Dragi

I ja sam pao. A vrag je kao more - kad je mirno, može da se plovi; gledamo 'amo, tamo, pazimo da ništa ne bude, i prođemo put na miru. Ali onda nastane vetar, krene oluja, dižu se valovi i udaraju u čamac, a treba i ovde proći onaj put, nema mi kud. Malo pre me je uhvatila takva oluja, sad se opet malo smirilo. Uhvatila me je sumnja i da u sve sumnjam. Sumnjam onda u sebe, u ljude, u samog Boga. To je pakao! Sumnjam, recimo, u Boga, iako empiristički imam svaki dokaz da Bog jeste. Po onome što znam, mislim da nije logično ne verovati u Boga. Ali kad udare valovi, tonim kao Petar onomad, i molim za ruku Hristovu da me podigne, i možda me podiže, ali ne vidim. Možda vragovi ratuju protiv mene i moje duše. Ali i ja sam neviđeni luzer, ovo i bez vragova.  

Mislim da ne treba biti prestrog. Hrišćanstvo jeste ekumenizam. Mi smo poslati u svet, da naučimo sve narode da se krste u ime Oca i Sina i Svetog Duha. Da ih naučimo, ne da ih prisilimo - isto jedna razlika sa Islamom.
Mi ne smemo da krivimo našu veru. A našu veru da krivimo možemo jednako sa ekumenizmom i sa anti-ekumenizmom. Nezaboravimo, Hrišćanstvo je vera ljubavi. Sa jedne strane ne smemo da krivimo, da mešamo našu veru, sa druge strane moramo da volimo. Danas osuđujemo Muslimane, sutra osuđujemo Rimokatolike, prekosutra patrijarhe Vasilija i Porfirija i Kirila.. pa čekajmo, znamo li nešto drugo osim da osuđujemo? Svi smo mi Crkva, deca Božija. Možda je bolje da se prvo pomolimo za ih, pa onda da ih osuđujemo?   
 

Председник рекао да ће нешто надзирати и то је теби јако чудно? Дај се молим те бави нечим корисним.

Не разумеш колико је то бесмислено. Доведи кога хоћеш да покаже стручну анализу рудника Јадар, а не глумце и певаче или електротехничаре из САНУ.
Чудим се како можеш једним линком са чудним памфлетом, да прогањаш факултет у Београду због некаквих пара, донација итсл. Зар није мало глупо.

Нисам љут, брате, него покушавам да тачно схватим шта си хтео рећи.
У праву си да ттреба да будемо опрезни, да не буде да судимо. Али то не би требало да нас закочи да не размишљамо и да не износимо свој став, смирено и одмерено. Или, што вели апостол Павле, да "истинујемо у љубави".
Праштај и ти мени.

Ne budi ljut, brate. (pod uslovom ako si ljut) Nisam ja čovek Božiji da mogu i smem nekog da poučavam. Ja sam ti najveći luzer, i ovo mislim iskreno, šta ja mogu nekog da poučavam. Smešno je. Da me vidite pa da kažete: Gle ludaka, i on misli da bude nekome učitelj... Budimo samo malo oprezniji kada iznosimo svoje mišljenje, da ne bude da sudimo. Ovo važi i za mene. Oprosti.

Ali onda slušajmo Crkvu. Ja nisam Crkva, ja sam deo Crkve. I ti si deo Crkve, i Milan je deo Crkve, svi smo mi zajedno Crkva. A koliko puta govorimo u ime Crkve a ustvari mi govorimo samo za sebe? Dakle, ti si u pravu, i Milan je u pravu, svako na svoj način. I ovde treba naći onu zlatnu sredinu.
 

U principu, ovo važi i za nas Hrišćane. I mi ne bi trebali da čitamo jeretičke knjige, niti da idemo u bogomolje nehrišćana, itd. Ne moramo da mrzimo i da uništimo nehrišćansko, ovde se opet osnovno razlikujemo od Islama. Ali ne trebamo da učestujemo u nehrišćanskim verskim ritualima. Verujem da nam je Islam poslat od Boga kao opomena - ne kao zamena, mi smo prava vera, nego kao opomena, da u konfrontaciji, ili poređenju, sa Islamom uvek sebe nanovo preispitujemo.

Sumnje su tu zato što nisi spašen, Depresija je tu zato što nisi spašen. 
A nisi spašen zato što ne radiš ono šta je Hristos govorio. 
Počni da radiš tako i Bićeš spašen, nestaće depresije i nestaće sumnja, jer ćeš imati dokaz da Bog postoji u svom spasenju od depresije.
Bog zna da tebi treba spasenje od depresije, ali ne može da ti pomogne ako ne počneš da radiš ono šta je Hristos govorio.
Dakle potrebna je vera u ono šta je Hristos govorio, a ti to nemaš i zato ne možeš biti spasen, Seti se šta je Isus govorio onima koje je iscelio; vera ti tvoja pomože. A u svom mestu gde je rođen nije mogao da tvori čuda jer nisu verovali da on to može, Znali su ga kao drvodeljinog sina. I čudio se njihovom neverju.
I tako nam je pokazao da ni Bog ne može da isceli čoveka koji ne veruje.

Др Елведин Пезић, "интернет имам" даје врло јасан став о томе шта ислам мисли о хришћанству: због вере у Христа као Бога и вере у Свету Тројицу, хришћани су за муслимане најтежи грешници, безбожници. Чисто да нам буде јасно, да се не заваравамо причама о "аврамовским религијама" и да смо сви ми, тобож, некаква браћа, што би био и разлог да им честитамо празнике и учествујемо у тим празницима. Једно је бити добар комшија, колега на послу и слично. А улажење у верски аспект некаквог "братства" је неприхватљив.
 

Evo, ja sam pala, priznajem, a bolesti za sada nemam, bar ne fizičke. Koji pad i greh imaju bebe rođene bolesne?
Da, prihvatila sam smrt, ali samo svoju, jer ne bih volela da nadživim roditelje, niti i jednu mi dragu osobu.
Verujem Hristu, a On je obećao vaskrsenje i život budućeg veka.

То је најважније, тачније једно од најважнијих ствари у монаштву. Савладавање сексуалности подразумева уздржавање од јаке и обилне хране, а молитва и бдење томе дају смисао. Тако можеш имати сексуалне односе, а молитва и хришћанска заједница томе дају смисао.
Зато је важно да човек одреди свој пут, да добро испитавши шта је по благовољењу Божијем, уради тако. Зато не треба јурити својеглаво у монашки чин, него треба урадити све што до тебе да будеш сигуран у могућности једног или другог. Тек онда је исправан избор.

Мало једу и фокусирају се на рад или молитву.

Strah od starenja, tuga za mladosti, da vreme prolazi, za vremena koja su bila. Ne da su bila lepa vremena, ali ne želim da ih gubim. Ni jednu sekundu ne želim da gubim, ma god da je bilo gorko. Kao da želim da sve imam oko sebe, i danas, i sutra i juče. Plus i dismorfobija do jednog stepena.
Ponekad kažem sebi: To što želim da budem, biću po vaskrsenju.
Ali danas to nisam. Danas, sada, samo sam stariji, u budimo iskreni: U svetu, ili za svet, manje smo vredniji što smo stariji.
 

Moje iskustvo je da nema polako već odmah, Bog pokaže čoveku gde greši i on ako hoće može odmah da se odluči hoće li tim putem ili ne. 
Problem predstavlja što ko hoće prijatelj svetu da bude neprijatelj Božiji postaje. Bog kroz ideje natukne ljudima kojim putem i kako, ali ljudi onda naprave svoju računicu, da li im se to isplati ili ne, Koliko gube ako prestanu svetski da žive a koliko dobijaju, I pošto smo izgradili svoj identitet u svetu, svoj ego, to se plašimo da će nas svi ismevati ako se promenimo i onda rađe ostajemo da patimo nego da se promenimo i spasimo se.
Ja znam kada me je Bog pozvao na promenu koliko je to bila teška odluka. ali moja računica je bila pošto sam siromašan prost čovek da više dobijam nego što gubim.
Koliko vidim Dragi ima puno toga da izgubi i rađe ostaje u patnji nego da izađe iz nje.
Borba traje dok je čovek neodlučan, ali onog trenutka kada čvrsto reši na koju će stranu borba prestaje i nema je više.
Doduše kad malo razmislim nisam sve borbe lako dobio, Od početka sam video da pravoslavlje stoji na lošim temeljima, i da me Bog zove da izađemiz njega. Ali budući da samizgradio identitet pravoslavca plašio sam se šta će okolina da kaže, Hoće li me svi odbaciti. 15  god mi je trebalo da skupim hrabrosti i  izađem iz njega. Posle sam video da su moji strahovi bili bezrazložni i da me je strah od nepoznatog toliko dugo držao u mestu.
Nije lako doneti jednu tako veliku odluku ali čovek na kraju mora da odabere kome će da ugađa svetu ili Bogu inače nema spasenja.
 
 

Ma bre Rale covece pusti decka da malo dise sta si zapo ko lud.
Jednostavno Dragi kada shvatis da moras da se boris i da nema padanja, onda si na dobrom putu.
I ne ide to ekspres i odmah, to je proces koji treba vremena, kako je polako vremenom dosla depresija tako polako treba i da se pobedi.
Nisi jedini koji se bori sa depresijom, ja vec oko 7 godina imam neuralgiju trigemini desna polovina glave, u Americi je zovu bolest samoubica, vrlo teska bolest, prosle godine u ovo vreme oko septembar sam imao veliku krizu, za oko 20 dana popio sam 6 trodona, od tada mi se smanjio prag boli, u velikom sam problemu, kada sam u krizi imam jake prevelike bolove 1,2 dana, jedva izdrzavam, mnogo padnem psihicki u tim trenucima.
Ali, sta da radim, moram da se borim, moram da tako uredim zivot da ne dodjem u krizu, nema druge, ne sme da bude psihicki i empcionalno padanje, to mora da se smanjuje borbom. Jos sam slomio nogu udario me auto jedva ziv osto, 5 meseci i jos se nisam oporavio, tezak prelom, imam i sada strah od automobila, ali proci ce vremenom.
Tako da ne postoji opcija osim borbe i nema padanja, to je cilj, i onda to napraviti sebi da polako realizujes.
Ajd pozdrav.

Život iz tvoje perspektive ne izgleda sjajno, Plus taj osećaj da ne izgledaš najbolje. 
Koliko ja vidim ono šta je tebi potrebno je da promeniš perspektivu, Perspektiva je mesto odakle posmatraš okoliš, a mesto odakle čovek posmatra svoj život i svoje telo je istina, Kakva je čija istina tako čovek sudi o svemu u svom životu. 
A istinu si uglavnom dobio kroz vaspitanje, onda ide obrazovanje, pa su tu razna ubeđenja i uverenja, pa onda razna iskustva, pa uticaj medija i na kraju tvoja istina je ispunjena zabludama koje tvoj život jako loše oslikavaju. Zabluda je pogrešna istina.
Da bi promenio perspektivu tebi je potrebna promena istine, a tu može da ti pomogne jedino Bog jer On je Istina.
Evo ja ću da ti predložim neke stvari kako da počneš ali svakako molitve Bogu da te pouči su najdragocenija stvar.
Tvoje muke su uglavnom tu jer bi ti da se dopadneš ljudima, i tu je već greška, Ti prvo treba da se dopadneš samome sebi a to ćeš postići kroz izgradnju dostojanstva. 
Ti sebe poistovećuješ sa telom u kojem živiš kao Um. Ali telo nisi ti, telo je samo prevozno sredstvo za um, Ima ljudi koji nemaju udova kao Nik Vujičić, pa su srećniji i zadovoljniji životom od tebe. Ako ne znaš ko je Nik kucaj na jutubu pa ćeš videti koliko si ti u boljoj poziciji od njega a nezadovoljan si. 
Što se tiče starenja ja verujem da je život večan i da ako čovek vodi računa o svom fizičkom i mentalnom zdravlju ( o svojoj istini) može da živi zdravo i preko 120 god. Ja trenutno imam 57 i budući da je moja perspektiva život od najmanje 120 god zdravog života uopšte u ne razmišljam o starosti. 
Vidiš kako promena perspektive menja odnos prema životu. 
Kad pomenuh dostojanstvo ono se gradi kada čovek čini dobre stvari. tada on prestaje da vrednuje sebe kroz ono kako izgleda telesno već kroz ono kakav je čovek. Onaj ko radi ono šta je Hristos govorio izgrađuje dostojanstvo i počinje na sebe da gleda drugačijim očima, počinje da se sviđa sam sebi jer vidi da malo ljudi može to i shvata da je njegova vrednost velika i Božijim očima. Tada njemu više nije važno šta ljudi misle o njemu već šta će Bog da misli o njemu. I budući da zna da su Bogu mili dobri ljudi to on oseća da nešto vredi i ta vrednost se zove dostojanstvo.
A dok radi ono šta je Isus govorio čovek u svom umu opravdava ta dobra dela i tako se Hristos useli u jega u njegov um kao istina koja je u njemu. Bog počne da živi u takvom čoveku. I ta nova istina polako potiskuje zablude kojie su od našeg života napravile pakao(depresiju).
Ja te ohrabrujem da što pre kreneš tim putem jer i ja sam imao svoj sivi preiod u životu ali me je Bog izbavio od toga i sada je moj život ispunjen radošću. 
Znam da je teško jer mi izgradimo svoj identitet u društvu i kada pravimo tako velike promene u svom životu uvek nas plaši šta će drugi da kažu. Do sad si se predstavljao ovako a sada odjednom promena, Budi hrabar jer tvoj život je u pitanju. 
Dobra je stvar kad čovek potone do dna, onda samo može na gore dole više ne može. 
Neka ti Bog bude milostiv i pomogne ti da uspeš 
 

Ako se ta Vera nije ponela hrišćanski, budi bar ti, oprosti joj.Ko zna šta je s njom bilo tog dana, možda joj je previše bilo stalo da ostavi utisak, možda joj se nešto loše desilo što je bilo uzrok nervoze. Svakome može da se desi da ga đavo prevari. 
Zašto da grešiš Bogu osuđujući je umesto da tvoriš Božiju volju i oprostiš joj. 
Od tvog oproštaja ona nema nikakvu korist ali ćeš oprostivši joj ti svoj život osloboditi od zla koje činiš sudeći joj.

Почео је божићни пост. Нека нам пост буде више у праведним делима, а мање у мучењу своје а нарочито туђе душе. И када славимо славу, посетимо мучену душу, а мање се побринимо за колач и вечеру. 
Сетимо се како нам говори Бог: "Не приносите више жртве залудне, на кад гадим се, а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас, и кад множите молитве, не слушам, руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. (Ис 1, 13-18)"
Моја мајка када се разболела, сви црквењаци су заборавили на њу. Моја мајка није била сад неки велики верник, чак није умела никако да научи да се правилно прекрсти. Али била је човек, жива душа. И радила је у старачком дому, где се за многе људе била бринула и њима помагала. 1999 се била придружила бечком, српском хуманитасу да помаже Србима у Србији за време и после бомбардовања, ништа посебно али ипак. И док је била здрава, црквењаци су знали да се друже са њом. После нису знали за њу. Велики црквењаци, који би у цркви тражили прва места и да су они нешто велики.
Мајка ми је 2005. гдине имала три злочудна тумора у глави, б-ћелијски лимфом. После хемотерапије и радиотерапије оздравила је колико толико, али зато су навалили друге болести. 2010. године, онда, ударила је такозвана хидроцефалија - тамо где су били тумори, скупила се вода. Дошло је до упале мозга, са тоталном амнезијом. Мајка је све заборавила, апсолутно све. Нити је знала ко је она, нити ко смо ми. После операције, где је добила канал од мозга до стомака да вода може да тече, њено сећање се вратило. Али физички и психички мајка је била тешко нарушена. Једно време би даље ишла у цркву. Обично би дошла при крају службе, запалила свећу, и онда потрчала за кафу^^
Била је позвана на славу, мислим да беше свети Никола. Једна Вера је звала. Мајка се целу недељу спремала за славу. Било јој је веома важно. Отишла је са очухом, после сат и по се вратила. Тамо је била можда петнаестак минута, пола сата. Нешто је била оборила, на шта се та Вера ваљда била наљутила, и мајка и очух су наупстили славу. Мајка после није више ишла у цркву. Хало, болесна особа која не може да иде, која стално губи памћење итд. И нешто је оборила! Дај молим! И да је уништила целу вечеру, па шта? У питању је тешко болесна особа. Наручимо пицу, или спржимо јаја, и славимо Бога... Као да прослављамо Бога тако што ждеремо и пијемо. А тој Вери то не могу да опростим, жао ми је. 
Зато је тешко бити Хришћанин, мислим по делима?
 

Ukrajinski Monako:
https://www.facebook.com/reel/1162415838207201
A sigurno da ni Rusi nisu bolji. I pošto su mnogo važni za državu i naciju, oni ne idu na front u ratovanje. Zato, ali, sebe samo više slave kad se rat završi. Dok je rata oni su najvažniji, posle rata oni su najhrabriji. 
 

Volim ja manastire, naše pravoslavne, ostale kako kad. Ali ne znam da li bi mogao da živim monaški život. Sama tema seksualnost i kako monasi to savladuju, itd.
Ali ovo je sad druga tema.  
 

Mi Srbi kažemo Jevrejin. Mi nismo Hrvati da kažemo Židovi. Čak i vladika Nikolaj razlikuje Jevreje (narod; dobri odn. normalni kao svi mi) i Judejce (korektno Judaisti, pripadnici judaističke religije; loši, zli, vidi Ohridski Prolog), ali nikad ne koristi reč Židov. I dakle, taj Jevrejin sigurno nije mogao da natera Ukrajinu i svu grčku Crkvu i pravoslavne Grke (Carigrad, Aleksandrija, valjda i Jerusalim, nisam siguran) da budu protiv Rusije. Zelenski i nema vlast, on je jedino glumac. On je Hollywood. U Ukrajini vladaju SAD, a Zelenski samo glumi svoju ulogu predsednika Ukrajine.  
A onda mora da se ide na međunarodni sud. Međunarodno i ljudsko pravo garantuju slobodu vere i veroispovesti, i samim time ne smeju da zabrane pravoslavnu Crkvu pod jurisdikciji moskovske patrijaršije. To je protiv svih statuta OUN. Ali ovo mora da pokrene ruska strana odnosno ruska pravoslavna Crkva. Ako ona ne radi, neće niko drugi.

Nije bolje ni u manastiru, hormoni rade čim zgodno žensko uđe u vidokrug i odma počinju požudne misli. Onaj ko zna da su oči okidač okrene glavu na drugu stranu i završi s požudnim mislima a onaj ko ne zna može danima da mota istu sliku u glavi i da ona bude izvor požude. U svetu ili u manastiru onaj ko želi da živi čisto mora da nauči da kontroliše svoje misli prepoznajući situacije kada će se one pojaviti pa da smisli kako da deluje preventivno.
To je borba između prirodnog i duhovnog čoveka. 
Za prirodnog je važno da se poseje seme na što više mesta a duhovnom je brak mesto gde se uči životu u zajednici i vernost je tu na prvom mestu, A svaka preljuba u mislima je isto nevernost.

Бедак је без жене ван манастира. 

To je kao da bežiš od Boga(čitaj života). Trpljenju se najbolje uči tamo gde ima onih koje treba da trpiš, u manastiru to nećeš naći. DA bi bio milostiv treba da imaš nešto da bi dao milostinju, prema kome da budeš milostiv u manastiru? Taj život koji imaš Bog je kreirao samo za tebe, Otac najbolje zna šta je ono šta ti treba i šta je korisno za tebe, pa i ta depresija je tu da naučiš da se izboriš sa njom, a ti bi da pobegneš od najboljeg šta je Bog imao za tebe u manastir. Kako si ti nezahvalan čovek, 
Moj život je prepun iskušenja i nevolja, ali meni ne pada napamet da bežim nego sam još zahvalan Bogu jer znam da ih je spremio za mene da me učini jačim, i da kada se izborim sa njima one obogate moj život.
Ima kad mi je bilo teško,  kad sam plakao od muke, ali to je sve na kraju dalo dobar rod i učinilo me jačim, I sad ja znam da je sve bilo Božijom rukom vođeno kako bi me naučio životu i da se u svemu oslanjam na Njega.
Imaj poverenja u Boga i samo hrabro napred
tebi je svaka dlaka na glavi izbrojana