао да се његов такмац у свету родио, поверовао је колико због јасних пророчанстава толико, и још више, због појаве звезде и доласка звездара. Јер ако је Ирод уопште имао ма какву веру, та је вера свакојако била астролошког и гатарског карактера, слично вери свих владајућих кругова у римскоме царству тога времена. Главно је за Ирода оно, са чиме он завршује свој разговор са звездарима и због чега их је и призвао к себи тајно, наиме да им да поруку: идите и распитајте добро за дете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним. Он хоће да од звездара направи себи шпијуне, а потом и саучеснике у свом злочину, који је он већ био у себи смислио. Своје узвишене госте, које је жеђ за истином и слободом покренула, да оставе своје домове и све земаљске угодности и да се изложе далеком и опасном путу, крвави поглавар изабраног народа, Ирод, хоће да увуче у своје сплетке у припремању страховитог злочина ради своје курјачке сигурности у својој јазбини! Какав паклени понор, и какав грозни плод на Адамовој њиви греха! Провидевши оваквога кнеза у народу израиљском и његов смишљани злочин, на многа столећа раније, пророк Језекиљ грми на Ирода: а ти, нечисти безбожниче, кнеже Израиљев, коме дође дан кад буде крај безакоњу, – овако вели Господ, Господ: смакни ту дијадему и скини ту круну, неће је бити, јер ћу нискога узвисити а високога ћу понизити. Уништићу, уништићу, уништићу, и неће је бити, докле не дође онај коме припада и њему ћу је дати (Језек. 21, 30-32). Оставивши Ирода и властелинску руљу духовних и моралних просјака око њега, звездари са Истока, жедни истине, изађоше из Јерусалима и пођоше својим путем. Они су ишли оним истим улицама, на којима су богонадахнути пророци у старини прорицали долазак тога Цара, коме они сада иду на поклоњење. Они су ходили по гробовима оних огњених уста, која су унапред описала многе особине Цара над царевима. Но они нису знали ни за једну особину Његову; они нису читали јеврејске пророке, али им је срце њихово казивало, да све што је добро налази се у новоме Цару. Они су при изласку морали проћи поред куле Давидове, на којој је Давид уз харфу опевао величанственог Потомка свога. Они су најзад оставили град, које је живи Господ показао безбројне знаке о Христу – оставили су Јерусалим и пошли су за јединим знаком, који њима беше дао Господ, за сјајном звездом источном, која их је скривена чекала пред капијама Јерусалима. И гле, звезда коју видеше на Истоку иђаше пред њима. Радости њихове! Они су свакако морали јахати на камилама, једно због даљине пута, на који су се кренули, а друго због пешчаних пустиња, које су морали прећи, док су стигли у Јерусалим, а које се пешке не приходе. Од Јерусалима они су ишли најпре једном узбрдицом, па су онда јахали преко једне камените висоравни, кроз њиве и маслињаке, ограђене каменом, прошли су поред гроба Рахилина, и најзад стигли у Витлејем. Њихове очи гледали су у звезду, њихово срце радовало се звезди, њихове мисли непрестано кружиле су око Новорођенога. Но колика радост, када се звезда спусти над Витлејемску пећину и стаде! Јеванђелист пише: обрадоваше се веома радошћу великом. Са страхопоштовањем и радошћу звездари уђоше унутра, видеше Младенца с Маријом матером Његовом, падоше и поклоншие Му се. Свакако су они морали видети Марију пре него што су видели дете, али јеванђелист намерно истиче дете на прво место, а Марију на друго, док Јосифа сасвим и не помиње. Јеванђелист ређа божанску породицу по значају, који она има за далеке госте са Истока. За њих је најважније да виде Цара, па онда Мајку Његову, па тек потом и остале. Јосифа је ставило Провиђење поред Марије због Јевреја, а не због незнабожаца. Због Јевреја Јосиф је требао да се назове мужем Маријиним, да је тако заштити од презрења законика и суровости закона земаљских; за незнабошце из даљине Јосиф као и да не постоји. То хоће богомудри јеванђелист да каже поменувши Исуса и Марију, а изоставивши име Јосифово. Премда је несумњиво, да су звездари морали видети и Јосифа. Падоше и поклонише Му се. Они, који су падали пред звездама и клањали им се са страхом и ужасом, сада са великом радошћу падају на земљу и клањају се живоме Господу, који је дсшао на земљу, да их ослободи робовања звездама и веровања у слепу судбу. И отворише скровишта своја и принесоше Му дарове: злато и тамјан и смирну. Принесоше Му три врсте дарова, да тиме означе, још и несвесно, свету и животворну Тројицу; у чије име и долази младенац Исус међу људе и да још тиме означе тројаку службу Господа Исуса: царску, свештеничку и пророчку. Јер злато представља царско достојанство, тамјан свештеничко, а смирна пророчко или жртвено. Новорођени Младенац биће, дакле, цар царства бесмртнога, биће свештеник безгрешни, и биће пророк, који ће, као и већина пророка до Њега, бити заклан. Јасно је у целоме свету да злато означава цара и царствовање, јасно је и да тамјан означава молитвеника или свештеника; и јасно је такође из Светога Писма, да смирна означава бесмртност: гле, смирном је Никодим у истини помазао мртво теле Исусово (Јов. 19, 39; сравни Псал. 45, 8; Марко 15; 23), а тело се помазивало. да се што дуже сачува од распадљивости и трулежи, и бар за неко време спасе од страшног смртног уништења. Од Христа ће се засијати свет као од злата, и испунити молитвом као што се храм испуњава мирисом од тамјана, и замирисаће сва васиона од Његове науке и Његовог тела као од смирне. И још уз то сва та три дара представљају трајност и непроменљивост: злато остаје злато, тамјан остаје тамјан, смирна остаје смирна; ниједно од њих временом не губи своје својство, но и после хиљаде година злато сија, тамјан гори и смирна мирише. Нису се могле наћи три ствари на земљи, које би тако верно символизовале мисију Христову на земљи, нити које би јасније и речитије исказале трајност, да – вечитост, Христовог дела на земљи и свију оних духовних и моралних вредности, које је Он донео људима с неба. Он је донео истину, Он је донео молитву, Он је донео бесмртност. Којом би се другом ствари на земљи боље представила истина него златом? Чините што хоћете са златом, оно остаје сјајно. Којом би се другом ствари на земљи боље представила молитва него тамјаном? Као што се мирисни дим од тамјана шири по храму, тако се молитва шири по целој души људској, и као што се дим диже у висину, тако се молитва душе људске диже к Богу. Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју. И друге ствари истина могу дати дим, али ниједан други дим не изазива душу на молитву, осим дима од тамјана. И којом би се другом ствари на земљи боље представила бесмртност него ли смирном? Гле, смртност производи смрад, бесмртност је постојани мирис. И тако су источни звездари симболички исказали цело вероисповедање хришћанско, почев од Свете Тројице, па све до васкрсења и бесмртности Господа Исуса и Његових следбеника. Отуда они нису само прости поклоници но и пророци, пророци како хришћанског вероисповедања тако и живота и дела Христова. Све то нису они сами од себе могли знати, по својој људској мудрости, него по Божјем надахнућу, које их је и покренуло на путовање у Витлејем, давши им чудну звезду за путовођу. Када су завршили своје поклоњење у Витлејему, звездари су смишљали вратити се опет на Јерусалим, па истим путем обратно својој постојбини. Ирод их је нестрпљиво очекивао, и они су мислили, у наивности својој, поћи му и поделити радост своју са тим безрадосним владаром. Али примивши у сну заповест да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у своју земљу („Пре него што су они видели Младенца, звезда им показује пут, а пошто су видели, ангел беседи с њима (у сну) као са већ посвећеним“, Монах Евт. Зигабен: Тум. Матеја). Они су се били предали Провиђењу, и Провиђење је управљало стопе њихове. Они нису знали срце Иродово и његову злу намеру, али свезнајуће Провиђење објавило им је то у сну и наредило, да се не враћају истим путем, него да окрену другим правцем ка својој земљи. („Нешто велико напомињу нам звездари тиме што се они враћају у своју домовину другим путем. Наша домовина јесте Рај; пошто смо познали Исуса, нама се забрањује повратак у Рај оним путем, којим ми идемо. Јер ми смо отишли из своје домовине путем гордости, непослушности, пристрашћа к видљивом свету, кушања забрањених плодова; и за повратак нужно је ићи путем плача, послушности, презрења видљивога, и обуздања телесних жеља“. Григорије Двојеслов: Беседе На Јеванђеља, књ. I, бес. X). Свакојако то саопштење добили су они преко ангела Божјега, као и праведни Јосиф у неколико махова. Послушни Богу у свему, они су одмах ударили другим путем, заобишли су Јерусалим и, радосно славећи и хвалећи Бога и новорођенога Спаситеља света, отпутовали су својима на дом, носећи им већи дар него што су од свога дома понели Цару Христу. Јер сада су носили у срцима својим самога Цара Христа. То јест, на место остављеног злата, тамјана и смирне, они су носили пуно срце истине, молитве и бесмртног мириса Христовога. И тако, у кратком размаку времена под кров пећине Витлејемске ушли су на поклоњење Христу пастири и звездари, најпростији и најученији људи у свету. Да се тиме пружи пример свима нама, како простим тако и ученим, да сви ми подједнако потребујемо Господа Христа, и да сви са истим смирењем и послушноћу треба да Му се клањамо као Животодавцу, и да Га славимо као свога Бога и Спаса, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

МУДРАЦИ СА ИСТОКА Свети владика Николај Мат. 2, 2 Јер смо видели Његову звезду на Истоку и дошли смо да Му се поклонимо. Под звездама ми живимо, браћо, и звезде заједно с нама живе под законом. Но колико су звезде притешњене законом толико смо ми притешњени звездама – двогуби терет и двогубо ропство. Наш живот овде на земљи стоји под страшним утицајем звезда, исто као и свако семе и прорашће земаљско. Помислите само, колико смо ми зависни од сунца и месеца и додајте томе зависност од хиљаде и хиљаде осталих небесних тела, између којих наша земља пролази и који нетремице гледају на нашу земљу, помислите и појмићете у каквом се железном кавезу ми налазимо и у какво смо неразрешено ткиво уткани у овом маленом животу нашем. Источни мудраци, вазда и за вазда мудрији од западних мудраца, од памтивека су посматрали, мерили и рачунали те утицаје звезда на земаљске догаћаје и, обратно, утицај земаљских догађаја на звезде. Ови мудраци посматрајући, мерећи и рачунајући звезде и њихова кретања у разним временима и при разним околностима на земљи, били су извежбани, да познају времена и лета, да докуче шта се збива у даљинама земље, да предскажу родну или гладну годину, да предвиде карактер и судбу новорођене деце, да осете страшне ратове, пад царева и царевина и много штошта друго. У време рођења Исуса Христа неколико од ових чудних мудраца угледало је једну нову звезду на истоку и објаснило је својом тајанственом науком – данас поготову изгубљеном за свет – као звезду једнога новога и великога Цара, који се родио у свету. И по својој тврдој вери у истинитости своје науке, они су кренули за овом новом звездом; ишли су тамо камо их је она водила, и стали су тамо где је и она стала. И тамо где су стали заиста су нашли новорођенога Цара, и нашавши Га пали су пред Њим, поклонили Му се и изручили Му своје дарове, сјајне и мирисне.Какви су ово мудраци, браћо? И какви су то дарови, које су они положили пред ноге Богочовека? У Јеванђељу се не каже ни из којих су земаља дошли ти Мудраци, ни које су вере били, нити којој су народности припадали. Само се каже да су дошли са Истока. Њихови дарови пак, каже се, били су: – Злато, тамјан и измирна. (Мат. 2, 11) Шта значи, браћо, цела ова тајанствена прича о источним мудрацима и њиховим даровима? Када су и коме новорођеном Цару у историји долазили Мудраци, незвани и неприсиљени, да се поклоне? Откуд у мудраца злато за поклањање, кад је вечито правило, да су мудраци сиромашни људи и љубитељи сиромаштине? Но, рецимо, и да су ови мудраци изузетно били богаташи, нашто доносити злато ономе, који не потребује злато? Јер они су могли погодити, читајући нову звезду, да је новорођени Цар, Цар духовни а не земаљски. Нашто даривати духовном Цару злато? Цео овај историјски догађај има и своје дубоко симболично значење. Непознати мудраци са истока, долазе у име целога Истока да се поклоне пред новим Царем. У име све источне мудрости, свих источних религија и олтара, они долазе да клекну пред Царем мудрости. Дарови, које Му они доносе, знаци су те источне мудрости, којом су народи живели многе хиљаде година. Злато је увек означавало истину, вечито исту непроменљиву и сјајну истину; тамјан и измирна означавали су молитву и благодат, мирисну и благоухану благодат небесну. Отуда ови дарови као знаци, говоре сасвим јасно. Исток подноси Месији човечанства оно истине и благодати што има. Ту истину и благодат, што је сијала и мирисала Азији и Африци кроз многа покољења, било у разним филозофијама или религијама, или на олтарима богова непознатих, добио је Исток од тог истог Месије кроз Његове слуге, Његове пророке и изабранике. Од Његовог је узео дакле, и Њему је на дар донео. Од Њега је примио дарове, и Њему враћа дарове. Под видом злата враћа Му истину, двапут намирисану благодатном молитвом, под видом тамјана и измирне. Јер истина коју не прати мирис молитве, брзо се покаже као лаж са својим злим мирисом. Истина у овоме свету закона само је онда постојана, кад је обучена у мирисни дим молитава. Једно зрно истине захтева два зрна молитве, једна истина две молитве, да би се могла држати у овом свету. Иначе истина није злато што не тамни и не рђа, него бакар што тамни и рђа, и замазано гвожђе и олово што руши и убија. Молитва је извођење истине од Бога; молитва је као сласт добре јабуке и као мирис лепе руже. Молитва није прошња од Бога, ни диван пут низ који мајчина љубав силази деци и уз који детиња љубав узлази мајци. Зато се и каже, да су мудраци донели Исусу на дар само један знак истине – злато – а два знака молитве – тамјан и измирну. Јер Исток није никад умео двојити истину од Бога, нити је икад умео говорити о истини иначе, него кроз молитву. Но, питаћете, коју су истину представљали мудраци источни, и коју филозофију, и коју религију, и који олтар? Свеукупно: и египатске хиерофанте с Хермесом на челу; и Браманизам с Кришном и Мануом на челу; и Будизам с Будом на челу; и Таоизам с Лаотзеом на челу; и Конфучианизам с Конфучием на челу, и све остале мудрости источне, којима су народи живели кроз многа и многа покољења. У свакој од ових мудрости налази се једно зрно злата претрпано пепелом земље. Сва та зрна скупили су источни мудраци у један грумен и донели га на дар Ономе, који је та зрна у разним временима, и кроз разне изабранике, и према разним искањима појединих народа, на дар давао народима. Те тако кад се каже, да су мудраци пали пред Христа и поклонили Му се, тиме се каже у исто време, да је сав Исток пао и поклонио се пред Њим. И кад се каже, да су мудраци принели своје дарове Христу, тиме се каже у исто време, да су народи истока принели све своје дарове Христу. Све што су имали, без остатка. Јер један народ може имати само оно што од Бога добије – све остало је немање. А од Бога може доћи само мудрост, која садржи сва постојећа блага на небу и на земљи. Јер и Бог нема ништа друго сем мудрости, но ова божанска мудрост обухвата сва добра, која Бог може пожелети. И тако, Исток је се поклонио Христу пре запада. Исток је открио Христа пре запада. Јер кроз завесу времена Исток је и угледао Христа, као Реч Божију, у вечности пре запада. Мудраци од истока били су прве хаџије у Свету Земљу; доцније, чак доцније, почели су и бели потомци Јафетови хаџијати од запада и усељавати се под шаторе Семове (види И Мојс. 9, 27). Долазак и поклоњење источних мудраца Христу објашњава и други један крупан факт у историји, наиме: – Зашто се Христова наука ширила доцније без мало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан? Рекли смо раније, да јунак тежи да победи најпре тежег непријатеља па онда лакшег. На истоку Христос би био дочекан као свој међу својима. На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним. Исток Га је при самом рођењу признао и поклонио Му се, и Његов ход ка истоку био би само триумфални ход. Тај поход за Исток Јунак је, по својој небесној стратегији, оставио за последак времена. Но најтеже је било на чвору између истока и запада. Најопасније је место била земља Израиљева, у којој се небесни Херој и појавио. Ту на пупку света, где се сусрећу три континента, где су Јевреји живели, Римљани владали а Африканци непрестано запљускивали својим култом и својом магијом; ту, на Гордијевом чвору, где су се сретали и укрштали, борили и мрзели потомци сва три сина Нојева, – тај најопаснији мегдан изабрао је највећи Јунак. Тек што се родио Христос, одмах се обелодањује, на каквом се опасном месту родио. Ирод, Семовац, тражи Га да Га убије, и Он бежи, као младенац у колевци, из своје худе пећине, у Африку, Хамовцима, да спасе живот свој? Зашто тражи Ирод да убије Христа? Није ли Христос изабрао најсиромашнији пут и начин, да се појави у свет, пут и начин, који најмање може узнемиравати земаљске кнежеве и властодршце? Јесте, али упорни грешник и земљан човек плаши се и од своје сенке. Да је Давид дошао у свој слави својој на законити престо свој, Ирод би тражио да га убије. Тим пре тражио је он да убије некога, коме се не зна ни име ни род, и који немоћно још лежи у пеленама. Ироде, Бог се појавио, уклањај се са свога престола! Не; ни самоме Богу Ирод се не би драговољно уклонио. Ироде, дошао је Спаситељ, васцелог човечанства, чекање Израиљево и слава Израиљева, уклањај се са престола! Не; земљани Ирод гледа свог спаситеља и своје спасење у својој круни; сваког другог спаситеља, који би и планине покретао, он би сматрао за свога љутог непријатеља. Ироде, сав Исток приноси своје злато великоме Цару, баци и ти своју круницу преда њ и спасавај душу! Не; земљани човек не мари за душу; он ће своју душу бацити псима само да му се ови тела не дотакну. И тако, док се духовни Исток простире у прах пред новорођеним Царем света, земљани кнез са међе истока и запада у том тренутку наређује страшни покољ деце по Витлејему и околини у нади, да ће убити и Онога, који му је кроз Почетак света дао живот и кога је он, Ирод, сматрао својим противником и претендентом једнога од најнижих престола на земљи. И „чу се глас у Рами, плач, и ридање, и јаукање много: – Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер их нема.“ Први напад, који су паклене силе учиниле на Христа, био је овај напад кроз Ирода. Но глупе и слепе по својој природи те паклене силе нису могле познати Јагње Божије међу многим невиним јагањцима. И док хиљаде невиних јагањаца лежаху у крви, Јагње Божије путоваше за Африку, да тражи себи спасења тамо, одакле је оно негде спасло Израиљ из ропства мисирског. Отресимо се, браћо, паклених сила, одбацимо њихово бедно оруђе, Ирода, и придружимо се мудрацима са истока. Нека се сваки од нас поклони духом и истином пред новорођеним Царем света, и нека Му сваки од нас принесе зрно златне истине, примљено од Њега, са две мирисне молитве. Јер Цар небесни, браћо, дошао је и долази међу нас, пун благодати и истине, сада и за навек. Амин.

Јел и себе убрајаш у оне који погрешно тумаче св. Јустина и св. владику Николаја ?

Размажена деца Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера, који нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље. Такав призор ми видимо у наше време, у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу. Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем. Јеретички богослови отишли су чак тако далеко да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави, без страха, и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица. Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж живота. А до које је мере разврат – назват љубављу – завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати. Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божји кад би видео, како се разврат под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, какав се и код незнабожаца не чује. Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не и као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности „деце“ пред Оцем. Најзад и до одрицања Оца. До атеизма! До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу, нити и у Једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у Православни, тако и у муслимански Исток. Но, то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана, да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике Православне, да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али јављају се изузеци, слично нашем пријатељу кога споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божје који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху. Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег Православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу, а не и као страшном Судији. Слепи код очију, они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час – не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју, која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа, када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која као отровом дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато – Братије, проповедајте страх Господњи! Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви, који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем„, и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј“ и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: „утверди нас во страхје твојем“ – проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује – али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим. Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој – спасоносни страх Господњи. Свети Владика Николај

Једном од најзагонетнијих, великих, али уз то, и мрачних и трагичних фигура у историји Цркве јавља се Ориген, чији утицај на савременике и покољења након њега, може да се пореди са утицајем Платона на философију. Говорим не о степенима њихове креативности, већ о преживљавању тих идеја. У делима Оригена положене су основе богословља као систематске науке, а у исто време, у њима је положен читав букет свемогућих јереси, које, попут привлачног дрвета, својим отровним дисањем, трују путника који је пожелео да се одмори под његовом сенком. Интелектуална генијалност и раме уз раме са њом, духовна гордост, створили су луциферијанство Оригена са његовом сумпорном и мртвом светлошћу, налик на хладно северно сијање. Своје главно дело он је назвао „О начелима“. И Богословље и јерес тамо могу пронаћи своје. Свети Оци су се користили делима Оригена такође, као и паганском философијом и терминологијом – са великом опрезношћу, мењајући их, исправљајући и оцрквењујући их. Они су узели од Оригена све, што је било могуће узети за Богословље – остао је само духовни отров. Оригенизам никада није био прихваћен или чак трпљен у Цркви. Концепције Оригена, одбачене од стране Светих Отаца чак у до-Никејском периоду и осуђене на неколико Помесних Сабора, биле су завршно и заувек предане проклетству највишим ауторитетом – Петим Васељенским Сабором, који је изрекао анатему не само оригенизму, већ и самом јересијарху. Осуда Оригена је нашла израз и у црквеној химнографији. Например, у тропару Светом Методију Патарском (Оцу трећег века) постоје речи: „Оригенову посрамио си лаж“, то јест, оборио си лажно учење Оригена. Наша пала природа са тајном радошћу прима учење апокатазиса не зато, што се грешни човек радује спасењу целог људског рода, па чак и демона, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха за свој вечни живот. Савремени либерали и хуманисти из једног гласа изјављују: „Треба љубити Бога, а не бојати Га се, јер Бог је Љубав“. Они не схватају дубину Адамовог пада, не схватају, да страсни човек љуби свој грех, а не Бога. Почетак спасења је – страх пред Богом, који затим прелази у страхопоштовање. Само човек, који живи по вољи Божијој, може реално да доживи љубав Божију, не као маштарско стање и емоционалну узбуђеност, већ као највиши дар благодати. Преподобни Антоније Велики се, тек након десетина година аскетских подвига, усудио да каже: „Ја се већ не бојим Бога, јер Га љубим“. Свети Оци су заповедали да се сећамо смрти, Страшног Суда и паклених мука, да би тим сећањем, као уздом, задржавали себе од греха. А ко, не научивши се да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога, као што онај који стоји у подножју горе, замишља да је достигао њен врх. Црква је о оригенизму рекла: „То није моје“. А савремени богословствујући модернисти вапију све громкије и упорније: „То је наше: слава великом Оригену!“ Они сматрају, да је оригенизам теологија блиске будућности, теологија „суперљубави“ и слободе. Модернисти изјављују да су Оригена неправедно осудили и чак покушавају да докажу да се десио историјски неспоразум: он није био предан анатеми Васељенског Сабора, а чак и ако је био предан, то је онда псеудо-анатема (лажна анатема). Чини се да модернисти желе да пониште одлуку о Оригену на некаквом невидљивом суду – вишем од Васељенског Сабора. Оригенизам је у стварности – скривена рехабилитација греха, под декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успаван „оригеновом прелешћу“ и заборавивши на покајање, видеће након смрти сопствену душу, као неко подобије сатане, али већ ће бити касно: земни живот се не понавља двапут, и време се, као у митовима, не враћа уназад. Може бити, убрзо ће настати такво време, када ће модернисти заједно са рехабилитацијом и прослављањем Оригена насликати „икону“ апокатастазиса, где ће сатана бити осликан у првом реду заједно са Ангелима, а Јуда заједно са Апостолима. Међутим, по Оригену, биће тешко да се разликују душе једна од друге, јер ће васкрснути у облику сфера. Дуго време је Оригеново учење, изгнано из Цркве, представљало отровне, подземне воде, којима су се храниле различите јереси и окултне секте. А сада су се оне приближиле зидовима Цркве и прете да отрују чисте изворе Православља. Архимандрит Рафаил Карелин

Поред тога блажени Нифонт својим прозорљивим очима виђаше и душе људске по њиховом изласку из тела. Једном, стојећи у цркви свете Анастасије на молитви, он подиже очи к небу и виде небеса отворена и мноштво ангела, од којих једни на земљу силажаху, други увис узлажаху, носећи на небо душе људске. И док он то посматраше, гле, два ангела иђаху у висину носећи неку душу. И када се приближише к митарству за блуд, изиђоше митари - демони и са гњевом рекоше: Та је душа наша; како смете да је носите мимо? - Ангели одговорише: А какав знак на њој имате, те је називате својом? - Демони рекоше: Она је до смрти грешила, скврнавећи себе не само на природан начин већ и на противприродан; осим тога она је осуђивала ближњега; и што је горе од тога, умрла је без покајања. А ви, шта велите на то? - Ангели одговорише: Ми никако не можемо веровати ни вама ни вашем оцу ђаволу, док не упитамо ангела хранитеља ове душе. - А кад њега упиташе, он рече: Заиста, много је грешила та душа; али откако се разболе, она поче плакати и исповедати грехе своје Богу; и ако јој је Бог опростио, то Он зна зашто, Он има власт; и слава праведном суду Његовом! - Тада ангели, посрамивши демоне уђоше с душом на небеска врата. Потом угледа блажени где ангели носе другу душу, а демони истрчаше к њима и викаху: Што ви носите душе не упознавши их, као на пример ту коју носите, а она је среброљубива, блудна, злопамтљива, похару је извршила! - Ангели одговорише: Ми то добро знамо; и мада је све то она и учинила, али је плакала и туговала, исповедала грехе и давала милостињу; због тога јој је Бог и опростио. - На то демони почеше негодовати: Ако је та душа достојна милости Божје, онда узмите грешнике из целога света! И рашта бисмо се ми онда трудили! - Ангели им одговорише: Сви грешници који смирено са сузама исповедају грехе своје, добиће опроштај по милости Божјој; а који умиру без покајања, њима ће судити Бог. - Пошто тако посрамише зле духове, ангели прођоше. Још виде светитељ како ангели узносе душу једног човека богољубивог, целомудреног и милостивог, и који имађаше љубав к свима. Угледавши ову душу демони шкргутаху зубима. Ангели пак Божији излажаху из небеских врата у сусрет тој души и поздрављаху је, говорећи: Слава Теби, Христе Боже, што је ниси оставио у рукама вражијим, него си је избавио из пакла преисподњег. После неког времена блажени Нифонт виде где демони душу једну вуку у пакао. То беше душа једнога роба, кога господар кињаше глађу и батинама; а он, не подносећи мучење, нахушкан демоном, узе конопац и обеси се. Стога његов ангео хранитељ иђаше поиздаље и плакаше горко, а демони се весељаху. Плачућем ангелу би наређено од Бога да иде у град Рим и чува једно новорођенче, које тамо у то време крстише. Виде преподобни и још једну душу коју ангели ношаху на ваздуху, а њих сретаху војске и војске демона; и они још не беху дошли до четвртог митарства, а демони отеше из руку светих ангела ту душу и исмевајући је бацише у бездан. То беше душа једнога клирика цркве светог Елевтерија. Тај клирик стално гњевљаше Бога блудом, врачањем и пљачком; а умре изненада без покајања, и постаде радост демонима.

Јел ти стварно мислиш да је овде реч о физичком раду а не о лудостима које падају на памет доконим - теолозима ?

....новозаветне јудеје, факире, гуруе, и осталу мрачну братију са којима се њихови следбеници као по неком неписаном правилу - обавезно одушевљавају.

Да, нема ни поста. Добро да оставише - молитву.

Не могу се ни ту зауставити - како су почели од Светог Писма које смо до сада читали неће остати, готово, ништа. Кажу: све је то погрешно преведено. Најновији пример јесу Псалми. Није кажу : Поштујте сина, да се не разгњеви - но је сада: Поштујте учења, да се не разгњеви.

Имаш теолога који се упињу да докажу како св. Николај Мирликијски није ни био сабору. Кажу - не постоје докази - да је био.

Мислио си на блаженог Августина ?

Због чега би те занимао антихрист и све везано за њега ? Ми чекамо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа а што кажеш " ономе " не би требало посвећивати нарочиту пажњу.

И одговарајући Исус рече им: Не варате ли се за то што не знате Писма ни силе Божије ? Јер кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су као анђели на небесима. ( Мк 12. 24 - 25 ).

Чињеница је да су анђели - бестелесни и нико не занемарује da "su andjeli zapravo u telu radili stvari telesne poput udarca pomeranja kamena itd" - јер не могу имати материјално тело. Не знам шта покушаваш да докажеш ( шта год да је - уколико није у складу са учењима св. отаца - јесте јеретичко ) - ако су твоја веровања другачија - слободно их изнеси.

Где си прочитао - искључиво ? " ..... само јављала у телесном виду да би их људи могли видети " - можеш" превести "- и због тога су се јављала. Мислиш да би, на пример, блаженопочившем патријарху Павлу промакла чињеница да је анђео Господњи - одвалио камен са гроба Спаситеља ? Не верујеш, ваљда, да је блаженопочившем патријарху Павлу промакао и догађај : И одређени дан обуче се Ирод у царску хаљину, и сјевши на престо одржа им говор; А народ клицаше : Глас Божији, а не човечији! Али одједном удари га анђео Господњи, јер не даде славе Богу; и будући изједен од црва издахну. ( Д.А. 12 21- 23 ) ?

Суштина пада синова Божјих била је, дакле, у скретању на пут супротан ономе који је Бог поставио стварајући мушко – женско и којим су дотле ишли. Тиме су потомци Ситови, као отпре и Кајинови, били повучени на једно материјалистичко схватање човека као самог телесног бића. На то указују речи Божје у ст. 3: „Heћe дух мој остати са овим људима довека, јер су тело“. Човек није само духовно биће – као анђели, нити само материјално – као животиње, него је и једно и друго, он је психофизичко биће. Свакако, Бог који га је створио зна да је човек и тело. Стога, ово наглашавање „јер су тело“ указује на то једнострано гледање на човека као „само тело“. Да ове речи треба тако схватити, казује и Свети Јован Златоуст: „И да би ти знао да је реч баш о томе… додано је: јер су тело, тј. зато што су се они потпуно предали телесним делима и нису се користили како треба способностима душе, него су живот водили тако као да би били само тело и немали душе, божанствено Писмо свагда има обичај да телесне људе назива телом, а добродетељне бестелесним, као што вели Павле: А ви нисте у телу (Рим. 8, 9), не зато што они не би били обучени у тело, него зато што су, мада обучени у тело, били изнад телесних помисли. И како је за презрење телесног Павле њима рекао: А ви нисте у телу, тако је и оне, зато што су се стално занимали телесним делима, (Бог) назвао телом“. Тим путем доспело се до срозавања личности и у мушкарцу и у жени и приступања једног другом као ствари за уживање. Од човека је постао блудник, а од жене проститутка. Таква врста моралне покварености наставила је и после потопа свој ход кроз историју, довела до содомског греха и казне, до хиљада храмовних блудница незнабожачког света (кедеша и кедешота) и савремених сексуалних изопачености и перверзија. Разумљиво да световни научници и писци узимају без даљег да се у Библији изражава вера „у могућност брачне везе између Бога и смртне жене… Видећи синови Божји кћери људске како су лијепе – каже се у Првој књизи Мојсијевој – узимаху их за жене које хтјеше“. Др Андрија Гамс такође вели да „у Првој Мојсијевој књизи има чак трагова полног односа небеских бића са људима“, и да су се „анђели, синови Божји, женили кћерима човечјим“. Но, поред тога, ипак вели: „Но мотив полног додира божанства је стран јахвизму, који ће се управо у старозаветном јеврејском друштву борити против култова који такав додир симболизују као обред за повећавање плодности земље и стоке“. Треба да размотримо још неколико појмова из 3. и 4. стиха исте главе, који са овим питањем стоје у извесној вези. „Неће пребивати дух мој вавек са овим људима…“ По тумачењу Светог Јована Златоуста, овде је Господ „назвао духом своју промислитељну силу, предсказујући њихову пропаст“. „Биће дани њихови 120 година…“ Свети Јован Златоуст види у овим речима величину Божјег дуготрпљења, које тадашњи људи нису искористили да се покају и исправе, него су падали у још веће грехе. Блажени Августин у броју 120 година такође види не скраћивање људског века, јер и после потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојс. 11, 1, 17), него време од изрицања ових речи до потопа, односно „да је то Бог рекао при крају 500. године живота Нојевог, тј. кад је он проживео 480 година, јер је 600. године живота Нојевог, другог месеца био потоп“. „А беше тада дивова…“ Блажени Теодорит наводи мишљење неких да се тај појам односи на дуговечне, или богомрзитеље и богоодступнике. Он пак сматра да се односи на њихову необичну величину, те помиње Ога и Голијата (Пон. Зак. 3, 11; 1 Сам. 17, 4), као и Енака, за кога се вели да је био потомак дивова (Број. 13, 34). О дивовима у старини казује се у Књизи Варуховој да су „били велики и вични војевању“ (гл. 3, 26). Свети Јован Златоуст такође вели да дивовима божанствено Писмо овде назива људе силне телом, а Генадије Схоларис да „Свето Писмо зна да назива дивовима веома непобожне и охоле, који својом силом све дозвољавају (себи)“. И Флавије, као што наведосмо, о њима се изражава да су били обесни, разметали се својом телесном снагом и у сваком злу истицали. Њихово постојање, према духовитој примедби Блаженог Теодорита, казује нам да је Бог могао створити људе већим него што су, али то није учинио искорењујући сујету и гордост. „Јер ако се и у малим телима преузносе, не само један према другом него и према самоме Творцу, шта би тек чинили добивши тела веће висине?“ По Библији Кршћанске стварности, казивање о дивовима преузето је, без проверавања, из народне легенде, по којој би дивови били „оријентални титани рођени из везе небеских и земаљских бића“. Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (ст. 11) и Бог одлучи да пусти потоп на земљу. - блаженопочивши патријарх Павле

Православно учење да анђели као духовна бића, која су се само јављала у телесном виду да би их људи могли видети, али се не могу оваплотити нити имати материјално тело, утврђено је речима Господа, а такође изнетим казивањем Светих Отаца и учитеља Цркве. Утврдивши тако немогућност да се на овом месту под синовима Божјим могу разумети анђели, остаје само могућност да је реч о људима. Које, дакле, од тадашњих људи треба ту разумети? Најприродније и најприхватљивије је мишљење које износи Свети Јован Златоусти да под синовима Божјим треба разумети побожне људе који су „водили своје порекло од Сита и његовог сина названог Енох (А он, говори Писмо, поче призивати име Господа Бога.). Ти његови даљи потомци, у божанственом Писму названи су синовима Божјим због тога што су дотле подражавали врлинама предака. А синовима човечјим названи су они који су се родили од Кајина и од њега водили своје порекло“. Исто тако тумачи овај израз и Блажени Августин велећи да су се дивови „могли рађати и пре него што су синови Божји, који се називају и анђелима Божјим, смешали са кћерима човечјим, тј. са кћерима оних који живе по човеку, односно синови Сита, с кћерима Кајиновим“. На истом становишту стоји и тумачење Блаженог Теодорита: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, зато што је род Ситов био одвојен и није се мешао са потомцима Кајиновим, због клетве коју је на њега бацио Бог свију. Но кад прође много времена…, видевши леполике кћери потомака Кајинових, и вероватно преварени пронађеним од њих музичким инструментима (јер Јувал, потомак Кајина, показа псалтир и китару – 1 Мојс. 4, 21), сјединише се с њима и искварише своје благородство… Уловљени красотом безаконих жена, повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст“. Свети Јефрем Сирин заступа исто гледиште: „Синовима Божјим називају се синови Ситови. Они као деца праведног Сита називају се народом Божјим. Кћери човечје, лепе по изгледу, које су видели синови Божји, кћери су Кајинове. Њихова лепота и украси послужили су као замка за синове Ситове“. У уџбенику законских књига Старог завета за православне богословије прота Стеван Веселиновић, укратко тумачи ово место као и наведени Свети Оци: „Убитачна мешавина синова Божјих, тј. потомака Ситових, са кћерима човечјим, тј. кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој, потопу“, а тако исто проф. Хр. Андруцос: „У Постању 6, 2 синови Божји су Ситити, а не анђели“. Лепота кћери човечјих, која је потомке Ситове привукла кћерима Кајиновим и увукла у пропаст, неће бити да је она од Бога дана лепота женској природи, што ју је од почетка чинила женственом, привлачила човека да остави оца и матер и прилепи се жени својој и буду двоје једно тело, како би испунили заповест Божју: Рађајте се и множите се и напуните земљу (1 Мојс. 2, 24, 1, 28). Зрачећи преданошћу вољи Божјој да буде мужу „помоћник према њему“ (1 Мојс. 2, 18), та исконска женственост, оплемењена унутрашњим прихватањем мука рађања и материнства, није могла водити злу, греху. Такву лепоту свакако су поседовале девојке потомства Ситовог, са којима су се они дотле женили. Лепота пак кћери човечјих била је нешто друго, само спољашња, телесна, без оне духовне компоненте, још потенцирана мирисима, мазањем лица и очију, украшавањем накитом, плетеницама, скупоценим хаљинама (1 Тим. 2, 9-10). Уз то музика, нескромне игре и песме. Све је то и могло да буде, како каже Свети Јован Златоуст, „за њих узрок блуда и необузданости… Они су се упутили томе делу не из жеље за добијањем деце, него по неумереној похоти“. - блаженопочивши патријарх Павле

Блажени Теодорит († 460. г.), своје савременике који су сматрали да се под синовима Божјим подразумевају анђели, назива неразумним и крајње отупелим људима, и вели да такво схватање „они држе мислећи, може бити, да нађу оправдање своме ништавилу ако окриве анђеле у томе сличном“.За доказ да се ту мисли на људе, као и Блажени Августин, наводи речи господње у ст. 3: „Heћe пребивати дух мој вавек са овим људима…“ Из тога треба разумети да се ове речи не могу односити на анђеле, jeр „бестелесна природа нема ни тело, ни живота ограниченог временом, зато што су створени бесмртним“. Поред тога додаје: „Ако су се анђели смешали са кћерима човечјим, људима је учињена неправда од анђела у томе што су они развратили кћери човечије. А претрпели би неправду и од Бога који их је створио, трпећи казну због похотљивости анђела. А то, мислим, не би се усудио рећи ни сам отац лажи“. У неким рукописима јеврејске Библије, као што помиње Блажени Августин и Теодорит, на овом месту Књиге постања (6, 2) стоји „синови Божји“, а у другим „анђели“. У штампаној јеврејској Библији стоји „синови Божји“ (бене Еллохим), у грчком преводу LXX исто тако „ии ту Тхеу“. Израз „синови Божји“, који се овде јавља први пут у Библији, има више значења: 1. У књизи о Јову њиме се називају анђели (1, 6; 2, 1; 38, 7); 2. У Књизи изласка Бог назива тако народ израиљски (4, 22, 23); 3. У псалму 28 (29) називају се тако свештеници; 4. У појединим новозаветним књигама, под тим изразом подразумевају се хришћани (Рим. 8, 14-16; 2 Кор. 6, 18; Гал. 3, 26). Да не помињемо посебан смисао који у Светом Писму има Син Божји, господ Исус Христос. Реч Еллохим у библијском језику означава појам божанства, али се њоме називају и анђели, и моћни људи на земљи.Сем тога, како видесмо, Блажени Августин каже да се у Светом Писму речју анђео понекад називају и људи (Свети Јован Крститељ – Мар. 1, 2), а такође је „због неке особите, тј. њему дате благодати“, назван и пророк Малахија. Разлог зашто се неки људи називају анђелима овај је: „У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету. Ово изједначење анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима“. Све ове разлике у значењу појединих библијских речи, уз друге утицаје, и довеле су до настанка разних мишљења о значењу израза „синови Божји“ у казивању Књиге постања. - блаженопочивши патријарх Павле

Од Светих Отаца једни се не осврћу на ову књигу и њена казивања, нпр. Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, док други указују на митски карактер појединих њених ставова и боре се против њих. Тако Свети Јован Златоуст, тумачећи поменуто место Књиге постања: „Видећи синови Божји кћери људске…“, вели: „Они (неки људи) говоре као да је то речено не о људима, него о анђелима као да би њих Писмо назвало синовима Божјим… Они веле: „Стварно то су били анђели, и зато што су сишли (с неба на земљу) ради безаконог дела, лишени су свога достојанства…“ Но Писмо нас учи друкчије, наиме, да су се још пре створења првог човека они лишили тога свога достојанства. ., као што и каже Премудри: „Завишћу ђавола смрт уђе у свет“ (Прем. Солом. 2, 24). У ствари, да ђаво није пао још до створења човека, како би, остајући у свом достојанству, бестелесан и налазећи се у таквој части, позавидео човеку обложеном телом“? Да пад анђела није био у спајању са женама, 3латоуст наводи и други библијски доказ: „А са друге стране, зар није безумно говорити да би анђели пали до сажитељства са женама и бестелесна се природа унизила до сједињења са телима? Зар не чујеш шта вели Христос о анђелској природи: „У васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као анђели Божји“ (Мт. 22, 30). Несвојствено је тој бестелесној природи да има такву (телесну) жељу. А поврх тога, треба расудити да би примање таквог мишљења и по разуму било највећа бесмислица“. Вероватно да и Свети Атанасије Велики, имајући у виду мишљење да је пад анђела био у греху са женама, одређено казује: „Но сатана није збачен са неба ни због блуда, или прељубе, или крађе, него га гордост баци у најдоњи део бездана. Јер овако рече: „Уздигнућу се и ставићу престо свој пред Богом и бићу сличан Свевишњему“ (Иса. 14, 40). И због те речи би срушен и наслеђе је његово огањ вечни. Дакле, гордост је у ђаволу, а смирење у Христу“. Блажени Августин († 430. г.) такође доказује да се под изразом „синови Божји“ подразумевају људи, иако зна да уместо ове речи у неким рукописима стоји „анђели Божји“. Најјаснији доказ да су они били људи, Блажени Августин види у казивању 3. стиха исте главе Постања, те вели: „Да они нису били анђели тако да не би били људи, као што мисле неки, него да су несумњиво били људи, о томе говори без сваке двосмислености само Свето Писмо. Јер после претходних речи: „Видевши анђели Божји кћери човечје да су лепе, узимаху их себи за жене између свију које изабраше“, одмах је додато: И рече господ Бог: „Heћe дух мој пребивати (у Даничићевом преводу: прети се) вавек са овим људима“. Благодарећи Духу Божјем они су били анђели Божји и синови Божји, но кад су се уклонили горем, стали су се називати људима, пo имену природе, а не благодати. Називају се они и телом зато што су оставили дух, и по остављању, за узврат, били њиме остављени“. Стога, он јасно казује: „Што се тиче Светих анђела Божјих, ја ни на какав начин не верујем да би они могли у то време тако пасти“, тј. у однос са женама. Говорећи о овоме, Блажени Августин има свакако у виду излагање Књиге Енохове, за коју вели да садржи нешто божанско, али да су у њу јеретици унели басне. - блаженопочивши патријарх Павле

У делима старих хришћанских писаца налази се, заиста, мишљење да под синовима Божјим, на том месту, треба разумети анђеле. Тако Свети Јустин Мученик († 162. г.), у својој Другој апологији, говори о томе како је Бог створио свет и све подложио човеку, а старање „о људима и о оном што је под небом, поверио анђелима, којима је то одредио. А анђели, који преступише свој чин, побеђени општењем са женама, родише децу, а то су такозвани демони“.[1] Слично о томе казује и апологет Атинагора (око 180. г.) велећи да неки анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом…И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“. Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, нпр. Климента Александријског.А на Западу код Тертулијана и Лактанција. Неће бити да су поменути хришћански писци усвојили ово гледиште непосредно из митологије Грка и Римљана, или других незнабожачких народа, о општењу нижих и виших божанских бића са телесним женама, него да су га свакако прихватили из јеврејске традиције, као и Јосиф Флавије, који у своме делу „Јудејске старине“, наводећи ово место из Књиге постања, вели: „Ситови потомци, за седам колена, били су се потпуно учврстили у вери у Бога као Господа и Владара свију ствари, и у благочестивом понашању. Но током времена, од похвалних отачких обичаја одступише према злу. Нити су према Богу указивали нужно поштовање, нити према људима вршили правду. Колико су раније, у благочестивом стремљењу вршили племениту утакмицу, толико се сада показаше двоструко рђави и тиме учинише Бога својим непријатељем. Увукоше, наиме, многе Божје анђеле у заједницу са људским женама, те родише обесне синове који се разметаху својом телесном снагом, о врлини говораху са подсмехом, и били су једнаки онима који су код Грка названи гигантима, и у сваком се злу истицаху. Ноје, кога је гледање њихових злих дела пунило жалошћу и тугом, трудио се свим силама да њихову нарав измени, те да се врате на добри пут. Но видећи да свим својим поступцима код њих ништа не учини, него да је наклоност према греху њима сасвим овладала побоја се од њих за живот свој, своје жене и деце, те одлучи да ону земљу напусти“ Око 200 година раније, ова традиција изнета је много детаљније у апокрифној Књизи Еноховој. Њен први део, у коме је изложено ово гледиште, биће да је написан на јеврејском језику за време гоњења под Антиохом Епифаном, око 166. год. пре Христа.У овој ствари ту се казује како неки од анђела рекоше једни другима: „Хајде да изаберемо жене између деце људске и створимо потомство… Ови, дакле, … узеше жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе и смешаше се с њима…“.[ Најпре ће бити, дакле, да су поменути писци били повучени на схватање о грешењу анђела са женама овим казивањем, поготово што су сматрали књигу Енохову богонадахнутом и канонском. У том их је убеђењу подржавало и помињање Еноха и његове књиге у посланици Светог апостола Јуде (ст. 14, 15). Но, већ Ориген је не сматра канонском велећи да се „радо узимала као света књига“, из чега следи да се сада тако не узима. Такође, наводи како „у Еноху пише да је Малелеило родио Јареда у дане силажења синова Божјих кћерима људским“. - блаженопочивши патријарх Павле

Одговоре можеш да нађеш у првој књизи блаженопочившег патријарха Павла- Да нам буду јаснија нека питања наше вере