Жељана

Бог ти помогао Зоране. Можеш ли да напишеш нешто о себи? Претпостављам да ти је то година рођења у надимку? Ако будеш имао воље, могу ти описати лична искуства у борби са анксиозношћу (мој син). Укратко ћу ти описати временску ленту догађања са мојим дететом и шта је предузето са наше стране: Пре три године затекла сам сина (тада 15 година) који се раније вратио из школе. Седео је сав усплахирен и рекао ја више не могу. На њему су се јасно истицале физичке манифестације немира: дрхтавица браде, ногу, зној и муцање. Одмах смо позвали пријатеља клиничког психолога, ту није било чекања. После разговора са сином, психолог је саветовао посету дечјем психијатру. Дечји психијатар у Новом Саду поставља неколико разних (радних) дијагноза, не преписује никакве лекове, даје савет, контрола након шест месеци. После пар контрола увиђамо да му државни лекар не може помоћи. Хоће али не може јер је један од свега тројице дечијих психијатара за читаву Војводину. Просто се не може помоћи у претрпаној канцеларији на одељењу болнице пуној хитних случајева и прекидања лекара. Од разговора као насушне и вероватно једине делотворне методе у случајевима акутне анксиозности ту нема ни помена. Између контрола син запада у кризе, има самоубилачке помисли, самоповређује се, опрашта се са другарима и нама јер жели да се убије, пије пуну кутију неких лекова. Губимо полако наду, очај се јавља. Нема вољу низачим, не излази из собе, престаје да иде у школу...Не знајући шта да чинимо, молимо лекаре да му дају неке лекове, да га сместе у болници. Одбијају лекове, тврде да ће му болница само одмоћи. Након годину и по неописивог страха и патњи, одлазимо код психотерапеута у нашем граду (Кикинда). Тиме се завршавају посете Новом Саду али се не прекида веза са дечијим психијатром због везе са школом. До данашњег дана је на психотерапији, сада има 18 година, завршава кикиндску гимназију. Резултат? Дете се потпуно опоравило, пет нула просек све четири године, кандидат и вероватно ђак генерације, будући студент филолошког у БГ, пун енергије, мотивисан...Невероватно, Богу хвала. Моја порука теби је да има решења, ти имаш само неки чвор који треба развезати, о томе можемо касније ако будеш расположен За почетак, послушај брата Тражитеља, лепо збори. Надам се да ти је ово моје слово мотивација да кренеш...и победиш. Поздрав.

Тешка је ово беседа. Слутим да само две групације људи могу ово разумети: они који сами пате од депресије и они који то искуство имају код својих ближњих. Други? Нико и никада. Зато ће бити мало правих одговора и коментара. Не треба ни да буде. Мој син пролази кроз ово, зато знам. Свакодневно виђам сопствену, немоћ сина, као и немоћ лекара пред чељустима депресије. Поучан текст, али захтева созерцање, не просто читање.