ribar

Хиндуизам Хиндуизам је древна азијска религија чији почеци датирају од 16. до 15. века пре Христа, а свој развој је започела у Индији где је и данас главна религија. Индијци, међутим, радије говоре о вечном учењу и закону, јер је нагласак на начину живота а не начину мишљења. Хиндуизам је најстарија велика религија која се и данас практикује. Њени најранији трагови се могу пратити до древне Ведске цивилизације.]Као мешавина различитих веровања и традиција, хиндуизам нема само једног оснивача. Хиндузиам је трећа светска религија по броју верника, иза хришћанства и ислама, са приближно милијарду верника, од којих око 905 милиона живи у Индији и Непалу. Остале државе са великом популацијом хиндуистиких верника су Бангладеш, Шри Ланка, Пакистан, Индонезија, Малезија, Сингапур, Маурицијус, Фиџи, Суринам, Гијана, Тринидад и Тобаго, Уједињено Краљевство и Канада Етимологија Персијска реч Хинду потиче од санскритске речи синду, што значи »индијска река« (река Инд) па су већ у 5. веку Персијанци речју Хиндус означавали становнике индијског потконтинента. Ригведа спомиње земљу Индоаријаца као Сапта Синду (земља седам река у северозападном делу јужне Азије, једна од њих је река Инд). То одговара Хапта Хенду у Авести, светом спису зороастризма. Распрострањеност Хиндуизам је једна од најважнијих светских религија, не само због процењених 700 милиона следбеника већ и због изразитог утицаја на многе друге светске религије за време дугог, непрекинутог развоја од око 3500 година. Хиндуизам је распрострањен на просторима југоисточне Азије, источне и јужне Африке, Европе (Велике Британије), Америке и пацифичких подручја све до острва Фиџи. Кроз историју индијски свами и гуруи имали су много следбеника, а групе Харе Кришна данас постоје у Европи и Америци. Основна обележја Хиндуизам нема ни оснивача ни пророка, нити одређену црквену или институционалну структуру. Он је чврсто испреплетен с предањем о земљи Индији, њезиним друштвеним системом и историјом. Неки сматрају да је хиндуизам »савез култова и обичаја, колаж идеја и духовних тежњи«. Могло би се поставити питање да ли се ради о једној вери или више њих, јер хиндуизам обухвата много различитих веровања и тумачења: • већина хиндуса верује у бога на овај или онај начин; поједини хиндус може поштовати једног бога, неколико њих или ниједног; • неки хиндуси верују да поштовање свих живих бића захтева да буду вегетаријанци, док ће други жртвовати животиње за време храмских свечаности; • неки обожавају Шиву, неки Вишну или његове реинкарнације; други поштују богиње и сл. Ипак, за хиндуизам је карактеристична вера у низове утеловљења, сеобе душа или реинкарнације и у томе је значајна разлика у односу на остале велике блискоисточне једнобожачке религије које човеков живот виде као једнократан, мада на неки начин вечан, догађај. Хиндус мисли о току живота кроз многе егзистенције. То се крије иза појма самсара, који означава ток живота од рођења до смрти, а затим до поновног рођења – животни циклус. Повезан са појмом самсаре јесте и појам карме. Карма дословно значи »дело« или »делатност«, а заправо означава заслуге, кривицу и последице човекових деловања у једном животу. У којем ће се следећем утеловљењу душа наћи зависи од њене карме. Хиндуси верују да се карма скупља и расте, и да се преноси кроз многа утеловљења. Неки сматрају да се последице ранијих дела ипак могу поправити покајањима и обредима, »одрађивањем« кроз награде и казне, и да се на крају може постићи мокша или »ослобођење« од целог ланца самсаре и то кроз одустајање и одбацивање световних прохтева и жеља, ослобађање од непрекидног точка поновног рађања. За све хиндусе света је и река Ганг, која не напаја само њихову земљу (вода је и симбол бесконачног живота). Стотине хиљада верника обредно се купају сваког дана на њеним обалама. Најзначајније такво средиште је град Бенарес на Гангу, који је уједно и најсветији индијски град – за хиндуса место на којем жели умрети. Историјски развој Порекло Најстарији докази елемената хиндуизма датирају из доба неолита. Најстарија веровања и ритуали потичу из преткласичне ере (1500. до 500. година п. н. е.) па се називају ведском религијом. Најстарији хиндуистички текст је Ригведа (1700. до 1100. година п. н. е., према лингвистичким и филолошким доказима). Ведско раздобље Модерни хиндуизам је настао из Веда. Најстарија Ригведа у средишту има поштовање божанстава као што су Индра, Варуна и Агни, те Сома ритуал. Негде између 1500. и 1200. године пре Христа (некако у време када је Мојсије повео Израелце из Египта) дивља аријска племена на бојним колима су заузела Индију, долазећи са северозапада. Населили су се у подручје данашњег Пенџаба, доневши свој језик и традицију, па су тако аријска племена у великој мери утицала на културу и древне религије староседелаца, матријархалног друштва утемељеног већ у трећем миленијуму пре Христа. Пре надирања аријских племена главна карактеристика религије долине Инда био је култ плодности. Многе животиње су сматране светим (краве, козе, змије, крокодили), а клањали су се једном главном божанству. Религија аријских дошљака је потиснула, али и деломично асимилирала староиндијску. Попут Грка, аријска племена су приносила жртве боговима који су представљали персонифициране природне силе, док је стара религија долине Инда укључивала јогу, одрицање и обреде прочишћења. У то доба се развија и индијски језик, који се данас зове санскрит. Тај период раног хиндуизма назива се још и ведском религијом. Веде (вед значи »знати«), религијски текстови настали око 800. године п. н. е. представљају главни извор познавања првобитне вере. Најмоћнији израз те ране религије јесте обред, помно разрађени ритуал код кога главну реч води свештеник, браман. Хијерархија која је настала вршењем обредних радњи вероватно је први заметак каснијег друштва подељеног на касте. Веде Свете староиндијске књиге вековима су преношене усменим путем, а коначно су редигиране крајем 6. века пре Христа. Веда у ужем смислу садржава четири збирке стихова (самхита) и прозе обредног, митолошког и магичног карактера: • Ригведа • Самаведа • Јаџурведа • Атерваведа. Најстарија је Ригведа написана древним обликом санскрита са подручја северозападне Индије. Вероватно је написана у раздобљу између 1300. и 1000. године п. н. е. и садржи 1028 химни са више од десет хиљада строфа. Химне су обично упућене једном богу, али се у њима појављују и други богови. Најпопуларнији је бог Индра, који је приказан као ратник који побеђује силе зла и ствара свет, док је Варна главни бог који управља церемонијалним обредима и законом. Дарма контролише космички живот и он се брине да не буде преступа, како космичких тако и људских. Првобитним збиркама касније су додане Брамане, опсежни коментари и обредни прописи. Последњи део Веде је Упанишад (»Тајна наука«), звана и Веданта, прозна збирка филозофског и теолошког карактера. Веда има изванредно историјско и филозофско значење, а делови литерарног карактера, иако малобројни, истичу се великом изражајном снагом и дубином. Химне Ригведе су важне и као најстарији узорци индоевропског стиха, али у њима налазимо и прве трагове филозофске рефлексије. Тако у њима постоји и најранији израз о битку и небитку, о законитости свемирског збивања и ограниченом досегу људске спознаје. Епови и легенде Раздобље од 300 године п. н. е. до 300. године после Христа било је кључно за појаву онога што називамо класичним хиндуизмом. Писане су сутре. Оне су углавном биле збирке афоризама које су настојале истакнути учење Веда и Упанишада. Божанства из Веда замењена су старијим боговима или су поистовећена с њима. Рудра - моћни бог у ведским химнама био је тада поистовећен са Шивом, »богом који плеше«, чији су кипови пронађени приликом ископавања у долини Инда. Затим је уследило раздобље у којем су записиване приче из прошлости. Оно што је кружило у облику локалних легенди сматрало се најбољим изразом индијског погледа на свет. Епови су указивали на трајну борбу добра и зла, космоса и хаоса у човековим пословима. Сва дела су указивала на потребу да се открије смисао и сврха чак и у раздобљу нереда. Епске песме Рамајана и Махабхарата спеване су у преиоду од 400 године п.н.е до 200. године после Христа, али су се усмено преносиле стотинама година пре тога. Рамајана Рамајана је еп који се састоји од 38.000 стихова. То је мит о сплетки којом је Рама, божански јунак и краљ, уклоњен са престола, а његова верна жена Сита отета. Рама је утеловљење праведности и сматрају га једним од десет аватара (утеловљења) бога Вишне. Појавило се мишљење да богови у сваком раздобљу шаљу једног аватара. У хиндуизму се прича о Рами не слуша само од раног детињства, већ постаје и основа свакодневног живота. Рами се обраћа на почетку сваког подухвата и захваљује му се после успешно обављеног посла. Његова јуначка дела постала су пример и подстицај за исправно понашање. Његово име служи за утеху старима и певаће га ожалошћени, док се тело мртвог човека носи на спаљивање. Рамина жена Сита постала је пример верне жене, па су је величали због њезиних врлина, љубави и оданости. Махабхарата Махабхарата је еп, најопсежније дело светске књижевности са више од 200 хиљада стихова у 18 књига. Говори о рату између браће Пандава и Каурава. Багавадгита (»Песма узвишеног«), називана често и само Гита, најважнији је и књижевно највреднији морално–филозофски спис у Махабхарати, а у Индији је данас најпопуларнији део целог епа. Етичке дилеме духа, које се у уметнички обликованом дијалогу поступно заоштравају, сматрају се највернијом илустрацијом индијске мисли, па се Гита често назива Библијом »хиндуизма«. Махаџанапади За време гвозденог доба у Индији се основало неколико мислилачких школа и развијала се хиндуистичка филозофија. Три кључна догађаја су узроковала настанак нове епохе хиндуистичких мислилаца: упанишадско духовно подизање, долазак Махавире, оснивача ђаинизма, и Буде, оснивача будизма. Они су говорили да појединац не мора прихватити ауторитет Веда или кастијски систем да би постигао мокшу или нирвану. Буда је отишао корак даље и тврдио да постојање душе или Бога није потребно. У то доба су многи хиндуси постали будисти или ђаинисти. У 7. веку п. н. е. власт свештеника у друштву била је у северној Индији општеприхваћена. Међутим у то доба развоја, унутар хиндуизма јављају се покрети ђаинизам и будизам, али и покрет назван Упанишаде. Ђаинизам и будизам су религије које су настале на темељима хиндуизма. Махавира, личност у позадини ђаинизма и Буда, оснивач будизма, припадали су малим градовима - државама унутар аријских племенских заједница. Настају као реформациони покрети тадашњег још неразвијеног хиндуизма, али се ипак формирају као одвојене религије иако имају велике сличности и заједничке елементе. Тако у ђаинизму постоји тзв. »пет темељних врлина«: ненасиље, говорење истине, поштовање, чедност и невезаност за световне ствари. Буда је одбијао хиндуистичке култове жртвовања и систем касти, а такође је поучавао о новом начину ослобођења и спасења које је описао као »угаснуће« или нирвана. Сматрао је да је човеков осећај пожуде, односно жеље, узрок његове стрепње и патње. Одбацивањем жеље постиже се ослобођање и достиже се нирвана. Будино учење брзо се раширило према југу Индије и отуда на Шри Ланку и у Бурму. Иако су ђаинистичке и будистичке идеје имале велик утицај на развој хиндуизма, каснији хиндуистички учитељи сматрали су их неправовернима. Насупрот томе, постојао је други облик полутајног учења које се ширило преко учитеља на ученика унутар ведске баштине и оно је обликовало будући хиндуизам. То учење постало је познато као Упанишаде. Ти учитељи се нису бавили молитвама боговима или обредним жртвовањем. Покушавали су докучити основе свемира, стварности (брамана) која претходи сваком постојању, истраживали су природу људске свести. Као и ђаинисти, и будисти су тежили превладавању темељних осећаја тескобе и фрустрираности који обележавају људски живот. Упанишаде су заправо свештенички приручници, теоријске расправе које параболама откривају своје виђење стварности, филозофске шпекулације које су се налазиле у пантеистичком учењу о браману, неутралној души света која прожима све ствари али се у поједином бићу јавља као атман, (индивидуална свест о самом себи). Сматрано је да је пут до спаса заправо пут до знања и духовног увида, односно да се спасење индивидуалне душе не постиже обредним приношењем жртве, него филозофско–мистичним понирањем у тајне бића и сједињење с богом. Међутим њихова учења су била сувише апстрактна и неприступачна обичном народу па су стога остала доступна само веома малом кругу верника. Ислам и Бакти У последњих дванаест векова муслиманска војска је често продирала у Индију и запоседала њезин северни део. Утицај будизма смањивао се, а многи хиндуси су се преобратили у ислам. Неки исламски владари попут Аурангзеба уништавали су хиндуистичке храмове и прогонили немуслимане, док су други, попут Акбара, били толерантнији. Хиндуизам је прошао кроз многе промене због проповедања истакнутих учитеља попут Раманује, Мадхве или Чаитање. Следбеници Бакти (у преводу »преданост«) одмакли су се од апстрактног појма Брамана који је филозоф Ади Шанкара учврстио неколико векова раније, према аватарима попут Кришне или Раме. Индологија и реформе У 19. и 20. веку дошло је до зближавања хиндуистичких и европских мислилаца, што је покренуло развој индологије и формирање нових хиндуистичких филозофских школа. Индологија се као академска дисциплина развила у касном 19. веку, са оснивачима Максом Милером и Џоном Вудрофом. Хиндуизам је и даље већинска религија у Индији, а Непал је једина светска хиндуистичка држава, са хиндуизмом као службеном религијом. Покрети и харизматске вође Вивекананда Хиндуистички обичаји и веровања кроз векове су остали готово непромењени у индијским селима. Ипак, у градовима је кроз 200 година изразитог утицаја западне културе и хришћанства дошло до постепеног одвајања од народне религијске праксе, праћено тежњом подцењивања индијске културе и књижевности. Појавили су се многи реформаторски покрети хиндуизма, који су настојали поново потврдити хиндуистичке вредности. Сматрали су да све што је вредно у хршићанској етици већ присутно у њиховој властитој хиндуистичкој баштини. Године 1893, на светском конгресу вера у Чикагу, на коме је излагао Вивекананда (право име Наренда Нат Дата), први пут су западњаци имали прилику да заиста осете хиндуистичку традицију и културу. Вивекананда је имао велики утицај на многе реформаторске покрете, али и на међународне ставове. Одбијао је поредак привилегованости изведеној из касти, и залагао се за једнаке могућности за све. Његова лична порука је била да је свака особа потенцијално божанска: »Он је у свему. Он је све. Сваки човек и жена јесу опипљив, блажени, живи Бог. Ко каже да је Бог непознат?« Махатма Ганди Вивекананда је имао много присталица и истомишљеника међу којима су били добитник Нобелове награде за књижевност из 1913. године Рабиндранат Тагоре и борац за независност и уздизање Индије Махатма Ганди. Ганди је сматрао да је једина истина Бог, а ахимса начин да се Бог достигне. Његов хиндуизам је био свеобухватан. Иако је поштовао ведску традицију, тврдио је да његова верзија хиндуизма укључује: „...све за шта знам да је најбоље у исламу, хришћанству, будизму и зороастризму.“ Сматрао је да се ненасиље не сме схватити као пасивност – то је начин деловања, паралела са чињеницом да хришћани у мукама Исуса Христа виде ослобођење човека од греха и смрти. Ганди је одбио и систем касти који је називао додатком хиндуизму. У свом уточишту (ашраму) је тражио од својих следбеника исте завете које је и он дао: трагање за истином, ненасиље виђено као љубав на делу, суздржавање од полних активности и понизност. У ашраму се сваки дан рецитовало и тумачило по једно поглавље Гите, па је и сам Ганди знао више од пола дела напамет sr.wikipedia.org

Pomaze Bog,ja se zovem Zoran ali slabo me zovu zlato.Ovaj sajt sam posecivao i ranije i sa njega skidao puno dusekorisnih clanaka.Neka Vam je sa srecom i ovaj forum mada koliko ima svestenika imam osecaj kao da sam u crkvi(a,mozda tako i treba ???),ali opusticu se valjda. ;D