Млађо

Причешћујем се на свакој литургији јер за то имам благослов свог свештеника, исповедника и свог епископа. У Студеници се сваки дан служи литургија, па се ја приликом својих посета без изузетка причешћујем сваки дан. Из искуства могу рећи да сам захваљујући томе успео себе да дисциплинујем и многе своје слабости да исправим и греховне склоности да победим. И сам нам је Спаситељ рекао: "Без мене не можете ништа чинити". То сам заиста осетио...

"Пута који води у живот, наставник, првопредстојатељ и учитељ био си... светитељу Саво отачаство твоје просветио јеси породивши га Духом Светим..."
            Нека је свима радостан и Богом благословен празник светог Саве, њега који нас је заљуљао у колевци православља!
          Светитељу оче Саво моли Бога за нас!

Само ћу да те подсетим брате Константине да сам ја студент богословског факултета, а и манастирски ђак. (не гордим се, нити сматрам да сам привилегован због тога) Веома ми је познат смисао поста, јер је то мој живот и тиме се непрекидно бавим. Ако је љубљење задовољство и ако је забрањено у посту онда је по тој логици љубљење забрањено и ван поста, јер ми смо хришћани и кад се пости и кад се мрси. То ми некако имплицира следећу логику: Кад је пост не смем да псујем, да идем у биоскоп, позориште, да вређам,... а кад није пост - удри!
        Али добро си рекао, да послушамо оне паметније.
        И још нешто. Тему сам покренуо због оних који су у дилеми или их занима како Црква учи о томе. Ако ти сматраш да је она непотребна или ако је теби све ово јасно, онда немој бити искључив. Ја сам уверен да она неће остати незапажена. Опрости ако сам те нечим повредио или погрешно разумео. Евентуална оштрина мојих речи надам се да не утиче на љубав 0202_238

Само ћу да те подсетим брате Константине да сам ја студент богословског факултета, а и манастирски ђак. (не гордим се, нити сматрам да сам привилегован због тога) Веома ми је познат смисао поста, јер је то мој живот и тиме се непрекидно бавим. Ако је љубљење задовољство и ако је забрањено у посту онда је по тој логици љубљење забрањено и ван поста, јер ми смо хришћани и кад се пости и кад се мрси. То ми некако имплицира следећу логику: Кад је пост не смем да псујем, да идем у биоскоп, позориште, да вређам,... а кад није пост - удри!
        Али добро си рекао, да послушамо оне паметније.
        И још нешто. Тему сам покренуо због оних који су у дилеми или их занима како Црква учи о томе. Ако ти сматраш да је она непотребна или ако је теби све ово јасно, онда немој бити искључив. Ја сам уверен да она неће остати незапажена. Опрости ако сам те нечим повредио или погрешно разумео. Евентуална оштрина мојих речи надам се да не утиче на љубав 0202_238

Бићу искрен и рећи ћу да сам изненађен у најпозитивнијем смислу! Познајући лично свог професора и ректора и имајући у виду његову даровитост и његов положај и репутацију у црквеним круговима, мислим да је ово пример огромног смирења, пример за многе, како за лаике, а посебно за свештенике и епископе.
          Јавно је говорио - јавно се каје. Без обзира на схоластичке темеље на основу којих беседи, не бих га никако могао повезати са онима који не познају црквену дисциплину и којима је стран добар поредак у Цркви, па стога сматрам да је ово сасвим искрено покајање и да ништа друго не би требало извлачити између редова.
         Прошло је неко време од када смо од њега учили седећи у клупама или стојећи за певницом, а професор је овим часом одржао најпродорнију и најважнију лекцију у овој непрегледној животној учионици за све оне који имају уши и очи да чују и да виде. Неизмерно сам му благодаран на небројеним практичним стварима којима ме је научио. Те ствари се не могу избрисати.
         Е ово "треба ценити, ово треба поштовати, пред овим се треба поклонити", и у љубави поучити се!

Љубав познаје и уздржање и неуздржање, а блуд познаје само себичну потребу за привременим задовољењем страсти...
          Парафразирам своју мисао из Мојих размишљања 6.

Старешина цркве је одлучио да направи правилан ред и поредак у повереној му заједници. И у томе успео! Учинио је то на начин који је уродио плодом. А то што је то некоме мимо те конкретне заједнице скандалозно мислим да је ствар површног односа и како Јанко рече уопштавања и одступања од контекста.
          Горе неко помену, а имам у личном искуству... Кад год сам нешто мојим парохијанима рекао благо и аргументовано, наводно су ме разумели и нису ме послушали, а кад пооштрим реч, негодују, али послушају. Има наравно изузетака.
          

Наравно да је неумесно поредити, али ако неко има идеју да у профаном објекту продаје "верске" или још фрапантније "црквене" свеће, онда би по истој логици било обрнуто. Мада знам да постоје продавнице које поред тих парафинских продају и праве црквене свеће, јер имају неки договор са локалним црквама. 
      И да ли се неко питао на основу ког новца цркве плаћају струју коју нам обрачунавају по тарифи као да смо фирма? Од ког новца цркве набављају и обнављају инвентар за богослужбене и друге потребе? Ако се неко зове верником и сматра да припада цркви онда треба да има и известан део одговорности и према том материјалном сегменту. Као што се и сваки члан домаћинства у својој мери стара да домаћинство материјално функционише, тако је црква пружила овај начин да њени верници (=чланови) учествују у њеном овоземаљском сегменту битисања.

И треће: Прокишњава ми црква у селу, не знам чиме адекватно да је загрејем, недостају ми свећњаци, нафорници, жртвеник на коме треба да проскомидишем, полијелеј, комплет минеја,.... А народ слободно нека финансира неке тамо који од ко зна чега праве те свеће...

Друго: постојао је реалан проблем, а то је да су људи у црквене горионике доносили све и свашта и палили. Мислим да треба разликовати парафин (који је отпад), од чистог воска. Реакција оца Милића, старешине цркве, се више односила на то. 
         А иначе, ја ћу у цркви у којој служим од следећег месеца лепо да унесем рафове за пиво, дуван, новине... Светлост свеће треба да нас подсећа на светост живота који нам једино може подарити Црква. Какве продавнице, пијаце, итд.

Друго: постојао је реалан проблем, а то је да су људи у црквене горионике доносили све и свашта и палили. Мислим да треба разликовати парафин (који је отпад), од чистог воска. Реакција оца Милића, старешине цркве, се више односила на то. 
         А иначе, ја ћу у цркви у којој служим од следећег месеца лепо да унесем рафове за пиво, дуван, новине... Светлост свеће треба да нас подсећа на светост живота који нам једино може подарити Црква. Какве продавнице, пијаце, итд.

И треће: Прокишњава ми црква у селу, не знам чиме адекватно да је загрејем, недостају ми свећњаци, нафорници, жртвеник на коме треба да проскомидишем, полијелеј, комплет минеја,.... А народ слободно нека финансира неке тамо који од ко зна чега праве те свеће...

А по питању новца... Ако је неко одредио да за неку суму новца купи свећу у продавници, зашто му је проблем да за исту суму купи свећу у цркви? Осим тога свећа је известан принос. Признаћемо да је ипак восак чистији од тих парафинских смеса. Према томе и ми када неком приносимо неки дар, трудимо се не само да то буде чистог срца, већ и сам тај принос да буде чист. Ипак, свећу приносимо самом Богу као нашу жртву примерену нашем слободном хтењу и финансијским могућностима. Ружно је да Му приносимо отпад. Из тог разлога је бесмислено да говоримо како је то свеједно где ћемо купити свећу и каквог ће она бити квалитета.
                И нигде на овом обавештењу не прочитах да је мера вере повезана са мером финансијских могућности. "кадар сам да издвојим" - тако пише... Кадар сам да толику жртву принесем.
            

Старешина цркве је одлучио да направи правилан ред и поредак у повереној му заједници. И у томе успео! Учинио је то на начин који је уродио плодом. А то што је то некоме мимо те конкретне заједнице скандалозно мислим да је ствар површног односа и како Јанко рече уопштавања и одступања од контекста.
          Горе неко помену, а имам у личном искуству... Кад год сам нешто мојим парохијанима рекао благо и аргументовано, наводно су ме разумели и нису ме послушали, а кад пооштрим реч, негодују, али послушају. Има наравно изузетака.
          

У нашој цркви се продају искључиво воштане (кхм, кхм, кхм) свеће набављене у епархији. Дакле, свака друга се види из авиона као другачија. Рекох пре због којих случајева је дошло до овога.

П.С.
@Драган_Петровић : ево погледај - "манипулација" "брука"... Осуда до осуде.

Но свеједно, то више говори о писцу него о делу...

Веровала или не највећи приход који има наша црква ЈЕСТЕ од продаје свећа.
Иначе, НИКАД их не можете купити код нас за време Литургије.
На вратима пише да сваки верник треба да присуствује богослужењу, па је и црквењак у цркви а не у продавници. Дакле, нису нам паре на првом месту већ служење Богу.
Наравно, НИКАД се не освештавају колачи нити се ИКАД исповеда за време Литургије, коју служимо УВЕК ако има и један свечар који слави ЧАК и кад није "црвено слово"

Хајде појасни шта си хтео рећи, стварно не разумем, какав монопол.
У међувремену, мени није јасно да ми неко никад не долази у кућу и не поздравља ме, не помаже ми али инсистира да сме да ми без питања улази у двориште и пече своје месо на мом роштиљу...

Понекад се мора оштро, јер не помаже стално опомињање. Прије 30 година људи су сматрали за нормално да се праве свадбе за вријеме поста, да не не гледа на храну за даће него да увијек буде мрсно, али је постепено заведен ред. Сјећан се прије 30 година дошао акт од Сабора да се не носе вијенци од пластике и трња на сахранама. То је обнародовано и на првом опелу кад је требала да крене пратња, питају неки тобож невјешти : Оче Стево гдје ћемо са вијенцима ? Он извади упаљач из џепа и каже им : Запалите их, или ја или вијенци. Тад је било тешких ријечи, али се после поштовала одлука и није прављено питање.
Што се календарића тиче, у сваком дому приликом свећења славске водице, поклоним по један, па не видим неко одушевљење поводом тога. Најјефтиније свијеће код нас су 2 динара и има једна прича. Питали једног не много побожног што иде стално у цркву, а он каже своју рачуницу : Купим две свеће за 5 динара, 5 ставим на тас и после у црквеној сали попијем кафу и две ракије, за шта бих требао у кафани дати 150 динара. А буде некад и колача.

Знаш како, прелистај уназад па види ко је какве коментаре написао. Проблем је што ви уопштавате тему тј написано. То што пише је конкретно у одређеној заједници, за конкретне људе који ту гравитирају. Ви је чупате из органске средине, дајете јој општу конотацију као да је за цео свемир и тако је коментаришете. То исто су радили о. Јоилу, о. Рафаилу итд. Они говоре унутар своје заједнице а незнавени шире целом свету преко нета. Потпуно неприродно. Дакле порука за оне који ту долазе а не за цео свет.



Разумеш у чему је проблем? Као код Писма, треба знати не само текст, већ и време, место настанка, контекст реченог, историјски, социјални, теолошки аспект...

Хвала Богу, толико година после постављања натписа пале се само воштане црквене свеће, заједница је узрасла, имамо 3 свештеника и ђакона. И немамо остављане кончиће, смотуљке, којекакве гатарије... Избегавају нас у широком луку. А ови што су једном долазили са парафинкама па су се бунили (знам их неколико) после су причали и да држимо католичке беле, већином су и дан данас само називни не-литургијски хришћани (намерно избегавам реч православци), има и артемијеваца... И тако...

Овај натпис је од пре 7-8 година.
Многи су се опаметили.
Имамо здраву заједницу и немамо проблема са натписом.
Имају проблем и то са собом само они који дођу са таквим свећама само о задушницама или их пошаљу гатари. Али они и не знају да њихове молитве чује Бог на сваком месту. А пале све и свашта. И многи се уопште не моле кад пале те свеће...

Моја црква. Светог Марка. Мала црквица. Не у БГ.
Очекујем једно "опростите".
Ако није јасно питајте.
Колико видим, сви спремни за осуду.
Питајте мене, није проблем за објаснити.

И треће: Прокишњава ми црква у селу, не знам чиме адекватно да је загрејем, недостају ми свећњаци, нафорници, жртвеник на коме треба да проскомидишем, полијелеј, комплет минеја,.... А народ слободно нека финансира неке тамо који од ко зна чега праве те свеће...

Е то последње што сте изнели, бар када је реч о оцу Милићу и његовој литургијској заједници не стоји. Због тога ми је све време интересантно како се ово обавештење коментарише мимо контекста средине где је настало. А будући да ми је та конкретна заједница у великој мери позната, одговорно тврдим да се не може у потпуности применити у општем смислу.

Наравно да је неумесно поредити, али ако неко има идеју да у профаном објекту продаје "верске" или још фрапантније "црквене" свеће, онда би по истој логици било обрнуто. Мада знам да постоје продавнице које поред тих парафинских продају и праве црквене свеће, јер имају неки договор са локалним црквама. 
      И да ли се неко питао на основу ког новца цркве плаћају струју коју нам обрачунавају по тарифи као да смо фирма? Од ког новца цркве набављају и обнављају инвентар за богослужбене и друге потребе? Ако се неко зове верником и сматра да припада цркви онда треба да има и известан део одговорности и према том материјалном сегменту. Као што се и сваки члан домаћинства у својој мери стара да домаћинство материјално функционише, тако је црква пружила овај начин да њени верници (=чланови) учествују у њеном овоземаљском сегменту битисања.