Разбојник на крсту

Jako zanimljivo. Baš me interesuje šta kažu.

"Možemo ponešto i da (pre)uzmemo od njega ." То може да каже само особа која тражи добро у сваком човеку, што је апсолутно Хришћански . Хришћански је осуђивати грех а не човека , да је неки други сајт или форум па да те разумем . Овако брате мораш озбиљно да преиспиташ своје Хришћанске ставове . Или сам ја можда на погрешном месту па не разумем да је на овом форуму то нормално.

Буди ми адвокат .

Да је само појање у катастрофи.А да јесте у катастрофи,тачно је.
У многим црквама све се своди на певачко друштво.Пева се,прича,
диригује.Све је важно сем учешћа=причешћа.
Али на несрећу,мишљење в.Атанасија,о појању и хоровима, је многима
извор потсмеха.И зато имамо позориште и циркус,наместо живог,предањског појања.
На жалост Мокрањац је наметнут,а све пре њега "несрпско",или чак "антисрпско".ЗА МНОГЕ!
Смирења никада доста,али ни сујете никада довољно.
Ја у лазаричком хору певам Мокрањца,али чезнем за оним другим,лепшим,дубљим,истинитијим.
И уздам се у е.Давида.
Брацки целив свима,и новотарцима и старотарцима. mocart

Da se malo faliiiim 

Kućica za ptice spremna

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).
 
По питању суда о туђем злоделу, о отвореном греху, о јавној саблазни, можемо рећи да се најчешче крећемо по веома танкој нити. Човек лако може огрешити душу. Но, да ли то значи да се требамо повући пред злом, да пактирамо са њим? Хоћемо ли навући на себе плашт лажног смирења и утопити се у толстојевштини - непротивљењу злу? Како не бисмо упали у разапете мреже лукавога, потребан нам је јасан одговор на питање када је осуђивање грешно, а када није. Ово питање првенствено нас занима односно појединих догађања у нашој Цркви, али и односно „осуђивања“ уопште.  Наша вера је права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна (Отац Јустин); она нам даје одговор и на питање како избећи крајности и десне и леве стране, и како ићи не по танкој нити, већ по чврстом тлу, царским путем, како бисмо избегли да због грешног осуђивање будемо и сами осуђени, али и да бисмо избегли да због равнодушности према отвореном злу, као млаки, будемо избљувани из уста Господњих (ср. Откр. 3,16).

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).
 
По питању суда о туђем злоделу, о отвореном греху, о јавној саблазни, можемо рећи да се најчешче крећемо по веома танкој нити. Човек лако може огрешити душу. Но, да ли то значи да се требамо повући пред злом, да пактирамо са њим? Хоћемо ли навући на себе плашт лажног смирења и утопити се у толстојевштини - непротивљењу злу? Како не бисмо упали у разапете мреже лукавога, потребан нам је јасан одговор на питање када је осуђивање грешно, а када није. Ово питање првенствено нас занима односно појединих догађања у нашој Цркви, али и односно „осуђивања“ уопште.  Наша вера је права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна (Отац Јустин); она нам даје одговор и на питање како избећи крајности и десне и леве стране, и како ићи не по танкој нити, већ по чврстом тлу, царским путем, како бисмо избегли да због грешног осуђивање будемо и сами осуђени, али и да бисмо избегли да због равнодушности према отвореном злу, као млаки, будемо избљувани из уста Господњих (ср. Откр. 3,16).

Прави избор .  

У речима осуђивање и расуђивање налази се неки СУД . Осуђивање је лоше а расуђивање је добро . И сада је основно питање дали је добро судити , без СУДА нема ни расуђивања . Ово је део где Апостол Павле подржава СУД Хришћанске заједнице као најисправнији . 
ПРВА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА КОРИНЋАНИМА
Укор због суђења. О неправедницима.  
1. Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих?
2. Не знате ли да ће свети судити свијету? А ако ћете ви судити свијету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама?
3. Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камо ли у стварима овога свијета?
4. А ви кад имате суђења за ствари овога свијета, узимате за судије оне који у Цркви не значе ништа.
5. На срамоту вама говорим. Зар нема међу вама ни једнога мудра који ће моћи пресудити међу браћом својом?
6. Него се брат са братом суди, и то код невјерних!
7. И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету?
8. Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!
 

Прави избор .  

Kažeš mu par puta, neće da posluša, il će on da strada ili ti i zato se skloniš... Ili nastaviš da nosiš tuđe slabosti ako ima neke nade, pitanje je... Ko se puno moli i trudi da bude bolji obično mu Bog otkriva da li ima svrhe ... Najbolje skloniš se i pokažeš primerom šta je ispravno... Ne odbacuješ potpuno...Sledeća tema bi mogla da bude koga je Bog potpuno odbacio... Ja sam idealista i verujem da u svakom čoveku ima ta klica i samo je pitanje vremena, čovek može da se promeni u potpunosti i samim tim svoj život... Mada slušala sam na nekom predavanju ima ko neće, jednostavno odbacuje Boga...

Moje mišljenje sada konkretno o jednoj osobi...mislim da kad neko neće da se promeni i pokaje... bolje je skloniti se tog druženja, nego večno opravdavati i snishoditi. Nekad se mora "osuditi"...tj prekinuti kontakt i izbegavati teškog grešnika da ne bi uvukao i nas u neko veće zlo.

Jedna žena koja se bavi tarotom, astrologijom i svim mogućim tehnikama služenja nečastivom. Uporna u ostajanju u zabludi, i prelazi moje granice učtivosti, ljubavi i razumevanja.

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).
 
По питању суда о туђем злоделу, о отвореном греху, о јавној саблазни, можемо рећи да се најчешче крећемо по веома танкој нити. Човек лако може огрешити душу. Но, да ли то значи да се требамо повући пред злом, да пактирамо са њим? Хоћемо ли навући на себе плашт лажног смирења и утопити се у толстојевштини - непротивљењу злу? Како не бисмо упали у разапете мреже лукавога, потребан нам је јасан одговор на питање када је осуђивање грешно, а када није. Ово питање првенствено нас занима односно појединих догађања у нашој Цркви, али и односно „осуђивања“ уопште.  Наша вера је права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна (Отац Јустин); она нам даје одговор и на питање како избећи крајности и десне и леве стране, и како ићи не по танкој нити, већ по чврстом тлу, царским путем, како бисмо избегли да због грешног осуђивање будемо и сами осуђени, али и да бисмо избегли да због равнодушности према отвореном злу, као млаки, будемо избљувани из уста Господњих (ср. Откр. 3,16).

Братац зна ко нам је пријатељ .

НЕСВЕСНО

Посебне пажње достојна је чињеница да су многи трезвоумни оци свесни реалности, али и снаге несвесног. Као истински духовни људи, који су се жртвовали у испитивању дубина душе, они знају да гледају не само "појавно", него и "непојавно". Њихов напор, дакле, не ограничава се само на испитивање онога што делује на површини душе. Они улазе у њене понорне дубине и гледају да уз њихову помоћ схвате оно што се дешава на површини. Зато су у положају да познају несвесну активност душе. Тако су вековима пре оних психолога који су нагласили огромни значај несвесног, они открили, разуме се – у општим цртама, постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

Искуство многих трезвоумних отаца показало им је да се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Дакле, "умни" рат не води се само на светлу свеснога. Јер да је тако, сваки би трезвоумни отац могао да зна порекло "Египћана", т.ј. лукавих помисли и жеља, и да се упусти у борбу са њима и пре него што оне уђу у ум и утврде се у њему. Али реалност подвижничког живота сведочи да духовни борац често бива изненада освојен. Пре него и схвати како се то догодило, он осети да су њиме овладале лукаве помисли. Зато монах Герман са чуђењем пита авву Мојсеја, који је зналац духовних ствари. "Откуда се то дешава? Јер често а да ми то нећемо, додијавају лукаве помисли и тако да ми готово не знамо, покраду нас, улазећи кришом и неосетно; тако да не само да их је немогуће спречити, него их је често тешко и познати". Јасно је да то питање, пуно недоумице, представља признавање реалности несвесног.

Али многи трезвоумни оци свесни су и снаге несвесног. Примедбе неких Отаца у вези са тим заиста изазивају дивљење, будући да се може успоставити њихов однос са најновијим увидима дубинске психологије. На пример, Нил Подвижник, ученик Јована Златоустог, одлично познаје, т.ј. управо колико и савремени психолози, процес психолошког феномена потискивања и зна за снагу несвесног које се у њему пројављује. Говорећи о притискању страсти, он каже следеће: "Мада страсти и не додијавају непрестано, ако не нађу прилику за покрет, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају; и као што непрестано гажена земља, макар га и имала, не рађа трње, јер гажење омета природу, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће изнићи када време допусти, тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објаве рат". У овом Ниловом случају имамо све познате стадијуме потискивања неке емоције, како их управо одређује савремена дубинска психологија. Реч је, пре свега, о несвесном потискивању ("које кришом узмичу"). Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји, одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно) дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање. Тако се сваки потиснути душевни догађај оснажује или, како каже свети Нил, "додатно утврђује". А ако је реч о потискиваним страстима, оне "постају јаче" и тако "нападају са великом снагом".

Та констатација светога Нила о страсти која потискивањем стиче снагу сугерише, сагласно горе реченом, исправно суочавање са страшћу. Дакле, да би се избегло да се страст оснажи, после свесног или несвесног потискивања, намеће се свесно суочавање и борба са њом. Тај општи психотерапеутски принцип чини основу савремене психотерапеутске науке која, путем напора да пацијент освести своје потиснуте душевне садржаје који делују у виду комплекса, настоји да васпостави његово душевно здравље (наравно методама потпуно различитим од оних које препоручују Оци, и са последицама које мало–помало постају погубне; нап. прир). Управо овај принцип трезвоумни оци добро познају. Класичан је у том смислу пример, који наводи свети Касијан Римљанин. Он казује следеће: "Пошто сам остао мало времена у пустињи, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се њему и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се ави Павлу. А ава Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: 'Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је стрпљењем и молитвом и рукодељем победиш’". Отуда је јасно да му "најопитнији" ава Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање, тј. потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, јамчи се постепено и природно усвајање непријатних душевних садржаја и избегава њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек са њима суочи хладнокрвно "лицем у лице", него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства. Осим овога последњег, што чини само негативни аспект борбе, углавном се захтева позитивно свесно суочавање ради њиховога искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу.

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање или 'психоанализу' онога који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах. "Када неки непријатељ дође и рани те, а ти хоћеш да, како је писано, окренеш мач у срце његово, поступи како ти кажемо. Разложи сам себи помисао коју је убацио, шта је, из чега се састоји и шта је то што мучи ум... И када то све испиташ, помисао ће ишчезнути, разложена на то што је, побећи ће од тебе демон када се тим знањем твој разум подигне у висине". А на другом месту каже: "Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи ово нека буде: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га обличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш." У оба цитата, Евагрије наглашава потребу за 'психоанализом' (за анализом душевних смутњи; нап. прир), за успешнијим суочавањем за демонским нападима. А та 'психоанализа' има за циљ да освести цео догађај напада. Прво је потребно освестити стадијуме напада, а затим да се у свести сачува цео догађај сагрешења, било да је реализован или не. Јасно, та препоручена 'психоанализа' није ограничена само на оно што се тиче демонског прилога, него се сугерише да треба да обухвати и субјективне душевне претпоставке тога што се анализира. Тако се, иначе, остварује оно самопознање које је неопходно за систематски и ефикасни обрачун са страстима.

То што је у овом одељку изложено, дакле, јасно показује да трезвоумни оци признају реалност и снагу несвесног. Тако се и по њима, било да то јасно исказују или тек сугеришу на основу онога што уопштено говоре о духовној борби, душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан. 

ЈОВАН КОРНАРАКИС
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-pravoslavna-psihoterapija

Брате , шта мислиш о аксиоми Лобачевског . Зар није испао будала са том аксиомом ?
 

Коме се не свиђају жене као што је Ана , ево па се наслађујте браћо Срби . http://ravnopravnost.gov.rs/misljenja-i-preporuke/obavestenja/  Ја никад више у животу , не дај Боже .

Није његова жеља да се издају његове књиге на Српском језику . Осетили су људи да нас стварно воли и да пати што смо се отуђили од Бога . Срби су попили отров социјализма. Човек је молитвено биће . Велика већина Срба не зна ни "Оче наш" . Па добро незнају ни Кинези , не знају ни Индијци .... Али Срби имају владику Николаја који је сажвакао Свето Писмо имају Аву Јустина . То је суштина онога што је Андреј хтео да каже ако још нису већина сишли са ума , сићи ће сигурно . Андреј је упозорио и питао "дали сте полудели " . Ја мислим да је то право питање јер је упалила се црвена лампица. Мени је рођена сестра некрштена , мајка више верује сестри него мени . Прилично је збуњена јер је волела Тита и има и слике са њим . Није исто када се нешто препричава и када се доживи . Народ је осетио да га Андреј воли и он је одговорио са љубављу . То је мој најјачи утисак . И за Арна Гујона причају да је популиста , и њега сам видео и доживео . Човек нас је заволео и нама он не ваљааааа !!! Андреј инсистира на Евархристији , ја код својих пријатеља из средње школе исто инсистирам и нема одзива . У стању сам да одем десет пута на фудбал када ме зову највише због њих јер то им је једини начин пражњења , они ниједном нису дошли на Евахристију . ни једном . Па докле брате , док не полудимо сви или док нас опет не бомбардују или шта . Поновићу само " Срби дали сте полудели ?" . Ана је изузетно патријахална и то је за мене велико освежење јер сам нормалан мушкарац . Много сам страдао од феминизма у Србији и зато ми много прија да се дружим да патријахалним женама . Улази у расправе јер је борбеног духа и то често буде на њену штету . Да је више жена као што је она било би нам боље сигурно .