ribar

Monasteries of Serbia- veoma lep prikaz nekih nasih manastira,crkava i mauzoleja na Oplencu 11 min

SVETI SAVA SRPSKI 5. 9 MIN

SVETI SAVA SRPSKI 3. 8 MIN SVETI SAVA SRPSKI 4. 8 MIN

SVETI SAVA SRPSKI 1. 10 min SVETI SAVA SRPSKI 2. 8 MIN

Monasi manastira Visoki Dečani - Kosovo ... Monasi manastira ... 11 мин – POJANJE SA SLIKAMA MANASTIRA, SLUZBI I MONAHA www.youtube.com/watch?v=rlr0GPWRuK0 Decani Monasteri in Kosovo, Prishtina and Kosovo polje monument. 7 мин – SRPSKI JEZIK OPIS MANASTIRA

Благодатный огонь Άγιον φως Sfanta Lumina Holy fire in Jerusalem 18 04 2009 Благодатный огонь Άγιον φως Sfanta Lumina Holy fire in Jerusalem 18 04 2009

ODLICAN DOKUMENTARNI FILM PREPORUCUJEM SVIMA Виртуална Агресија 01_03 10 min Виртуална Агресија 02_03 10 min Виртуална Агресија 03_03

Sveti Jovan Kronštatski 50 min. Brižni svetitelj, omiljen u ruskom narodu. Uvek je imao vremena i reči utehe za tužne i nevoljne. Često se kući vraćao bez čizama i kaputa. Njegovim molitvama su se dešavala brojna isceljenja. Sveti Jovan Kronstatski

Nadežda 33 min. Ova izuzetno potresna i snažna priča govori o ženi, koja je, kroz svoju bolest i stradanje, prišla Gospodu i našla svoj duhovni mir Nadežda

CUDO NA EGINI 11 MIN

SVETA KSENIJA PETROGRADSKA 31 MIN Sveta Ksenija Petrovgradska

Kanonizacija Svetog Jovana Sangajskog 18 min. Kanonizacija_Sv_Jovana_Sangajskog.avi

KVADRATURA KRUGA MONAH ARSENIJE CRNA REKA 23 MIN. monah_Arsenije_iz_crne_reke_Kvadratura_kruga.ram

Kvadratura kruga MONAH I VUK 15 MIN Monah i vuk

Ћирилица богатство које нестаје 51 мин Ћирилица богатство које нестаје

MOLITVE NA JEZERU 1 cas 13 min Molitve_na_jezeru.avi

мисионарска писма светог Николаја-писмо127 мисионарска писма светог Николаја-писмо 130 Св. владика Николај Српски - Не кради државу Св. владика Николај Српски - Не кради државу

мисионарска писма светог Николаја-писмо 126 мисионарска писма светог Николаја-писмо 125

Manastir Ostrog 45 minuta Srpski pravoslavni Manastir Ostrog, (Serbia - Montenegro)

Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова! 29. мај 2009 - 14:20 Епископ јегарски Порфирије докторирао је теологију на Универзитету у Атини. Викарни је епископ Епископа бачког Г. др. Иринеја. Титула „јегарски" односи се на град Егер (на српском, Јегра) у Мађарској, који је историјски спадао под јурисдикцију Православног епископа бачког. Игуман је манастира Ковиљ, значајног духовног центра у близини Новога Сада. Наследио је академика Владету Јеротића на катедри за Пастирску психологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где предаје и Нови Завет. Председник је Савета Републичке радиодифузне агенције. Од хуманитарних делатности бави се, по благослову Епископа бачког Иринеја, вођењем заједница за рехабилитацију зависника, а води и Хуманитарни фонд Привредник, који је најстарија модерна институција код Срба за стипендирање талентоване а сиромашне деце. Фонд је крајем XIX века, у Загребу, основао значајни српски предузетник и банкар Владимир Матијевић; Фонд је укинут 1947. а обновљен 1993. у Новом Саду, од када је стипендирао 2000 студената. Реакција Светог архијерејског синода поводом догађаја у Црној Реци многе је изненадила, како брзином тако и садржајем. Призори бруталног насиља из центра за лечење болести зависности Црна Река су апсолутно супротни бићу Цркве. Једина могућа одлука и јавна реакција Синода је онаква каква је дата у Саопштењу. Верујем да су оци Синода имали у виду да овај појединачни случај, преко одређених кругова који нису наклоњени Цркви а гласни су у јавности, може да компромитује остале многобројне човекољубиве социјалне црквене делатности. Постојање Духовно-рехабилитационог центра није било непознато, како црквеној, тако и нашој широј друштвеној јавности. Неретко, говорило се о бројним младим људима који су имали проблем са дрогом, а прошавши кроз овај центар, излечили се. Није била тајна да се тамо, поред осталог, као метод лечења понекад примењују и батине. Нико, међутим, није могао ни замислити до којих размера бруталности то иде. Лично сам био у прилици да од неких младића који су напустили центар пре истека „терапије" чујем какве су тортуре пролазили. Будући да се ради о наркоманима, мислио сам да је у питању лаж, или, у најмању руку, преувеличавање. После снимака стравичне „физиотерапије", које сам видео на телевизији, био сам не само изненађен, него најдубље ужаснут. При Манастиру Ковиљ, чији сте ви старешина, делује центар „Земља живих" у којем се, попут центра „Црна Река", лече наркомани. Наркоманија је друштвена пошаст: то је разлог што и код нас, као и у свету, Црква и друге верска заједнице покушавају и на овом плану да буду уз оне којима је помоћ потребна. Поред Православне и Римокатоличке цркве, сличне центре код нас воде и друге верске заједнице-нпр, Пентикостална («Раскршће») и Суботарска («Рето центар» на Авали). Између ових центара постоје сличности и разлике. Основна разлика између нашег пројекта, који се зове «Земља живих», и пројекта који води Римокатоличка црква с једне стране, и осталих покушаја са друге стране, је у томе што ми гостопримство и сву негу у духу Јеванђеља пружамо бесплатно, а остале заједнице овим послом се очигледно баве на комерцијалној основи. На пример, месечни боравак у Раскршћу (Пентикосталци) кошта 300 Евра, а при самом уласку у камп плаћа се једнократна кауција у износу од 1000 Евра. Поменути центар Црна Река, у зависности од платежне моћи корисника, месечни боравак наплаћује од 300 Евра па навише... Шта вас је навело да оснујете азиле за наркомане при Ковиљском манастиру? Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код других види осећај усамљености и празнине. А ако човек не нађе Бога, он посеже за различитим сурогатима којима покушава да замени аутентични смисао. Сурогати су, међутим, само нека врста медикамената који на један краћи или дужи период могу да прикрију празнину. Дрога је свакако један од најпогубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане наркоман, то је видљиви знак да он нема само психолошки, него и дубоки духовни проблем. Нажалост, искрено говорећи, наркоманима се код нас мало ко озбиљно и с љубављу бави. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђелска, христолика љубав. Како ваш центар функционише? Будући да је наркоманија, као болест зависности веома комплексна, неопходно је да се у лечењу једнодушно ангажују многи друштвени чиниоци. Пре свега, то је болест; то значи да се морају укључити стручњаци из области медицине, психологије, социологије... У том смислу, од самога почетка, ангажовали смо лекаре, психологе и психијатре који се баве болестима зависности. На пример, најмање једанпут у шест месеци у куће у којима живе штићеници, долазе медицински радници из Хигијенског завода у Новом Саду и тестирају их на ХИВ и хепатитис. Једанпут недељно организујемо психолошке радионице типа групне терапије уз помоћ тима психолога и драмских уметника. Имамо добру сарадњу са Одељењем за болести зависности Неуропсихијатријске клинике у Новом Саду, коју води проф. др. Никола Вучковић, који је и у Националном савету за превенцију. У последње време започели смо сарадњу са Министарством здравља. Дакле, било би претенциозно да се сматрамо самодовољним у настојању да се ухватимо у коштац са једним од најтежих проблема друштва данас. Скромно покушавамо оно што можемо, свесни да без поменуте стручне помоћи не можемо доћи до правих резултата. Отац Сергеј из манастира Сопоћани замерио је нашем новинару што је снимак „пустио" у јавност уместо да га достави црквеним властима и да је објављивањем снимка нанео „велику штету" Српској православној Цркви, да је тиме показао да „није хришћанин и православац". Да ли је штета нанесена и ако јесте, ко је за штету одговоран? Евидентно је да је и данас код нас Црква, по правилу, на мети беспоштедних критичара из редова такозване грађански оријентисане „поштене просвећене интелигенције". Из тих кругова често долазе захтеви за спречавање сваког озбиљног ангажмана Цркве у друштву - захтеви да се Црква повуче у кулу од слоноваче, у изолацију и неучествовање..., а са друге стране, позиви на апсолутно учешће, став о свему што се догађа, све до суђења („недораслом" „нецивилизованом", „грешном") народу. Деловала премало или превише, Црква је, дакле, увек изнова, под критиком својих старих познаника, искусних ветерана „политички коректног" антитеизма. Понекад је на тапету због премало, а понекад због превише активне улоге. По потреби, од случаја до случаја, Црква је или „урадила нешто што не треба", или „није урадила нешто што треба". Може бити да ће неко из овако настројених кругова употребити снимке батинања наркомана у центру Црна Река као муницију и повод за напад на Цркву. У том случају, објављивање снимака могло би се схватити као свесно наношење штете Цркви. Проблем, међутим, не видимо у самом објављивању снимака, него у чињеници да је то реалност. То је оно што нас брине, то је оно чему треба тражити лека. Јер, није битно пре свега шта неко о нама мисли и говори, па и шта облављује, него је важно оно што ми јесмо. Дакле, ми својим мислима и делима сами себи наносимо штету или задобијамо корист, а Бог је онај који љубављу својом суди свима! Извођење Верске наставе, као да није доживело потпуни успех. О томе јавно говоре и поједине владике. Желео бих да овде поменем покојног председника Зорана Ђинђића, који је својим личним осећајем за демократичност, одлучно допринео да се овај предмет врати у систем јавног школства и тако укине терор мањине над већином. И сам је, како сам то дознао од сведока, био упутио своју децу да уче веронауку. Што се тиче актуелне ситуације о заступљености катихизиса, могу да посведочим да у Епархији бачкој, којој припадам, број заинтересованих ученика управо расте, а не опада. Уколико је, пак, и било проблема у извођењу наставе, пре свега због недостатка кадрова, социјалног статуса катихета исл, ти проблеми се решавају системским образовањем на Општем смеру Богословског факултета Универзитета у Београду, честим семинарима за наставнике, и, не мање важно, сарадњом са надлежним државним властима. Више од две године, откако је патријарх Павле у болници, свако заседање Светог архијерејског сабора је предмет медијске пажње. Говори се о поделама унутар јерархије, по овом или оном основу, према старости на „стару гарду" и „младе лавове", територијално на „босанце" и „србијанце". Да ли расцепа има или не? Гласине о наводном „тихом расцепу" у врху наше Цркве на србијанце и босанце, на млађе и старије, а онда и тврдње о постизању компромиса између подељених страна на последњем сабору, напросто нису тачне. Оне су или плод незнања и необавештености или, можда, и плод злих намера. Ипак, неретко се преко медија оглашавају поједини архијереји саопштењима у којима се мање или више „увијено" међусобно „прозивају", а кроз саборска врата, која су по правилу за јавност затворена, „процури" да по многим питањима епископи имају дијаметрално супротне ставове. Сабор наше Цркве чине епископи, који су слободни и различити људи, а не клонови или унифицирани, неслободни роботи. Оно у чему су сви јединствени и једнодушни јесте Православна вера и припадање Православној Цркви. Што се, пак, тиче начина организовања живота, као и односа према актуелним појавама на различитим пољима наше свакодневнице, природно, постоје разлике, а понекад и потуно супротна гледања. То ни у ком случају не умањује нити угрожава јединство. Напротив, богатство разлика отвара могућност за конструктиван дијалог у заједници љубави. Разлике ове врсте, уосталом, јављају се од самих почетака Цркве. Сусрећемо их већ међу апостолима, и оне су саставни су део историјске динамике хода Цркве кроз све векове. По потреби, међу епископима данас постоји неформална, спонтана комуникација и размена искустава и идеја. Поред тога, сви епископи се и редовно састају два пута годишње на саборима у Патријаршији у Београду, између осталог, и зато да би различите ставове у вези са виталним питањима живота Цркве, кроз дијалог усагласили; да би дошли до заједничких, саборних решења која су датом моменту најбоља за Цркву и њену мисију у свету, у друштву. Према томе, супротна мишљења немају за циљ да поразе и у „полемици" елиминишу другога (ближњега), него су братољубива, брижна борба за сабрата и настојање да се благим речима ода поштовање личности, али уједно и чврстим аргументима покаже „корист" или „штета" нечијег става, по појединца и заједницу. При том, увек смо свесни да сабор епископа није скуп „непогрешивих индивидуа", него заједница личности које имају и своје врлине и своје мане, али који се труде да, по дару Божијем, одговорно, кроз многе тешкоће и искушења воде кормило Цркве путем спасења. Уобичајена реакција јерараха на извештавање медија о животу Цркве је критика, и то поприлично оштра. Између медија, какви су данас, и Цркве, каква је од постанка, постоји одређени несклад. Наиме, за Цркву је најважније, или једино важно, да свету пренесе оно што доприноси спасењу људи и творевине. Дајући упутства апостолима, Христос каже: „Што вам говорим у тами, казујте на видику, што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова!". То је, укратко, медијски програм Цркве. Уз дужно поштовање и разумевање, врхунски, али и легитимни интерес готово свих данашњих медија јесте профит, остварен кроз задовољавање интереса власника, оглашивача, политичара и сл. Поред тога, медији, водећи рачуна о наведеним интересима, моделују стварност, тачније, по речима једног савременог српског философа „служе као инструменти за конструкцију и дистрибуцију онакве слике стварности каква одговара центрима моћи". Имајући ово у виду, морамо бити свесни одређене задршке коју Црква има у комуникацији са медијима. Значи, новинари јесу за све криви? Ако желимо да будемо објективни, у контексту данашњег тренутка, проблем постоји на обе стране. Црква није однеговала довољан број људи који су вични раду са медијима; с друге стране, новинари, нажалост, често немају елементарна знања о Цркви. Добром вољом обе стране, и улагањем одговарајућег напора, проблеми се могу превазићи. Именован је нови Синод. Да ли се са те стране може очекивати више добре воље него што је до сада био случај? Што се тиче Цркве, чланови актуелног састава Светог Синода, имају, не само велико медијско искуство, него и знање о медијима. На пример, Митрополит Амфилохије већ више од деценије у подручној му епархији, има радио-станицу Светигора и истоимену тиражну богословско-популарну ревију; владика бачки Иринеј је буквално пионир учешћа јерархије у медијском животу, а у Епархији бачкој се, управо покрећу четири радио и једна телевизијска станица. Владика Григорије, исто тако, покреће телевизију у Херцеговини. И у Епархији нишкој је кренуо црквени радио. Владика Фотије, у условима у којима живи и ради, обнављајући разорену Епархију, развио је изузетно богату издавачку делатност, укључујући и два часописа. Дакле, у Синоду су људи који осећају важност медија за мисију Цркве и спремни су за сарадњу... Извор: Време

MANASTIR SVETI ROMAN - DJUNIS Nalazi se u donjem toku reke Južne Morave, blizu njenog ušća, odmnosno njenog spajanja sa Zapadnom Moravom kod Stalaća.Manastir je u šumi, nedaleko od Djunisa, na nekih 40km od Aleksinca, možda isto toliko od Kruševca.. Do manastira se može doći odličnim asfaltnim putem. Manastir je sada ženski, sa samo nekoliko monahinja. Službe idu nedeljom i praznikom, često se čitaju molebani za ozdravljenje, jer je mnogo onih koji traže i dobijaju pomoć kada su u pitanju bolesti vezane za duševne probleme i živčani sistem. Po geografskom položaju manastir spada u grupu mojsinjskih crkava i crkvišta, koje su u velikom broju razasute u ruševinama po obližnjoj Mojsinjskoj gori.Prema nekim predanjima ovde je nekada bilo dvadesetak bogomolja od kojih su obnovljene samo one u Stalaću, Stevancu i Jakovcu.Po nekima manastir je star čak 1000 godina, pa prema tome potiče iz perioda od pre Nemanjića.Ako je to tačno, manastir je stariji od Hilandara, Žiče i Studenice, Sopoćana, Gračanice, Dečana, Mileševe iako je izuzetno mali i nije čak toliko ni poznat. Ne zna se ko je bio ktitor, odnosno zadužbinar.Postoji jedna povelja (hrisovulja) Vizantijskog cara Vasilija II izdata 1019 ili 1020 godine Ohridskoj Ahiepiskopiji, na njenu molbu.U toj povelji je zapisan najstariji pomen o ovom manastiru, Tu se on označava kao Sventeromon. Ova hrisovulja ukazuje da je manastir dobio ime po svetom pustinožitelju, prepodobnom ocu Romanu, pravoslavnom podvižniku i čudotvorcu. O njemu nema izvornih istorijskih podataka. Posebno nema pisanih, opštepriznatih izvornika, Postoje dve nepotvrdjene verzije. Po prvoj, prepodobni Orman je bio monah u ovom kraju još tokom IX veka, I da je došao kao učenik Ohridske škole, koju su osnovali Kirilo I Metodije, pri čemu je ta škola imala 3500 svojih učenika. Pitanje je da li je ovaj prepodobni mučenik došao sa svojim bratom Nestorom ( u bliyini je manastir Sveti Nestar) I da li su njih dvojica bila I braća po krvi. Najviše vremena su provodili u bdenju, rukodelju I molitvi.Službu Svetom Romanu je sastavio vladika žički I ohridski Nikolaj Velimirović, gde se kaže da je ovaj Božji čovek bio “angelopodobni”. Ovaj svetitelj je skon;ao svoj vek negde na prelazu iz iX u X vek.Po drugoj verziji ovaj pustinozitelj je dosao u ovaj kraj gde je ziveo u XIV veku I da je pripadao tzv. Sinaitima.koji su ispred najezde Turaka dosli u Srbiju,Pored njega su tu bili Romilo Ravanicki, prep. Otac Grigoriuje Gornjacki, brat Nestor, i neki kojima su imena zaboravljena. Uz južnu fasadu stoju kapela u kojoj se nalaze mošti svetog Romana Sinaita, to je podatak iz Narodne enciklopedije iz 1928 godine.Postoji jos jedno stanoviste o licnosti svetoig Romana, koje nije bez istorijskog znacenja i znacaja, a to je da je on princ iz naše istorijske dinastije Brankovica, sin sevastokratora Branka Mladenovica, brata Vuka Brankovica. On se zamonasio i dobio ime Roman.Pod tim imenom se pominje u bratstvu manastira Hilandara 1365.Kod nekih istoriografa postoji predanje da se on posle boravka na Hilendaru vratio u zavicaj na poziv vladara cara Lazara. Taj Sveti Roman je bio iz Kiceva pa se smatra da se radi o istoj licnosti.Prisustvo Svetog Romana se u ovom manastiru dozicljava kroz razna ozdravljenja, utešenja i okrepljenja. Jedna od monahinja upravo je posvedocila kako se ovde izlecio djavoiman covek posto su mu kaludjeri neprestano citali moleban nad grobicem Svetog Romana u Kapelici. Sama crkva iako izuzetno skromnih dimenzija nije prvobitna, stara je oko dvesta godina,Nikada nije menjana svoje mesto iako je vise puta rusena.i iz temelja obnavljana.Na prelazu iz IX u X vek pored svecevog groba crkvicu su digli svecevbi postovaoci,Po drugoj veryiji crkvu je podigao srpski car Layar Hrebeljanovic 1377 pre kosovskog boja jer je prema predanju njegov sluga iz sume cuo muski glas koji mu rece da ode do crkve i popravi svetinju.Posle nekoliko dana on ode u Krusevac, tamo isprica sta mu se desilo, car mu dade dosta novca, sa kojim ovaj podignu i ogradi grobnicu Svecevu. U jednoj himni se kaze: Jegda Lazar knjaz pravoslavnij, pozna silu čudodješuju od moščej tvojih zoyda hram nad grobom tvojim,,idjeze vsi sobirajemsja vospjevati cudesa tvoja, Romane svjate» Ta crkva je bila predhodnica ove sadasnje crkve.Bila je od tvrdog materijala, i bila je zivopisana, ali nije prezivela tursko vreme.Pljackana je i paljena.Manastirski zvonik ili stolp, sa svoja dva zvona je veoma upecatljiv, jedinstven u celom Pomoravlju. Naime tu su zatvarali umobolne, djavoimane i lecili ih zvonjavom zvona. Tu su bili teski umobolni bolesnici, koji su ovd eboravili po dva meseca, uz strogi post i svakodnevne molitve. Desavala su se ovde mnoga ozdravljenja, koja se i danas pamte. Ovde su ostala zapamcenja nedavna izlecenja posednutih, paralizovanih, bolesnih od raznih zivcanih bolesti. Lik Svetog Romana je upecatljiv, on u desnoj ruci drzi stap, a u levoj svitak sa ispisani recima «Bratije, mir i ljubav mezdu sobom imejte» Na ulazu u crkvicu je kod ulaza uradjena neka vrsta mozaika, to je uradio monah Simeon, u drugoj polovini 19 veka a koji se upokojio ovde 1889 inace je dugo boravio na Hilandaru.U tursko vreme ovde je postojala manastirska skola sa desetak djaka, koji su postajali svestenici, ili monasi kasnije.U toku prvog svetskog rata radila je i skola milosrdja pod nazivom Svete Jelene. U vreme Karadjordjevog ustanka, ovaj manastir je bio ratna bolnica. Tako su sa obliznjeg Deligradskog bojista srpski ratnici dopremani u manastir, gde su leceni,Za vreme srpsko-turskog rata ovde je dolutala jedna granata koja se zabola u manastirski konak i koja se nije raspukla i danas se cuva. 1876 kada je na Deligradskom visu poginuo Nikolaj Rajevski ( ruski pukovnik, prototip Tolstojevog junaka Vronskig iz Ane Karenjine) prvo je sahranjen ovde, da bi mu tu kasnije ostali samo srce i utroba a telo preneto u Razumovku na prodicno imanje u grobnicu. Zasebna odaja u manastiru je Lazaroma, grobnica oca Romana, sa juzne strane crkve.Tu se svakodnevno citaju molitve Svetom Romanu za ozdravljenje nemocnih, narocito umobolnih i zivcanih bolesnika po cemu je manastir nadaleko cuven. Mnoga cuda su se ovde desavala. Pre oko 100 godina, postojalo je selo Prnjavor uza sami manastir pa su seljani skrnavili grobnicu svojim svinjama. One su ulazile u crkveno dvoristei prljale grobnicu.Kaludjeri su opominjali seljake ali bezuspesno.Ali kada jednom bogatom seljaku sin jedinac poludi, naprasno pred Svecevom grobnicom, i to kada je krenuo u svoje svatove, narod se naprasno uplasi, svatovi pobegose, a Sveca nedelju dana nije bilo u svojoj grobnici.Umobolnog roditelji donesu u grobnicu, i duhovnik mu procita molitvu. Najednom se on umiri, pridje svecu, prekrsti se zaplaka i izadje zdrav i citav. Desno od manastira, pored mosta nanize je izvor svete vode,koja pomaze kod raznih bolesti. Ovde treba obavezno svratiti, umiti se, popiti malo za zdravlje, a malo i poneti. Jer savremeni covek je toliko izloizen stresu a dusevne bolesti su medju najrasprostranjenijim posastima savremenog sveta. Zato je Sveti Roman i molitva njemu na ovom mestu, skoro svakome od nas neophidan. Sveti oce Romane, moli Boga za nas! mr. Ž. Mančić www.manastir-lepavina.org/

CUDO IZ DEVOJACKOG GROBA Cuvsi da se mnogima dogodilo cudo, u manastir Sveti Nikola u Nimniku nadomak Pozarevca, hodocasnici godinama dolaze verujuci da ce ih Svetinja izleciti ili usreciti. Manastir “Sveti Nikola” u Nimniku, blizu sela Kurjace, postalo je svetiliste zahvaljujuci Svetinji, odnosno grobu nepoznate hrabre devojcice. Sve je vise posetilaca, koji prevale stotine kilometara da bi proverili njenu cudotvornu moc. U zaduzbinu vojvode Ljudine Bogosava nadomak Pozarevca vecina dolazi prvi put, ali mnogi su vec prespavali pored groba gde su “cuda moguca”. Povod za drugu posetu je manastiru, pobratimu ili posestrimi u znak zahvalnosti. Na bolesnika ili nesrecnika “baca krstove” prvi mladic ili devojka koga sretne narednog jutra posle nocenja. Natprirodna moc Svetinje je poznata vekovima - objasnjava igumanija Jefrosinija. – Ja sam tu skoro tri decenije i pamtim brojne posetioce koji su dosli bolesni ili nesrecni, a otisli su kuci ozarena lica ili su se kasnije javili da su ozdravili ili resili zivotne nedace. Postujem njihovo pravo na diskreciju pa necu pominjati imena , a i nismo pazljivo belezili identitet onih koji su nasli srecu ili lek uz pomoc Svetinje. Znam da u susednom Majilovcu zivi covek koga je kao sedmogodisnjaka baka dovela u manastir jer je do tada samo “ckiljio”. Vec ujutru, gledao je sirom otvorenih ociju. U opstinskom centru, Velikom Gradistu, sam upoznala zenu koja je pre cetrdesetak godina onemela, a u nasem manastiru, njoj se povratila moc govora. Energicna igumanija koja je preporodila ovu duhovnu zajednicu, redja najinteresantnije sudbine koje su se preokrenule na bolje. Jednog vozaca autobusa iz Mladenovca su donala dvojica. Bio je bled kao smrt i mati Jefrosinija se uplasila da ce izdahnuti u kapeli. Prespavao je i ujutru se sam umio i uz kafu vedro diskutovao. Danima pre toga nije zeleo da okusi nista. Nocne more koje je imao zbog saobracajnog udesa i razmirice sa suprugom bile su kao rukom odnete. – Devojka iz Bora je jedva hodala zbog ukocenih kukova – priseca se igumanija Jefrosinija. – Nije joj doduse bilo bolje posle nocenja uz Svetinju, pa sam joj dala voska, ulja iz kandila i svete vodice sa obliznjeg izvora. Majka joj je premazala kukove i dan kasnije nam je javila da njena cerka hoda normalno. Od onih koji dolaze ovamo, najbrojnije su nerotkinje. Trecina posetilaca zarko zeli porod, a kada im se zelja ostiari, poklanjaju nam po pravilu – jagnje. Imamo stalno buljuk ovaca koje prodajemo jer jedemo samo ribu. Svetinja je grob nepoznate male Vlahinje iz Marjanja, na cijim temeljima je niklo Kurjace. Pre skoro sest vedova, devojcicu su presreli hajduci koji su trazili manastir Sveti Nikola (podignut 1371 god.), kako bi ga opljackali. Pitali su je za put koji vodi prema manastiru, a ona je na vlaskom jeziku ponavljala : IO NU SCIU NJIMIK / EU NU STIU NIMIC ( ja neznam nista). Prema jednoj od izgovorenih reci male devojcice ( NJIMIK / NIMIC) nazvano je mesto -NIMNIK, gde su besni razbojnici zaklali devojcicu kako ih ne bi odala. Cudo se desilo kada su dosli roditeli da je traze. Posle dugog lutanja su opazili vatru koja je izbijala iz njenog bezivotnog tela. Njeno telo nisu mogli da pomere ! Upregli su tri para volova i – ni makac. Neki starac im je rekao da se okrenu manastiru i tek tada je tuzna povorka mogla da krene kuci sa telom nesrecnice. Od tada se na njenom grobu desavaju cuda. Kasnije je kum devojcice, koji je predvodio hajduke, u znak pokajanja prodigao kapelu u krugu manastira a njeni posmrtni ostaci su preneti u nju. Skromna kapelica je renovirana posle dolaska igumanije Jefrosinije na celo manastira kome ona pomaze da opstane i napreduje.

U hrastovoj šumi u ataru stiškog sela Kurjače, nalazi se skromni srednjevekovni manastir Nimnik. Nejasna je etimologija imena manastira, i do sada nije nađeno valjano naučno objašnjenje. Pisani izvore ne govore ništa o vremenu postanka manastira i njegovom ktitoru. Njegova arhitektura, dimenzije i ostalo, upućuju da je izgrađen u srednjem veku poslednjih decenija postojanja samostalne srpske države, kao zadužbina nekog malog vlastelina. Narodna tradicija koju je zabeležio Joakim Vujić, pripisuje ga knezu Bogosavu, savremeniku despota Đurđa i Starine Novaka. Da bi se tradicija prihvatila, treba rešiti dva problema vezana za prostorno i vremensko lociranje ove ličnosti i uskladiti ih sa geografskim i istorijskim činjenicama. Prvo, tradicija smešta sedište kneza Bogosava izvan okvira srpske despotovine, jer Starina Novak i deli Radivoje piju vino "a kod Bosne kod vode studene, kod nekoga kneza Bogosava". Ovo nije nepremostiva prepreka, jer takvih neslaganja ima u narodnim pesmama mnogo. Između ostaloga i despot Đurađ je "iz prekrasne Maćedonije, iz pitoma mesta Smedereva". Drugi problem nastaje kod pokušaja istorijske identifikacije ove ličnosti, jer istorijska nauka, bar za sada, zna samo za jednog Bogosava - savremenika kneza Lazara. U ravaničkoj povelji knez Lazar daruje manastiru Ravanici, između ostalih, i "ljudinu Bogosava iz Smedereva, s obštinom i baštinom". Iz ovo malo podataka teško je dokučiti društveni položaj Bogosava. Ne zna se da li je bio vojvoda ili knez, ali je u svakom slučaju istaknuta i svakako prva i najvažnija ličnost Smedereva u vreme kneza Lazara. Vremensko neslaganje tradicionalnog i istorijskog Bogosava, jer kneza Lazara i despota Đurđa razdvaja oko četiri decenije, ne treba ozbiljno uzimati, jer je narodnom pesniku u prvom planu namera da izloži galeriju likova iz srpske prošlosti, a tek u drugom da saopšti geografski podatak i istorijsku istinu. U narodnim se pesmama često dešava da su ličnosti koje razdvajaju decenije ili vekovi prikazane kao savremenici. S druge strane, jedan vlastelin mogao je imati imanja u raznim delovima države, međusobno udaljena, pa je otuda nastalo i mišljenje da je Nimnik pripadao Ravanici, što je logično ako je bio baština ljudine Bogosava. Ni prvi turski popisi ne pominju manastir Nimnik. Tek popis iz treće ili četvrte decenije XVI veka beleži ovaj manastir i samo jednog monaha u njemu, sa obavezom da sultanovoj blagajni plaća godišnje 152 akče. Popis u vreme Murata III beleži samo obavezu manastira, koja je nešto uvećana i iznosi 176 akči, bez drugih podataka. U vreme austrijske okupacije severne Srbije posle Požarevačkog mira (1718), "monastir marijanski" tj. manastir u selu Marijanje (danas zaseok sela Kurjače), posetili su egzarsi beogradskog mitropolita: 1733. godine to je bio Maksim Ratković, a 1735. Jovan Mihajlović. Po njihovom opisu crkva je stara, zidana je i zasvedena kamenom, pokrivena šindrom i neokrečena. Crkva je pusta i položaj joj nije najbolji, jer je udaljena od sela. Odeždi i zvona nema. Paroh pri crkvi je Radosav Spasojević (tj. sin Spasojev) rodom od Vidina, koji "pravilo držit, leturgiju pojet, odeždi imejet". Da dodamo: imao je pop Radosav desetoro dece - pet sinova (jedan je takođe bio sveštenik) i pet kćeri. Parohiju marijansku činila su sela Marijanje, Biskuplje i Kličevac sa ukupno 88 domaćinstava. Na ime dažbina mitropolitu (dimnica, milostinja, konak) parohija je davala oko 20 forinti i 13 forinti na ime egzarhije. Nije poznata uloga manastira u ratovima krajem XVIII i početkom XIX veka, ali je i posle Kočine Krajine i posle Prvog srpskog ustanka 1813. crkva popaljena, opljačkana i porušena do temelja. U ruševinama Nimnika pronašli su seljaci 1823. godine deo njegove srednjevekovne imovine: dukate, krstove i drugi bogoslužbeni inventar, što je sreski načelnik Josif Milosavljević pokupio i predao knezu Milošu. Na starim temeljima, pobožni narod ovog kraja, obnovio je manastir 1825. godine, postavio ikonostas i nabavio najnužnije knjige. Godinu dana kasnije takvu je crkvu video Joakim Vujić i zapisao da je zidana od kamena i cigala, sa svodom od dasaka, a podom od obične i rimske cigle. U crkvi je grob prepodobnog Nikolaja Sinajita. Deceniju i po kasnije crkva je ponovo obnovljena i podignuta je zvonara, sve o trošku samog manastira, uz nešto malo opštinske pomoći. Jedno zvono poklonila je popadija Petrija, udova Jakova Petrovića koji je bio paroh pri ovoj crkvi, a drugo zvono poklonio je Stevan Protić, trgovac iz Rama. Od imovine manastir je imao samo jedan hektar obradivog imanja i 43 hektara šume, što je donosilo mali prihod od svega 240 dinara. Verovatno je imao solidne priloge, jer su u arhivu sačuvani podaci da je u nekoliko slučajeva Nimnik davao novac na zajam. S druge strane, crkva nije imala svoj putir i ostali bogoslužbeni inventar, već je koristila putir crkve požarevačke. Tek 1881. godine kada su požarevljani uzeli nazad svoj putir, sveštenici i "kasehranioci" kupe putir i ostalo za 50 cesarskih dukata. Godine 1891. opravljen je krov i uklonjen trem koji je imao ulogu priprate. U poslednja dva veka manastir Nimnik služi kao parohijska crkva, a tek ga 1936. episkop Venijamin pretvara u ženski opštežiteljni manastir, kakav je do danas ostao, iako je i dalje parohijska crkva za kurjačko-popovačku parohiju. Arhitektura Crkva manastira Nimnika posvećena je prazniku Prenosa moštiju svetoga Nikolaja. To je jednostavna građevina, sagrađena od lomljenog kamena, sa krovom na dve vode. Uglovi zgrade rađeni su od većih komada tesanog kamena, donetih možda sa nekog antičkog lokaliteta. Nema oltarske niti pevničkih apsida. S obzirom da je današnja crkva podignuta na temeljima starije, možemo pretpostaviti da je i starija imala sličan izgled. Unutrašnjost nije živopisana. Kapela zvana "Svetinja", mala je građevina zidana od kamena, podignuta po predanju na grobu Nikolaja Sinajita. U njoj su dva para carskih dveri, svakako sa starih ikonostasa. U konaku postoji i kapela posvećena prazniku Pokrova Presvete Bogorodice koja se koristi za bogosluženja tokom zime. Zvonara je odvojena sa dva zvona. Nastojateljnica: visokoprepodobna igumanija Jefrosinija (Milanović). Adresa: 12221 Majilovac; tel: 012/74-020 www.spc-altena.de Igumanija mati Jefrosinija je preminula sadasnja nastojateljica manastira je mati Teoktista ribar