Никола Ђоловић

Ако је суштина постављене теме "За мене си личност само кад ми требаш за нешто", онда је одговор очигледан. Гледам да се ставим у Божији положај - да од никога не одустанем. Међутим, дешава се парадокс, он/она се удаљавају од моје толеранције. И када долази до таквих ствари - а дешавају се ето годинама - трудим се да никоме не осакатим слободу чак и кад греши. Али, опет, постоји драма у христоцентричном смислу речи, јер колико год пута неко да погреши, долазим у разапету ситуацију ако ми се неко извини. Какав бих онда то човек требао да будем ако се наругам нечијем покајању? Но, ако приметим да је извињење лицемерно - удаљавам се док други не сазри у аутентичном покајању које не трпи трговачке односе "Ја теби, ти мени"...

Дакле, да ли је човеку светост немогућа мисија и недостижни идеал? Пошто нема ниједног коментара, започео бих тему, према својим умно-срдачним могућностима, па бих волео да се допуњавамо јер нико није без недостатка...
Светост није немогућа мисија, нити недостижан идеал. Проблем лежи у поимању етике и морала, а често ни у томе, него у некој изврнутој перцепцији етике и морала на уштрб светости. Самим тим што је човек крштен, већ је добио први дар Духа Светога (дакле, освећења) као потенцијалности која се изван Литургије не може реализовати. Добити дар светости у Крштењу а не живети у заједници са Литургијским Богом, налик је човеку који је добио на премији а ни у једној банци није уновчио чек него се и даље понаша сиромашно и јадикује. Ако кренемо од Јеванђеља, видећемо личносне примере који без обзира на стадијум етике и морала, добијају дар светости од Бога у виду исцељења, опроштаја грехова, итд. Све ово има суштинску важност због учешћа у самом животу Литургије чији је епицентар Сам Христос. Тако видимо да разбоник на крсту, без обзира на нискоморални живот, налази оправдање а можда је убијао, крао, итд. Надасве, због "смелог приступања престолу благодати" како каже апостол мислећи на Евхаристију, крвоточива жена је идеалан пример савремене ситуације. Јер Богочовек похваљује њену смелост без обзира што је по закону била нечиста. Зато се не треба плашити учешћа у Евхаристији јер други начин да се неко освети (освешта) не постоји. Без обзира колико добра дела чинили она нас не могу учинити светим, нити нам подарити вечни живот. И атеиста може бити добар човек али га његова дела не могу учинити светим и вечним. Само је Бог једини извор светости, па самим тим без причасности Његовом Светињом нема ни освећених. Логично, чак и када не би хтели логично. Баналан пример, када је човек гладан он иде да једе, а овде, када човек жели да освети своју природу и личност треба да дође на конкретно место. Зашто? Зато што се не може дар светости њему доносити пред ноге без његовог ангажмана и зато што Црква поштује слободу оних који се одазивају, не утиче на оне који неће да се одазову. Дакле, светост није неки недостижан идеал, неко мазохистичко подвизавање које некога чини светим, па чак ни довољно припремљеним за Литургијску реалност. То је оно што каже Зизјулас "каквог год ти расположења дошао на Литургију то неће утицати на деловање благодати јер благодат не зависи од наших расположења" (парафразирам). Сам Бог очишћава човека и припрема га (освећује) за још већу причасност Духом Светим. То је светост. И таква светост нема јуридичку већ онтолошку конотацију јер се тиче вечног постојања а не колико је добрих дела учињено. Други баналан пример, човек са већим добрим делима и човек са мањим добрим делима. Ко је од њих већи? Из психолошког, ванцркевеног и етичког угла већи је онај са добрим делима али из онтолошког, црквеног угла њих двојица су исти. Како? Тако што не освећују један другога него Бог једнако освећује и једног и другог према мери колико су пријемчиви. Педесетница се још увек догађа и огњени језик (дар светости) не заобилази ниједног присутног на Литургији. Данашње брањење некима да се причешћују само је показатељ парадоксалне ситуације да се неком брани освећивање. Опет, данашње устручавање да се неко причешћује изговором недостојности, парадоксално је, јер не можеш бити достојнији од деловања благодати. Такође, не можеш очистити себе од било ког греха (да не улазимо сад у степеновање) ако те Бог не очисти. Управо је то пример крвоточиве жене. Нисмо чисти али желимо да будемо чисти. Желимо да додирнемо "Хаљине" Евхаристијског Тела за своје очишћење. Другу смелост не видим, ако је пак има, и стоји на гордости, "евхаристијски егоизам" је онда парадокс само онога ко тако приступа мислећи да је тиме светији од других. Јер Бог се не може оскрнавити мојим грехом, може ме само очистити. Какво би то онда било очишћење Духом Светим ако би мој грех био јачи од Бога? Такође, ако сматрамо да су важнија добра дела од учешћа у светињи, и ако сматрамо да је Бог дужан да нам због добрих дела подари благодат, онда условљавамо саму благодат а Бог се не може условити јер је слободан. Напоменуо бих следеће, како некада тако и сада, једни потенцирају да се човек спасава (освећује) само добрим делима а занемарују благодат (она постаје наградом за учињено), а други истичу превагу благодати без обзира на ниво сагрешења, односно, креира се нека врста супституције: "Не морам ти помоћи, благодат ће то уместо мене". Заборавља се средњи пут који је синергија етике и благодати. Прича о милостивом Самарјанину је јединствен показатељ колико добра дела значе у очима Божијим али, опет, са друге стране, заснивати своју личносну егзистенцију само на њима, води у једну моралистичку изопаченост, фарисејског карактера, која не може без заједнице са Богом да омогући ни светост, ни вечни живот. Очишћење Духом Светим је истовремено и освећење Христовим присуством у нашем крвотоку...
ВИ СТЕ НА ПОТЕЗУ...

Како ја видим овај проблем чија се тематика умножила на много страна?
Умирем, васкрсавам и поред мене видим моје највољеније и збуним се: "Откуд ви овде, ја малопре умро а ви већ поред мене?!"
Они су могли имати искуство мог одсуства у времену када сам умро, да годинама осећају пропуст мог неегзистирања,  али осећање протока времена за мртвог не постоји.
Зато је за мртвог смрт блиц ускакања у васкрсло тело.
Ајмо у СФ: човек на ратишту. Пуцају у њега, кољу га, пада бомба,...како год. Док пада на земљу и умире за њега се расецају небеса. Он већ улази у Тајну Васкрсења јер од момента смрти до Другог доласка за њега време не постоји.
Ајмо психолошки: као што не знаш тренутак у којем си заспао у постељи не знаш ни тренутак када си умро, и као што се будиш изненађен новим даном, изненађење буђења из мртвих ће бити још револуционарније.

Јерес или не, ми не знамо Суд Божији...
На Литургици учимо да ако је неко јеретик то не значи да неће достићи спасење, као ни некрштени...
Можда ће православни хришћани проћи кроз много ригорознији Суд од католика и других конфесија...
Све ме ово некако подсећа на период Јудејаца који су мислили да једини имају легитимно право на Бога. Они имаше Закон али немаше љубави. Данас православни имају истину и благодат али колико имају љубави према онима који нису православни?

Љубав према боготражењу и према Ономе Који је мене потражио...
Озбиљност и захтевност факултета тада губи своју перспективу...јер је све слободно усавршавање

Питао тако једном владика Порфирије студента на ПБФ-у да ли ће се самоубица спасити,  и студент као из топа одмах рекао да неће а владика му каже: "Колега, како можемо знати да Христос неће њега првог да загрли?"

Sex pre braka? Normalna stvar.
Stvarati kult od toga da li je bolje pre ili posle je lakrdija jer i oni koji se uzdrzavaju pre braka kad sklope brak postaju raspojasaniji od onih pre braka.
lepo je neko rekao, da brak dobija status legalizacije bluda. Kao sto mnogi bracnici i ne znaju da se supruznici vencavaju za Hrista u Sv. Tajni Braka a ne striktno jedno za drugo.
nema pravila.
ko je normalan - svejedno mu je.
ko nije - pogresice koji god put izabrao.

МУМИЈЕ
Претворили смо се у мумије које имају наду
Наду која убија својим обећањима од белог
Јер бело се не дешава чекањем без дела
А ми смо сва дела ставили у недела самим чекањем
Најгори од све деце у овом крају од сивог
Која мисле да све знају а не остају без сете
Смежурани као лишће на друму пред свитање
По којем гази корак непознатог почашћен блатом
Волео бих да смо људи и да немамо наду
Већ да нас пролеће једном изненада пробуди
Тада нећемо стајати на ђоновима, но на дрвету
Где нам место у белом као зеленима припада
А крошње попуњавају само насмејани људи.

И М Е
Боже, дај ми речи којима ћу превазићи себе
Осећања од болова у које радости зарањају
Лице сваког детета које пажњу од осмеха тражи
Дај ми заборав којим ћу да покосим сваког мене.
Боже, дај ми полет духова који Ти служе
За перо једног крила анђелског бићу захвалан
Да се и ја као звезда у висину винем
Дај ми смиреност у који ће нестати њен траг.
Боже, дај ми стварност која се рукама једе
Коју неће оптужити за лудост, гримасу и страх
Живот који се светињом кује и пече
Дај ми Себе, у свему Име сваког тла.
Њ И В А
Изградили смо градове од брига
блокове на блокове
зато нам се ништа не радује
као да смо и пре смрти
стигли да обесимо леш од зида.
Вредни смо, да, и све се мири
не жалимо се што смо криви
крваримо блатом сваки дан
па пљујемо сунце
и све оно што оно види.
Стани мало, смири се робе
знаш ли који је данас сан
има и мало друге красоте
Бога на светој њиви
који се твом постојању диви.
ИЗОЛАЦИЈА
Није твој проблем
Сваки проблем другог
Изолација не користи
Ако молитву за друге мењаш
Проделај веру за своје изненађење
Па ће маске других саме пасти
Нашавши небески мир
У личном опроштењу.
ПОДЕЛА
Свака наша агонија почиње
Тамо где полажемо своја веровања
А која далеко стоје од Онога
Што се сваким веровањем звати уме
Бизарни смо у својим игнорисањима
Где нема утврђења ума
Коме је нашем духу и без нас стало
Зато и боле растанци од себе
Када се свом паклу са осмехом подамо.

- не знамо довољно.
- ако и препознајемо не делујемо максимално.
- прашта све ако је искрено.
- лепи се све оно што човек жели да се лепи - зато је слободан :cheesy:
- кривица - психологизам који колико може да штети толико и да помогне човеку у духовном животу. Шмеман каже да западни хришћани воле да муче себе кривицом.
- крст - некад га преувеличавамо а некад га избегавамо, некад га ни нема а мислимо да га има
- прашта се кад се воли и кад тражиш обострани а не себични мир.
- пијетизам - имао већ ту тему.
- лицемерје - сувишно је писати.
- покајање - повратак блудног сина под окриље Цркве.
- исповест нема тарифу
- Литургија - узрастање у Таворској светлости... :cheesy:

Бог не заповеда ништа друго осим љубави. У томе се може направити целокупан резиме Јеванђеља. То што ми истичемо правила која нам сметају није до Бога већ до нашег недостатка љубави. Када некога волиш чиниш све по његовој или њеној вољи – тако је и овде. Управо се ту саплићу најнадменији, они истина могу да испуне најтежа правила али да воле некога, то је за њих прави пакао. За гордог нема другог демона осим самодемона и друге истине осима оне илузорне којом ће живети.

Ни у чему нисам тако алергичан као на „богословске правилнике“, али у оној накарадној народној интерпретацији. Накарадном је може једнако учинити и онај ко јесте народ Божији и народ који није Божији. Народна свест не препознаје своју еклисиолошку службу као дар благодати Светога Духа. Он се зауставља пред правним нормама у којима тражи једину стварност. Благодат се жртвује ради испуњавања типика. На Крсту нема више Распетога Христа Који је уклонио Закон, но само Тоталитарног Судије који жртвује сваког човека за свој крст??? Свако правило је угрожавање јер не долази из слободе и поштовања. Правила нестају пред делима љубави. Где су била дела закона пред свима оним личностима које су ходале пред Лицем Исусовим а нашле су оправдање? Правило је да не идеш преко прага Божијег у својој надмености и да научиш мислити својим срцем. Остала правила само компликују једноставне логосе. Но, сматрам да ничег сујетнијег и промашајнијег нема од изопачених тумачења и придржавања таквих правила од дарова службеника а не дарова служби самих по себи код: епископа, свештеника, ђакона и монаха који заступају гледишта супротна исконским. Исконско не подразумева онај сегмент који се канонски може модификовати, но догматски који до Парусије остаје непроменљив. Тако се и Срби више стопирају пред постовима, крсним славама, акатистима, ходочашћима, моштима, и свему осталоме од чега могу направити култ претежнијим од Литургије, саботирајући фанатично са собом и друге да на ту службу дођу без оптерећења и осећања нелагодности и незнања. А служба је у овоме што Сам Бог служи дарујући присутнима дарове Свога Духа, да би кроз ту службу дошли до пуноће свог постојања и уласка у свечан одмор који изазива Тријадолошко обожење. И када Бог дарује бесплатно Своје Спасење, какве то има везе са Правилима? Правила су плод људске организације која је накнадно настала услед сопственог пораста неверовања да Бог може водити Свој народ кроз пустињу овога света до есхатолошког уласка у обећану земљу. Неверовање је дошло од стране оних који су посумњали у своје руковођење па су желевши очувати своје високе позиције а осмисливши  поредак за народ, сами произвели себи камен спотицања о своју јерархију. Тиме не атакујем да службе не ваљају или да их треба уклонити - чиме бих осудио Цркву и свештенство - но да не ваљају они који се даровима користе против установљеног поретка што га сама Љубав Божија формира. Јер ако се будемо позивали одувек на Правила, ко ће се онда спасити? Није ли суштина Црквеног постојања да се сви спасу и да дођу у познање Истине? Свако има већ сасвим довољно страдања које би га могло очувати чистим за Дан Господњи, било да долази то страдање од њега самога, ближњега, робовласничког пословног система, или демона. Спасиће се слаби који окајавају свој грех или безазлени неверници који не познају Бога, али се неће спасити они који криве Закон благодати за свој интерес и они који поред благодати настављају да ропћу, греше и хуле као да тобоже нису осетили сведочанства силе. Ако је Литургија место суда, онда је она по својој нарави благотворна због обитавалишта Христовог. Она суди и онима унутра и онима споља јер се не савршава само за оне унутра но за цео свет. То је једино правило које се заборавља. Свако ће у благодатном футуру бити са својом личношћу онакав какав данас јесте, али тело је оно које чека васкрсење и промену обличија.
Сви Правилници који регулишу административно, организационо и богослужбено устројство Цркве у оном јерархијском смислу који се односи једнако како на клир тако и на лаике, не могу имати јуридички карактер када се обраћају онима који стоје изван Цркве и не размишљају о покајању. Немајући свест боготражитеља за нехришћане много тога што је православно нема важну вредност, ни норму. Многи који се осећају хришћанима не желе због предрасуда бити црквоносцима. Тако да било да се ради о одлучењу од Причешћа или Цркве због неиспуњавања одређених начела, како се то може одразити на човека који нема осећај да је ишта изгубио? Или, да се осети крив у нечему за шта га савест максимално не оптужује? Како ће му тешко пасти искључење из Заједнице народа Божијег ако он нема љубави према том народу да би патио? Дакле, све епитимије које имају спасоносан циљ повратника у Цркву, својим одлучењима од свих благодати немају баш пуно основа. Јер онај ко не зна за боље од онога што има онда не осећа да ишта пропушта. Не идентификује казну као казну јер не осећа губитак онога што га превазилази. Стојећи у ономе што је ниже не препознаје оно што је више будући да ни не учествује у томе. Како онда оне који стоје ван Цркве још више удаљити од тог опита спасења?! Јер како ће осетити свој пад ако не буду били удостојени да присуствују ономе што је узвишеније? По чему ће се смирити ако нема мерила које ће их собом узрујати?
Бизарна и дефектна ми је теологија која заступа становиште правних норми. Свуда где мирише на право почиње да смрди на осуду. Омиљени повод за такво јуридичко поимање, људи проналазе у Страшном Суду. А није Суд страшан него је страшно то ако се ми радујемо том Суду за своје ближње. То је оно фамозно позивање на Божију Правду. Не разумемо да тиме узимамо Суд на себе који припада Богу. А Бог опет жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Њега Самог. Чак и када би Бог одобрио такву врсту Суда за човечанство, требало би се као Мојсије побунити против Божије воље: „Ако њих погубиш избриши ме из Књиге Твоје“, или попут Авраама: „Хоћеш ли поштедети цео град ако нађеш макар десеторицу праведних?“, или попут апостола: „Радије бих ка Христу али због вас остајем“. Мислим да би таква врста љубавног бунта против Бога, налик Јаковљевом рвању, била много симпатичнија Богу неголи додворавање Његовој милости са потајним осуђивањем света. Докле ћемо пермутовати да Божија мерила нису наша мерила? Где ћемо наћи већу милост Његову од ове да ко осуди себе а не осуди другог не долази на Суд него иде директно у живот вечни?!

Самоосуда али без очајања. Па опет, ни такав вид не можемо изнедрити изван искуства Сабрања које и чини Чашу Господњу. Јер као што је сваки пад дело само-не-осуђивања, тако и пад може бити пласибо ефекат самоосуђивања. Добро је Јанарас приметио да ми у фобији да не погрешимо исто тако показујемо дело егоцентризма.

Веома комплексна тема и не може јој се прићи само са једне стране. Међутим, пођимо од тога да ниједна жртва нема исто расуђивање о свом проблему као друга жртва. Неко ко је жртвован на овај или онај начин можда не препознаје себе као жртву, баш као што неки садиста од толике безосећајности више и не препознаје свој садизам као негативан. Друга жртва пак осећа ту разлику али не сме да реагује или се нада (безнадежно?) коначној метаморфози свог партнера. Ако је у питању непознати насилник, ту би свако реаговао другачије.
Са друге стране, лако је бити непристрастан када се ради о оним жртвама које не познајемо осим што имамо саосећања (некада ни то), али када би се радило о нама најприснијим људима, танке су линије да не дође до „потамњења ума“. Поред саосећања потребно је и делање али нису све жртве исте као личности да би се према свима применио исти „сензибилни рецепт“. Неко и не жели помоћ, неко и не жели да препозна породични проблем, неко пак толико жели помоћ да пред бројним захтевима на које треба одговорити својом снагом просто нема довољно средстава или енергије. А да не помињем само колико је велики број жртвованих, да то просто прекорачује личне могућности да се свима помогне у свему.
Такође, садашњи пораст насиља (у било ком виду) је постојао и раније само што се о томе није толико пуно говорило из неких квази-етичких мотива или пак зато што се сами медији нису толико солидарно укључивали у ту патолошку реалност. Не бих много говорио о искуству саме жртве, о томе је одлично писао Б. Шијаковић у свом делу: „Пред лицем другог“ на теми: „О жртви и памћењу“.
Сигурно је да треба да постоје:
1) лична одговорност типа: што је до тебе – утичи, а што није до тебе – помјани и настави, са том разликом што човек треба да буде свестан да свако посредовање итекако може довести до сопственог крстоносног линча а у чему и јесте показатељ христолошких парадоксалних вредности пожртвовања;
2) надлежне институције које се баве овим проблемима као и надзори који врше контролу квалитетног рада самих институција (нпр. МУП, Сигурне куће, итд.);
3) упитаност колико есхатолошка перспектива Цркве има додира (поистовећења) са кључним проблемима голготске историчности;
4) упитаност колико Црква, односно, институционализам Цркве има адекватне кадрове да одговоре благодатним језиком жртвама насиља;
5) упитаност колико можемо себи помоћи јер данас дефиниција „жртве“ добија свестране размере, а неретко отвара питање колико смо ми жртве садизма од самих себе према апостолском моделу „видим други закон у удовима својим“.
Пасивност ни на једном пољу није решење и свако би требао да поступа према својој савести. Такође, не треба заборавити да нас Бог види као Своју Жељу (као стадијум који још нисмо досегли) и да све ове трагичне перипетије историчности нису коначна дестинација него блиц (али опет и могућност есхатолошког ожиљка на којем жртва или насилник може градити свој идентитет) који ми сагледавамо очима једног тренутка а не очима вечности. Зато је питање колико смо уопште и објективни и колико сами већ нећемо у скоријој будућности постати оличење онога против чега смо се борили. Не мора то да буде само силовање, постоје разни облици насиља од којих највећу превагу узимају клевете, дискриминација, омаловажавање, итд. А ако Црква ћути, она која треба да буде светлост свету, и која без обзира на есхатолошки домен има и социјалну одговорност према свом народу у историји, онда ће се њено ћутање прихватити као солидарисање са негативним аспектима. Мишљења сам да ако неки систем не функционише, човек треба делати онолико колико може али да не заборави и на своје слабости. Има то итекако додира са оним есхатолошким када Христос каже: „…бејах гладан и нахранисте ме, бејах жедан и напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, бејах болестан и обиђосте ме…“

И пре него што погрешим - Бог зна који ћу грех следећи да урадим.
И када погрешим - Бог не осуђује.
Од момента греха до исповести може проћи мало или више дана, али зар је Богу то до Исповести непознато?
Мислим да пре наша психологија ту "диже адреналин" неголи што је сама Тајна нешто "ригорозна" или страшна...
Као што Бог зна шта нам је потребно пре него што заиштемо, тако је Богу познат сваки наш промашај пре него што се исповедимо.
Зато је Х. Јанарас реалан када каже да сваки наш долазак у Цркву јесте покајничког карактера јер Богу и заједници приносимо грех али и себе како би нас Бог и заједница светих у Христу очистила благодаћу Литургијске молитве...
Ко је довољно наиван да у овој изјави види атак на Исповест - одмах се ограђујем....

Нема боље казне Божије него ли да нас остави нама самима. Ето те себи па трпи свој карактер! Само тако ћеш у том кидисању на све и свакога заиста видети како је тешко онима који те трпе чим је теби самом сoпствени положај неподношљив. Јер само трпљење властитог понашања у огорчености и бесу прави је показатељ да нам друге казне осим тог бола нису ни потребне.

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?
Непријатељ - када га преувеличамо, пријатељ - кад у њему нађемо савезника за храброст.

Ко не пролази кроз очајање, не може знати вредност сваког тренутка...

Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.
Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.
Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу.
И не бих се сложио да у речима "Боже Мој зашто си ме оставио" можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености иако Он Сам јесте Бог Син. Парадокс?

Није свако ћутање - ћутање...
Није свако причање - причање...
Ћутање уме да прича...
Причање уме да ћути...

Дијалог у  православном хришћанству не значи  усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех  од многих речи. Наша дијалогичност  се заснива на Богу као начин постојања  које одашиљемо другима на разне  начине. Не мора то да буде ни теодијалог (богословска комуникација) да би био  дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог – то је оно што  Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом. Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога.

50% клира које знам има зависност од цигарета, тако да нити судим, нити себи тражим алиби.
Ко може да остави - нека остави.
Ко не може - нека смањи (пример поста) као мали принос Богу (не приноси цигаре него своје самоодрицање crvenilo).
Ко не може ни то - нека пуши ако је слаб али нека се не надима тиме.
Знам да је мени омиљени теолог о. А. Шмеман, према његовим дневницима, пушио до краја живота две пакле дневно. Из тога закључујем да таква страст (авај, има их много горих и пречих) није утицала на његову веру, личност, природу, причешће, богословље...

Што је до мене - мењам, а што није до мене - продужим даље.
Али млого волем када Bruce Lee каже: "Моја борба је без борбе" налик оној апостолској девизи: "Када сам слаб тада сам силан!"

Љубав према боготражењу и према Ономе Који је мене потражио...
Озбиљност и захтевност факултета тада губи своју перспективу...јер је све слободно усавршавање

"Понедељак 1. фебруар 1982.
...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."
отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)