Juan Valdez

Мислим да то зависи од разних фактора, пре свега надморске висине на којој се секс одвија, спрата куће или зграде, као и висине самог кревета или неког другог комада намештаја. У неким позама одговор на ово питање такође зависи од висине, ширине и осталих димензија супружника. Некад је секс узвишен, некад унижен. Може да буде јако приземна радња, може чак да буде и ниже од нивоа мора, али то мора да се вежба. Мој најузвишенији секс је био на око 3000 метара надморске висине. Ту мало кисеоник (недостатак истог) може да захебава, али и то се да увежбати.

Аеродром у близини андског градића званог Пасто. Град и аеродром су на око 2500 метара надморске висине и од природе буквално застаје дах. Овај аеродром има писту, торањ и једну просторију за подизање пртљага. С једне стране писте је кањон, магла је најчешће (нама је била) све до пар секунди пре слетања, а само слетање је готово вертикално. Жао ми што нисам сликао, а нашао сам на нету само ову лошу фотку, мада је довољна да илуструје о чему се ради.

Али сав страх (ако га има) буквално нестаје оног тренутка када авион промоли нос из магле и човек остаје хипнотисан лепотом коју види. У близини града се налази активни вулкан Галерас. Последња ерупција се догодила у августу прошле године. Нажалост 1993. се десила велика трагедија. Три научника из међународне групе вулканолога и шест туриста су погинули. Преживео је само Американац, који је сав изломљен превежен хеликоптером у Америку. Постоје две верзије догађаја. Прва каже нешто у стилу да је вулкан показивао знаке активности пар дана пре тога, али се онда смирио, да би потпуно изненада ерутирао (или како се већ каже) док су научници и туристи били у центру догађаја. Друга верзија каже да Американац (вођа тима) није поштовао све процедуре и да није урадио нека додатна мерења коај се иначе раде у тим случајевима. У покрајини Нарињо постоје четири активна вулкана.
Аеродром се зове Антонио Нарињо (цела та покрајина се зове Нарињо) по још једном од револуционара. Нарињо осим Анда обухвата пацифичку обалу на којој се налази један одвратан град, Тумако, са маларијом и герилом. То је једна од ретких опсталих ”црвених зона”. Парадоксално, близу Тумака се налази прелепа плажа, која је туристичко место. Да ли је чува војска или шта, појма немам. Нисам био, а нешто и немам жељу у блиској будућности.

Имају гомилу некаквих локалних газираних пића које воле више од кока коле, али су у ствари одвратна (осим неке лимун соде која је солидна). Овај мали ми је шурак.

Често ћете видети католичке часне сестре на улици, у каванама и слично. Носе ове светле сивкасте одежде, са сукњама знатно краћим од наших монахиња и такође воле да пију оне горе помеуте бућкурише.


Лама (на шпанском љама), преслатка животињица слична камили. Карактеристична је за Анде. Нашао сам на нету слику ламе и ове преслатке девојчице из племена Кечуа (Перу).

У Колумбији нисам успео да видим чисте Индијанце (са изузетком једног манастира у Боготи, где су дошли као ходочасници из Еквадора), али сам успео у Еквадору да у последњем тренутку усликам ову баку.

Градић са слике се зове Отавало и карактеристичан је по индијанској култури, њиховој текстилној ”индустрији”. Труде се да остану аутентични, носе искључиво традиционалне одеће, мада сам видео једног дечачића како у се игра са Оптимусом Прајмом. У близини Отавала налазе се три угашена вулкана. После тога смо били у Киту, на споменику који се назива Mitad del Mundo и налази се на нула степени географске ширине. Тренутно немам слике, али ћу поставити касније и те и друге из КОлумбије, кад их мазнем са жениног фотопарата.
Граница са Еквадором је на око сат и по вожње од Паста. На граници се прво се уђе у просторију где вам Колумбијци лупе печат, а онда прошетате или превезете ауто преко мостића где вам Еквадорци лупе печат. Границу нико не обезбеђује, тако да можете опуштено да прођете и без печата, али сте онда у земљи илегално, што није нимало препоручљиво. Еквадорци су ме пустили са колумбијском визом, али је занимљиво да ни они, а ни Колумбијци (како на аеродрому у Боготи, тако ни на граници са Еквадором) нису могли да пронађу Србију у комјутеру ни под једним именом (мена ни Србија, ни Југославија, ни Србија и Црна Гора), па су земљу унели ручно. Мислим да је то зато што ни са једном од ове две земље немамо дипломатске односе. Најближа српска амбасада је у Аргентини, а најближа колумбијска (и надлежна) за нас у Аустрији.
Ако икада одлучите да посетите Колумбију, Луфтханса има свакодневни директан лет из Франкфурта за Боготу и назад, који траје око 11 сати. Ако се планира унапред, може да се нађе релативно јефтина карта. За Боготу шаљу Airbus A340, који је новији и модернији од оних њихових B747-ица које шаљу за Хјустон.

За разлику од B747, који индивидуалне ”телевизоре” има само у бизнис и првој класи, A340 их има на сваком седишту и нуде повелики избор серија, филмова, документараца, цртаћа и сличног, да вам брже прође иначе досадан лет. Јес да му некад падне Windows сервер који све то покреће, али ајде...

Иронично, сервер се срушио током рутинске презентације безбедности, тако да су тете стјуардесе морале да је одраде ручно.
За Колумбију вам треба туристичка виза, коју можете добити у конзулату у Аустрији (за 40-ак евра, чини ми се) уз стандардна документа и све можете да завршите поштом. Од вакцина ништа није обавезно, али је јако је препоручљиво вакцинисати се у Батуту против жуте грознице (мада не треба ако ћете да се ограничите само на Боготу). Жена и ја смо се вакцинисали, иако нисмо до сада ишли у ризичне зонве. Вакцина против маларије не постоји. Постоји лек малароне који је једини ефикасан као превентива против овог колумбијског плазмодијума, али га нема ни код нас, а због ко зна каквог идиотлука није лиценциран да се продаје у јужној Америци где је највише потребан. Решње је купити га у некој од западних земаља, али вам вероватно неће ни требати за неко уобичајено туристичко путовање.
Наставиће се...

Beograđani proteruju sve koji nemaju pretke Beograđane bar četiri kolena unazad
BEOGRAD, 21. mart 2011, (Njuz) – U beogradskom medija centru juče je održana promocija akcije “Očistimo Beograd” čiji je cilj da se iz Beograda proteraju svi stanovnici koji nemaju potomke rođene Beograđane bar četiri kolena unazad.
Iza ove akcije stoji noovosnovana organizacija  UFSB (Udruženje Fancy Starosedelaca Beograda), koja se već duže vreme zalaže za pročišćavanje arijevske beogradske rase. Predsednica ovog udruženja, Elizabeta Velmar Đorđević, konceptualna umetnica sa Dorćola, pojasnila je detalje njihovog programa.
- Naš plan, za koji se zalažemo i lobiramo medijima, je da do kraja 2014. godine Beograd bude ljakse-free tj. da potpuno proteramo sve stanovnike Beograda koji nemaju pretke među starosedeocima do četvrtog kolena – kaže Velmar Đorđević i dodaje:
- Prvi korak je da ih sve popišemo, a zatim donesemo uredbu prema kojoj će oni morati u javnosti da nose žutu traku oko desne ruke na kojoj piše LJ (skraćeno od „Ljakse“). Zatim bismo počeli sa deportacijom u specijalno opremljenim šleperima sa oružanim stražarima, u gradove i sela južno od Obrenovca. S obzirom da ih ne možemo sve deportovati istovremeno, organizovali bismo privremeni kamp kod luke “Beograd”, gde bi ovi doseljenici bili smešteni do deportacije.
Stručna javnost nije uverena u izvodljivost ovog projekta. Tako poznati sociolog Darko Ljevar ukazuje na potencijalne nedostatke ovog plana.
- Predlog UFSB-a, iako odlično zvuči u teoriji, u praksi bi se susreo sa mnogo neželjenih konsekvenci po Beograd. Na primer, kratkom analizom zaključili smo da nakon realizacije ovog plana u Beogradu ne bi postojali radnici koji bi vozili gradske autobuse, radili na kasama i u trafikama, bili inžinjeri ili urednici dnevnih novina, bavili se vodoinstalacijom, kanalizacijom i građevinom. Takođe, Beograđani bi ostali bez svih frizera, kozmetičara, pekara, konobara, kurira, i generalno svih zanimanja koja nisu umetnik, dizajner ili marketing menadžer – objašnjava Ljevar.
Ipak, stručnjaci objašnjavaju da će najveći apsurd ove akcije biti u tome što će prema njihovim pravilima, Beograd morati da napuste čak i neki od pripadnika UFSB-a.
- Prema prvim analizama, Beograd će morati da napusti negde oko 98,7% stanovnika, ako uzmemo u obzir ove kriterijume. Među njima se nalaze čak i neki od članova Udruženja Fancy Starosedelaca Beograda. Sama predsednica Udruženja, Elizabeta Velmar Đorđević, se veoma iznenadila kada smo joj saopštili da je njena prabaka bila Stanojka Savić, proizvođač mlečnih proizvoda iz Velikog Popovića, te da će zbog toga i ona morati da bude proterana – navodi naš izvor iz Insituta za demografska istraživanja.
Osim nje, Beograd će morati da napusti i Aleksa Stanković, sekretar UFSB-a i docent na fakultetu za kulturu i medije, jer se ispotavilo da je njegov pradeda bio Stojan Mihajlović, proizvođač stajskog đubriva iz Kovirića.
Istok Pavlović
Izvor

Још једна Шантићева.

Желео бих да имена наша поново стоје у кори дивљег кестена, да усне моје осете њене у сенци нашег кестена. 4chsmu1
Alisa-Kesteni

Шта мислите о враћању веронауке?
 
Кркобабић: ”Сећам се добро оних времена када су живели и проповедали апостоли. Тада нису држали веронауку у школи, па зашто би онда данас?”

Абортус је сасвим други проблем. Ту постоји свесна намера да се прекине трудноћа. Осим ако разлози нису медицински, проблем абортуса прилично може да се сведе на етику. Вештачка оплодња је нешто друго. Јајне ћелије се вештачки оплоде и вештачки усађују, а циљ је рађање детета. Суштински ту нема ничег претерано различитог од природног пута. Неки од тих ембриона умру. Уопште није неопходно замрзавати ембрионе и уништавати вишкове, жена може да захтева да се оплоди само одређени мањи број јајних ћелија и да се све усаде. Тиме се процес практично своди на природни и након тога се, ако баш хоћеш, све препушта Богу. Да ли ће ембриони да умру или не након тога, сигурно више лекар не може да одлучи. Баш као ни у природном процесу. Једина је разлика што ће овде да умре неколико ембриона одједном, јер се више њих усађује истовремено, а природим путем умре један у једном зачећу, али се то понови више пута у току живота.

“A poet once said, 'The whole universe is in a glass of wine.' We will probably never know in what sense he meant it, for poets do not write to be understood. But it is true that if we look at a glass of wine closely enough we see the entire universe. There are the things of physics: the twisting liquid which evaporates depending on the wind and weather, the reflection in the glass; and our imagination adds atoms. The glass is a distillation of the earth's rocks, and in its composition we see the secrets of the universe's age, and the evolution of stars. What strange array of chemicals are in the wine? How did they come to be? There are the ferments, the enzymes, the substrates, and the products. There in wine is found the great generalization; all life is fermentation. Nobody can discover the chemistry of wine without discovering, as did Louis Pasteur, the cause of much disease. How vivid is the claret, pressing its existence into the consciousness that watches it! If our small minds, for some convenience, divide this glass of wine, this universe, into parts -- physics, biology, geology, astronomy, psychology, and so on -- remember that nature does not know it! So let us put it all back together, not forgetting ultimately what it is for. Let it give us one more final pleasure; drink it and forget it all!”

Одличан текст!

- Децо, немојте се плашити, латински је изузетно лак језик. Пишите наслов прве лекције: ”Индикатив презента актива глагола прве конјугације”.
 
- Драгана, где се налазе Анди? - У Јужној Америци. - Добро, али где, на истоку или западу Јужне Америке? У том се зачу из позадине збуњени глас: - Откуд Јужној Америци исток и запад?!
 
- Тих ретких аминокиселина има до зла бога много!

Првих пет секунди се смејем, а онда сконтам какви све психићи раде по школама...

Geologija pesme
autor: ivan janković, ekonomista iz beograda i urednik u časopisu "katalaksija"
izvor: "Vreme"
SEVDALINKA JE ISTINSKA TRAGIČNA I UNIVERZALNA UMETNOST. ZATO DANAS I NIJE POPULARNA NI SHVAĆENA U JEDNOJ OSIROMAŠENOJ KULTURI SUŽENOG FOKUSA
Poslednjih nekoliko nedelja u Beogradu se dosta priča o bosanskoj sevdalinci. Povod je gostovanje Damira Imamovića, mladog džez muzičara iz Sarajeva koji se upustio u interpretativni zahvat povezivanja izvorne sevdalinke sa modernim džez izrazom. Na albumu Damir Imamović trio svira standarde izveo je u džez aranžmanu svog trija neke od standarda sevdaha koje je pre mnogo godina proslavio svojim interpretacijama njegov deda, Zaim Imamović. Takođe je snimio pesmu Što li mi se Radobolja muti sa Vlatkom Stefanovskim, što je podatak koji govori sam za sebe. Čak i u medijima koji generalno grade imidž "urbanih", Imamovićevo gostovanje i ceo njegov projekat naišli su na znatan publicitet.
To je možda nov i ohrabrujući momenat. Izvorna narodna muzika je u vrlo ambivalentnoj poziciji u Srbiji danas (a verovatno i u drugim balkanskim i ex-YU zemljama). S jedne strane, ona je u velikoj defanzivi, jer je nestalo socijalno i civilizacijsko okruženje iz koga je nastajala, i u svojoj ruralnoj i urbanoj verziji. Ona prirodno postaje neka vrsta istorijskog artefakta, eksponata iz muzeja starina koji novi naraštaji dođu da vide, da se osvedoče kakvih je, eto, sve zanimljivih stvari bilo u našoj "bogatoj kulturnoj istoriji", i vrate se u realan život. S druge strane, celu poslednju deceniju javlja se vrlo paradoksalan talas snažnog interesovanja upravo za tzv. etno ili world music, gde stari klasični rokenrol kao znak raspoznavanja i legitimisanja urbane omladine i urbanosti uopšte polako prepušta mesto ljubavi za razne egzotične zvuke, od afričkih džungli do pustinja Srednje Azije. Za razliku od urbanog pravoverja osamdesetih i ranih devedesetih koje je u ime roka vodilo sveti rat protiv primitivizma i narodnjaka u svim njihovim oblicima, današnji urbani jezuitizam je sav u znaku prividno paradoksalnog otklizavanja ka etno i world musicu. Ali, naravno, to preuzimanje narodnjaka je u znaku specifične političke korektnosti; što je muzika dalja, opskurnija i iz vizure domaće kulture manje poznata i teže razumljiva, time je vrednija. Muzika afričkih crnaca ili sibirskih Tunguza je vrlo cool i fancy, ali su bosanska sevdalinka ili zvuk čačanske kotline potpuno seljački. Takođe je vrlo fancy ići na koncerte ciganske muzike jer to nije mejnstrim narodnjačka kultura ovih krajeva, nego neki egzotični, potisnuti vapaj jedne "isključene" grupe unutar domaće kulture. Svaki folk i svaki etno koji se daju zamisliti na ovom dunjaluku (uključujući čak i "zloglasni" američki kantri, koji će urbana levičarska omladina takođe tolerisati kao jednu "svetsku" stvar) sasvim su u redu – osim domaćeg, koji je i dalje proskribovan i ismejan kao seljački i primitivan. Hodajući ulicama Beograda, vrlo lako ćete iz otmenih lokala ili ekskluzivnih prodavnica muzičke robe čuti zanosne soprane Marize ili Amalije Rodrigeš, egzotične zvuke tam-tamova, pastirske napeve kazahstanskih stepa, ali nigde nećete čuti bolnu, melanholičnu naraciju Himze Polovine o mostarskim dućanima i magli iznad Sarajeva u kojoj nestaje ubijeni Mul Aziz, nećete nigde čuti strašni pavarotijevski tenor Safeta Isovića niti pak vranjanske bardove, Čedu Markovića ili Stanišu Stošića, kako pevaju o Milkani ili Dostum-Stančici.
WELTSCHMERZ: Sevdalinka je istinska tragična i univerzalna umetnost. Zato danas i nije popularna ni shvaćena u jednoj osiromašenoj kulturi suženog fokusa. Njen ljubavno-melanholični sadržaj stalno je u dosluhu sa metafizičkim i mističnim. Ona se vrti između ljubavi i smrti, poput grčkog tragičkog epa. Sama reč sevdah potiče od arapskog izraza Sawda, što u prevodu znači "crna žuč". Grčki termin za crnu žuč je "malaine khole", a ona je po Aristotelovim rečima odgovorna za sva bolna, depresivna raspoloženja. Odatle i izraz "melanholija". Sevdalinka je melanholična ljubavna pesma, najčešće sa tragičnom pričom o osujećenoj ljubavi u svom središtu.
Po poreklu, to je pesma karakterističnog slovensko-orijentalnog duhovnog ukrštaja, a po socijalnom okviru, visoko urbana umetnost balkanskog (najčešće bosanskog) grada iz turskog vremena. Po rečima jednog bosanskog istoričara umetnosti, sevdalinka je "ljubavna gradska pesma viših aristokratskih i trgovačkih krugova muslimanskog stanovništva i njihovih pravoslavnih i katoličkih klijenata". Već po toponimima i imenima likova vidimo ovaj socijalni kontekst: tu se javljaju Miljacka i Bembaša, Kovači i Sarači, mostarske mahale, šeher kraj bistra Vrbasa, ali i Adem-aga, Latif-aga, Suljagina Fata, Fazlagića Zlata, Braća Morići i sijaset sličnih likova koji neodoljivo asociraju na atmosferu prošlih turskih vremena.
Malo je pisanih tragova o nastanku sevdalinke. Jedan od najranijih je putopis s početka XVII veka jednog Italijana koji kratko konstatuje da se prolazeći kroz Bosnu zadržao u Visokom gde je slušao neke tužne pesme tamošnjih ljudi koje su ga učinile melanholičnim i razdražljivim. U Erlangenskom rukopisu iz prve polovine XVIII veka imamo bogata svedočanstva o lirskoj i epskoj muzici Balkana, koja uključuje i zabeleženih 47 sevdalinki. U jednom dopisu splitskog kneza venecijanskim vlastima iz XVI veka o slučaju zabranjene ljubavi između hrišćanske devojke Mare Vornić i muslimanskog mladića Fadila, navodi se i prvi zabeleženi tekst jedne sevdalinke koji u današnjoj transkripciji glasi: Zaljubi se Turčin u našu golubicu./ Ja sam Turčin./
Lice joj je bijelje od mojega voska, a ljepše od ruža što sam ocijedio".
Ovaj stvarni događaj datira se u 1574. godinu. Danas se ipak prvom istorijski zabeležnom sevdalinkom smatra Bolest Muje carevića koja se datira oko 100 godina pre, otprilike u 1475. godinu, a koju su ispevali Bosanci na carigradskom dvoru. Posvećena je tragičnoj ljubavnoj aferi sina sultana Mehmeda Atiha, Muje, i žene turskog vojskovođe i pesnika Mahmut-paše Angelovića. Inače, što je posebno zanimljivo, i svedoči o posvemašnjoj recepciji sevdalinke kao svoje na celom "zapadnom Balkanu", istu pesmu srećemo i u Vukovoj antologiji srpske ženske (lirske) poezije.
ČUVARI GRALA: Tradicija pevanja sevdalinke je posebna priča. Sevdalinka je po prirodi usmena umetnost, i sve što je do danas sačuvano, sačuvano je usmenim putem, školovanjem generacija pevača koji su prenosili iz jednog vremena u drugo staru muziku, čije su se osnovne melodijske i tekstualne karakteristike, sve do XX veka, malo menjale. Pevač sevdalinke nije "interpretator" u nekom banalno-estradnom smislu reči, njegov "etos" zahteva snažnu posvećenost koja se nekad graniči sa (o)kultnim. On sebe doživljava kao nekog čuvara i prenosioca Svetog Grala. Akt izvođenja sevdalinke je kod pravog pevača akt posvećivanja u ezoterijsku tajnu. U Dvornikovićevoj Karakterologiji Jugoslovena postoji sjajan opis ove ezoterijske suštine pravog pevanja sevdaha. U Dvornikovićevoj priči radoznali stranci su došli u Sarajevo između ostalog jer su čuli za sjajnog pevača sevdalinki koga žele da čuju. Kad se na jednoj večeri sretnu s njim, oni ga mole da im otpeva jednu pesmu. Ovaj okleva, vrda, gleda da to na svaki način izbegne. Na kraju sve prođe i on ne otpeva tu pesmu. Kad ga neko upita zašto nije udovoljio želji tih radoznalih stranaca, on odgovori: "nisam mogao". Tu se vidi da ta pesma nije neki estetički ukras i dodatak životu kako se često razume, već stvar najdublje lične vernosti i fanatične posvećenosti. Izvođenje pesme pred strancima može predstavljati veliku neprijatnost za pevača, jer on poput glumca svoju umetnost doživljava kao snažno priznanje i samorazgolićavanje. Za pevača mora postojati kontekst u kome pevanje uopšte ima smisla, ono je potpuno intiman i ličan čin, poput vođenja ljubavi. Jedan od najvećih bardova sevdaha, doktor Himzo Polovina, odlično je objasnio šta je sve na kocki kod pravog pevača i tumača sevdaha: "Nije dovoljno samo korektno otpjevati pjesmu. Ima tu još nešto. Treba prodrijeti u unutrašnje tkivo pjesme. Pjesma ima svoje slojeve kao majdan. A svaka, pa i najlošija pjesma ima svoju utrobu kao što je imamo vi i ja. Do te utrobe treba znati prodrijeti. Treba htjeti prodrijeti. Kad se pozabavite tom 'geologijom' ili takvom 'anatomijom', pa kad vi udete u pjesmu i pjesma uđe u vas, pa kad takvu pjesmu ispustite prema drugima, onda će i drugi shvatiti da to nije tek pjesma radi pjesme, nego i više od toga. Dakle, pjesmu treba ‘donijeti’."
U samom sadržaju tih pesama leži deo odgovora na zagonetku njihove "težine" i "dubine" i zagonetku njihovog "donošenja" pred slušaoca. Nije lako slušati Čudna jada od Mostara grada kad Čelebića Biba poručuje svom dragom da joj se sprema na dženazu, a majci da se razbolela otkad on u "lageru spava" (služi u vojsci). Ili, slušati kletvu sokola devojci koja mu je gnezdo zapalila da nikad porod "ne povede za ruku". A ni "kletvu" (u formi koju će Branko kasnije u modifikovanom obliku upotrebiti u svojoj istoimenoj pesmi) devojke koja proklinje svog dragog "dabogda se objesio dragi, o zlo drvo a o moje grlo, tamnica ti moja njedra bila a ključevi moje oči crne". U većini pesama postoji skoro sižejna građa za novelu. Pogledajte Mostarske dućane i nesrećnu Suljaginu Fatu koja pada žrtvom svoje naivnosti kombinovane sa slepom zaljubljenošću. Ili ništa manje Kad ja pođoh na Bembašu, iz sarajevske riznice. U rukama veštog reditelja to bi se moglo pretvoriti u sjajan ljubavni triler sa tragičnim nesporazumom u središtu priče.
Dubinska tragika, epski zamah i snaga čine tu pesmu istinski univerzalnom. Iako je bogata socijalnim i političkim toposima, spoljašnjebiografskim nanosima gde se polazi od određene osobe ili istorijskog trenutka kao predloška, pesma uvek nezadrživo stremi metafizičkim visinama kroz ljubavnu tragiku. Kao što traži pravog pevača, tako traži i pravog slušaoca. Kao što pevač traži puteve kroz razne slojeve sevdalinke, kao kroz majdan, da bi došao do njenog metafizičkog jezgra-supstrata, tako i slušalac nalazi razne slojeve tog duhovnog majdana. Sevdalinka se najčešće sluša u ključu njenog orijentalnog zvučanja. Ipak, to je samo početak putovanja. Tekstovi tih pesama tek unose pravi element tragike. Himzo Polovina je znao da zbog lepote jednog jedinog stiha odabere neku pesmu za izvođenje.
Za (post)modernu filozofiju egzistencijalne praznine, umotane u cinični relativizam i nihilizam koji se opsesivno i reaktivno objavljuju kroz napadno "interesovanje za manjinske kuture" i "kulturnu izvornost", sevdalinka je suviše krupan zalogaj, suviše jak otrov. Premalo fancy i zabavna, previše tvrda, gorka, "sva u metafizici prisutnosti". Treba duhom dorasti do njezina rafinmana, kako bi rekao Rasim Durić, treba dosegnuti, treba se popeti do mesta sa koga ona govori odnosno peva (i) modernom čoveku. A to nije lako. Ne samo što je ona jedan daleki, nerazumljivi socijalni topos, iščezao u maglama otomanske i austrougarske prošlosti, već i zakriven decenijama pretapanja u jedan sintetički narodnjački žanr, koji malo veza sa izvornim sevdahom ima.
VELIKI GLASOVI: Pravi pevači i tumači sevdalinke su uglavnom mrtvi, osim nekolicine. Jedan od onih do kojih sećanje i kulturna imaginacija novih naraštaja sežu je pionir, pokojni Zaim Imamović. Istinski bard i pionir posleratne renesanse sevdalinke. Pevajući na Radio Sarajevu i u saradnji sa poznatim kompozitorom i harmonikašem Jozom Penavom i Ismetom Alajbegovićem Šerbom, nazalni, melaholični Zaimov glas ostavio nam je nezaboravne interpretacije evergrinova poput Lov lovio Muhareme, Mujo kuje konja po mjesecu, Aj, bejturane, Bog t' ubio grane, Djevo, djevo, što mi ljubav kratiš, Evo ovu rumen ružu i nebrojene druge.
Drugi u nizu "svetlih grobova" sevdaha je već pominjani mostarski psihijatar, pevač i baštinik sevdalinki – dr Himzo Polovina. Ova po mnogo čemu renesansna ličnost ujedinjuje u sebi intepretatora i kreatora ove muzike. On je popularisao ove pesme javnim snimanjem i izvođenjem; svi se sećaju njegovog spota za legendarnu Mehmed Paša tri cara služio u čamcu na Drini kod Višegrada. Generacije posleratne Jugoslavije rasle su na Himzinim interpretacijama bosanskih izvornih pesama. Njegov melanholični, sotto voche stil pevanja, njegova umivena aristokratska uzdržanost (za razliku od mlađeg barda Safeta Isovića, koji je vikao i preznojavao se na sceni u pokušaju da izvuče maksimum iz svake pesme, Himzo je bez ikakve mimike, u stavu mirno izvodio i najteže deonice), njegova melizmatska ukrašavanja i orijentalni, mujezinski tonalitet glasa, opčinjavali su i osvajali čak i one koji ne razumeju ovaj jezik.
Himzo je pevač mostarskog sevdaha koji se razlikuje od "kontinentalnog". U njemu je mnogo više mediteranskog i južnjačkog nego recimo u pesmama tuzlanskog, sarajevskog ili banjalučkog regiona. I pored osnovne melanholične, bogumilske i istočnjačke crte koju svaka sevdalinka ima, "mostarski zvuk" pulsira svojim vezama sa primorjem i sredozemnom Hercegovinom, u njoj se kristalizuje redak spoj islama sa sredozemljem. Mostarske pesme najbolje potvrđuju istinu o sevdalinci kao izdanku duboko urbane kulture Bosne i Hercegovine. Mostarske ikone sevdaha su i tri velika pesnika Aleksa Šantić, Osman Đikić i Safet Beg Bašagić, koji su tekstopisci nekih od najlepših pesama kao što su Akšam geldi, Emina, Na prijestolju sjedi sultan, Evo ovu rumen ružu i druge, koje je Himzo proslavio svojim interpretacijama. Među pesmama koje je interpretirao Himzo Polovina ima i sijaset onih koje danas doživljavamo kao prastare folk standarde, a koje je upravo ovaj moderni Vuk Karadžić zabeležio i od zaborava sačuvao. Ko bi danas znao da je pesma Čudna jada od Mostara grada tavorila u zaboravu dok je nije zabeležio i snimio Himzo Polovina? Ili da je i u Srbiji vrlo rado slušana Djevojka je zelen bor sadila zapravo pesma koju je 50-ih godina od jednog trebinjskog pevača i znalca lokalne istorije zabeležio najveći mostarski "sevdalija" XX veka. Kad tome dodamo da su iz Himzine "vukovske beležnice" izašle Lijepi li su mostarski dućani, Dvore gradi Komadina Mujo, Poletjela dva bijela goluba, Icindija, sunce zalazaše, Voljelo se dvoje mladih, postaje jasan značaj ove ličnosti za formiranje modernog lika pesmi sevdaha.
Ne smemo zaboraviti ni Safeta Isovića, pevača neverovatnih glasovnih mogućnosti, i dosta rustikalnijeg i rokerskijeg stila pevanja od aristokrata Zaima i Himze. On je takođe proslavio velik broj sevdah standarda (Moj dilbere Kiša bi pala, pasti ne može Što li mi se Radobolja muti, Snijeg pade na behar na voće...), ali i novokomponovanih pesama pisanih u duhu sevdaha (Ako me još voliš, Kad bi znala šta mi srcu značiš, Malenim sokakom, Zarasle su staze moje itd.). Takođe, u svim riznicama sevdaha ostaju ostvarenja ženskih pevača, uglavnom iz Bosne i Hercegovine: Nade Mamule, Zehre Deović, Izete Bebe Selimović, Emine Zećaj (koja je odlično pevala uz saz) i drugih. Od domaćih pevača trebalo bi izdvojiti Marinka Rokvića zbog izvanrednih glasovnih mogućnosti i intepretativnog talenta, posebno kad je reč o izvođenju Imamovićevih i Isovićevih standarda, mada su i Cune, Silvana Armenulić, Danica Obrenić i drugi već decenijama unazad snimali i pevali i sevdalinke.
Pre Drugog svetskog rata, sevdalinka se izvodila samo uz saz, tradicionalni žičani instrument poreklom iz Persije, koji su Turci doneli na Balkan. Sačuvano je vrlo malo snimaka sevdalinki uz saz, i skoro svi se nalaze u arhivi Radio Beograda. Posle Drugog svetskog rata uvode se moderni instrumenti, poput harmonike i violine, i već kod Himze Polovine ima ukrštanja orijentalnog zvuka pesme sa muzičkim ukrasima koji idu sve do francuskih šansona, što nije pokvarilo, već produbilo značenje i komunikacijsku moć sevdalinke.
Izvan ezoterijskih krugova poštovalaca i tumača izvornog sevdaha, i u popularnoj i rok muzici su različiti autori, u zavisnosti od sopstvene snage i kapaciteta, bili u neprekidnom dijalogu sa sevdalinkom. Od autentičnog genija Branimira Štulića, koji je sve vreme bio pod njenim moćnim uticajem, i koji je ne samo obrađivao neke od najlepših pesama tog žanra već strukturu i melodiku svedalinke organski ugradio u sopstvene melodijske linije, preko velikog gitariste Vlatka Stefanovskog, koji je u specifičnom spoju roka i izvornog, uglavnom makedonskog sevdah-zvuka napravio neke nezaboravne ugođaje, do Gorana Bregovića, koji je, i pored sjajnog aranžmana Žutih dunja u Kenovićevom Kuduzu, balkansku izvornu muziku, posebno u okviru potonje saradnje sa Emirom Kusturicom, upakovao u svojevrstan cirkusko-kafansko-ciganski orgijazam, ponudivši zapadnom politički korektnom viđenju sveta sliku plemenitog, "duševnog" i "strasnog" divljaka, kao ultimativni lik Balkana.

Cold fusion
 
 
 

Dim i magla hladne fuzije 
 
Od svih trikova koje je pred našim očima izveo Jezdimir Vasiljević, opsenar srpskog političkog cirkusa devedesetih godina prošlog veka, meni je najzabavniji onaj kada je, 1996, otprilike, tada već u bekstvu od zakona, patentirao “elektro-generator zatvorenog strujnog kola” koji, po rečima ovog izumitelja, radi tako da “ruši tradicionalne zakone fizike”.  Iako tehnički detalji ovog izuma nisu nigde precizno opisani, čini se da je gazda Jezda  patentirao perpetuum mobile prve vrste – motor koji bi radio bez utroška energije. Takav motor bi, razume se, proizveo revoluciju u tehničkoj civilizaciji kakvu danas imamo, a svom izumitelju doneo nezamislivo bogatstvo. Istina, gazda Jezdu nikad nije krasila skromnost, i on je uvek stremio ka samim vrhovima. Za svoj pronalazak, Vasiljević je, kažu, dobio manju finansijsku podršku Ekvadora, zemlje čiji je državljanin u to vreme bio, kasnije se volšebno obreo u Južnoj Africi, pa potom i u zatvoru u Holandiji, ali o njegovom izvanrednom pronalasku se od tada više ništa nije čulo.  Izgleda da taj revolucionarni pronalazak nije bio baš ono što je njegov izumitelj tvrdio da jeste.
 
Pronalazači i izumitelji neuspešnih pronalazaka mogu, čini mi se, da se grubo podele u dve granične kategorije.  (Između, naravno, postoji i ceo spektar zanesenjaka i posvećenih entuzijasta, najčešće amatera, kojima je pronalazaštvo autentična strast bez velikih finansijskih pretenzija. Ali, o njima ovde nije reč.)
 
Prvu bi činili ljudi koji, u suštini, nisu nikakvi izumitelji već prevaranti i opsenari, čiji je osnovni cilj da svoj “pronalazak” što brže i što skuplje unovče, a potom da se sklone daleko od javnosti pre nego što se prevara otkrije i njih stigne gnev obmanutog sveta i/ili ruka zakona. Ovakvih šarlatana je odvajkada bilo veoma mnogo, i izumitelja Vasiljevića nesumnjivo bismo mogli da svrstamo među njih. 
 
U drugu, manju grupu, spadaju ljudi, kvalifikovani i stručni,  koji iskreno veruju u valjanost svog pronalaska, koji su, često, proveli godine predanog rada na njemu i uložili svoj novac, reputaciju i vreme za njegovu realizaciju. Ovakvih ima mnogo manje.
 
Stenli Pons i Martin Flajšman su baš takvi naučnici/izumitelji, ozbiljni istraživači svetskog glasa, čija je najava otkrića hladne fuzije tokom nekoliko meseci izazivala uzbuđenje u naučnom svetu i podigla ga na noge, ali se ubrzo ustanovilo da je senzacija lažna, a hladna fuzija proglašena je za patološku nauku. Ovaj tekst je o tom neuspelom otkriću i njegovoj kasnijoj sudbini.
 
Ideja da bi nuklearne reakcije mogle da se koriste za proizvodnju energije za ljudsku upotrebu stara je preko 70 godina, i postoje dva tipa nuklearnih reakcija koje su od posebnog  interesa za ovu svrhu.
 
Prva je fisija, ili raspad, atomskog jezgra prilikom koje se neko veliko atomsko jezgro (uranijuma, na primer) raspada i pri tome oslobađa veliku količinu energije.  Današnje nuklearne elektrane upravo koriste ovaj tip reakcija za svoje funkcionisanje. Na svetu danas postoji oko 440 nuklearnih elektrana (najveći broj njih – oko – 55%  nalazi se u Sjedinjenim Američkim Drzavama, Francuskoj i Japanu) i njihov udeo je oko 15%  u ukupnoj proizvodnji električne energije na planeti. Nuklearne podmornice i nuklearni bojni brodovi za svoj pogon takođe koriste fisionu tehnologiju – umesto “motora” ova plovila imaju mali nuklearni reaktor koji ih pokreće.
 
 

Nosač aviona koji radi na nuklearni pogon
 
  Najpoznatija upotreba fisione reakcije je u konstrukciji “atomske” bombe, gde je eksplozivno oslobađanje  nuklearne energije nekontrolisano. U tom smislu, nuklearni reaktori su, grubo uzev, nalik na atomske bombe u kojima je reakcija suzbijana; slično kao kad bi vatru održavali dodavanjem vlažnog drveta kako se ne bi razbuktala punom snagom.
 
Iako korisni, fisioni reaktori predstavljaju potencijalnu opasnost po ljude, i to iz dva razloga. Prvo, u slučaju havarije na nuklearnoj elektrani, može da dođe do nekontrolisanog razbuktavanja reakcije i/ili oslobađanja radioaktivnih materija u okolinu – havarije u Černobilu 1986. (uzrok: ljudska greška) i Fukušimi 2011. (uzrok: zemljotres), primeri su takvih događaja. Drugo, nuklearni otpad koji ostane posle reakcije radioaktivan je i njegovo bezbedno odlaganje potencijalno je opasno po ljude i okolinu.
 
Fuzija je drugi tip nuklearne reakcije čija se energija može koristiti za ljudske potrebe.  U ovoj reakciji dolazi do spajanja dva laka atomska jezgra u jedno veće, i tom prilikom se takođe oslobađa velika količina energije. Prototip ovakve reakcije je kada se spoje dva jezgra deuterijuma (izotop vodonika) i daju jezgro helijuma.  Baš ovakav proces se odvija u centru Sunca i drugih zvezda, i daje im energiju koju one zračenjem emituju u prostor oko sebe.
 
Naime, jezgro deuterijuma se sastoji od jednog protona i jednog neutrona, tako da bi spoj dva takva jezgra dao jezgro sa dva protona i dva neutrona, što je upravo jezgro helijuma, inertnog i bezopasnog gasa.  Da bi se ovo postiglo, potrebno je da se deuterijumova jezgra približe skoro do preklapanja, kako bi ih nuklearne sile vezale u jednu celinu.  Ovu naizgled jednostavnu reakciju teško je ostvariti u standardnim laboratorijskim uslovima, a razlog je sasvim prost.  
 
Budući da su jezgra deuterijuma naelektrisana (svako sa po jednim pozitivnim naelektrisanjem koje potiče od protona), onda se njihovim sve većim približavanjem, prema Kulonovom zakonu, pojavljuju sve jače odbojne elektrostatičke sile (između istoimenih naelektrisanja) koje se protive ovom približavanju. Da bi se spajanje (fuzija) ostvarila, neophodno je savladati ove sile, ili, kako se to tehnički kaže, potrebno je savladati kulonovsku barijeru kako bi do stapanja deuterijumovih jezgara došlo. Upravo ovo je glavni tehnički problem kod realizacije nuklearne fuzije u laboratorijskim uslovima.
 
U prirodi, u centru Sunca recimo, temperatura iznosi oko 22 miliona stepeni, brzine deuterijumovih jezgara su zato ogromne, i prilikom uzajamnih sudara ta jezgra priđu dovoljno blizu da prevaziđu električno odbijanje, i stope se u jedno jezgro helijuma. (Istorijski, hemijski element helijum, kao proizvod ove reakcije, prvo je otkriven u spektru Suncevog zračenja, odakle potiče i naziv.)
 
U laboratorijama na Zemlji nuklearna fuzija se postiže  podražavnjem opisane situacije na Suncu: jezgra deuterijuma se ubrzavaju jakim magnetnim poljima do ogromnih brzina i onda se sudaraju da bi se fuzija postigla. Ovakva fuzija se još zove i vruća fuzija.  Već godinama mnoge laboratorije i instituti širom sveta eksperimentišu na ovakav način kako bi našli optimalni metod da se energija nuklearne fuzije iskoristi u komercijalne svrhe i naprave isplatljivi fuzioni reaktori (oni koji bi proizvodili više energije nego što se troši na njihovo funkcionisanje). Takvi reaktori bi za svoje gorivo koristili tešku vodu, a proizvod fuzionog sagorevanja bio bi helijum, bezopasan gas. U svakom slučaju, za postizanje nuklearne fuzije potrebne su ili ekstremno visoke temperature ili ekstremno jaka magnetna polja.
 
Godine 1989, na tradicionalnom Martovskom sastanku Američkog društva fizičara (APS March Meeting) koji okuplja hiljade fizičara iz celog sveta, Stenli Pons i Marti Flajšman najavili su da su postigli fuzionu reakciju na sobnoj temperaturi, i ta reakcija je ubrzo nazvana hladna fuzija. Ja sam na tom sastanku bio, i sećam se da je vest primljena s izvesnom nevericom i velikim uzbuđenjem. Naime, Martin Flajšman je bio jedan od vodećih elektrohemičara sveta, profesor Univerziteta Sauthempton, a Pons profesor Univerziteta u Juti, naučnik svetskog ranga. Malo je neobično bilo to što su oni svoje otkriće najavili na konferenciji za štampu: obično se naučni rezultati tog značaja objave u vodećem naučnom časopisu,  i prođu kroz proces kritike i ispitivanja svojih kolega pre nego što se sazove konferencija za štampu. Takođe, često se sačeka da se eksperiment ponovi i potvrdi u drugim laboratorijama. Sve to je izostalo.
 
Naravno, osnovno pitanje je bilo kako su Pons u Flajšman u svom eksperimentu uspeli da prevaziđu električno odbijanje jezgara deuterijuma i približe ih toliko da se ona fuzionišu. Njihovo odgovor je bio da su to postigli elektrolizom teške vode (ovo je voda koja umesto vodonika u svom molekulu ima deuterijum, tj. D2O).  Elektrolizom se iz teške vode deuterijum skuplja na jednoj elektrodi, a kiseonik na drugoj. Dodatno, elektroda na kojoj se skuplja deuterijum napravljena je od metalnog paladijuma. Ovo je bitan detalj jer je poznato da se paladijum prema deuterijumu (i vodoniku) ponaša kao sunđer: on “upija” deuterijum toliko da je njegova gustina unutar elektrode veoma velika. Pri tako velikoj gustini dolazi do sudara deuterijumovih jezgara i ona se fuzionišu. Konkretno, Pons i Flajšman su najavili da je prilikom elektrolize teške vode, koja se odvijala na oko 30 stepeni, iznenada došlo do naglog povišenja temperature vode u bazenu na oko 50 stepeni, i da se ta temperatura održavala par dana. Ovo neočekivano povišenje temperature oni su objasnili pojavom fuzije. Sveukupno gledano, ovo nije bilonemoguće, kao što je to bio slučaj sa otkrićem  Jezdimira Vasiljevića, ali je bilo zaista neočekivano.
 
Kasniji eksperimenti u drugim laboratorijama nisu uspeli da ponove ove rezultate, niti su detektovali proizvode nuklearne fuzije (gama zrake, na primer), pa je već oko mesec dana kasnije otkriće Ponsa i Flajšmana odbačeno, a hladna fuzija proglašena za pseudonauku. Zanimljivo je da su, u početku, neke institucije ponudile znatna finansijska sredstva da se istraživanja hladne fuzije nastave (svoje prvobitne i višegodišnje eksperimente ova dva naučnika su finansirala svojim ličnim sredstvima), čak je bilo i saslušanje u američkom Senatu ovim povodom. Ipak, sav ovaj entuzijazam ubrzo je pao u vodu.
 
 
 
 
 

Stenli Pons i Martin Flajšman demonstriraju svoj izum 
 
Pons i Flajšman su kasnije nastavili svoja istraživanja (dobili su neka sredstva iz Japana) u Francuskoj, ali, i posle višegodišnjeg truda, nikakvi novi rezultati se nisu pojavili, i projekat je napušten. Martin Flajšman je pre par meseci umro  od srčanih komplikacija, a Stenli Pons je postao državljanin Francuske i nikad se više nije vratio istraživanju ove vrste. Hladna fuzija, i nada da se ona ostvari, pretvorila se u dim i maglu. Mnogobrojne komisije koje su ispitale prvobitne navode ova dva naučnika utvrdile su da do fuzije nije došlo, ali da su Pons i Flajšman iskreno verovali da su došli upravo do tog otkrića.
 
Poslednjih godina se donekle obnavlja interes za hladnu fuziju, mada se ona sada zove LENR (Low Energy Nuclear Reaction), ali niko ne očekuje da će se tim putem ukrotiti vatra zvezda i staviti u ljudsku upotrebu.
 
Izvor: nsarski, Blog B92

Cold fusion
 
 
 

Dim i magla hladne fuzije 
 
Od svih trikova koje je pred našim očima izveo Jezdimir Vasiljević, opsenar srpskog političkog cirkusa devedesetih godina prošlog veka, meni je najzabavniji onaj kada je, 1996, otprilike, tada već u bekstvu od zakona, patentirao “elektro-generator zatvorenog strujnog kola” koji, po rečima ovog izumitelja, radi tako da “ruši tradicionalne zakone fizike”.  Iako tehnički detalji ovog izuma nisu nigde precizno opisani, čini se da je gazda Jezda  patentirao perpetuum mobile prve vrste – motor koji bi radio bez utroška energije. Takav motor bi, razume se, proizveo revoluciju u tehničkoj civilizaciji kakvu danas imamo, a svom izumitelju doneo nezamislivo bogatstvo. Istina, gazda Jezdu nikad nije krasila skromnost, i on je uvek stremio ka samim vrhovima. Za svoj pronalazak, Vasiljević je, kažu, dobio manju finansijsku podršku Ekvadora, zemlje čiji je državljanin u to vreme bio, kasnije se volšebno obreo u Južnoj Africi, pa potom i u zatvoru u Holandiji, ali o njegovom izvanrednom pronalasku se od tada više ništa nije čulo.  Izgleda da taj revolucionarni pronalazak nije bio baš ono što je njegov izumitelj tvrdio da jeste.
 
Pronalazači i izumitelji neuspešnih pronalazaka mogu, čini mi se, da se grubo podele u dve granične kategorije.  (Između, naravno, postoji i ceo spektar zanesenjaka i posvećenih entuzijasta, najčešće amatera, kojima je pronalazaštvo autentična strast bez velikih finansijskih pretenzija. Ali, o njima ovde nije reč.)
 
Prvu bi činili ljudi koji, u suštini, nisu nikakvi izumitelji već prevaranti i opsenari, čiji je osnovni cilj da svoj “pronalazak” što brže i što skuplje unovče, a potom da se sklone daleko od javnosti pre nego što se prevara otkrije i njih stigne gnev obmanutog sveta i/ili ruka zakona. Ovakvih šarlatana je odvajkada bilo veoma mnogo, i izumitelja Vasiljevića nesumnjivo bismo mogli da svrstamo među njih. 
 
U drugu, manju grupu, spadaju ljudi, kvalifikovani i stručni,  koji iskreno veruju u valjanost svog pronalaska, koji su, često, proveli godine predanog rada na njemu i uložili svoj novac, reputaciju i vreme za njegovu realizaciju. Ovakvih ima mnogo manje.
 
Stenli Pons i Martin Flajšman su baš takvi naučnici/izumitelji, ozbiljni istraživači svetskog glasa, čija je najava otkrića hladne fuzije tokom nekoliko meseci izazivala uzbuđenje u naučnom svetu i podigla ga na noge, ali se ubrzo ustanovilo da je senzacija lažna, a hladna fuzija proglašena je za patološku nauku. Ovaj tekst je o tom neuspelom otkriću i njegovoj kasnijoj sudbini.
 
Ideja da bi nuklearne reakcije mogle da se koriste za proizvodnju energije za ljudsku upotrebu stara je preko 70 godina, i postoje dva tipa nuklearnih reakcija koje su od posebnog  interesa za ovu svrhu.
 
Prva je fisija, ili raspad, atomskog jezgra prilikom koje se neko veliko atomsko jezgro (uranijuma, na primer) raspada i pri tome oslobađa veliku količinu energije.  Današnje nuklearne elektrane upravo koriste ovaj tip reakcija za svoje funkcionisanje. Na svetu danas postoji oko 440 nuklearnih elektrana (najveći broj njih – oko – 55%  nalazi se u Sjedinjenim Američkim Drzavama, Francuskoj i Japanu) i njihov udeo je oko 15%  u ukupnoj proizvodnji električne energije na planeti. Nuklearne podmornice i nuklearni bojni brodovi za svoj pogon takođe koriste fisionu tehnologiju – umesto “motora” ova plovila imaju mali nuklearni reaktor koji ih pokreće.
 
 

Nosač aviona koji radi na nuklearni pogon
 
  Najpoznatija upotreba fisione reakcije je u konstrukciji “atomske” bombe, gde je eksplozivno oslobađanje  nuklearne energije nekontrolisano. U tom smislu, nuklearni reaktori su, grubo uzev, nalik na atomske bombe u kojima je reakcija suzbijana; slično kao kad bi vatru održavali dodavanjem vlažnog drveta kako se ne bi razbuktala punom snagom.
 
Iako korisni, fisioni reaktori predstavljaju potencijalnu opasnost po ljude, i to iz dva razloga. Prvo, u slučaju havarije na nuklearnoj elektrani, može da dođe do nekontrolisanog razbuktavanja reakcije i/ili oslobađanja radioaktivnih materija u okolinu – havarije u Černobilu 1986. (uzrok: ljudska greška) i Fukušimi 2011. (uzrok: zemljotres), primeri su takvih događaja. Drugo, nuklearni otpad koji ostane posle reakcije radioaktivan je i njegovo bezbedno odlaganje potencijalno je opasno po ljude i okolinu.
 
Fuzija je drugi tip nuklearne reakcije čija se energija može koristiti za ljudske potrebe.  U ovoj reakciji dolazi do spajanja dva laka atomska jezgra u jedno veće, i tom prilikom se takođe oslobađa velika količina energije. Prototip ovakve reakcije je kada se spoje dva jezgra deuterijuma (izotop vodonika) i daju jezgro helijuma.  Baš ovakav proces se odvija u centru Sunca i drugih zvezda, i daje im energiju koju one zračenjem emituju u prostor oko sebe.
 
Naime, jezgro deuterijuma se sastoji od jednog protona i jednog neutrona, tako da bi spoj dva takva jezgra dao jezgro sa dva protona i dva neutrona, što je upravo jezgro helijuma, inertnog i bezopasnog gasa.  Da bi se ovo postiglo, potrebno je da se deuterijumova jezgra približe skoro do preklapanja, kako bi ih nuklearne sile vezale u jednu celinu.  Ovu naizgled jednostavnu reakciju teško je ostvariti u standardnim laboratorijskim uslovima, a razlog je sasvim prost.  
 
Budući da su jezgra deuterijuma naelektrisana (svako sa po jednim pozitivnim naelektrisanjem koje potiče od protona), onda se njihovim sve većim približavanjem, prema Kulonovom zakonu, pojavljuju sve jače odbojne elektrostatičke sile (između istoimenih naelektrisanja) koje se protive ovom približavanju. Da bi se spajanje (fuzija) ostvarila, neophodno je savladati ove sile, ili, kako se to tehnički kaže, potrebno je savladati kulonovsku barijeru kako bi do stapanja deuterijumovih jezgara došlo. Upravo ovo je glavni tehnički problem kod realizacije nuklearne fuzije u laboratorijskim uslovima.
 
U prirodi, u centru Sunca recimo, temperatura iznosi oko 22 miliona stepeni, brzine deuterijumovih jezgara su zato ogromne, i prilikom uzajamnih sudara ta jezgra priđu dovoljno blizu da prevaziđu električno odbijanje, i stope se u jedno jezgro helijuma. (Istorijski, hemijski element helijum, kao proizvod ove reakcije, prvo je otkriven u spektru Suncevog zračenja, odakle potiče i naziv.)
 
U laboratorijama na Zemlji nuklearna fuzija se postiže  podražavnjem opisane situacije na Suncu: jezgra deuterijuma se ubrzavaju jakim magnetnim poljima do ogromnih brzina i onda se sudaraju da bi se fuzija postigla. Ovakva fuzija se još zove i vruća fuzija.  Već godinama mnoge laboratorije i instituti širom sveta eksperimentišu na ovakav način kako bi našli optimalni metod da se energija nuklearne fuzije iskoristi u komercijalne svrhe i naprave isplatljivi fuzioni reaktori (oni koji bi proizvodili više energije nego što se troši na njihovo funkcionisanje). Takvi reaktori bi za svoje gorivo koristili tešku vodu, a proizvod fuzionog sagorevanja bio bi helijum, bezopasan gas. U svakom slučaju, za postizanje nuklearne fuzije potrebne su ili ekstremno visoke temperature ili ekstremno jaka magnetna polja.
 
Godine 1989, na tradicionalnom Martovskom sastanku Američkog društva fizičara (APS March Meeting) koji okuplja hiljade fizičara iz celog sveta, Stenli Pons i Marti Flajšman najavili su da su postigli fuzionu reakciju na sobnoj temperaturi, i ta reakcija je ubrzo nazvana hladna fuzija. Ja sam na tom sastanku bio, i sećam se da je vest primljena s izvesnom nevericom i velikim uzbuđenjem. Naime, Martin Flajšman je bio jedan od vodećih elektrohemičara sveta, profesor Univerziteta Sauthempton, a Pons profesor Univerziteta u Juti, naučnik svetskog ranga. Malo je neobično bilo to što su oni svoje otkriće najavili na konferenciji za štampu: obično se naučni rezultati tog značaja objave u vodećem naučnom časopisu,  i prođu kroz proces kritike i ispitivanja svojih kolega pre nego što se sazove konferencija za štampu. Takođe, često se sačeka da se eksperiment ponovi i potvrdi u drugim laboratorijama. Sve to je izostalo.
 
Naravno, osnovno pitanje je bilo kako su Pons u Flajšman u svom eksperimentu uspeli da prevaziđu električno odbijanje jezgara deuterijuma i približe ih toliko da se ona fuzionišu. Njihovo odgovor je bio da su to postigli elektrolizom teške vode (ovo je voda koja umesto vodonika u svom molekulu ima deuterijum, tj. D2O).  Elektrolizom se iz teške vode deuterijum skuplja na jednoj elektrodi, a kiseonik na drugoj. Dodatno, elektroda na kojoj se skuplja deuterijum napravljena je od metalnog paladijuma. Ovo je bitan detalj jer je poznato da se paladijum prema deuterijumu (i vodoniku) ponaša kao sunđer: on “upija” deuterijum toliko da je njegova gustina unutar elektrode veoma velika. Pri tako velikoj gustini dolazi do sudara deuterijumovih jezgara i ona se fuzionišu. Konkretno, Pons i Flajšman su najavili da je prilikom elektrolize teške vode, koja se odvijala na oko 30 stepeni, iznenada došlo do naglog povišenja temperature vode u bazenu na oko 50 stepeni, i da se ta temperatura održavala par dana. Ovo neočekivano povišenje temperature oni su objasnili pojavom fuzije. Sveukupno gledano, ovo nije bilonemoguće, kao što je to bio slučaj sa otkrićem  Jezdimira Vasiljevića, ali je bilo zaista neočekivano.
 
Kasniji eksperimenti u drugim laboratorijama nisu uspeli da ponove ove rezultate, niti su detektovali proizvode nuklearne fuzije (gama zrake, na primer), pa je već oko mesec dana kasnije otkriće Ponsa i Flajšmana odbačeno, a hladna fuzija proglašena za pseudonauku. Zanimljivo je da su, u početku, neke institucije ponudile znatna finansijska sredstva da se istraživanja hladne fuzije nastave (svoje prvobitne i višegodišnje eksperimente ova dva naučnika su finansirala svojim ličnim sredstvima), čak je bilo i saslušanje u američkom Senatu ovim povodom. Ipak, sav ovaj entuzijazam ubrzo je pao u vodu.
 
 
 
 
 

Stenli Pons i Martin Flajšman demonstriraju svoj izum 
 
Pons i Flajšman su kasnije nastavili svoja istraživanja (dobili su neka sredstva iz Japana) u Francuskoj, ali, i posle višegodišnjeg truda, nikakvi novi rezultati se nisu pojavili, i projekat je napušten. Martin Flajšman je pre par meseci umro  od srčanih komplikacija, a Stenli Pons je postao državljanin Francuske i nikad se više nije vratio istraživanju ove vrste. Hladna fuzija, i nada da se ona ostvari, pretvorila se u dim i maglu. Mnogobrojne komisije koje su ispitale prvobitne navode ova dva naučnika utvrdile su da do fuzije nije došlo, ali da su Pons i Flajšman iskreno verovali da su došli upravo do tog otkrića.
 
Poslednjih godina se donekle obnavlja interes za hladnu fuziju, mada se ona sada zove LENR (Low Energy Nuclear Reaction), ali niko ne očekuje da će se tim putem ukrotiti vatra zvezda i staviti u ljudsku upotrebu.
 
Izvor: nsarski, Blog B92

И ти си, Ракићу, прск'о одозго, признај! :P

Мени се Python невиђено допада. Једноставан, изузетно читљив и проширив до изнемоглости. Модул за нумерику, модул за рад са великим текстуалним фајловима, модул за 3D графику, чак и за симболичку математику, биоинформатику, форензику... Постоји милијарду опција за прављење графичког интерфејса, од специфичних за дату платформу, па до оних који се напишу једном и раде свуда (при чему неки од тих мултиплатформских примају изглед окружења у коме раде, те изгледа као да су написане користећи native SDK). Чак су људи и овако нешто направили. Одлично се комбинује са осталим програмским језицима. Пробао сам са фортраном и ради екстра. Фортрански код се искомпајлира у бибилиотеку која се позове из Python кода. Врло значајно ако програм треба да одради неке паралелне нумеричке прорачуне који захтевају велику брзину (једна од мана Python-a), док је фортран ту незамењив јер је за то (и једино за то) направљен.
P.S.
Кад смо код имена, није у питању питон (змија), већ је име позајмљено од Monty Python-а.

Није. Ово је форум препродаваца бижутерије специјализованих за минђуше. Мување је само начин да уваљамо минђуше.

Није тачно да слободно тржиште не даје никакав вредности систем. Слободно тржиште почива на компетицији, а компетиција има читав низ етичких импликација.

Немаш ти појма, погледај шта каже жена.
"Sve fotografije novootkrivenih virusa u novinske agencije stižu  iz američkog Centra za kontrolu bolesti i prevenciju, sa sedištem u Vašingtonu,  i koji je pod kontrolom Pentagona."

Ксенија Атанасијевић (Београд, 5. фебруар 1894 — Београд, 28. септембар 1981) је била прва жена доцент и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године. Дипломирала је чисту филозофију са класичним језицима. Била је преводитељка класичних филозофских дела, као и ауторка студија, чланака, метафизичких и етичких расправа. Између два светска рата била је професорка на Универзитету у Београду. Објављени су њени Филозофски фрагменти. Преводила је дела Аристотела (Органон), Платона (дијалог Парменид),Спинозе (Етика), Адлера (Индивидуална психологија).
 
 
БиографијаКсенија Атанасијевић је рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Њена мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја. Када је имала 12 година, умире јој отац, и бригу о Ксенији преузима њена маћеха, просвећена наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Најбољи друг јој је песник Растко Петровић и његова сестра, париска сликарка Надежда. Ксенија студира филозофију на Београдском универзитету, професор главног предмета јој је славни Бранислав Петронијевић, кога због открића у палеонтологији и оригиналних филозофских радова високо уважавају европски научни кругови. Међутим, Петронијевић ја на Београдском универзитету страх и трепет. Ксенија се у писму пријатељици јада да су његова предавања „физиолошки неиздржива“ и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира.
„Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи“, каже млађана Ксенија. Али тај исти Петонијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но, први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобомчаршије, која никада није трпела нити подржавала изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.
 
 
ДокторатПошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем, 16. јануара 1922. године. У комисији којом председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда стога да би сам раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену малициозност и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике. Она неочекивано доказује да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањени Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: „Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!“ Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија „паметна као мушко“, но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за равноправност жена у друштвеном животу Краљевине Југославије.
 
 
ПрогонЧаршија у Београду прелази на „нову аферу“, и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељице Зоре Станковић. Ова говоркања затим замењују новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези с познатим београдским лекаром и „ожењеним човеком“ Миланом Марковићем. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим странама тадашње жуте штампе, листова „Балкан“ и „Вече“. Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на Београдском универзитету, увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа поносно прокламује: „Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци.“
Ксенија Атанасијевић неће издржати тортуру која јој се спрема на Београдском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишљаафере. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на Коларцу, поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, Живојин М. Перић, јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен „аутономије Универзитета“. Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да „ту нечега ипак има“. Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Коначно она сама 1936. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна од ове борбе је говорила: „на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више“.
 
 
Други светски ратУ Београду за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против национализма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата, нове власт је хапсе. Један од њених „колега“, Душан Недељковић, постаје декан Филозофског факултета, академик и председник Комисије за ратне злочине, па тражи смртну казну за Ксенију Атанасијевић[тражи се извор од 12. 2011.]. Ипак, изашла је из комунистичког затвора само лишена грађанских права, а све њене књиге стављене су на листу забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис није никада пронађен. На основу онога што јесте пронађено, сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.
Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али остала је у Београду, где умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. Стара породична гробница Ксеније Атанасијевић постоји само у архивском регистру. Гробно место је прекопано и продато новим власницима, а све гробне плоче су уништене. Како је приватна породична гробница уништена крајем осамдесетих, више нема никаквих њених „земних остатака“ и обележја.
 
 
http://sr.wikipedia.org/wiki/Ксенија_Атанасијевић

DA LI STOJIŠ…
Da li stojis i čekaš me da se vratim
Da li znaš to da ću doći, kao uvek
Kao pseto put svoj što zna da njuši
Ono mesto gde ga biju al’ ga vole.
Da li stojiš i čekaš me, ti večita
Sa osmehom neke snage, nekog znanja
Onog znanja što ti ne da da sustaneš
Da sustaneš i da pustiš da sam jači.
Jači jednom, makar jednom, samo kratko
Da sam i ja samo malo, nekad svoj
I odlučan, i bez grižnje, bez krivice
Da sam čovek, a ne zrenje zakasnelo
To prokleto i večito.
Zoran Radmilović

KAD ODEŠ
Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se
Kad beziš, pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole
Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.
Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.
Zoran Radmilović

За ове пуританце и судије...
PISMO OBIČNOG ČITAOCA SUDIJI
Ni ja ne volim pesnike, sudijo,
Ali pusti me da im ja to kažem - ja sam njihov narod.
Pesnici mi sude mišlju svojom i muče često
Ali ta misao pripada meni, pusti da je ja dovršim.
Pusti pesnika da sam odredim - kad ga shvatim
Ostavi meni ostatak, sudijo - pametnije je.
Povuci se u sebe, ne misli na mene o njemu - oprostiću ti
Reci sebi - strah me, ne volim, ne razumem - shvatiću!
Strah je i mene i ne razumem
Ali volim da mu ja to kažem
Zato ostavi pesnika meni i pokaj se.
Kaješ se već, znam ali sram te reći
I sebi i meni, njemu si već rekao - strogo.
Zato pusti pesnike, sudijo, svuda i odasvud
Ne petljaj se, okreni, zaboravi, požurio si.
Ja ću ga osuditi kad ga zavolim
Jer ja sam njegov narod - pesnikov.
I tvoj, sudijo - samo je on nešto večniji.
Zoran Radmilović

UVEK SAM SE PLAŠIO DA TI TEPAM
Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše.
Zoran Radmilović

Jovan Ćirilov: Zoran – znani i neznani
Rodio se u Zaječaru, početkom tridesetih godina. Odrastao je u porodici predratnog sudije, posleratnog advokata, francuskog đaka, s obaveznim obeležjem tog soja – beretkom, koji je u detinjstvu prošao Albanijom, a koga su u školi zvali švabom, jer je upola to i bio, naime , Zoranov deda po ocu jedan je od onih Nemaca koji su po Srbiji gradili železnice, pa ostali oženjeni nekom lepom srbijankom s balkana. Tako je i deda Rihard Lang pronašao Zoranovu baba Stevku negde krajem devetnaestog veka i postao Radmilo, da prezime izvedeno iz tog imena ponese tek druga generacija Radmilovića. U zaječarskoj gimnaziji zoran je bio dobar đak, naročito za srpski i istoriju, i bio bi još bolji da nije matematike, iz koje je, kao i Ajnštajn, polagao popravni da bi okončao maturu. Na izričit očev zahtev studirao je prava, ali ih napušta, da bi se polako preorjentisao na glumu, preko beogradskog društva „Lola Ribar“. Kao amater radi sa rediteljima Milenkom Maričićem, Milanom Puzićem i Verom Bjelogrlić. Vera ga sa sebi svojstvenom upornošću, nagovara da se upiše na akademiju. Nekako u isto vreme Zoranovo učešće u satiričnom programu „Komarac“ donese mu popularnost među mlađom publikom i on na osnovu te reputacije bude primljen, sada već kao student Akademije, u Beogradsko dramsko pozorište.
Pre svega Zoran radmilović živi u svesti publike kao Kralj Ibi. Poput svih velikih glumaca u svetu i nas, oni imaju ulogu koja između stotinak uloga, postaje sinonim svih njihovih vrednosti. . ta uloga na neki način počinje da teroriše svoga stvaraoca, da ga muči i smeta njegovom još živom stvaralaštvu. Takav terorista je za Zorana njegov Kralj Ibi. Možda još i veći. Kralja Ibija Zoran Radmilović je stvorio sa jednim izuzetnon duhovitim umetnikom našeg podneblja, rediteljom Ljubomirom draškićem. Taj Ibi, koga je zamislila mašta jednog bezobraznog tinejdžera s kraja 19. veka, igran je u istoriji pozorišta na razne načine. Najčešće je taj Ibi bio surovi kralj, koji personifikuje svo zlo ovog sveta. Igrali su ga glumci bez milosti i pravdanja. Nije nimalo slučajno da su surovog ugandskog diktatora idi Amina zvali afričkim ibijem. Međutim na našim prostorima taj Ibi je morao ispasti drugačiji. U našoj dramskoj literaturi nema te satirične komedije koja ne nalazi razumevanja za predmet svog podsmeha: u književnosti Sarki, Fema, Kir janja, Agatona i Živki ministarki ne gaji se kult grotesknih figura koje smeh samo šiba a da im istovremeno ne prašta. U maloj palanačkoj sredini naše prošlosti sve što je bilo predmet humora bilo je nadohvat ruke, tako slično po mentalitetu, navikama i životu. U velikoj dečjoj igri rata, Ibi je naj nevaljaliji deran, uz to moćan, sebičan, bezobrazan. Ali taj mangup je i naj duhovitiji i najsvirepiji i najbrži i najjači, kao neka figura iz prisnog crtanog filma ili stripa, s promenjljivom srećom u svakoj novoj epizodi. S takvim Ibijem, pametnim i bezobraznim, Zoran Radmilović osvaja nove prostore slobode izražavanja, ne političke već etičke, pomerajući granice pristojnog u svakodnevnom životu. I Zoran u višegodišnjoj istoriji igranja Ibija od 27. aprila 1964. godine u svakom trenutku oseća koliko se može ići u plasiranju nove psovke još neizrečene do tada na sceni, kakva će skarednost proći toga dana, kakav prostački gest će se dopasti makar mladima u dvorani. Postepeno je predstava kralj Ibi postala prostor beskrajnih improvizacija, tako da je u rukama Zorana Radmilovića bivala i po pola sata duža nego što je bila na premijeri. Sa osećanjem za istinsku duhovitost, smeštenu u stil Ibija, Zoran Radmilović je više od jedne decenije razgaljivao svoju publiku koja je redovno dolazila na novu nikad istovetnu predstavu. Ibi je postao fenomen koji ima nešto od slobode kabarea, a da to nikad nije bio, jer je bio izvan neposredne politike dana.
U trenutku kada se oprostio od Ibija Zoran radmilović od radovana III pravi polje svojih slobodnih varijacija na temu. Potpuno u liku, Radmilović je sposoban da na bilo koju temu dana ili vremena raspravlja na intelektualnom nivou ovog provincijalca koji se samouvereno nastanio u gradu, sa svim frazama publicističke terminologije. Centralna tačka svih improvizacija je scena kada Radovan gleda svoju omiljenu seriju o Džordžu, kada oduševljenje Radovana za svog junaka postaje jedna svojevrsna i neponovljiva studija našeg primitivnog mentaliteta. To mesto u predstavi je trenutak u kojem su se bivši „Ibijevci“ pretvorili u „Radovane“. Zoran Radmilović je u toj ulozi brz, vispren i različit. On ponovo oduševljava ne samo publiku nego i sve one koji po dužnosti prate i paze ili koji su u predstavvi pa čak i sam Dušan Kovačević je digao ruke od svoga teksta kada je reč o Zoranu. Neka sve ide dođavola ovo samo Zoran može, ume i sme! Zoran Radmilović Kao Ibi i kao Radovan.
Ali postoji još jedan glumac Zoran Radmilović, neobično precizan, jasan, intelektualan. To je Zoran u ulogama koje ni po mišljenju reditelja, ni po njegovom ličnom mišljenju ne dozvoljavaju improvizaciju. I Zoran Radmilović te uloge igra na nivou svoje reputacije – Derviš Meše Selimovića, Trigorin I Gajev Čehova, Profesor Filip Filipović Bulgakova, Miloš Obrenović Zorice Jevremović – uloge su u koje Radmilović ulaže svu svestranu prirodu svoga dara, mada su bliže onome kakvim ga doživljavanmo u svakodnevnom životu. U ovim ulogama ima njegove privatne rezervisane mudrosti, poezije i melanholije njegovog pogleda na svet, čak i njegove prirodne netrpeljivosti pred sitnim taštinama svakodnevice. Naravno Radmilović nije surov kao Miloš, nije u životnim dilemama jednog Derviša, daleko je mlađi od jednog matorog romantika kakav je Gajev, nije nepoštedni fanatik nauke kao Filip Filipović, ali sve su teličnosti bliže njegovom vidljivom senzibilitetu nego Ibi i Radovan, te uloge sa kojim Radmilović izlazi iz sopstvene kože, kao da nikada neće u njih da se vrati.
Naravno, sve je to moj pogled na znanog i neznanog Zorana Radmilovića, čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili krupnicom: dobro napisanom rečiju tužnim povodom, nekom neobičnom željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom kad je oko njega veselo.
Ne, zaista ne znam Zorana Radmilovića.