ribar

Код мене праштање и молитва за ,,непријатеље" иду мало теже.Трудим се ја,молим се за њих ,понекад палим свеће ,али у души осећам да нисам потпуно искрен у тим својим делима.Завидим Вам на смирењу које сте успели да достигнете.Мој духовник каже да ће временом и то осећање доћи. 0110_hahaha

Kakve veze ima čiji dres nosi?Ovo je jedan od onih pravih načina kako prići narodu i sa jedne druge strane. Ja imam prijatelja sveštenika koji je pasionirani ribolovac i koji se takmiči u pecanju na plovak.Nema ribolovačkog druženja gde nije pozvan i rado dočekan.Tu ima priliku da neprimetno misionari i mogu da Vam kažem da baš ima uspeha u tome.Pojedini neverujući ,,ribolovci" koji su zaobilazili crkvu u širokom luku sad u nju češće ili redje dolaze i prisustvuju liturgijama ili službama.Prota ih i dalje ne pritiska i ne ubedjuje već se posle službe ili liturgije kada se drugi mirjani rasture opet otvara ribolovačka priča začinjena neprimetnim misionarenjem. Vraćam se na početak i na pitanje,,Kakve veze ima koji dres nosi?" Po meni bitno je da u današnje vreme imamo što više ovakvih sveštenika,to jest ljudi koji su svesni vremena u kome žive.Odnos mora biti obostran to jest ne može samo čovek pronalaziti veru,vec i vera mora pronalaziti čoveka preko svojih pastira.

Prelij grancicu svezeg ruzmarina vrelom kipucom vodom i neka odstoji. Odlicno dejstvo ima prilikom nazeba i zacepljenja nosne supljine. Dobar je i kod stomacnih tegoba ali ne pijte ga ako imate cir na zelucu. Čaj pripremljen od 30 grama ruzmarina u litri vode, gde se kvasio 2-3 sata, pa i duže, procediti i piti dva puta dnevno pre jela... taj čaj podstiče stvaranje želudačnih sokova. Bez peruti Perut je vrlo česta i neprijatna pojava, ali i za nju postoji prirodni lek. To su maslinovo ulje i ruzmarin! Recept: Na jednu kašičicu maslinovog ulja stavlja se deset kapi ruzmarinovog ulja. Pažljivo naneti na teme glave, dobro umasirati, a najbolji efekat postiže se ako ostavite da deluje preko noći. Ujutro isperite kosu, i peruti više nema! Ispucala kosa Ako vam je kosa suva i ispucala, sve vise opada, svaki put kada perete kosu obavezno je operite sa zumancetom i ostavite da odstoji 5 min. Za to vreme u skuvajte ruzmarin u kljucaloj vodi i ostavite da malo odstoji.Kada se prohladi time isperite kosu.Ako je budete redovno prali ruzmarinom kosa ce vam dobiti crvenkasti sjaj kao i jacinu.

Čaj od crnog sleza efikasan je kod gastritisa, upale sluznice bešike, želudca i usne šupljine, kao i kod čira na želudcu i crevima. U ovom slučaju se od listova crnog sleza i ječma sprema čorba i to tako što se najpre skuva ječam ,pa prohladi a tek onda dodaju listovi crnog sleza. Ova kaša se preporučuje kod kašlja, promuklosti i upali grla i krajnika. Da se sluzne materije nebi uništile, crni slez se preko noći potopi u hladnu vodu.Dnevno se pije po 2-3 šolje malo ugrejanog čaja. Kod alergijskih osipa na koži , umivanje mlakim čajem veoma prija. Spolja se crni slez upotrebljava kod rana , čireva i otoka nogu i ruku.Kod preloma ručnog i nožnog zgloba koristiti kupke . Čaj : Samo hladno natapanje! 1 puna mala kašika sleza u četvrt litre vode ostavi se preko noći.Ujutro se samo malo zagreje. Kupka ruku i nogu : Puna pregršt crnog sleza drži se preko noći u 5 litara hladne vode . Sledećeg dana sve se ugreje do temperature koje mogu da se podnesu.Kupka traje 20 minuta.Ugrejana može da se koristi još 2 puta. Oblozi : Biljni ostaci ( talog ) malo se ugreju u nešto vode i sa ječmenim brašnom pomešaju u kašu.Melem se stavi na pamučnu tkaninu i još topao upotrebi kao oblog. Recept za čajnu mešavinu protiv suvog i upornog kašlja: ◦Laneno seme (Linni semen) – 100g ◦Crni slez (Malva sivestris) – 100g ◦Slatki koren (Glycyrrhiza glabra) – 50g Biljke pomešati pa tri supene kašike smeše, preliti sa pola litra ključale vode, promešati, poklopiti i ostaviti da stoji pola sata. Procediti i piti u toku dana u malim gutljaima.

Манастир Брадача Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина". Нема ни најмањег податка који би говорио о ктитору и времену изградње Брадаче. Највероватније да је у питању задужбина неког српског властелина из времена средњевековне српске државе, који је на овим просторима имао своје поседе. Не знамо ни какве је дарове и имања манастир првобитно добио од свог ктитора. Традиција приписује ктиторство Брадаче краљу Вукашину, у народу неомиљеном због "убиства" цара Уроша, који, иначе, овим крајевима није никада владао, или опет Вуку Бранковићу, омрзнутом због "издаје" на Косову. Треба приметити да народ све порушене цркве и манастире чије ктиторе не зна, приписује Вукашину или Вуку, сматрајући да су порушени по Божјој вољи као казна за грехове његових ктитора. Бог од издајица неће ни цркву на поклон да прими, а то проклетство спречава и сваку обнову манастира. Друга верзија народне традиције приписује Брадачу кнезу Лазару, а народна машта исплела је легенду и везала га за култ сестре Јелице познате из песме неисторијског циклуса Бог ником дужан не остаје. Какав је углед манастир уживао у време српске државе, како је дочекао и поднео ропство, питања су на која нема одговора. Можда би се први помен наслутио у попису Браничевског субашилука из 1467. године, који наводи село Кулу са 41 домаћинством као тимар Синан-бега диздара (заповедника) тврђаве Голубац. У атару села Куле уписан је манастир Раван, без икаквих других података. Може се претпоставити да је то манастир Брадача, јер на овом простору нема другог манастира. У следећем попису из 1476. године, уписан је манастир код села Брадаче код Куле, у коме живе три калуђера, без прихода и без обавеза према султану. Манастир је био жив током целог XVI векa, јер је сачуван један пролог писан у овом манастиру 1566. године, који је касније - ко зна којим путем, стигао у Љубљанску библиотеку. Из записа на прологу сазнаје се да је писан "повељенијем игумена Панкратија и всего братства". Манастир је дакле постојао и имао братство. Истовремено, ово је једини познати игуман овог манастира из целокупне његове историје. У време владавине султана Мурата III (1574-1595), попис бележи Брадачу са два монаха и обавезом да султану плаћа 500 акчи. Извори затим дуго ћуте не пружајући никаквих вести о Брадачи. Познавајући српску историју можемо само да претпоставимо шта је манастир и његово братство преживљавао том бурном времену. Највероватније да је страдао у освети Турака крајем због устанка Срба у Банату крајем XVI века, када је спаљено тело Светога Саве. У другој половини XVII века манастир је већ био опустео и таквог га је затекао патријарх Арсеније III који га је посетио 1677. године. Како није било монаха у њему, манастир је пропадао а патријарх се потрудио да бар сачува књиге за којима је била велика потражња. У библиотеци Пећке патријаршије сачувана два минеја из овог манастира. У минеју за месец децембар патријарх је записао: "на путу по Браничеву нађох ову књигу у манастиру Брадашево (?) ни од кога чувану, па је донех у Патријаршију, да у њој служи док се поменута обитељ не обнови". У минеју за месец април патријарх је оставио нешто дужи запис: "на путу по нахији браничевској, нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео ... и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме - да му није просто него проклето". Свјатјеши патријарх одређује да књига опет припадне манастиру Брадачи "аште ли се поврати", тј. ако се обнови и добије братство. Читав XVII и XVIII век манастир је у рушевинама, а наноси са брда затрпавали су темеље и рушевине цркве и осталих манастирских зграда. Таквог га је затекао Јоаким Вујић 1826. године и забележио да: "бјаше от Турака пређе толико стотина година попаљен и порушен. У церкви видити се може гди је био олтар и трапеза, мужеска препрата и женска, и то све порушено, камен на камену лежи". Ипак народ и свештенство су поштовали ове рушевине и на њима служили и читали молитве. Ради боље услуге и заштите, митрополит је Брадачу потчинио као метох манастиру Витовници. Дуго очекивани тренутак обнове, наступио је 1991-1993. године, залагањем Епархије браничевске, Скупштине општине Мало Црниће која је платила израду планова и статике, Регионалног завода за заштиту споменика културе и Зем. Задруге "Стиг" из Божевца која је приложила 17.000 конвертибилних динара (=17.000 АТС). За тај износ купљени су цемент и гвожђе. Највише су ипак дали верници села Куле - добровољним прилозима у новцу и раду. Откопани су темељи и зидови цркве, сачуваних до висине 1-2 м. На садашњој грађевини обележени су оловним лимом. Сав шут је уклоњен и двориште очишћено и поравнано. Откопавања су открила осам скелета у цркви. Два занимљива костура источно од олтара: мајка са забоденим ковачким ексером у лобању, држала је једно дете на грудима, а друго дете од 10-12 година лежало је поред ње. Милан Милићевић забележио је народно предање да су Турци код ове цркве исекли сабор народа који су ту затекли. У току радова, извршено је измештање тока вододерине које је на тај начин могуће бујице скренуло и цркву заштитило. Обнова манастира је завршена 1997. године када је и освећен од стране епископа Игнатија. ЦРКВА - План и пројект реконструкције манастирске цркве урадила је Снежана Вукашиновић, дипломирани инжењер архитектуре, радник Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву. Цркве тролисне основе димензија 13х6 м, са једном куполом изнад амвона висине 10,5 м до крста, са полукружним певничким и од њих већом олтарском апсидом, зидаа је од ломљеног камена. Предвиђено је малтерисање спољних фасада. Покривена је црепом "медитеран", а купола и олтарска полукалота, нижа од висине крова цркве, покривени су оловом. Око темеља урађен је потпорни зид од бетона. Конструкцију свода и куполе носи 6 пиластера, који одвајају притвор од брода. На 4 од њих постављено је квадратно постоље које носи осмострани тамбур куполе. Прозори куполе изливени су од белог цемента и сваки има по шест отвора у облику цвета. Главни и једини улаз у цркву је са западне стране. Изнад улазног портала остављена је ниша за икону Благовести, црквене славе. Западна фасада завршава се атиком (калканом) која се уздиже изнад крова. Стара црква имала је притвор дозидан накнадно, јер су под њим пронађена два скелета чије су главе биле напољу а тела унутра, што би било немогуће да је притвор зидан истовремено са црквом. Олтарски простор је веома мали и у њему је смештен првобитни часни престо из средњег века. Археолошка истраживања открила су темеље манастирских зграда, али се за сада планира подизање само једног конака. Једини објекат је извор са капелом на њему. За звонару ће бити искоришћен лук над манастирском капијом. Осим манастирског дворишта од 7-8 ари, манастир има 5,80 хектара шуме. Старешина манастира Отац Александар. Адреса: Кула, 12313 Божевац http://www.pravoslavlje.nl/manastir_bradaca.htm

монах Доситеј Хиландарски - интервју РТРС 2/2

монах Доситеј Хиландарски - интервју РТРС 1/2

?? ????? ? ??????? ?? ?????????. osamucen

????? ?? ?? ?? ?? ?????????? ??????? ???? ????? ?? ???? ? ?????????.?????? ?? ?? ??????? ?????? ?????? ???? ?????? ??????.?????? ?? ???? ??? ???????, ??? ????? ????????? ??????????. ?????????? ??? ??? ????.

Шта ти је напредак,Рус је то нема ту ни Циле ни Миле,мада ја ћу да наставим да је трошим бар за сада у течном стању. osamucen http://www.24sata.info/thumbnail.php?file=news/2009/april/votka_150638362.jpg&size=article_medium

Brate sto se ljutis ,nikog ne vredjamo nijednom recju.

????? ???? ??????? ????????? ??? ???? ?????? ????????.????? ????? ?? ?? ????? ? ?? ?????? ?? ????? ???????? ????? ??? ???????.?? ????? ??? ???????,,??????? ? ???????'.???????? ???? ?????? ?????????????????,??? ?? ?? ????????? ????? ?? ?? ?? ???? ?????????? ?????????.?? ???? ?? ??? ??????? ?????????? ?? ?? ??????? ?? ?? ????????. klapklap ?? ??????? ????? ????? ?????? ??????????, ???????? ?????? ????? ?????? ????????, ?????? ????? ????? ?? ?? ??? ?? ?? ????? ???????? ??????? (? ?? ?? ?? ??? ?????? ???? ?????), ?? ?????? ?? ????? ?????? ????? ?? ?? ????. ? ???? ???? ???????? ?? ?????, ????? ??? ??? ????, ???? ????? ???????. ??????? ?????, ???? ??? ?? ??????? ????? ????? ?? klapklap

Слабо тренира у задње време,опустио се мисли:,, крај сезоне". klapklap

????? ???? ??????? ????????? ??? ???? ?????? ????????.????? ????? ?? ?? ????? ? ?? ?????? ?? ????? ???????? ????? ??? ???????.?? ????? ??? ???????,,??????? ? ???????'.???????? ???? ?????? ?????????????????,??? ?? ?? ????????? ????? ?? ?? ?? ???? ?????????? ?????????.?? ???? ?? ?? ??? ??????? ?????????? ??????? ?? ?? ????????. klapklap

?????????? ? ???? https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/icon_blushing.gif

ČUVARKUĆA Čuvarkuća je biljka slična aloji. I kod jedne i kod druge biljke upotrebljava se presni sveže ceđen sok i koristi se protiv raznih bolesti. U narodu je čuvarkuća poznata kao lek protiv uvobolje. Sveže ceđen sok pomaže pri lečenju čira na želucu, raznih upala sluzokože, izuzetno jača otpornost organizma, leči trajno glavobolje, astmu, kostobolju, bolesti srca i krvotoka, povećava krvni pritisak, a grip i anginu otklanja za samo 2-3 dana. Čuvarkuća je zeljasta biljka, čiji su listovi sočni i debeli, puni tečnosti koja je gorkog i oporog ukusa. Raste po kamenjarima, ali se moze naći i po krovovima seoskih kuća. Cveta u leto i može se brati tokom cele godine. Lekovitost ove biljke dolazi od sadržaja jabučne i mravlje kiseline. Od nje možete napraviti lek protiv opakih bolesti ili kao preventivu: - uzeti 500 g čistog lista čuvarkuće i samleti ga, zatim ga preliti sa 1/2 l čistog 96% alkohola. Kada ostaci lisća pobele u alkoholu, dodati 250 g kafe od cikorije, 400 g meda u saću, 50 g propolisa i 0,7 l dobrog crnog vina. Sve dobro izmešati, sipati u tamnu flašu i hermetički zatvoriti. Ostaviti na tamno i hladno mesto da fermentiše (najmanje 15 dana), zatim procediti. Uzima se prvih 5 dana 3 puta dnevno po 1 kafena kašika pre jela, a posle toga na jedan sat pre jela po jedna supena kašika 55 dana. Ako lek uzimate preventivno, nastavljate jos 5 godina i to tako što svake godine nastavljate kada ste prethodne godine prestali sa uzimanjem ovog leka . Bradavice Lecenje: Treba razlikovati mladeže od bradavica ! Za uklanjanje bradavica koriste se mnoge biljke koje izlucuju sok nadražujuci kožu. Medu najdelotvornijima je Sempervivum tectorum L. – poznata u narodu kao cuvarkuca ili eševerija. Biljka raste po krovovima, stenama i zidovima, a mnogi je drže i u loncima po krovovima. Samim sveže istisnutim sokom mažu se bradavice i kurje oci radi odstranjivanja.

Zavala u samoći zaspala Datum: 27.07.2008 22:00 Autor: Žarko Janjić ZAVALA, tiho, pretiho selo sa tridesetak, većinom oštećenih kuća i samo osam stanovnika. Selo ima šest Srba i dvoje Hrvata. Kroz njihove misli pod užarenim južnim nebom još promiče pruga s garavim “ćirom”, još radi mali motel sa sedam soba, češljara za vunu, dvije prodavnice i mlin. Ah, to je nekad bilo. Ništa od tog više nema. Sve skršio zub vremena ili dokrajčio posljednji rat. Po pružnom nasipu, odakle su davno odnesene šine, sada promiču gušteri, ruševine motela, češljare, prodavnica a milina osvaja korov, runi ih i rastače nekom svojom nevidljivom, bezglasnom snagom. A dva ponosa sela, dvije karakteristike po kojima je bilo poznato diljem svijeta i dalje su tu - najveća evropska kraška pećina duga dvadesetak kilometara i još neistražena - Vjetrenica. Nasuprot nje, srednjovjekovni manastir Zavala sa freskama svetogorskog monaha i živopisca Geogrija Mitrofanovića, onog istog Georgija koji je izrezbario carske dveri manastira Hilandar. Nekad je ove znamenitosti posjećivao i sa strašću opisivao čuveni srpski geograf Jovan Cvijić i manje poznati ili potpuno anonimni putnici, prolaznici, te turisti koje su prije rata, ponedjeljkom, srijedom i petkom dovozili autobusi dubrovačkog “Atlasa”. Čudili bi se hladnom podzemnom vjetru što i po najvrelijim danima izbija pod javorove iz ulaza pećine, divili se prefinjenim potezima svetogorskog živopisca iz 17. vijeka. A uz to bi odmorili, ponešto potrošili u selu na šestom kilometru od Ravnog, na obodu Popovog polja. U ovom selu ravanjske opštine sad se nema ništa, niti se ima gdje da se potroši. I ono malo robe što sami seljani kupuju, doveze im jednom nedjeljno u svom kombiju trgovac iz Ravnog Vlaho Matić. - Lako nas je snabdjeti i popisati - objašnjava s malo ironije četrdesetogodišnji Milan Vukanović koji živi sa osamdesetdvogodišnjom majkom Milom. Sem njih dvoje, ovdje su još i Mladen Turanjanin, Hrvati Andrija i Jela Lučić, a gore u manastiru iguman Vasilije, monah Petar i poslušnik Luka. Eto, to je sva Zavala radnim danima. - Vikendom nam iz Trebinja dođe moj brat blizanac Milorad i u druge kuće možda još poneko. Zato je ovdje tako tiho, tiše nego što pamtim otkad sam se rodio. Do prije tri i po godine, dok je bio živ otac Stevan, Milorad je živio sa nama. Poslije očeve sahrane, odselio je u Trebinje da radi kao keramičar. Ja sam stalno “na odžaku”. Momak sam još iako su mi 43 godine, a ni djevojke ovdje nema, nigdje na puškomet. Morao sam ostati sa majkom. Vid joj oslabio, oba kuka oštećena, bez dva štapa ne može da ustane iz kreveta, I kuvam i spremam i peglam za nas oboje, što ono kažu “ja sam i kuvarica i čobanica, i metla i lopata”, priča se Milan. Ne žali se on zbog toga, već samo objašnjava. Nije mu, veli, ni naročito dosadno u ovom moru duboke tišine. Navikao se. Bavi se stočarstvom. Njegovo stado od stotinjak ovaca slobodno se kreće kroz čitavo Zavalsko polje. - Nemam kome da smetam. Polje se zakorovilo. Iguman Vasilije i ja obrađujemo vinograd. Niko drugi više ništa. U mom je oko 300 loza. A i za ovce mi je dobro da se ne miješaju s drugim zbog rizika od bruceloze. Prvi ovčar u susjedstvu mi je Željko Gašić iz ravanjskog sela Čvaljine. Stado mu je malo veće od mog. Ponekad se u polju sretnemo, ali ovce ne pomiješamo. U Zavali je malo više novih krovova nego stanovnika. - Jeste. Među prvima kuću je obnovio Milorad Rosić, ali je onda prodao jednom Hrvatu i vratio se djeci u Trebinje. Ovi drugi su ih samo pokrili novim crijepom : Mišo Čalak, Mimo Korać, Obrad Korać, Milovan Vukanović, Dragan i Neđo Vukanović, Radoje Tupajić a svi žive u Trebinju. Krov je obnovio i Borko Milić, on je sada u Banjoj Luci - priča Milan Ko će se i kada vratiti u Zavali niko ne zna. Mada bi ih, ne kriju, svaki povratnik silno obradovao. Odluci za povratak moglo bi pomoći i to što se upravo od Ravnog do Zavale proširuje put na šest metara. Biće pravi asfalt pa će povezati Ravno i Slano na moru. Time će otvoriti turistička budućnost sela. - Vjetrenica je nanovo osvijetljena prije dvije godine. Osvijetljeno je tek nekih 500 metara te jedinstvene pećine u kojoj žive i čovječije ribice - veli Milan Vukanović. Napominje još kako i nekoliko radnika iz Trebinja, Foče i Čajniča gradi konak u manastiru u kome je oko 1621. godine kao dječak, boravio Stojan Jovanović iz popovopoljskog sela Mrkonjića, potonji Vasilije Ostroški Čudotvorac. Polako obnavljamo i konak, potvrđuje nam iguman Vasilije, podsjećajući da je crkva obnavljana od 2000. do 2003. godine, pa opet pokrivena kamenim pločama. Posebno je značajno što su obnovljene freske u njoj iz 17. vijeka, Georgija Mitrofanovića. - Konak je - veli iguman - uslov da bi manastir mogao da živi. Imaćemo unutra jednu trpezariju, kuhinju i kelije. Sve na jednom mjestu. Uz pomoć dobrih ljudi i dobre volje, uz pomoć Federalnog Ministarstva za održiv povratak dobili smo prošle godine jednu donaciju i evo, nešto smo uradili. Gradimo i mali prilazni put u sklopu manastirskog kompleksa. Ali nismo još završili, nadamo se mnogim donacijama. Ako ljudi budu mogli da daju i budu raspoloženi da daju, u manastir će se polako vratiti život. Konak i mali prilazni put za koji je već obezbijeđen novac, trebalo bi da budu završeni do jeseni. Odlazimo iz Zavale i njenog mora duboke tišine, kroz bujne nepokošene trave u kojima miriše ljeto. Iznad njih, gore u brdima, diže se prašina s puta u izgradnji. A u toj prašini je, eto, nekako i nada da bi život u selu opet mogao da krene nabolje. ********************* U toku je izgradnja konaka u manastiru Zavala u kome je oko 1621. godine kao dječak, boravio Stojan Jovanović iz popovopoljskog sela Mrkonjića, potonji Vasilije Ostroški Čudotvorac. ********************* Stado Milana Vukanovića od stotinjak ovaca slobodno se kreće kroz čitavo Zavalsko polje. Iguman Vasilije i on obrađuju tamo po vinograd. Niko drugi više ništa ne radi. http://www.glassrpske.com/vijest/7/plus/9442/lat/Zavala-u-samoci-zaspala.html

ПОМОЗИТЕ САНАЦИЈУ ДРЕВНОГ МАНАСТИРА ЗАВАЛА ИЗ ДЕВЕТОГ ВИЈЕКА Манастир Завала Манастир Завала налази се на рубу Поповог поља, подно планине Острог. Поузданих података о времену његовог настанка за сада нема. Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се за првог хришћанског цара Константина који је након изградње велике цркве у Сланом стигао у Завалу и видјевши да је становништво побожно одлучио да и ту сагради храм.Цар је оставио Богородичину икону на брежуљку Петковица са намјером да му задужбина буде ту подигнута. Другога дана пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Чудесно премјештање иконе понови се и наредна два дана те цар увидје да му сама икона показа мјесто подизања задужбине. Уздајући се у Бога надамо се да ће добри људи, ма гдје они живјели, помоћи наставак обнове манастира Завала са храмом посвећеним Ваведењу Пресвете Богородице али посвећеном и српском народу. Најстарији писани документ из 1514. године је потврда о продаји винограда Серафијону, игуману манастирском. Манастиру је дат ферман да се обнови трошна црква његова 1587. године, уз услов да црква не смије бити већа него раније. Манастир је имао богату збирку која је уништена у усташким злодјелима током Другог свјетског рата. Специфичност архитектонског рјешења цркве Ваведења Пресвете Богородице условљена је њеним положајем који оставља утисак испосничког монашког пребивалишта. Својом сјеверном страном црква је подвучена под стијену која великим дијелом чини њен сјеверни зид. Споља храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку док је унутрашњост сложеније ријешена. Унутрашњост цркве је 1619. године фрескама украсио велики српски сликар 17 вијека, хиландарски монах Георгије Митрофановић, У манастиру Завала искушеник је био Свети Василије Острошки који је рођен у оближњем селу Мркоњићи. http://www.zavala.ws/index.html

Poslednje stanište droplji u Banatu Ove ptice najinteresantnije su s proleća, za vreme parenja. Mužjaci se tada naduvaju i podsećaju na balon Ne vole blizinu ljudi: jedna od tridesetak velikih droplji u rezervatu na severu Banata (Fotodokumentacija „Politike”) Mokrin – Velika droplja, poznata i kao potrk, najkrupnija je ptica na Starom kontinentu koja ume da leti. Doduše, uz ozbiljnu koncentraciju i zalet, jer njena težina može da dostigne čak 20 kilograma. Preostali primerci ove ptice žive jedino u Španiji, Mađarskoj i na severu Srbije, tačnije Banata, u Specijalnom rezervatu prirode „Pašnjaci velike droplje”, koji obuhvata 5.400 hektara atara između sela Mokrin, Sajan, Jazovo i Banatsko Aranđelovo. – Reč je o vrlo lepim, ali pre svega opreznim pticama. Nemoguće im je prići na bliže od 300 do 400 metara. Najinteresantnije su s proleća, za vreme parenja. Mužjaci se tada naduvaju i podsećaju na balon. Šepure se oko ženki, ne bi li privukli njihovu pažnju. A one ih naizgled „ne fermaju”, okreću im leđa i kljucaju travu – priča za „Politiku” čuvar rezervata Sava Nedeljkov i dodaje da u rezervatu živi tridesetak velikih droplji. Ženke snesu najviše tri jajeta, na kojima leže 23 dana. Ptice su u ovom periodu i najranjivije, jer se neretko desi da ih napadnu lisice. Opasnost predstavljaju i nesavesni paori koji napasaju stoku po ovim stepama i uništavaju jaja. Inače, Nedeljkov je jedini stalno zaposleni u Lovačkom udruženju „Perjanica” iz Mokrina, koje se stara o rezervatu. U danonoćnom nadgledanju droplji pomažu mu dvojica čuvara. Rezervat obilaze pešice, a osmatračnicu koriste u krajnjoj nuždi, jer je u vrlo lošem stanju. – Odavno postoji ideja da se izgradi vizitorski centar u čijem bi sklopu bila i nova osmatračnica. Država nam je za ovo još pre godinu dana odobrila 2,2 miliona dinara. Deo novca je utrošen za izradu glavnog projekta i tu se stalo, jer nikako da dobijemo dozvolu za izgradnju! Zbog toga trpimo i mi, ali i ljubitelji prirode koji bi rado ovde došli da vide ovu prelepu i retku pticu. Osim što bi, izgradnjom vizitorskog centra, rad čuvara bio znatno olakšan, ovakav projekat imao bi i edukativni, ali i turistički značaj – objašnjava Sava Nedeljkov. S. Miletin http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Poslednje-stanishte-droplji-u-Banatu.lt.html Prvi dokazi postojanja Prvi dokazi postojanja velike droplje u Evropi poticu iz Nemacke i Francuske, iz slojeva mrkog uglja, cija se starost procenjuje na 65 do 70 miliona godina. Nalazi ove ptice u Panonskoj niziji datiraju iz neolita, a za naše podrucje je znacajan arheološki nalaz kod Nose, u okolini Ludaškog jezera. Smatra se da je najšire rasprostranjenje velika droplja u istocnoj Evropi imala krajem 18-og veka. Od tada pa do današnjih dana se areal velike droplje sužava i razbija na manje celine, a njena brojnost smanjuje. Tome je doprinelo prvenstveno nestajanje staništa, pretvaranjem iskonske stepe u poljoprivredne površine. Sem toga, velika droplja je na ovim prostorima bila lovna divljac sve do polovine ovoga veka. Prebrojavanje Zimi, kada su sve droplje u jednom jatu najbolje ih je brojati i tako steci uvid u pravo stanje velicine populacije. Pašnjaci velike droplje, danas, u okruženju kulturne stepe Vojvodine, predstavljaju još jedino preostalo stanište ove vrste u Jugoslaviji. Svojim prostranstvom i kompleksom prirodnih odlika,uz odgovarajucu brigu i sprovodenje mera zaštite, ovaj prostor predstavlja oazu opstanka populaciji velike droplje. Na ovom podrucje je Uredbom vlade Srbije, 1997. godine, proglašeno, oko hiljadu hektara, zašticenim prirodnim dobrom. Specijalni rezervat prirode nosi naziv "Pašnjaci velike droplje". Unapredjenjem i održavanjem optimalnih uslova staništa, velika droplja imace sve uslove za nesmetano odvijanje svojih životnih funkcija. Organizovana cuvarska služba, ciji zadatak je da se brine o ovoj lepoj i retkoj ptici, stalno je na terenu i vrši terenska osmatranja u cilju pracenja stanja populacija ove vrste, mesta formiranja gnezda i stvaranja optimalnih uslova za opstanak mladunaca. Upravljanje zašticenim prirodnim dobrom povereno je lovackom udruženju "Perjanica" iz Mokrina, koje je, i pre zvanicnog proglašenja zaštite podrucja, brinulo o velikoj droplji, o cemu svedoci povecanje ovdašnje populacije, sa 24 jedinke 1991. na 36 jedinke 1997. godine. Procene strucnjaka su da je kapacitet zašticenog podrucja sa neposrednom okolinom 50-60 primeraka velike droplje. Ukoliko napori na zaštiti ove prirodne retkosti urode plodom, pojedine grupe, ili parovi velike droplje mogli bi zauzeti još preostala staništa sa ocuvanim panonskim obeležjem, na širem prostoru ravnice severnog Banata. Želja nam je da generacije koje dolaze mogu u prirodi da posmatraju dostojanstveno šetanje droplji po svojim pašnjacima i zaneseno šepurenje mužjaka u prolecnom budenju boja i zvukova ravnice. http://www.velikadroplja.com/prikaz.asp?k=3&id=6&s=0

Апсолутно сам за употребу српског језика.Старословенски језик има своју историјску вредност и то поштујем, али у данашње време је потпуно непотребан.Непотребан је овде у матици,а у дијаспори постаје већ штетан Прошле године сам присуствовао литургији у Швајцарској на старословенском.Пуна црква деце која једва говоре српски, а литургија на старословенском.На крају литургије свештеник поче нешто да објашњава на немачком неким људима.Хаос ,тројезичност на делу.Знам ја да сви ти људи нису дошли да би разумели речи Литургије,већ да би били део заједничког сједињења са Христом,али мењајмо полако нешто што нам једноставно више није неопходно.

-A gde se sestrama više sviđa, u manastiru ili u skitu? - Obično mi od 12 jula uzimamao sestre iz skitova u manastir radi priprema za praznik prepodobnog Serafima Sarovskog. Praznik prođe – i one već početkom avgusta počnu moliti da idu nazad, jer tamo gde ih je Gospod prizvao, tamo one i hoće da se vrate. Ove sestre vole da dođu ovde, da se pomole, da prođu svetom Kanavkom, ali svom dušom streme da se vrate. Veoma vole svoje skitove. -Da li one tamo odmah i idu? -Ne uvek. Ali iz prakse se pokazalo da je u vreme ispitnog roka sestre bolje smestiti u manji kolektiv – tamo se one brže otvaraju. U velikom kolektivu se lakše izgubiti, a u skitu – sve se vidi. Stupaju u naš manastir iz cele Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Kazahstana. Ima monahilja iz Poljske, bila je iskušenica iz Srbije. -Savremene monahinje se razlikuju od onih koje su bile u ranija vremena? -Naravno da se razlikuju. Savremeno pokolenje je živelo i raslo u bogobornoj ateističkoj sredini, i to ne može a da ne ostavi traga na čoveka. Ali to, kako se ostvaruje dolazak čoveka u veru, - to je tajanstveno dejstvo Duha Svetoga na dušu čovekovu. U svim vremenima Gospod sam bira za služenje, a ako je čovek prihvatio ovaj priziv, Gospod ga dariva sa svime. Jedna monahinja u našem manastiru je bila iz apsolutno neverujuće porodice. Osim toga, majka devojke je bila muslimanka. Roditelji su stalno dolazili u obitelj i vodili kćerku kući. I jednom je ona došla kod mene i kaže: «Mati, idem ja u drugi manastir. I niko neće znati u koji». I otišla je. Eto kako se čovek odazove na priziv Boga, i ništa ga ne može zaustaviti – ni rođaci, ni odricanja, ni teškoće. -A kako ste Vi sami, mati, ovaj priziv osetili? -Na monaštvo sam imala blagoslov duhovnika, iz Trojice-Sergijeve Lavre arhimandrita Serafima (Šinkareva). «Duhovnik nad duhovnicima» - tako ga je nazvao Patrijarh Aleksij I. Živeo je 94 godine i posle toga od kako je došao u manastir za 36 godina ni jednom nije izašao iz njega. Čak ni svoju rođenu sestru – monahinju nije izašao da sahrani izvan zidina manastira. Bio je nosilac Svetog Duha i nije važno to što je imao samo tri razreda crkvene-parohijske škole. Mogli ste doći kod njega u keliju sa pitanjem, posedeti malo tamo, i ne postavivši pitanje, dobiti odgovor. Otac se celo vreme, neprestano, molio. Jednom mu je moja mama rekla: «Htela bih da se moja kćerka opredeli. Da znam gde će ona biti.» Tada sam studirala na medicinskom fakultetu, i nisam imala nameru da stupim u manastir. Otac Serafim joj je odgovorio: «Ona će biti monahinja». Mama je bila duboko verujući čovek, život je završila kao shimnica, ali uzviknula je: «To je veoma usamljeno, oče». Otac je primetio: «Eto ja nisam usamljen, ni ona neće biti usamljena». Dugo me roditelji, posebno mama nisu blagoslovili da idem u manastir. I tek posle 12 godina sa blagoslovima oca Serafima i roditelja našla sam se u Rižskom Svete-Trojice Sergijevom manastiru. A odatle – već u pustinju Preobraženja, ispostavu Rižskog manastira. Imala sam tada 23 godine, i ovo mesto me plenilo svojom tišinom i molitvenošću. Tamo je sve bilo nezemaljsko. Neobičan čovek je bio duhovnik pustinjice arhimandrit Tavrion (Batozskij). Proveo je 25 godina u logorima, a kada je izašao na slobodu, shvatio je da ne može sebe da zamisli u «svetskom» životu. Dao mi je na blagoslov ikonu Majke Božije «Znamenje» koja je bila urađena jerusalimski stilom slikanja. Istu takvu ikonu dobila sam kasnije od igumanije, kada sam postrigavana u manaštvo. U to vreme pojavila se u meni želja da ostavim svet. Sećam se, plakala sam, što nikada neću stupiti u manastir, jer je bilo potrebno raditi posle dobijene diplome u institutu višeg obrazovanja. To je bilo 1969. godine, hruščoovsko vreme. Radila sam u periodu od deset godina kao zubni lekar u gradu Aleksandrovu Vladimirske oblasti, gde su mi odredili. Ali svaki odmor provodila sam u manastirima. Tri godine posle završetka fakulteta predala sam dokumenta u ordinaciju instituta za doktorsku specijalizaciju u Moskvi. Ali duhovni otac je rekao: «Dosta je za tebe, dete, učenja. Prazan je to posao.». A posle deset dana dokumenti su se vratili preko pošte s pismom: «Niste prošli na konkursu jer niste prijavljeni u Moskvi, nego u Moskovskoj oblasti.» Jer sam ja rodom od Sergijevog Posada. U stvari kandidatura mi nije bila važna: postala dam direktor odeljenja i prakse što je inače veoma složen posao. A onda, posle 10 godina šalju mi sa fakulteta, u kojem sam studirala, dokumente za kandidaturu, a ja tamo neću. Jer dok sam studirala, nisam mogla otvoreno da ispovedam svoju veru – bojala sam se, da će me lišiti povećanja stipendije ili udaljiti sa fakulteta. I veoma sam tugovala kad bih čula reči iz jevanđelja: «Ko se postidi Mene i Mojih reči, kada dođem u Slavi Svojoj». Gospod mi je dao odlučnost da nosim krst i da ga više nikada ne skidam. Išla sam u manastire, i svi u gradu su to znali, koji su dolazili kod mene na lečenje. A ovde je Gospod tačno rekao: idi i svedoči o tom mestu gde si se ti naučila. Otišla sam duhovniku da se posavetujem vezano za kandidaturu – mislila sam da će me umesto toga blagosloviti da idem u manastir. A on kaže: «To je dobro delo, dete. Idi, uči. A hoće li hteti i da te prime u manastir». Ipak sam otišla u Pjuhtitski manastir, ali reči moga duhovnika su se opet obistinile: odgovor je bio negativan. Posle dve godine uspešno sam završila praktičnu medicinsku aspiranturu – i predložili su mi da ostanem na katedri. «Ako ostaneš, veru gubiš», rekao je duhovnik. Naravno, nerazumno je bilo odreći se takvog predloga, ali odrekla sam se i otputovala u Rižski manastir. Živela sam tri godine u manastiru, a onda su me iznenada poslali u Preobražensku pustinju igumaniji. Kako tamo da idem, mislim, pa skit je poljoprivredni, a ja zrno od zrna ne razlikujem! Došla sam tamo i prvo pošla na groblje. I setila sam se, pre 12 godina sam tugovala zbog toga što nikad neću moći stupiti u manastir. Setila sam se propovedi oca Tavriona: «Onaj ko je položio na svoje srce da služi Gospodu, da ne odstupa od ove misli, i u svoje vreme Gospod će to ispuniti». I Gospod je to zaista ispunio. Posle 12 godina. Sećam se kada sam došla kući i rekla mami: «Od danas ja meso neću da jedem». Roditelji dugo nisu hteli da me puste u manastir, govoreći: «Nismo mi tebe radi toga odgajali, da bi pod starost ostali sami.» Ipak su me pustili , i to je bilo na praznik Iverske Majke Božije. Moja majka se posle nekoliko godina upokojila na ovaj isti dan. Eto takve slučajnosti. Roditelji su umrli ovde u Divjejevu i sahranjeni su na manastirskom groblju. Pred smrt su oboje postriženi u shimu. -A onda vas je svešteni sinod odredio za igumaniju Divejevskog manastira kojeg je trebalo obnoviti. Šta vi mislite, radi čega su vas odabrali? -Ne znam. Možda jer sam u pustinjici ja bila glavna. Tamo je sve bilo izgrađeno: sveštenička kuća, gostionica, sestrinski konak. Sve uređeno, odnosi sa svima dobri. Ovo mesto je za mene postalo rođeno, i odlazak u drugu obitelj - bilo je kao skok u vodu, u neizvesno. A u Divejevu sam bila još kao studentica sa tatom. Sećam se zavetnog tučanog lonca, velike ikone prepodobnog Serafima u kući monahinje Efrosinije (Lahtionove). Vodili su nas po Kanavki, zarasloj –išli smo na izvor Ciganovku, ali tada nije bilo ni misli o tome, da ću ja ponovo ovde doći. Gospod nije mene ovde postavio igumanijom zbog nečega, nego radi nečega. Da bi pokazao Svoje moći u čovekovoj nemoći. I ja sam se potpuno predala u ruke Božije. -Kako prepoznati Božiju volju u sebi, kako usaglasiti s njom svoju volju? -Svi mi – od iskušenica do igumanije – nalazimo se u poslušanju. To jest, iznad svakog od nas jeste stariji: tražiti od njih saveta – i po veri vašoj daće vam se. Možemo se obratiti nadležnom arhijereju, a mirjani – mogu otići starcu, duhovniku. Ali ako pitaš za savet, tada trebaš to i ispuniti šta ti se kaže kao odgovor, jer inače nema smisla ni pitati. Može se i unutar sebe postaviti Gospodu pitanje, pomoliti se i dobiti od njega odgovor. U ekstremnim situacijama čita se tri puta «Oče naš» i moli se Gospodu da nam otkrije Njegovu volju. Tako nešto je zaista moguće. -U sveta mesta ljudi često dolaze u nadi na čuda, traže iscelenja, pomoć u teškim životnim situacijama. A kako Vi određujete ovaj pojam «čudo»? -Smatram da je čudo preobraženje čovekove duše, koje se dešava pri dodiru sa svetinjom. Naprimer, čovek je došao u manastir na dan, dva na pokloničko putovanje ili je došao da poseti drugaricu – monahinju – a ostane u obitelji da služi. Ljudi bi hteli javna čuda. A čudo preobraćenja čovekove duše je sakriveno od pogleda i ono nije za sve javno. Nedavno je kod nas dolazio ambasador iz Francuske. Šta ga je dovelo ovde, preko tolikih zemalja, čak u Divejevo? Hteo je da se pokloni moštima oca Serfima. Sreli smo se i rekao mi je da se krstio pre deset godina posle posete Atonskoj gori. To jest, doživio je susret sa svetinjom, posetila je čovekovu dušu Blagodat Svetoga Duha – i ova duša se preobrazila, počela je da sve prihvata na drugi način. Duša je dobila dar vere. U Svetom Pismu je rečeno da ako bismo imali vere koliko je zrno gorušičino, mogli bismo gore da premeštamo. Veoma često ljudi dolaze u veru u ekstremnim situacijama. Naprimer, čovek se beznadežno razboli, i on, kao za poslednju slamku, obraća se Bogu. Ali kada čovek dobije utvrđenje u veri ili iscelenje---, tada ga ništa ne može omesti na ovom putu – on postaje duboko verujući čovek. Ima tako duboke vere kakva je bila naprimer, kod Marije Egipatske, i tada čovek, čak i ne putujući u manastir zbog udaljenosti mesta, šalje maramu i moli da je osveštamo na moštima prepodobnog Serafima, a posle nekog vremena nam piše da je dobio iscelenje od dugogodišnje bolesti koja ga je mučila. -Mati Sergija, bili ste očevidac mnogih sudbina ljudi. Kako se menja njihov život prilikom susreta sa Bogom? -Nekada je u Rižsku pustinju gde sam ja bila glavna sestra----, došla mlada devojka, u hlačama, u raskopčanoj košuljici. Posle ekskurzije mi je prišla i rekla: «Mati Sergija, Eto meni Bog daje sve, sve što zatražim od Njega: kćerka moja raste, muž – prekookeanski mornar. Htela sam – upisala se na fakultet, poželela – otac mi je kupio auto». A ja joj kažem: «Možda vam sve to Gospod daje na revers. Trebalo bi da znate Njegovu volju – šta On hoće, a ne šta vi hoćete. A živeti treba po Jevanđelju: ako se niste venčali vi i muž, tada bi trebalo da se venčate, da poštujete sve postove, da idete u Crkvu, da prilazite--- Crkvenim Tajnama ( pomazanja, ispovedi, pričešća...)». «Da, nismo venčani i postove ne držimo, ali postoji u nama osećaj strahopoštovanja pred Bogom i blagodarnosti za sve što imamo.»: Predložila je mužu da se venčaju, ali on nije hteo. To je bilo 70-ih godina, i on se bojao, da će ga smeniti sa dalekih putovanja, ako saznaju za venčanje. Žena je kupila prstenje, počela da ide u Crkvu, da drži postove. Okačila je prstenove za ekserčić ikone i molila se Majci Božijoj, da ona u svemu pomogne. Kad je došao moreplovac kući sa puta, rekao joj je: «Dobro, Svetka, ajde da se venčamo»! Kada je došla ponovo kod mene, kaže da njeni roditelji i sestra ništa neće ni da čuju o Bogu. Uskoro se njena sestra Raisa razbolela od rasejanosti, skleroze i potpuno postala nesposobna da se kreće. Sve društvo je odmah otišlo od nje, muž je ostavio. Samo se majka o njoj brinula, ali i ona je bila pri kraju snaga. Onda je Sveta zamolila da je dovede ovde u pustinjicu kod nas, da bi se neka od sestara za nju pobrinula, i da se majka malo odmori. Sestre su počela da se brinu o Raisi, učile su je da se moli. Posle tri nedelje dolazi majka i pita: «Kako ti je ovde?» A ona kaže: «Tako mi je lepo kako mi nikada u životu nije bilo. Da li bih mogla ovde da ostanem?» Imala je rane od ležanja, ne može ni ruku da podigne – u potpunosti paralizovana. Majka je zaplakala. Raisa je ostala u manastiru, živela još godinu i po, i sahranjena je na manastirskom groblju, što predstavlja posebnu čast, a majka joj je ušla u veru. Eto tako je sve bilo s promislom. Posle toga rekla sam Sveti: «Ostalo je da tvoga oca uvedemo u veru». «Kako, mati, to je nemoguće.» Ali ipak, oca su pred smrt pomazali jeleosvećenjem i pričestili. Ali najinteresantnije je to da Svetlanin muž već dugo vremena nije više mornar, nego protojerej Sergije. Često dolaze kod nas. -Monaški život je nezamisliv bez čitanja dela svetih otaca. Ko je od njih vama najbliži, mati Sergija? -Veoma volim Jovana Lestvičnika i Ignjatija Brjančaninova. Kada sam imala 16 godina, prvi put sam pročitala «Lestvicu» prepodobnog Jovana Lestvičnika i plakala na svakoj stranici, jer sam do tada bila sasvim sigurna da živim ispravno. I iznanada sam uvidela svoju apsolutnu nesavršenost. Mislim, da me je upravo Jovan Lestvičnik prizvao u monaštvo. I uopšte, ništa se u životu ne dešava slučajno. Nekada si davno pročitao knjigu i duša se prilepila tome svetome, a posle ti dobijaš od njega «znake pažnje», kako bi ja to nazivala. Naprimer, neko ti pokloni ikonicu, sveto ulje od tog svtoga, kao blagoslov. Ako se ti moliš nekom svetitelju, on isto tako može tebi slati «Znake pažnje», a da ne govorimo o Samom Gospodu. «A sam bažuška Serafim je govorio za našu obitelj: «Srećan je onaj koji proboravi kod ubogog Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija za to vreme posećuje ovo mesto»...» -Šta bi vi mogli da savetujete čitatelje «Zanimljivog vrta» i uopšte sve pravoslavne ljude? -Da pamte reči prepodobnog Serafima Sarovskog: za one koji žive u svetu dosta je da čitaju ovo pravilo tri puta na dan – tri puta «Oče naš...», tri puta «Bogorodice Djevo raduj se...» jedan put «Simbol vere». To je kao lek, koji treba uzimati po jednu kašičicu tri puta na dan. Prepodobni Jovan Lestvičnik je izuzetno lepo rekao: «Udri neprijatelja silom Isusovom», To jest ne treba planirati, šta kupiti ili sagraditi, nego predati sve u ruke Božije. Ja, naprimer, budući da sam igumanija, spoznala sam svoju silnu nemoć, i u toj nemoći otkrila mi se sila Božija. Evo jedan od primera. Na tom mestu gde se nalazi sveta Kanavka prolazila je kanalizacija. Nisam mogla ni zamisliti kako da rešim ovaj problem da bi se prenela kanalizacija na neko drugo mesto, ali duša me bolela, jer se na taj način oskvrnjavala svetinja. Godine 1992. su nam izradili projekat uklanjanja kanalizacione mreže iz Kanavke, ali na tome je sve stalo. Posle nekog vremena, iznenada se pojavio čovek, koji mi je pružio 5 hiljada dolara i rekao: «Mati, ja hoću da se ovaj novac upotrebi za oslobađanje Kanavke od kanalizacije». I za mesec i po dana po onom istom projektu od ranije kanalizacija je uklonjena sa teritorije Kanavke. Tako da će Gospod sve urediti, ako mi spoznamo svoju nemoć i ako se Njemu obraćamo za pomoć. Kako je govorio baćuška Serafim: «Ja ovde nisam ni jedan kamenčić pomerio bez volje Carice Nebeske». Tako da je osnova monaštva – njegov temelj – odsecanje svoje volje. A ako činiš suprotno, Tada Gospod urazumljuje. Gospod nas sa našim visokoumnim gordim rasuđivanjem na svakom koraku proverava, a mi stalno dobijamo dvojke. Gospod ne čini zlo, ali nekada popušta radi našeg dobra. Nije prosto tako napisano u Svetom Pismu: «Nemojte se protiviti zlu». Za nas je «neprotivljenje», naravno, - još sasvim daleko, ali u stvarnosti, to je duhovni nivo hrišćanina, koji mi teško možemo dosegnuti. Ne može svako ako ga udare po desnom obrazu, okrenuti i levi. To nam kazuje da nemamo dovoljno vere. Čak su i sveti Apostoli molili: «Gospode dodaj nam vere!» A šta mi možemo u današnjoj situaciji bez pomoći Božije, kada smo svuda unaokolo okruženi sablaznima sveta ovoga veka? Šta mi treba da tražimo od Gospoda? Samo jedno – utvrđivanje u veri. Gospod je veoma blizu, i On o svakome ima promisao, iako je nama to teško da shvatimo. A moliti se treba sa smirenjem – onako kako je molio gubavac: «Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti». I Gospod je odmah pružio svoju ruku i rekao: «Hoću, očisti se». Ali mi i ne molimo, mi zahtevamo, da Gospod čini onako kako to mi hoćemo. Ništa dobro iz takve molitve ne može izaći. Moj duhovnik je govorio ovako: «Dete, moli od Boga da ti On da samo ono što će biti korisno za tvoju dušu». Prevod s ruskog: Nataša Ubović Izvor: www.nsad.ru http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=555