Pieta

Не желим да будем злурада,али морам да питам - Да ли је са вама комуницирао на српском или хрватском језику? Немам ништа против хрватског језика, али имам против људи који у Србији причају екавицом а у Хрватској ијекавицом. За оне који не знају, недавно је гостовао на неколико хрватских телевизија и причао је на новокомпоновном хрватском језику. Напомињем да је Богдан Диклић рођен у Вуквару и нормално је да зна хрватски језик, али не видим разлога да после толико година проведених у Србији и Београду, има потребе да се додворава комшијама на тај начин, јер ако се није доказао и показао као глумац, нагласак му сигурно неће помоћи у задобијању популарности....или грешим.... Заједно смо биле на концерту у мом граду поводом акције ''Подигнимо ступове''. Изузетно блага и фина девојка. Од свих учесника на мене је оставила најјачи утисак својом смиреношћу и питомошћу.

Наравно, и Мокрањац је ..Мокрањац 0102_laugh Само се присећам да када сам први пут Достојно јест К. Станковића плакала као киша. Прво сам ''открила'' Мокрањца, а потом Корнелија, и некако ми је прирастао за срце, бескрајно лаички пишем ово без икакаве музичке анализе 0102_laugh

А покушај да будеш толерантан-толерантна, не знам шта си, па окрени главу на другу страну. Тебе нико не дира, па немој ни ти њих. Свако има право да искаже своју веру или неверу....

@obi wan Нисам се осетила прозваном ни у твојим, ни у Максовим етикетирањина и жешћим речима, само сам приметила да си са прилично страсти ушао у ову причу. А сигурна сам да никоме овде не би пријало да га називаш партизаном, скојевцем, искрено, мени би ово била увреда, али нема везе, нема потребе да продубљујемо ову опаску. Почела сам за певницом, јер у то време, раних деведесетих, у мом граду није ни постојао хор. Последњи хор је престао са радом 1939 године и звао се ''Слога''. Народско појање сам научила од неколико дивних људи, који су били годишњаци моје баке и деде. Били су одушевљени када смо им пришле и почеле да певамо са њима, ја и још две девојке. Пошто живим у релативно великом граду, Епископ је наложио свештеницима да покушају да направе хор, срамота је за тако велики град, највећи у епархији да нема хор. Свештеници су окупили нас неколико, младих, верујућих људи, неки су били музички образовани, неки не, и тако се после 55 година поново чуло хорско певање у градској Цркви. То је био најлепши период мог живота, оно што смо ми као група доживели у Заједници, пожелела бих сваком. Нажалост, сви смо тада били млади, након пар година, свако од нас је кренуо неким својим путем и хор је престао са радом. Онда је направљен нов хор, о коме сам већ писала, али поред силне моје жеље нисам могла да се задржим у њему јер је у том хору било свега сем духовности, или бар жеље да се укапира чему Литургија служи. Битније је било да им Црква плати летовање, не би ли се, боље упознали (???) или их води на екскурзије... Већ написах, да сада певам у једној малој, мојој, парохијанској Цркви и певамо византијско појање за певницом, или боље рећи, се барем трудимо :0104cheesy: Тако да сам прошла исте фазе као ти, и потпуно исто мислила, али временом се мој сензибилитет и моја потреба мало променила. Схватила сам да се не могу предати молитви на најбољи начин на који ја, тако мала и ништавна умем и могу, ако сам окупирана нотама и ако слепо пазим на интонацију. Али није то разлог због ког ''гласам'' за певницу (али само на Литургијама), већ зато што мислим да окупљен народ не може у потпуности да пева одговоре, а лепо пише у ''Одговарањима'' да пева народ, а не хор. Баш зато што си у тој тематици, сигурно си свестан колико је труда и пожртвовања потребно уложити да се науче све те ноте, да се усагласе гласови, научи динамика, да то звучи како треба, јер није ни поента да се покупи 20-так људи а да њихово певање звучи као бука. Знам да хор даје посебну димензију догађају званом Литургија и то нико не спори, али ипак певница нас је одржала... И зато ми је сад срце пуно када у мојој малој Црквици, сви певају од Прве славе, па до самог краја. Јер оно што ми певамо је једноставно, певљиво, лако се памти. Наравно да треба хор да пева, али као што рекох, не увек, можда о великим празницима, када долази Епископ.... @Qbin Нема разлога да ти не верујем киада говориш за те новце и певницу, али ја таква искуства немам. Имам ово друго... Некако ми је жао што је примат добио Мокрањац у односу на К. Станковића, јер га и ја сматрам генијем. Уосталом, он је Литургију написао пре Мокрањца и заиста је божанствена

@obi wan Нема потребе да се толико жестиш, да вређаш и етикетираш људе само зато што не мисле као ти. Пре десет година, вероватно бих мислила као и ти, јер сам драж и јачину Литургије управо доживњавала певајући на истој, као члан хора, срећна што Господу у славу могу пустити глас, показати емоцију певајући и Мокрањца и Станковића и Чајковског (Свјати Боже, које је по мени непревазиђено, као и Тебе појем) и кога све не, и уживати у складном и интонативно тачном певању, у хору људи који имају исту жељу, исти циљ- да увеличамо нешто што се зове Св. Литургија. Певали смо на балкону, далеко од олтара и народа и то ми је чак давало посебну димензију мистичности...тако је све то изгледало. Народ нам је прилазио после Литургије, често и уплаканих очију, потрешени, задивњени - дивни осећаји, којима је тешко одолети и не прогордити се. Нисам размишњала о томе, да ли и они певају са нама, могу ли да нас прате, посебно што смо ми често мењали репертоар, жељни духовне музике и нових нота, стално смо учили нове препеве... Никад нисам размишљала о томе, како народ може у себи да изговори ''Оче наш'' док ми певамо Јосифа Маринковића. Сада схватам да смо им сваке недеље приређивали концерте.... Следећи хор ме је отрезнио. Направљен је од заљубљеника у музику али не и верника, деце из средње музичке школе, којима је певање у било ком хору доносило оцену више, чак и некрштених људи. Диригент је добијао и добија и дан данас 100 евра месечно од Цркве за ову активност, те њој то дође као тезга, боње то него да одради једну свадбу месечно, мада не може ни то јер и нема неки глас, ипак је она теоретичар музике. Сијасет пикантерија бих могла написати али нема потребе. Искрено, срамота ме је било са ким певам.... Обожавам хорове, не пропуштам ни један концерт духовне музике у мом граду, имам гигабајте и гигабајте те музике на компу, слушам стално када сам код куће,дивим се предивним гласовима, савршеним композицијама. Али сам сигурна да код сваког, ко зна и ко не зна да пева, одговарање на Литургији и певање тропара и свега оног што се пева у једној једноставнијој форми, у сваком буди емоцију више, и то народу не можемо одузети. Лепо је с времена на време чути прави хор на Литургији, али не мора баш сваке недеље - ето решења - мало једни а мало и други

Певала сам и у хору где је диригент била верујућа и духовно поткована особа, али и у хору који је био само ''звоно које звечи''. Мени је, лично, било прелепо да певам, у хору верујућих људи, заиса смо били као једна душа, једно тело, складни и позитивни, мислили смо исто... Тако смо и звучали... Уживала сам. Литургије су били прелепи празници у славу Господа. У другом хору сам се јако лоше осећала, јер од буке, жамора и опуштенције нисам могла да пратим Литургију и учествујем у њој. Хор је певао са балкона, далеко од очију свештенства и народа па је било занимљиво ''сабирање'' чланова и диригента раштканих по том истом балкону након читања Апостола или Јеванђела, јер су то били погодни тренуци за предах и забаву.... Ни сама не знам како сам издржала годину дана, осећала сам се као да скрнавим Божје име. Певало се све, па и Симбол вере и то руски напев, који је заиста прелеп, концерни, али непотребан на Литургији... Скоро сваке недеље певала се друга Херувика, гордили се шта све знамо да певамо... И заиста, народ је био неми посматрач. Потпуно погрешно. Сада певам за певницом у једној малој, мојој парохијанској Црквици, нас неколико, учимо византијско појање, и певамо га, онако из срца и душе. Народ пева заједно са нама, јер долазе увек исти њуди, па су и они научили, понекад певамо и Мокрањца. Певамо опуштено, без икакве тензије да нам интонација није бас најбоља, сви имамо већ више од деценије искуства, па смо самим тим прилично и уиграни, без икаквих проба и спремања. И ово ми се сада много више свиђа, јер се осећа Заједница свих нас... Значи, из личног искуства, гласам за певницу algabacaju

Ако је ово тачна информација, онда је сасвим јасно да је одлазак монаха унапред планиран и добро организован. Јер, мислим да није баш тако лако наћи место које има и Цркву и конак а да не припада СПЦ!!! Прочитавши све оно, постала сам још више љута на све њих и питам их само једно - Да ли су куповимон те Цркве од новца СПЦ и верујућег народа, купили и Божији благослов и Благодат Св. Духа??? Зашто за људе са Косова, па и монахе, све има своју цену и све може да се купи или прода??? (Извињавам се, јер не желим да у ову причу увучем политичку ноту, али паралела ми је тако јасна и позната...)

Радујем се предавању, јер је ово једна од тема која ме занима, баш као и синоћна, из више личних разлога. Андреј је био одличан синоћ, предавање динамично, модерно, никако сувопарно... Али, ја га нисам чула до краја, заспала сам..... isus-sinai :cheesy2: Верујем да многима није касно предавање у 22 и 30, некада ни мени није било касно, али синоћ, савладао ме је умор. Речено је да ће након СП у фудбалу, предавања почињати раније. isus-sinai Да ли ће и где бити окачено синоћно предавање о сектама???

Evо искуство моје рођаке: Она је верник, дивна, блага особа, изузетна. Њен вереник (већ 3 године) је тотални атеиста који поштује њена осећања и њен избор, али само то. Како он каже - поштује (ја, лично, се јежим ове флоскуле). Нема намеру да се крсти, нити би дозволио свом детету да се крсти док оно довољно не одрасте и не одлучи само. Њу то јако боли. У почетку, љубав (или можда заслепљеност, рекла бих) јечинила своје и она се није много противила оваквом његовом ставу, међутим сада јој то све више смета. Посебно јер је пре пар месеци имала јако тешку породичну ситуацију која се Богу хвала завршила на најбољи начин, и она је у тим тренуцима јако осетила Божију наклоност и помоћ и само је још више учврстило у вери. Са јако пуно страсти ми је причала о тим догађајима, препознала сам њену љубав и захвалност Господу, доживела је тоталну катарзу. Сада, питање његове невере је још више погађа, схвата да љубав није једино што је потребно да би са њим била срећна. Има потребу да заиста живи живот у заједници са Христом, али не само она, већ цела њена породица. Жели да буде благословена и она и њена деца, као и њен муж, али са његовим садашњим ставом у заједници са њим то није могуће. Плашим се, да наслутим расплет догађаја, јер је он добар, пристојан, вредан, поштен човек, али на жалост, далеко од Господа. И она сама не зна шта да ради.... Верује у Божију промисао и зна да ће јој Он дати једини, прави одговор. Други случај: Мој пријатељ је рођен у мешовитом браку -отац Србин, мајка Хрватица, обоје су верници. Он је крштен као православац, његова сестра као римокатолкиња. Увек су славили оба Божића, оба Ускрса, очеву славу и подједнако поштују обе вере. међутим, мислим да је проблем у томе што он не може у потпуности да схвати да је Православље права вера, те да утиче на мајку, сестру да крену правим путем, када већ јесу верници. Не ради то, јер потпуно поштује обе вере и ја га разумем.

Јесам, Богу хвала!!! Надам се да ми неће бити на осуду...

Занима ме, пошто је Суд донео одлуку, какву је донео, да ли ће се покренути судски процес и пред редовним судом? Наиме, не би били рашчињени ако није утврђено да су криви, значи да су ПРОНЕВЕРИЛИ неки новац. Ако је већ тако, да ли ће се и њима судити као и било ком другом ко је учинио проневеру? Занима ме још нешто, шта о њима кажу, и како се односе према овим делима монаси који су напустили Црну Реку. Како сам приметила, нападају Синод СПЦ, и оптужују епископе за све и свашта а на волшебан начин прескачу, заобилазе ову тему. Како се мени чини, мислим да је баш овај догађај био ''окидач'' будућих дешавања. Зашто неко не пита сав тај верни и побуњени народ око +Артемија шта мисле о овоме? Или сви они сматрају да је и то намештаљка... Мислим да већ знам какав бих одговор добила од свих њих... Тужно и претужно!!!

Чистота срца и ума води ка духовним висинама, нема то везе са временом или прочитаном литературом. Ако се прочитано не настани у срцу, џабе се читако. Самокритичност, искреност према себи и својим поступцима, речима, мислима више вреди од ма колико Литургија ако смо у њима само физички. Па ипак, колико год били исправни, чисти и ревносни, ништа смо беж Божије Милости. Али и то не треба да нам буде алиби за лоше мисли и дела. Најружније је и помислити а тек рећи неком ''дуже сам у Цркви од тебе'' - то никакве везе нема са Христом, у таквом срцу нема љубави. Бити виђен у Цркви без учешћа у Литургији, гордити се и ценити себе више јер недељно јутро поводи ту, неће загарантовати пролаз у Царство Небеско. Духовна чедност и невиност су, по мени, почетак и добар темељ духовности, надоградња се стиче временом.

Лествица сам први пут почела да читам пре...20 година, пробала, много разочарала у себе и оставила. Наравно да нисам била спремна за њу. Касније, са сазревањем, поново се јавила потреба да пробам да је прочитам. И увек ми је у видокругу. И сад ми је тешко када је читам, јер схватам колико је моја вера мала, колико је моја духовност површна а са друге стране ме радује што су неки у себи пронашли све оно што ја нисам, радујем се због њих. Пала сам на првој поуци, а где је још 29.... Али она ме нагони, усмерава, ка Господу... Ма Лествица је заиста ''закон''

Ово је тако лепо, тако јако речено... за :cheesy2: и confused

Заиста ме је уздрмала ова прича. Син прошле године преживео инфаркт, није способан да ради, социјалне службе признале да се ''нешто одужило'' решавање њиховог случаја... Службеница обећала да ће им све бити ретроактивно исплаћено, силно се заузела да објасни како ова служба функционише... Тек онда, је, од новинара, сазнала да је бака умрла. На трен је била затечена, али након пар тренутака, без иједног израза, нити речи жаљења наставила је своју причу о правима и обавезама корисника и службе. Како је сурово људско срце.... О житељима да и не говорим. Пребогато село, пуно приватника и предузетника + гастарбајтери... Зар нико није видео ову старицу и њеног сина, зар та кућа не одудара толико од осталих вила, зар ником није пало на памет да се запита од чега они живе??? Па чак, када су и сазнали да је бака умрла, зар се нико није сетио да пружи помоћ макар око сахране? Или их је можда, тек тад стигао стид и срам јер нису помогли док је била жива? Ја лично не верујем у то, јер љуски је надати се туђој људскости. Јуче сам баш једну тако стару и гладну баку видела поред пекаре у мојој улици. Бака је стајала, поносно, није седела, нити лежала по улици, већ ослоњена на штап, није држала испружену руку, већ ме је више шапатом питала да ли имам 15 динара. При том је била чиста, не лепо, али уредно обучена, види се да није одувек просила. Лице старо, изборано, али лепо, јако лепа бака. Прошла сам поред ње и у први мах нисам ни укапирала шта ми је рекла, тек када сам закорачила у пекару, њене речи су ми дошле до свести. Вратила сам се и упитала је шта ми је рекла... Немате појма како ме је погодила њена реченица. Извадила сам неки новац, дала јој, а било ме је срамота да јој дам, јер је изгледала тако достојанствено... Тек када сам дошла кући и још увек под утиском, замерих себи што је нисам довела кући и понудила јој ручак.... Можда је и ова преминула старица била баш таква....

Biznismen ukrašava zid crkve u Kotražu, nedaleko od Guče Oslikao porodicu na fresci! Četvrtak - 10.06.2010 U selu Kotraža, nedaleko od Guče, za Milenka Kostića, vlasnika firme „Auto-Čačak“, imaju samo reči hvale. Kažu, uspeo je u životu, ali rodni kraj nije zaboravio. Pomaže sve i svakoga - bolesne, siromašne, pravi puteve... Selu je poklonio i crkvu koje odavno nije ovde bilo. Ipak, mišljenja su se podelila oko jedne freske u crkvi, jer su se na njoj našli Kole, njegova supruga Verica i deca! Naime, Kostić je ktitor crkve u selu Kotraža u koju je uloženo oko 170.000 evra. Na ovoj nesvakidašnjoj fresci koju su meštani prozvali „Čudo svetog Nikole na moru“, porodica Kostić se nalazi u barci. Freska je osim u selu izazvala veliku pažnju u čitavoj Srbiji, jer gotovo nema internet foruma na kojem se nije pojavila njena fotografija. Komentari su, naravno, različiti. Dok ga neki podržavaju, drugi se prosto pitaju: „Kuda plovi ovaj brod?“ - Ako, brate, i treba da se u crkvu uslika. Veliki su dobrotvori - kaže jedan deo meštana Kotraža, dok drugi ne mogu da veruju da je jedna takva freska osveštana. Ali, ipak jeste! - Neverovatno je šta sve čoveku padne na pamet i dokle ljudi idu. On je naslikan u barci sa porodicom, a njih kao spasava Sveti Nikola - objašnjavaju meštani, koji se ne slažu sa činjenicom da je Kostiću mesto na zidu crkve. Ipak, po kanonima pravoslavne crkve, ovakva jedna freska se može osveštati, jer Kostić, kažu upućeni, kao veliki ktitor ima pravo na to. Kostić je do sada odlikovan ordenom svetog Save drugog reda, a Šaban Šaulić mu je posvetio i pesmu „Kole pije vino i rakiju...“. Pre nego što je postao veliki biznismen i glavni uvoznik „Škodinih“ automobila, bio je moreplovac. Valjda je zbog toga odlučio da se na ikoni nađe u čamcu!? http://www.alo.rs/vesti/28022/Oslikao_porodicu_na_fresci

4chsmu1 :0104cheesy: Управо тако... Неће људи одговорност и правдају своје поступке - Јесам грешан, али барем не срдим Господа... А тиме Га управо срде још више, или боље рећи - растужују. Мислим, осећам, да су ме чешћа Причешћа променила. И ако и даље знам да их нисам достојна, и ако се и даље уздам једино у Милост Господа, много више размишљам о својим речима, мислима, делима. Некако, Причешће ме увек опомене. Рзмишљајући о томе да ли Причешће схватамо као награду или као лек, мислим да могу рећи да доживљавам као лек, мене ради, јер као награду нисам га заслужила. Али пре свега, осећам као сједињавање са Господом, и са свима вама.. Много је тешко прихватити ''терет'' Причешћа, али са тим се мора живети.... Искушења су огромна и болна али љубав, срећа и осећај задовољства након примљеног Причешћа је немерљива и може само да јача вољу!

Нисам знала за ово, али сам у Грчкој јако често видела мале скулптуре, пре свега Богородице и Исуса Христа. Такође, код њих се одомаћио обичај да за Божић праве ''сцене'' Христовог рођења, баш онако као то чине римокатолици. Да ли је то ствар помодарства или допуштења, не знам, заиста. То сам видела у домовима Грка-пријатеља. Што се тиче основне теме, мислим да није ништа страшно ако имамо било који верски предмет који припада некој другој Цркви, ма колико ми знали да је наша ПРАВОВЕРНА, а посебно ако је у питању поклон. Сигурно га нећемо користити при молитвама, али као драга успомена, увек ће имати место негде на полицама. И ја сам поклањала неке моје изузетно драге предмете пријатељима друге вероисповести, са једним јединим циљем, да имају успомену на мене, на наше пријатељство, да имају неки интимни део мене, нешто што мени пуно значи. Никад не купујем поклоне за растанке, већ поклањам нешто лично, а пошто је вера јако битан део мене, наравно да ћу поклонити оно што ме асоцира на ЉУБАВ, верност, искреност и истину....

Ovo ce biti jako interesantno druzenje i ideja je odlicna. Jedva cekam sledece predavanje,jer sam ovo veceras propustila:( Jos samo da sredim mikrofon, jer mi je maca pregrizla zice ...confused:)

Ja sam, na zalost, kasno videla temu, i predavanje je vec bilo pocelo, pa nisam htela da smetam o. Ivanu Nema veze...Bice uskoro novih predavanja...

Dosla bih ja, ali nemam sifru... Ako neki administrator zeli da mi je posalje, neka posalje:)

Ух... Више од деценије знам за ову жену и њене преваре. Требало је да видите где и како је тад живела, и како је никло њено богатство... Чак је и претила локалним челницима да ће бацити клетву на њих због овога или онога...чега год... Имала је неке своје жене које су падале у транс и комуницирале са свецима које је призивала борка (није грешка, намерно њено име пишем малим словом) и на тај начин говорила људима како да реше своје проблеме. Најсмешнији део те приче је био тај да су те жене у трансу говориле ста им Свеци поручују везаним за поклоне који треба да се донесу борки и њеној породици - рецимо: Рекла Света Петка да борки донесеш златну огрлицу и наруквицу а њеном мужу кошуљу... или сличне ствари. На жалост, тамо одлазе заиста болесни људи који се хватају за сламке, који су, наравно, лаковерни али и у великим мукама. Моја познаница је водила своју девојчицу која је боловала од леукемије, када више ни једна терапија није давала резултате и када се болест после више серија терапије враћала. борка ју је убеђивала да је ''исцедила'' и последњу болесну ћелију и шта да вам кажем, мала Милица је умрла када је имала само 3 године, и од тад је прошло већ 11 година. Страшно је што држава допушта такве ствари, страшно је што простодушан, лакверан и народ без верског знања и културе губи време и новац код такве сподобе, ништавне и у непоштењу огрезлој особи и свима онима који уживају у плодовима њене прљаве работе. Срамота ме је што је Смедерево и околина постало познато по једној Борки, Дафини, Најдановим круговима и ко зна чему све....

Признајем да се са неким његовим мислима морам сложити. Питање је колико су власт и држава, зарад својих циљева и своје пољуљане репутације искористили цео догађај. У принципу, мене ова тема и не дотачиње пуно, и дубоко верујем да је свако одао почаст Патријарху Павлу из потпуно искрених и доборнамерних побуда. Било која другачија намера, била би за осуду...али на мени није да осуђујем било кога, па нећу ни сад. Каже Кораћ, многи битни и други ''битни'' су улазили преко реда. Верујем да јесу али су пропустили једно јединствено осећање које сам ја доживела чекајући у реду пуних 8 сати. Након дугог напорног дана и путовања стала сам у ред, и прво што сам помислила када сам осетила бол у ногама је било да је Патријарх Павле у таквој трпњи и сталним молитвама провео цео живот,па одакле мени право и да помислим да је тешко...и није било. Осећај је био непоновљив. На ред сам стигла у 1 и 30 после поноћи... и нека сам, вредело је. Није ме ражестило то што су неки улазили преко реда, нека су...То Кораћ и њему слични не могу разумети. Можда Госп. Павле није желео овакву сахрану јер сви знамо какав је човек био, али би разумео и потребу народа да му покажу колико га воле и да изађу сви на улице јер то просто осећају као своју обавезу пред таквом личношћу као што је он био. Не видим проблем што секуларна држава одаје почаст Патријарху, напротив, то је за похвалу јер ипак, тиме показују да су сви они лично људи који признају и (надам се) поштују начела Хришћанства. Мени је небитно ко је тамо стајао од политичара, битно је да смо сви тада били једно - људи!

Vaše vreme: 14.333 sekundi... Ovo je ujedno i vaš najbolji rezultat do sada! ?estitamo! Predhodni rekord je bio: 9.512 sekundi... ???? ?? ?? ????????

Vaše vreme: 9.512 sekundi... Ovo je ujedno i vaš najbolji rezultat do sada! Čestitamo! 8084.gif И ово време сам са муком постигла....