Михаило Луковић

Наша стална несрећа је што гори хоће да смене лоше. Да сам на Вучићевом месту пустио бих Сашу Јанковић да што више прича. Нема храброг човека на опозиционој сцени, а нема их јер на овим просторима нема идеологије већ само пљачке. вађно је не таласати. Кад си у опозицији прихвати опозициони део колача, а кад си на власти то надокнади. Тек у њима су. напред браћо Срби. Само да не пљујемо пос себи без обзира што смо такви. Михаило Луковић

Раселов говор на додели Нобелове награде - Шта би Расел рекао данас на своје речи? Треба стегнути петљу и коментарисати овај говор. Расел је несумњива интелектуална громада без обзира да ли се са њим не слажемо у неким или многим стварима. Господин је био по вокацији филозоф, логичар, а пре свега у свом позном добу агностик и зорни заговорник аналитичког приступа, мада се у овом обраћању са потсмехом обраћа филозофији, моралу и светло баца на психологију и кроз психолошке феномене прилази човековој души, која је и данас аналитички неухватљива. Згрожен грамзивошћу, супарништвом, таштином и љубави према моћи, тумачи их као политичке покретаче свеколиког живота на Земљи. Етика и политика, а пре свега ова друга су зло које влада захваљујући тим феноменима уз помоћ страха, мржње и греха. А где је почетак? У пра, пра, пра историји кад је човек, који се бавио ловом, осетио је љубав према узбуђењу. Да ли је истовремено или можда и пре тога имао љубав према ближњем и љубав према Свевишњем? Са ким је делио прве залогаје? Човек коме Аристотел и Платон нису били страни, добро зна да су и етику и политику везивали за феномене добра. Па први апострофира да је добро нешто што је часно, нешто што завређује похвалу, нешто што води у моћ и нешто што чува и производи моћ, а други добро схвата као нешто од чега почиње и етика и естетика и свеколики живот. Схватање добра код првог произвело је такав приступ етици и политици да се то добро тражи између две крајности неке врлине, па на крају крајева у таквој ситуацији се и политика као саставни део живота у држави прилагођава мишљењу једне средине (демократски приступ). Платон је пак својим схватањем добра практично елиминисао вољу човека и сваки привид демократије, стварајући „геометријски прецизне“ структуре морала. Кроз историју расправе о моралу (бар у овом делу света коме припадамо- западна цивилизација) следи даље хришћанске поуке о моралу, а на крају осамнаестог и почетком деветнаестог века Кант својим категоричким императивом ставља тачку на оно што се зове деонтолошки приступ моралу при чему се о моралу расправља као нечему што није везано за било каква материјална добра. И тада на сцену ступају Мил и Бентам, Раселови сународници, који морал посматрају управо кроз призму среће, али не среће као метафизичке категорије, него среће која се мери. (Стално ми је у глави назив једне Пуришине приче „Осам килограма среће“). Куда такав прилаз моралу води одавно видимо. Један од водећих теоретичара праведности (Ролс) тражи од нас, да као предуслов за даљу борбу се одрекнемо сећања, и да заборавимо ко смо, како би теоријски расправљали о том феномену. Видгенштајн (у свом раном периоду) је тврдио да само анализом језика кроз математичку логику можемо да сагледамо све феномене (аналитички приступ) да би се одрекао тог учења у позном периоду. Нагли развој науке, а поготову у данашње време, доводи нас у веома непријатну ситуацију, ако наставимо да срећу посматрамо „кроз килограме“, јер то води атомском рату, дизајнирању људи, еутаназији.... Према томе, инсистирајући на уважавању психолошког приступа у политичком деловању Расел каже: „...закључићу да је интелигенција оно што је неопходно да се усрећи свет. И то је, напокон ведар закључак, јер је интелигенција нешто што се може неговати уз помоћ познатих метода образовања“. Само један кратак осврт на овај закључак из савременог угла. Да ли се најмоћније организације данас које владају светом било у економском, војном и било каквом другом облику итекако користе психолошке методе? Да. Да ли се годишње „купује“ од 50000 до 100000 „веома интелигентних мозгова“ од стране развијених земаља, како би се увећала њихова тлачитељска моћ? Да. Добро има само једно лице, творитељско. Михаило Луковић

Уважени/а, Ову причу, баш причу, прочитао сам у једној монографији аутора из Русије и датира с почетка осамдесетих година прошлог века. Тада су биле познате неке чињенице, попут цикличности јављања нових сојева вируса на осам до десет година; даље, да се сунчеве пеге појачавају отприлике у том интервалу; да вируса грипа има свуда па и у цревном тракту мекушаца у Северном Леденом Океану; да пандемије углавном крећу из Југоисточне Азије; да је комуникацијски фактор у то време био на знатно нижем нивоу. Хипотеза заправо каже, да је због појачане активности на Сунцу, на Земљу долазило 3-5% енергије више у виду топлоте, што је доприносило повећању укупне масе мекушаца. Они као храна птица били су онај први ланац који је доприносио "изласку" вируса из океана. Наравно да је тај виру морао да се прилагоди ткиву птица. Пошто су оне селице и селе се на разне стране света, између осталог долазиле су и у Индокину. У тој средини пуној комараца, вирус је са птица прелазио на њих. После више пасажа у цревном тракту комараца, он је доспевао и до човека, где је у датом тренутку могао да се прилагоди и да постане хумани вирус. Пошто је тамо била велика густина насељености, што погодује ширењу респираторних вируса, даље није био проблем за настанак критичне масе за епидемије великих размера. Једна од тврдњи, која би требала да потврди ову хипотезу је скоро истовремени настанак епидемије на једном острву у Јужној Америци (искрено не сећам се имена острва), скоро у исто време кад и у Југоисточној Азији, и ако је комуникацијски фактор те две дестинације био скоро никакав. Као што и сами знате околности су се јако промениле, почев од губљења ледене масе у Северном Леденом Океану, па преко комуникацијског фактора, да се изразим метафорично, који је експоненцијално порастао, па до фасцинантног напретка вирусологије, а ако хоћете и генетског инжињеринга. Зашто сам запамтио ову причу, кажем причу, јер има много ако и али, јер је то једна од ретких која се бави биологијом вируса, па је самим тим један проблем покушала да стави у контекст медицине и екологије. Јако ми је жао што одавно нисам домаћин у сопственој кући, него аминујем повремена "сређивања" моје библиотеке, која је одавно постала складиште књига и које ми требају и које ми не требају. У једном таквом налету та монографија се изгубила, а ја нисам сигуран ко је аутор (чини ми се Лебедев), а књига се звала (чини ми се) - Биологиа вируса грипа. Издата 1980 у Лењинграду. Пошто се бавите вирусологијом, било би ми драго, ако и Ви имате прецизније и квалитетније податке да нам саопштите, а ја бих био задовољан са неком сличном причом као што је моја. Ово нисам одмах написао него сам питао има ли заинтересованих, из једноставног разлога што је аудиторијум јако широк, а верујем да нема много заинтересованих. У нади да ћете дати неке нове погледе Поздрав, Михаило

О птичијем грипу Најновија тема "за подизање температуре" у јавности је смрт једног броја птица код којих је установљено да су имали вирус грипа и одмах креће прича о птичијем грипу. У жаргону у ком се користио у последње време, термин "птичији грип" подразумевао је оболевање људи, изазвано вирусом који је рекомбиновао делове вируса грипа код птица са вирусом грипа људи. Да буде још јасније готово све животиње могу да оболе од грипа као и човек (коњ, крава, свиња, кокош...). Два су ензима по којима се врши њихова типизација (H) и (N). Они имају по неколико варијанти (1,2,3,4..) у зависности од животињске врсте. Кад у неком тренутку и под повољним условима дође до рекомбинације и уместо једног ензима човека, дође ензим животиње, тада долази до појаве нових варијанти вируса које су непознате и имају веома непријатан ток, бар у првих неколико година док се становништво не прокужи (свињски грип, птичији грип...). Кад је у питању вирус грипа код птица и његова опасност по човека у епидемиолошком смислу (појава рекомбинантних сојева) углавном је карактеристична за велике фарме птица и за присуство великог броја комараца, (подручје Индокине). Зашто њих? Сматра се да се вирус грипа птица у слузокожи цревног тракта комарца пошто је он исисао крв од заражене птице, пречисти од нежељених протеина и кад овај сад уједе човека, постоји већа шанса да дође до рекомбинације. Наравно, ово је један од претпостављених начина, при чему се не негира и директан контакт вируса са респираторном слузокожом човека у екстремно лошим санитарно хигијенским условима. Дакле, помор птица од вируса грипа је епизоотолошка чињеница која наводи на опрез, а не никако оно што ми називамо ПТИЧИЈИ ГРИП. Постоје веома мале или готово никакве шансе да се из оваквих инцидената на овом простору појави то обољење. Зато будите мирни и спокојни. Михаило

Браво, браво, браво.... хиљаду пута, и да останете међу нама. Михаило

Биологија вируса грипа је веома интересантна. Његов природни резервоар је цревна слузокожа мекушаца у Северном Леденом Океану. Ако некога занима прича, радо ћу је испричати.

"Саставни део јавноздравствене политике данас подразумева да се у датом тренутку осветли неки проблем са овим или оним разлогом, што не значи да се запоставља онај који је горући." У свом одговору Ивици написао сам горе наведену реченицу као да сам знао шта ће да се догоди, а догодило се да је тема "Зика вирус" скинута са приоитета СЗО и враћена у редовне токове истраживања. Зашто је стављена у фокус? Због Олимпијаде? Зашто због ње? Довољно елемената за теоретичаре завера. Ја бих радије да свако носи свој крст. Бојим се само да кад се буде појавио вук, нико неће да верује, и да ће то да има погубне последице. Сетите се колико јуче свега онога што је пратила епидемија свињског грипа. Михаило

Ипак је најјача она реч која се не изговори. Достојанство је лакше постићи него одржати. Михаило

Uvaženi Aurelije, Biće da ja gledam dopola punu čašu, a Vi dopola praznu. Samo, koliko sam nešto razumeo vi pripadate onima koji veruju, a takav hoće da veruje u dobro, a ne u zlo. Pozdrav Mihailo PS. Savremeni politički spin američkih službi ima za cilj sejanje konfuzije. Istovremeno snažno podržavaju dve suprotne opcije, viđenja, i to u početku kod normalnog čoveka i izazove konfuziju. Kod drugih, malo intelektualno tanjih, ona utiče na polarizaciju. Imajući u vidu tabloidni duh većine, to je sasvim dovoljno za haos. Neka ih i što kaže Dr. Živković - idemo da se bavimo decom. Mihailo

Sve revolucionarne pokrete na ovaj ili onaj način prave režimi preko svojih službi. Zašto im je ciljna grupa student neke od društvenih katedri potpuno je jasno, jer na drugim mestima ne mogu da nađu tako spremne i edukovane kadrove. Sve ostalo je sttvar vrbovanja i ucena. Mali broj pokreta je u svojoj genezi autohton, i to samo u početku. Najčešće su to oslobodilački pokreti. Ali ovaj prljav veš je nešto što gostuje na celom svetu i što nema veze sa strukom, već je lokacijski uz univerzitete. Onaj drugi deo, vezan za nauku, mnogo je ozbiljniji. Ono što znam ozbiljnih naučnika, a znam ih veoma dobro, rade i po 12-14h svaki dan, Ako neko želi da objavi rad u prvih pet časopisa u svetu u svojoj oblasti mora itekako dobro da ga uradi. Tu su tri nezavisne recenzije vrhunskih profesora i mnogo toga. Na sastancima pojedini često budu provaljeni da su autsajderi još pri postavljanju pitanja. Neko će da bude skeptičan i da priča da i tu ponekadima propusta. Skoro da ne verujem. Pristrasnost u analizi često se zloupotrebljava kao argument protiv nauke. U društvenim naukama imamo različite pristupe problemima, ali u naučnoj zajednici postoji nešto što se zvove ukrštanje podataka. Dakle, onaj ko ima svoj stav ima i kritičan stav. O istini imam svoje viđenje, kako u mojoj struci tako i u drugim strukama. Samo apelujem da ne vređamo ni jednu struku, ma koliko imali loše mišljenje o njoj. Mihailo

Уважени Златни, Ако сте узели то име будите мало тиши. Нити су сви на катедри либерални, нити су сви у оквиру сваког предмета исти. Социологија као област истраживања одавно не би постојала да није строгог поштовања егзактних критеријума.. Са дететом можете да причате о времену, простору, кретању, форми и све то нема везе са социологијом. Мислим да су те теме и раније обрађиване кроз наставу. Да ли их треба проширити, или не, нека одлучују они који се баве тиме. Што се тиче социологије деца треба да причају о личности (како постати добар човек, а то је опет и део етике), о породици, друштвеној заједници, народу, обичајима. Биће да социолози не могу много да лутају у крутом програму који се донесе, осим , ако га свесно не крше. Нисам присталица генерализације струке, јер за све који заврше филозофију кажу да су "опичени", а верујте они који су такви више су јадни и уплашени силином материје коју обрађују и својим понашањем сузбијају страх у себи, него што су стварно такви. Социологија је углавном експериментална наука која барата са чињеницама. Они који се баве теоријом и пропагирају појаве које наводите, готово и немају додир са струком на терену где ће и да се доносе програми на заједничким седницама. Михаило

Уваена Ивона, Рад сам писао у специфичним околностима, скоро без помоћи. Имао сам на располагању текстове из књиге Медицинска етика, имао сам обавезу да школски одрадим тему. Све у свему одрадио сам уз велики напор (јер радим цео дан посао од кога живим), рад за три месеца и послао на рецензију. Речено ми је да треба да га одштампам и пошаљем на комисију за две-до три седмице, како би био усвојен. Ни речи о томе шта треба да исправим, додатно обрадим.... Урадио сам тако. Испит је прошао у коректним релацијама, па и ако није било неслагања са мојим ставовима, видео сам да нису баш све лагано прихватили. На почетку сам имао једно деликатно питање од стране председника комисије, тако да сам га директно упитао:"Професоре, да ли би ви могли да убијете човека?". Човек је отмено побледео (иначе је пола године разлика међу нама у годинама, па ме вероватно зато није избацио са испита) и прокоментарисао:"Ала сте ви колега експлицитни!". Одговорио сам му да је и убиство под било којим изговором веома експлицитно, па сам га зато и питао. На испиту сам добио 10. Рад можете прочитати са мог сајта: www.doctoricacak.com . Пошто је рад рађен за потребе дипломског испита, можда Вам неће дати експлицитан одговор у облику у коме желите. Пре него што почнем да причам о мом ставу о том проблему рећићу Вам да сам као студент боравећи на инфективној клиници давне 1973. године, затекао на респиратору младића Стевана који је ту био заробљен седамнаест година. Написао је тако дивну збирку песама. Сетите се Стивена Хокинга. Ви сте дошли до једне тужне приче, а верујте да их има стотине. У осталом лекари током свог живота раде углавном са тужним причама. Видим да сте и Ви у дилеми. А еутаназија је у крилу утилитариста. Та тема је дошла у први план "јавноздравственог" разлишљања (данашњи накарадни назив), не када је до тога довела нека од хиљаде тужних прича, него кад је јавни новац постао угрожен. Наиме, када је ниво здравствене заштите подигнут до те мере да се спасе организам, али не и мозак, јер он умире први, готово за колико знам, а нисам неуролог, око два минута, и када су трошкови у развијеним земљама за лечење таквих људи достигли енормне размере, посегнуто је за "практичним решењима". Наравно, у складу са традиционалним приступом моралу, неке средине су биле отвореније према тим расправама, а неке нису, па је тако и кренуло. О томе можете да прочитате у раду. Прво, на шта су се наслонили, као најачи аргумент, присталице еутаназије су посегле за достојанство, јер човек је биће које по нашим, а и схватањима филозофа (гле чуда, метафизичара, а не аналитичара), поседује слободну вољу, па самим тим и достојанство. Па би рецимо рекли да сам ја навео пример две особе које су истина доста физички хендикепиране (а ја сам их навео само као аргумент колико се вреди борити за живот), али су ментално здраве. Овде се отвара питање шта значи да човек поседује достјанство и када га губи. Тренутком смрти? Достојанствена смрт? Шта ми уопште знамо о res cogitans, или овде причамо о res extensa? Овде ћу изнети свој лични став, а он је да се достојанство једног човека може видети у духу других људи као лик у огледалу. Други веома битан став у овом проблему је сам процес еутаназије. Какав је положај појединих учесника? Нека искуства у земљама које законски спроводе еутаназију говоре о високом степену злоупотребе и права на еутаназију и нивоу оних који спроводе и одлучују о њој. То сам такође написао у раду. Ту сам чак израчунао по датим параметрима колико сваки лекар по нашим стандардима треба да изврши еутаназија ако буду одобрене. Замислите сад лекаре који две хиљаде година улазе преко прага отворених врата свих пацијената, како полако почињу да доносе смрт. Због ово треба разумети и зашто сам написао анализу прве и задње верзије Хипократове заклетве, где сам прву окарактерисао као искрен чин, а задњу као крајње политички мотивисан чин (Анализа Хипократове заклетве као говорног чина). Додајте томе ниво корупције не само код нас (а који је очајан), него и у свету и добили уместо имена доктор и надимак смрт. Не ради се овде само о себичности лекара. Треба да разумете некога ко је живот посветио чињеници да ће да помаже људима, сад одједанпут треба да убија по Закону, јер ако се он донесе, тада је то радна обавеза. Имамо ли ми претходно обавезу да добијемо право на приговор савести? Замислите сад војника који на основу приговора савести може да не носи пушку, а ја који сам као положио заклетву да ћу се борити за људски живот да убијам. ((Да овде направим малу дигресију и кажем реч о још једној глупости која је дигнута на пијадестал. На велика звона отварају се Хосписи (места на којима се води брига о најтежим болесницима са разних одељења). Четири, пет или више месеци или година они воде битку са најтежим болестима и узгред навикну на средину, окружење, међусобно се боре, а онда у једном тренутку кад и сам види да је много лоше и да му духовна подршка највише трена ти га једноставно штиклираш. Једноставно му кажеш, нема шансе, иди. И сломиш га. Свестан је он да је на неком путу, али док је на познатом терену још увек гаји наду. Са друге стране радимо инклузије. Рома, оболелих од церебралне парализе, слабовидих, оних који слабо чују, хендикепираних на овај или онај начин. И то је све за похвалу. Зашто то радимо? Да их кроз заједнички дух ојачамо и дамо им шансу да јачају своју вољу. Зашто онда оне терминално оболеле вадимо из котарице као гњиле крушке и стављамо на гомилу да заједнички брже "труле". Мука ми је од ове паралеле, али је то тако. Нови поредак. Потребан је сваки и најмање радно способан човек, али они без шансе не требају никоме. Наравно, ова задња реченица је само моја и нешто што им највише замерам, јер ме терају на срџбу.)) Следећи проблем је наравно социолошк-законодавне природе. Ми живимо у свету какав јесте. Био он униполаран или мултиполаран, ми свакако о томе нећемо да утичемо. Као што нећемо моћи да учествујемо у креирању закона на начин као што би ми то желели. Овде се једноставно не ради о томе да смо кукавице или чланколисци, него једноставно о технологији власти. Постоје фини и они притисци који су експлицитни. Постоји у сваком народу и традиционалан начин односа према смрти. Онај који буде хтео да утиче на моралну мапу једног простора веома ће озбиљно да је проучава, па ће тек затим да кроз спиновање, поткупљивање, уцене и озбиљне притиске да покуша да утиче на законодавца. И није важно да ли се неки донешен закон добро спроводи или не, ако је донешен, без обзира на традиционалне ставове он може много да уздрма морал једне средине који је формиран стотинама година. Знајући све то у раду сам се заложио за право на приговор савести као неотуђиво право лекара. Као што видите тема је веома широка и за многе који је прате са стране релативно једноставна, јер се определе за једну или другу страну, а пошто је болна одустају од било каквих анализа. Једном приликом је један од саговорника апелујући на "достојанствену смрт" описао смрт двојице колега који најбоље илуструје неке дилеме. Обојица су наиме учинила самоубиство. Један је то у крајњој беди и депресији урадио вешањем, а други је у нервном растројству скочио кроз прозор. Е па ако је то тема за расправу о еутаназији, а поставио је интелектуалац, шта је остало за приучене, (а ту убрајам и највећи број политичара који ће сутра да доносе закон). Не знам да ли сам помогао у неким разјашњењима, али апсолутно Вам стојим на располагању за било које питање из ове области, као саговорник, а не као неко ко много познаје област. Узгред, не знам да ли сте чули за Копаоничку школу права. Без обзира што је ово јавни сајт и због тога могу да имам реперкусију, они ме много подсећају на Г17, а они су елита у домену права. Једним чланком "Чему журба-Еутаназија" обратио сам им се после њиховог позитивног става о еутаназији, пре него што су лекарска удружења донела такав став. Још нисам добио договор.Чему журба (1).doc Поздрав Михаило, ПС. Нисам сигуран да је ово коначна верзија пошто куцам са другог рачунара, а не са оног на ком су ми финални лекторисани радови. Унапред опростите. Михаило

Уважена Ивона, Мој друг филозоф Томислав Новаковић каже: "Коме је крст јасан, њему је све јасно". У једној анализи Кантовог учења (књига од око 800 страна) он управо инсистира на томе да се као основ идентитета узме конкретно ЈА, а не неко апсолутно ЈА. То конкретно ЈА је место додира са Богом. Учинимо све да атрибуте добра уградимо у себе. Колико сам Вас разумео, то је Ваша порука, са којом се апсолутно слажем. Овде је реч о едукацији. Деца морају да схвате да ход ка добру није нимало лак. Поменули сте утилитаристичку етику као пример извитоперености. Слажем се са Вама. Мој приступ етици је деонтолошки и неке радове које сам писао углавном се базирају на њој. Рецимо да сам за дипломски рад имао Еутаназију, те да сам против себе имао оне који су били присташе утилитаристичке етике. Човек мора да прође много тога да би постао прави. Сасвим се слажем са Вама да је дедукција, која почива на интуицији легло генија, а не строго логичка метода која почива на индукцији. Али логика је гарант да је неко мишљење исправно (а не истинито, јер то зависи од улазних параметара). На томе почива и развој науке (борба хипотеза). О томе су писали Дијем и Квајн, са малим разликама. Зато у школи треба да постоји веронаука, као гарант неких етичких вредности, и наука. Неверујући се упињу да докажу како је веронаука назадна и непотребна, а онда немају решења за етичке квазимодо научнике. За оне који би еутаназијом да убијају, оне који би да брљају по геному деце, или да поубијају на овај или онај начи хиљаде људи како би смањили број људи на планети. Нису често ти приступи тако очигледни, али тренутно је на делу спиновање да се оправда бомбардовање осиромашеним уранијумом. Упиру се појединци да докажу како то није штетно, а ја постављам једноставно питање: "Због чега се мењају громобрани који су прављени на сличном принципу?" Чак постоји и Закон о томе. О ГМО храни и да не причам. С поштовањем Михаило

Уважена Ивона, Јако ми је драго да сте нашли времеа да се осврнете на оно што сам коментарисао. И заиста, у много чему се слажемо. Немам искуства у просветно-педагошком раду, тако да ми је јако тешко и да помислим да коментаришем за шта су деца спремна, а за шта нису да дају прави одговор на уложени напор, осим што ми је мајка била учитељица, а ја сам једно тридесетак година провео као лекар младих спортиста. Моје јављање има други смисао. Имао сам срећу да ме унутрањи пориви и љубав према филозофији натерају да је под старе дане упишем и завршим. Наравно кад нисте мотивисани егзистенцијалним проблемима и кад нисте оптерећени нечим што би могло да се сврста под разна лична оптерећења (доказивање, сујета....) можете проблем да сагледате у његовој целовитости. Прво што почнете да схватате је болна чињеница да је аналитичка филозофија, која је освојила многе просторе, па и овај, последица неутољиве жеље да се тражи апсолутна истина, у свету какав је наш, а који ми као несавршена бића покушавамо да докучимо. Нагла експанзија науке јако нас храбри у томе. Ако једној аналитичкој школи супротставите метафизику (па и религију, што није једно исто, мада многи склони аналитичкој филозофији сматрају да јесте), настаје отпор, као да се ради о смртном непријатељу. Један мој пријатељ уважени филозоф Томислав Новаковић у шали зна да каже, да може мете-језик, мета-ово или мета-оно, али не може метафизика. Имао сам срећу или несрећу, зависи како гледате на то, да учествујем на форуму Филозофског факултета док у једном тренутку није "укинут" из мени непознатих разлога. Да видите само шта поједини студенти филозофије изјављују за метафизику: "Глупа наглабања која су потпуно нејасна." Ја сам довољно стар да сам проживео и прогон метафизике од стране марксистичког приступа, што је било готово идентично. А филозофска мисао сем задњих век и по почивала је на метафизици. Највећа несрећа је што савремена филозофија (у Европи) све више цитира прекоокеанске ауторе чија учења трају мање од људског века, а свако ново име труди се да "измисли" свој приступ. Све то нажалост одавно је стављено у функцију интереса њиховог друштва (прочитати само Ролсово виђење праведности). Резултат такве филозофије, где се све веома лако релативизује после неког времена, и где се решења траже у могућим практичним (као у политици) решењима, а не принципијелним, најсликовитије се огледа у речима два њихова водећа етичара (Питера Сингера и Савулескуа), а које су изречени на другом програму РТС-а: "у чему је етички проблем генетски модификовати људски геном и правити паметну децу? Можда једино у томе што ће неко да има новац, а неко, не за ту намену?" Зар је онда чудо што се праве Закони о еутаназији. Колатерална штета? Један наш професор филозофије из Београда отишао је у такву средину и кад сам видео његову књигу, која са "филозофског аспекта" обрађује сексуалне проблеме, просто сам се упитао каква је разлика између те књиге и приручника из сексологије. Као филозоф једино што је требао и морао да напише из те области је Метафизика полности, али у тој теми не би могао да посвети читаво поглавље хомосексуалности, које је сад хит. Дакле, криза такве филозофије се најочитије огледа у у етици, а она је оно најосетљивије место где би требали да се обратимо младима. Шта је добар човек? То је прво и главно питање на коме би требали да инсистирамо у раду са децом. Друго осетљиво место је да научимо децу да правилно схвате скептичко мишљење, не као релативизовање свега и свачега него као подстицај у трагању за истином. Пошто сам се много расписао, желео бих на крају да рехабилитујем логику, коју сте мало тамније офарбали, као дисциплину која нас води ка исправном размишљању, а не ка истини, јер она је метода. Таутологија нам само говори да је лева страна релације, једнака десној, и ништа више. Слажем се са вама да је и сам Витгенштајн увидео да није у праву што се надао да ће логика да га води ка истини, исправном анализом основних ставова. Али без ње као методе не можемо. С поштовањем, Михаило Луковић

Уважена, Свакако сам уз Вас, само бојим се да је то борба против система. Каквог система? Система вредности који намеће глобални поредак. Коме треба робље које мисли. Слажем се и са колегом Александром. Кадар који треба да спроведе реформу је у таквом систему вредности где је битно да се "не замере" родитељима, деци, колегама, директору, како не би остали без посла. Начисто су обесправљени и за сваки и најмањи проблем ту су "одбори за заштиту од овог и оног". А највећи проблем је таблоидизација живота, кроз коју се намећу вредности у виду идола. Да не будем много скептичан, програми по којима деца уче су далеко флексибилнији него они по којима сам ја пре полавека учио, али резултат у виду губљења националног идентитета ме обеспокојава. Погледајте колико туђица има наш језик данас. Чак се свесно и намерно праве грешке у синтакси ("за понети" , "за неверовати"), чак и на јавним сервисима, а да не говорим на комерцијалним телевизијама. Питаћете се какве то везе има са филозофијом. Почнимо са језиком. Ако је он ствар поверења међу људима, а јесте, тада читав низ туђица збуњује велики број људи, па они многе ствари или не разумеју или недовољно добро разумеју, па је наш напор да створимо амбијент у коме ће слободно и отворено да разговарају о многим темама осуђен на пропаст. Да ли се то подразумева да један део народа који не зна добро енглески језик свакако мора да зна шта на излогу продавнице значи "Sale", или ће већ после неког времена јавно означену реч да овлаш региструје и пролази поред ње не читајући је, и још горе осећајући се при том инфериоран, исказујући уз то једну дозу скучености и губитка идентитета. Скучен човек са мањком идентитета има у извесном смислу и губитак достојанства, а то га онемогућава да у било ком смислу слободно расправља о било којој филозофској теми. У сваком случају едукација младих нараштаја мора да има једну дозу националног идентитета уз поштовање савремених достигнућа. Само тако ћемо да будемо спремни да прихватимо разговор о општим темама, јер не поштујући разлике не можемо да схватимо ни опште теме. Михаило Луковић

Уважена, Свакако сам уз Вас, само бојим се да је то борба против система. Каквог система? Система вредности који намеће глобални поредак. Коме треба робље које мисли. Слажем се и са колегом Александром. Кадар који треба да спроведе реформу је у таквом систему вредности где је битно да се "не замере" родитељима, деци, колегама, директору, како не би остали без посла. Начисто су обесправљени и за сваки и најмањи проблем ту су "одбори за заштиту од овог и оног". А највећи проблем је таблоидизација живота, кроз коју се намећу вредности у виду идола. Да не будем много скептичан, програми по којима деца уче су далеко флексибилнији него они по којима сам ја пре полавека учио, али резултат у виду губљења националног идентитета ме обеспокојава. Погледајте колико туђица има наш језик данас. Чак се свесно и намерно праве грешке у синтакси ("за понети" , "за неверовати"), чак и на јавним сервисима, а да не говорим на комерцијалним телевизијама. Питаћете се какве то везе има са филозофијом. Почнимо са језиком. Ако је он ствар поверења међу људима, а јесте, тада рецимо "

Драги мој Ивице, Дозволи да ти нећу писати оне ствари које свакако и Ти и други могу да виде једноставним прегледом на претраживачу. Коментарисаћу принципијелне ствари. 1. Вирус је откривен 1947, што не значи да га није било и раније, напротив. Није се појавио ниоткуда. Његово ширење по свету везано је за комарца Aedes aegipti и комуникацијски фактор. Наведени комарац борави у суптропским и тропским пределима, па ту и постоји вероватноћа од заражавања Зика вирусом. Верујем да је сексуални контакт као пут преношења веома редак, али то питање повлачи и друго, о коме ја нисам нашао ништа написано (ако неко јесте замолио бих га да то и напише на овом форуму), а то је дужина боравка вируса у организму зараженог. Ако и остаје у организму дуго, вероватно се "склања" у нека мање прокрвљена места, као и вирус малих богиња, вирус грипа или овчијих богиња. Ако и постоји таква вероватноћа он тада једино што може да ради је по принципу "споро напредујућих болести", а тад је мање вероватна сексуална трансмисија. 2. Ја лично, а и велики број мојих колега инфектолога, нисмо имали контакт са зараженима од Зика вируса, како би могли да причамо о нашим искуствима. 3. Мислим да медицина која иде за тим, да даје наду својим пацијентима на апсолутну сигурност, није блиска животу. Реална епидемиолошка процена угрожености при путовањаима у тропске и субтропске пределе увек ће много више пажње да обрати на Маларију него на Зика вирус. Саставни део јавноздравствене политике данас подразумева да се у датом тренутку осветли неки проблем са овим или оним разлогом, што не значи да се запоставља онај који је горући. 4. Можда не знате, али Мале богиње су направиле помор међу Индијанцима кад су их Европљани донели на тло Средње и Северне Америке. Заиста је занимљиво, али мало је радова који говоре о томе како људи из субтропских предела реагују на оно што им се донесе из земаља са умереном климом и из земаља са већим стандардом. 5. Веома је лако да се направи апокалиптични сценарио (а Холивуд је то већ радио); сетимо се да је проглашена ерадикација Великих богиња. Преко тридесет година не спроводи се вакцинација. Вируса има у контролисаним лабораторијским условима. Шта ако ти услови измакну контроли? И после таквог инцидента, и после епидемије светских размера, човек ће да постоји на овој планети, као што ће и после евентуалног атомског рата. Против сам било каквог плашења народа неким "непознатим" болестима и апокалиптичним сценаријима. Оно што је реално за нас, а то је да се једнодушно залажемо за спровођење обавезних имунизација, како би реални ризик од неких болести, које су на нашем подручју потенцијално увек могуће, свели на најмању могућу меру. Михаило

Уважена Др Александра, Око Михајла и Михаила наш уважени академик Драгослав Михаиловић направио је читаву причу, а све на тему борбе динарске варијанте српског језика и моравске. Пошто је код нас у Србији мало овако, мало онако, у мојој личној карти сам Михаило, а у здравственој легитимацији Михајло. Моја покојна мајка знала је да каже:"Није важно како, само немојте да ме разбијете." Те тако важно је да смо се разумели. Још једном хвала на помоћи. Михаило

Uvažena Dr Aleksandra, Kroz svoj lekarski staž od 40 godina bivao sam u najrazličitijim situacijama. Samo u epidemiji virusnih meningita (1983 i 1984) imao sam prve godine oko 110, a druge oko 80 slučajeva lečenih na odeljenju. Doda li se tome nekoliko purulentnih meningita i meningita u parotitisu, koga je tih godina još uvek bilo, dobija se slika šta sam mogao sve da vidim. Pored toga znalo je na odeljenje da zaluta i po neko subarahnoidalno krvarenje ili tumor mozga. Posebno mesto u zadnjih dvadesepet godina moje privatne prakse zauzima lečenje tzv trećeg doba, lica posle preležanog CVI. Daleko od toga da imam neko solidnije znanje iz neuropsijijatrije, ali su me pitanja koja sam vam postavio jako zanimala, što zbog iskustva koje imam, a i što mi je filozofija oblast interesovanja. Nivo dijagnostike CNS je tek dvadesetak zadnjih godina značajno podignut (mislim na provincijske uslove), tako da nam se otvaraju nove mogućnosti. Možda nema velike veze ovo sa CNS, ali dve dorzaligije u zadnjih petnaest dana posle pregleda u prvom slučaju na CT- krvarenje u mišićima sa njihovim raslojavanjem (a prethodno svi relevantni su mislili da se radi o discus herniji) i cista na jetri veličine 16X14 cm takođe posle CT, jasno govore u prilog stalne opreznosti i značaja savremene dijagnostike. Ulaskom i funkcionalne dijagnostike CNS mislim da će naša sigurnost u tačnost dijagnoze biti i veća. Jako mi znači činjenica da ste mi naznačili da postoji kvalitativno i kvantitativno stanje svesti i šta je šta. Ako sam dobro shvatio kvantitativno stanje svesti ima orijentacioni a nikako egzaktni karakter. Mnogo Vam hvala na odgovoru i nemojte da mi zamerite na insistiranju da dobijem odgovor. Ponekad je dovoljno, ako nemate vremena da me uputite i na literaturu. Pozdrav i još jednom veliko hvala, Mihailo Luković

Уважена Др Александра, Зашто сам поставио наведена питања? Зато што је то место одакле креће формална логика. Једна ствар је једнака самој себи (идентитет -А=А); један суд не може да буде идентичан себи и својој негацији (непротивречности -А^А); и једна ствар не може да буде истовремено идентична себи и својој негацији (искључење трећег -AvA ). (Овде треба додати још један закон довољног разлога који нема директне везе са мојим питањем). Та четири закона су темељи формалне логике, а Ви се заправо бавите између осталог и процесима сазнавања, јер да би неко могао да се орјентише у времену, простору и према другим људима, мора да почне од ова прва три наведена закона. Хвала унапред и извините ако сам непримерено радознао, или ако у вашем одговору нисам препознао и одговор на моја питања. Михаило

Уважена Др Александра, Замолио бих Вас да одговорите на моја питања. Хвала, Михаило Луковић

Ненаде, Слажем се са Вама да су пчеле веома корисни инсекти, али савремено воћарство и стална запрашивања воћњака делују погубно на пчеле. Само не заборавите, ништа не нестаје са лица земље тако лако, па неће ни пчеле. Поздрављам и уважавам све пчеларе. Михаило

Драги Ненаде, Покушаћу заједно са Вама да размишљам. Вируси су микроорганизми који немају свој метаболизам и ван ћелије су партикуле које у ствари нису живи микроорганизми. Тек кад уђу у ћелије они постају активни и то као паразити. Да Вас даље не замарам како се то догађа, али на основу тога јасно можете да закључите како је тешко говорити о било каквом односу прополиса и вируса, јер да би прополис дошао у директан контакт са вирусом прво мора да уђе у ћелију. Да би уништили активан вирус ми морамо да деградирамо ћелију у којој се он налази (а прополис не уништава ћелије), и он тад поново улази у фазу инактивације, ако је већ формиран као целовит геном. Прочитао сам много текстова о томе да прополис делује на спречавање синтезе неких вируса као например херпес вируса и онкогених вируса. То делује врло охрабрујуће, али пошто знам комплексност те области нисам склон да олако прихватим те тврдње. Што се тиче бактерија, може се рећи да делује бактерицидно на неке грам-позитивне бактерије, али они који су присталице тзв. "природне медицине" често наводе и неке грам-негативне бактерије. Сасвим сигурно школујући се за ову област нисам добио егзактна знања о нивоу поузданости прополиса као антибактеријског средства, а то немају ни присталице тзв."природног лечења" већ пуни оптимизма, неким стварима, па и прополису, дају више на значају него што он то заслужује. У сваком случају мој став је следећи : Држати се уходаних процедура. Нико нема разлога да некоме ускрати она средства која не штете, а за која он мисли да користе. У том контексту ни на прополис не треба гледати са подозрењем. На крају крајева и велика већина савремених лекова није ништа друго него екстракт биљака и животиња, при чему је одстрањено све оно што може да са великом вероватноћом штети људском организму. Можда ћете више да добијете питајући неког фармацеута, али од лекара инфектолога мислим да нећете. Морате да знате да су инфективне болести по својој природи бруталне, и да ми, лечећи их, морамо да се придржавамо строго уходаних процедура, како не би били кривци за нечију несрећу, а оне се не догаћају само другима, већ и нама. Поздрав, Михаило

Уважени колега Александре, Извињавам се што сам пропустио да дам одговор на Ваше питање о "стомачном грипу". Претпостављам да сте га поставили више због других који немају веће медицинско образовање. Питање је интересантно због тога што се реч "стомачни грип" одомаћила за све цревне инфекције, поготову оне које су праћене високом температуром. Одмах да се разумемо, и прави грип може, мада у малом брју случајева, да да стомачне тегобе. Оно што се често сусреће током лета и ране јесени и што лекари свратавају под дијареални синдром, је у ствари велики број стомачних инфекција најразличитијих, а најчешће вирусних изазивача, а народ због високе температуре то означава као "стомачни грип". Ако се ради о вирусним изазивачима тегобе најчешће трају од једног до три дана и пролазе без већих проблема. Понекад је њихово трајање и дуже. Иду са повишеном телесном температуром, па и високом, ретко повраћањем, а често ретким и течним столицама и то неколико пута дневно. Углавном су добре прогнозе и не захтевају лечење. Понекад се у овакву клиничку слику уброје и интоксикације и токсиинфекције, које су углавном бактеријске природе и које дају непријатнију клиничку слику праћену екстремним малаксањем, повишеном температуром, дрхтавицом, а затим повраћањем и проливом. Телесна температура може да иде и до четрдесет степени. И ове инфекције се углавном добро завршавају, мада понекад ствари могу да се отргну контроли и да ескалирају и до смртног исхода. У случају појаве драматичнијих симптома код цревних инфекција ипак треба консултовати лекара или инфектолога, ако сте у ситуацији. Све у свему кад се говори о "стомачном грипу" треба имати на уму да се ту не ради о вирусу грипа, већ о групи потпуно других изазивача. Михаило

Уважена мирођијо, Свака реч у оваквим приликама је сувишна. Један невини дечији живот је нестао. Не знам околности ни детаље да бих створио слику шта се стварно дешавало. Истини за вољу, сваки отворени прелом је добра подлога за сепсу. Препустимо званичним органима и етичком комитету Коморе да дају своју реч. Све пре тога би било јако неозбиљно имајући у виду трагедију и чињеницу да у тој установи треба и даље да се збрињавају болесници. Свако треба да одговара за своје пропусте. Зато је мој мото у раду свето правило (Св.Јеванђеље по Матеју): "Уради другом што би волео да он теби учини" у позитивној конотацији, или у негативној : "Немој другоме чинити оно што не би волео да теби други чини". Остаје туга и горак укус у устима, да једног детета нема. Довољно је да свако помисли само на своје дете и на то да је оно могло да буде актер те трагедије у некој сличној околности. Михаило