Претражи Живе Речи Утехе

Благодарећи преводиоцу, књижевници Ивани Димић, доносимо овај говор великог филозофа и математира од великог значаја за психологију људске мотивације, колективне и појединачне. Изабрао сам ову тему за своју вечерашњу беседу јер мислим да скорашње расправе у политици и политичкој теорији не узимају озбиљно психологију у обзир. Економски показатељи, уставна уређења, демографске статистике и слично, на домак су руке. Без тешкоћа се могу наћи подаци колико је било северних Кореанаца, а колико јужних Кореанаца кад је започео Корејски рат. Ако се прихватите правих књига намах ћете утврдити просек примања и бројност оружаних снага обе стране. Али, ако бисте да сазнате каква је особа неки Кореанац и има ли видљиве разлике између северног Кореанца и јужног Кореанца; ако бисте пожелели да сазнате чему они теже у животу, чиме су незадовољни, чему се надају и од чега страхују; једном речју, шта је то што их, како се каже, покреће, узалуд ћете копати по књигама. Тако, нећете моћи да кажете да ли су или нису пуни одушевљења за Уједињене нације, или би јужни Кореанци више волели да се уједине са својим рођацима са севера. Такође нећете моћи да докучите да ли би се одрекли земљишне реформе уколико би имали ту привилегију да гласају за неког политичара за кога никад у животу нису чули.Често изазива разочарење то што знаменити људи који седе по удаљеним метрополама запостављају оваква питања. Уколико политика хоће да има научну основу, да је догађаји не би непрекидно изненађивали, наше политичко мишљење морало би да проникне дубље у покретачку основу људских поступака. Како глад утиче на рекламе? У каквом је односу њихова ефикасност са променом количине калорија у нашој исхрани? Уколико вам један човек нуди демократију, а други џак брашна, у којој фази изгладнелости ћете жртвовати свој глас и дати предност брашну? Сувише се запостављају оваква питања. Али, заборавимо за сада Кореанце и узмимо у разматрање људску расу. Сваку људску активност покреће жеља Сваку људску активност покреће жеља. Неки здушни моралисти протурили су потпуно неистиниту теорију да дужност и морални принципи могу да обуздају жељу. Ја кажем да је то погрeшно, не зато што ниједан човек никада ништа не чини из осећаја дужности, него зато што дужност нема моћ над човеком, осим ако он сам не пожели да јој се повинује. Ако желите да знате шта ће људи да ураде, морате познавати, не само, или пре свега, њихове материјалне прилике, већ најпре целокупан склоп њихових жеља као и релативну снагу тих жеља. Има веома снажних жеља које ипак немају неког већег политичког значаја. Већина људи у датом тренутку свог живота хоће да се жени, али они, по правилу, могу ту своју жељу да задовоље, а да не предузму никакве политичке акције. Наравно и ту има изузетака; отмица Сабињанки је један такав случај. Као и околност да је развитак целе северне Аустралије озбиљно отежан услед чињенице да се полетним младићима који треба да раде не свиђа то што су лишени женског друштва. Али овакви случајеви су ретки, те занимање мушкараца за жене и жена за мушкарце има незнатног политичког утицаја. Жеље које имају политичког значаја могу се поделити у примарну и секундарну групу. У примарну спадају животне потребе: храна, становање и одећа. Кад нешто од овога почне озбиљно да недостаје, онда нема граница напорима које ће људи уложити, ни насиљу коме ће прибећи у нади да је обезбеде. Речено је од стране оних који су проучавали најранију историју да је у четири разнородне прилике суша у Арабији проузроковала да њено становништво преплави суседне области што је произвело огромне политичке, културне и религијске последице. Последњи пут то је довело до уздизања ислама. Постепено ширење германских племена од јужне Русије до Енглеске, па потом до Сан Франциска, имало је сличне побуде. Жеља за храном је без сваке сумње била и остала један од главних узрока великих политичких догађаја. Али човек се разликује од осталих животиња у једној веома важној ствари, а та је да поседује неке жеље коју су, да тако кажемо, бесконачне, од таквих које се никада не могу до краја испунити и које би га чиниле неспокојним и у Рају. Кад Боа Констриктор поједе примерен оброк, она оде да спава и не буди се док поново не огладни. Људска бића већином нису таква. Када су се Арапи, свикли да само понекад имају кров над главом, домогли богатстава Источног Римског царства и нашли се у палатама незамисливог луксуза, то није смањило њихове апетите. Глад више није могла бити покретач, јер су им грчки робови приносили најизврснија јела на најмањи миг. Али су их друге жеље држале будним: особито следеће четири које можемо именовати као грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи. Грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи Грамзивост – жеља да се поседује што се више може свих материјалних добара или поседа – чини ми се да је мотив чији су корени у страху помешаном са жељом за животним потрепштинама. Једном приликом сам прихватио две девојчице из Естоније које су једва избегле смрт од глади. Живеле су у мојој породици и, наравно, имале су јела у изобиљу. Али су све своје слободно време проводиле на суседним фармама крадући кромпир, који су потом гомилале.Рокефелер, који је у детињству искусио грдно сиромаштво, као одрасла особа провео је живот на сличан начин. Ваљушкајући се по свиленим визнатијским диванима, ни Арапи нису могли да забораве пустињу и да одоле гомилању богатстава која су далеко премашивала све основне потребе. Али какво год да је психоаналитичко објашњење грамзивости, нико не може да порекне да је то један од величанствених мотива, посебно истакнут између најснажнијих, јер као што рекох, спада у мотиве који су неограничени.Колико год да накупите, увек ћете желети још; ситост је сан који ће вам увек измицати. Али грамзивост, иако у основи чедо капитализма, никако није и најјачи од свих мотива који су преживели победу над глађу. Супарништво је много јачи мотив. Непрекидно се кроз мухамеданску историју поново јављају династије ојађене неслагањем султанових синова од различитих мајки, које доводи до грађанских ратова и свеопште пропасти. Исто се дешава и у савременој Европи. Кад је британска влада сасвим непаметно дозволила Кајзеру да присуствује поморској паради у Спитхеду, то је код њега произвело једну мисао супротну од оне која је била у корену наше намере. Он је помислио:» Морам и ја да створим овакву морнарицу какву има моја бака».Од те су мисли потекле све наше потоње невоље. Свет би био срећније место да грамзивост превагњује над супарништвом. Али чињеница је да ће се велика већина људи радо изложити сиромашењу, ако тиме могу да осигурају потпуну пропаст својих супарника. Због тога су данашњи порези тако високи. Таштина је мотив огромне моћи. Ко год има посла с децом зна како она непрекидно нешто изводе говорећи « Види мене ». « Види мене « је једна од најосновнијих жеља људског срца. У небројено облика може да се испољи, од кревељења до тежње за посмртном славом. Један италијански принц у доба Ренесансе је, на питање свог свештеника има ли шта да исповеди, рекао на самртној постељи: «Да, имам. Једном приликом су ме истовремено посетили Император и Папа. Одвео сам их на кулу да им покажем видик и пропустио сам ту јединствену прилику да их обојицу гурнем преко ограде, што би ми обезбедило бесмртну славу». Не каже се у записима је ли му свештеник дао опрост. Један од проблема са таштином је тај што она буја од оног чиме се храни. Што се више о вама говори, то ћете више жудети да слушате о себи. Осуђени убица коме је допуштено да чита новинске чланке о свом суђењу необично се насекира кад у новинама уочи нетачне написе. И што више написа нађе по осталим новинама, то се више секира што у некима пише недовољно. У исту врсту спадају и политичари и књижевници. Што славнији постану, то је новинарима теже задовољити их. Једва да је могуће претерати кад се ради о утицају таштине на људске животе, почев од трогодишњака па до моћника који дрмају светом. Човечанство пада и у безбожништво јер приписује Богу сличне жеље, замишљајући да и он жуди за сталном похвалом. Али, колико год огроман био утицај жеља које смо размотрили, једна их све надилази. Мислим на љубав према моћи. Љубав према моћи је најсличнија таштини, али то ни у ком случају није исто. Оно што је таштини потребно да се задовољи јесте слава, а лако је стећи славу без моћи. Најславнији људи у Сједињеним Америчким Државама су филмске звезде, али њих зачас може да стави на своје место Комитет за неамеричке активности, који не ужива никакву славу. У Енглеској је краљ много славнији од премијера, али премијер има више моћи него краљ. Многим људима је слава значајнија од моћи, али такви, све у свему, имају мање утицаја на ток догађаја него они којима је дража моћ. Када је Блихер 1814. видео Наполеонове палате, рекао је:» Зар није био луд да поред свега овог оде да се ломата по Москви?» Наполеон, који свакако није био оперисан од таштине, ипак је бирао моћ, кад би му се указала прилика. Блихеру се тај избор чинио блесавим. Моћ је као и таштина незајажљива. Не задовољава је ништа мање од свемоћи. А како је то порок нарочито изражен код изузетних људи, њихова љубав према моћи далеко надилази учесталост њиховог појављивања. То је несумњиво најјачи од свих мотива у животима многих великана. Љубав према моћи појачава се у великој мери када се искуси моћ, како мала моћ, тако и највећа. У срећна времена, пре 1914, када су добростојеће даме имале послугу, задовољство од упражњавања моћи над домаћим слугама расла је с годинама. Слично томе, у било ком аутократском режиму, поседник моћи постаје све већи тиранин кад искуси дивоте које му моћ пружа. Пошто се моћ над људима показује тако што их притерате да раде оно што они радије не би радили, онај ко је заражен љубављу према моћи радије ће да задаје бол, него да се преда уживању. Уколико затражите од шефа слободан дан у дозвољеним законским оквирима, његова љубав према моћи биће знатније задовољена ако вам не да допуштење. Ако затражите грађевинску дозволу, нижи службеник ће свакако црпсти веће задовољство ако вас одбије, него ако вам да одобрење. Због таквих ствари је љубав према моћи тако опасан мотив. Али, има то и друге стране, које су примамљивије. Трагање за знањем се, чини ми се, такође покреће љубављу према моћи. Као и сва технолошка достигнућа. И у политици реформатор као и деспот може једнако волети моћ. Сасвим би било погрешно обезвредити љубав према моћи као мотив. Да ли ће неко вођен овим мотивом чинити корисна или разорна дела, то зависи од друштвеног система и од личних капацитета. Уколико су нечије могућности теоријске или техничке, он ће дати свој допринос у теорији или техници и тада ће ти доприноси по правилу бити корисни. Ако сте политичар, може да вас покреће љубав према моћи, али ће се тај мотив недвојбено закачити за вашу жељу да видите урађене неке државне послове, пре него да одржите затечено стање ствари. Генералској величини као што је Алкибијад може да буде свеједно на којој ће страни ратовати, али већина генерала више ће волети да се бори за своју земљу и тако ће имати и друге мотиве осим љубави према моћи. Политичари могу да мењају стране толико често да се увек нађу у већини, али већи број политичара више воли да буде везан за једну партију, него за неку другу и подредиће своју љубав према моћи тој наклоњености. Сама љубав према моћи у најчистијем облику може се уочити код разних типова људи. Један тип је најамник, а најистакнутији пример тог типа је Наполеон. Мислим да Наполеону Француска није била идеолошки ближа од Корзике, али да је постао император Корзике не би био тако величајан као што је постао представљајући се као Француз. Такви људи ипак не представљају најтипичнији пример, јер црпу огромно задовољство и из таштине. Најкарактеристичније су сиве еминенције – поседници закулисне моћи који се никад не појављују у јавности опхрвани тајним мислима следеће садржине: »Ох, како ови лутани немају појма ко уствари вуче конце.» Барон Холштајн који је држао под својом контролом спољну политику немачке империје од 1890. до 1906. пример је овог типа доведеног до перфекције. Живео је скромно; никад се није појављивао у јавности; избегавао је да се среће са императором, сем у једној прилици кад није могао да одбије упорно инсистирање императора; одбијао је да се појављује на пријемима у двору, правдајући се да нема прикладну дворску одећу. Прикупио је тајне које су му омогућавале да уцењује канцелара као и многе од оних са којима је Кајзер био близак. Није се користио уценом да задобије богатство или славу, или неку очигледну предност, него само да обезбеди усвајање онакве спољне политике какву је он хтео. Таквих ликова је на истоку било међу евнусима. Љубав према узбуђењу Сад смо стигли до оних мотива који, иако не тако коренити као претходни, ипак имају извесног значаја. Први од тих је љубав према узбуђењу. Људска бића испољавају своју супериорност у односу на звери својим смислом за досађивање, мада сам понекад, посматрајући мајмуне у зоолошком врту, помишљао да и они поседују рудименте тог тегобног осећања. Како год било, искуство показује да је бег од досаде један од снажнијих мотива присутних код скоро свих људских бића. Када је белац први пут дошао у додир са неисквареним дивљацима, нудио им је све врсте добара од просветљујућих Јеванђеља до пите од бундева. Дивљаци су, међутим, ма колико ми због тога жалили, то примали равнодушно. Оно што су посебно ценили међу даровима које смо им нудили, било је алкохолно пиће, које им је по први пут у животу створило на кратко илузију да је боље бити жив него мртав. Индијанци, пре него што су их заразили белци, пушили су своје луле, не смирено као што то ми радимо, него оргијастично, увлачећи толико дим да би се онесвешћивали. А када би узбуђење под утицајем никотина достигло врхунац, поглавица би их подстакао да нападну суседно племе, што је код њих производило узбуђење слично оном које ми, примерено свом темпераменту, имамо кад пратимо коњске трке, или председничке изборе. Задовољство од коцкања се скоро потпуно састоји од узбуђења. Господин Хак описује како су се кинески трговци око кинеског зида зими коцкали док не изгубе све новце, па онда сву робу, напокон и одећу да би на крају остали да се голи смрзну од зиме. Кад се објави рат, чини ми се да ће и цивилизована друштва као и индијанска племена аплаудирати из исте љубави према узбуђењу; осећање је једнако као на фудбалској утакмици, мада су покаткад резултати нешто озбиљнији. Није, међутим, лако одредити који су корени љубави према узбуђењу. Нагињем мишљењу да се наш ментални склоп прилагодио још у оном стадијуму у коме је човек живео од лова. У давна времена када је веома примитиван човек чамио цели боговетни дан уходећи јелена у нади да ће стићи свој ручак и када би на крају дана довукао лешину победоносно у своју пећину, задовољно би се обезнанио, док би његова жена припремала печење. Био је поспан и све су га кости болеле док је мирис јела испуњавао сваки отвор и пору његове свести. Напокон би после јела утонуо у дубок сан. У таквом живљењу није било ни места ни времена за досаду. Али кад се пребацио на земљорадњу и притерао жену да ринта у пољу, стекао је слободно време да размишља о таштини људског живота, да измишља митологије и филозофске системе и да сања о животу после смрти у коме ће вечно ловити дивљег вепра Валхале. Наш ментални склоп је прилагођен за тежак физички рад. Кад сам био млађи уобичајавао сам да своје распусте проводим ходајући. Прелазио сам 25 миља дневно и кад би пала ноћ нисам имао никакве потребе да убијам досаду, пошто ми је само седење било више него довољно. Али модеран живот не може да се води према овим физички исцрпљујућим принципима. Већина послова обавља се седећи, а сав мануелни рад користи само неколико специјализованих мишића. Масе које се, чим одјекне објава да се влада одлучила на убијање, окупе на Трафалгар скверу да то прославе, не би то чиниле да је свако од њих стално ходао по 25 миља дневно. Тај лек за ратоборност је ипак непрактичан и уколико људска раса хоће да преживи - што је можда непожељно – морају се пронаћи и обезбедити другачији начини да се неискоришћена физичка енергија покренута љубављу према узбуђењу не да на зло. О овоме не воде довољно рачуна ни моралисти ни друштвени реформатори. Реформатори сматрају да имају озбиљнија посла. Моралисти су, с друге стране, опхрвани несразмерном бригом за озбиљност било каквог допуштеног исхода произашлог из љубави према узбуђењу; озбиљност у њиховим главама потиче од Греха. Сале за игранке, биоскопи, ера џеза, све је то, ако је веровати ономе што смо чули, пут у Пакао, и било би нам свима боље да седимо код својих кућа и уздишемо над сопственим гресима. Лично се не осећам способним да се у потпуности сагласим са претећим упозорењима ових тешкаша. Ђаво има многа лица, нека створена да преваре младе, а нека тако подешена да преваре старе и преозбиљне. Ако ђаво куша младе на уживања, да не наговара исти тај старе да због уживања проклињу младе? И да није можда проклињање нека врста уживања подобна за старост? Да није и то врста дроге која – налик опијуму – мора да се узима у све јачим дозама не би ли произвела жељени ефекат? Зар не треба да се прибојавамо да ћемо, ако почнемо да проклињемо злокобни биоскоп, корак по корак доћи до супротне политичке партије, до Шпанаца, Жабара, Азијата и укратко до било кога осим чланова нашег малог клуба? Ратови настају кад се таква ситна проклињања довољно распростру. Никад нисам чуо да се неки рат излегао из сале за игранке. Оно што је у вези са љубављу према узбуђењу забрињавајуће јесте то што су многи њени облици разарајући. Један облик разара оне који не могу да одоле претеривању у алкохолу или коцки. Разоран је облик који води насиљу маса. А најразорнији је кад доведе до рата. Толико је ова потреба дубока да би сваки исход био штетан, да није и оних безазлених. Спорт је у садашњости безазлен на тај начин, као и политика док се креће у уставним оквирима. Али то је недовољно, јер је, посебно у политици, најузбудљивија она која чини највеће зло. Цивилизован живот је, све у свему, постао сувише припитомљен, и уколико се тежи стабилности, морају да се омогуће безазлени исходи за нагоне које су наши преци утољавали у лову. У Аустралији где има мало људи, а много зечева, гледао сам како цела популација задовољава своје примитивне нагоне кољући хиљаде зечева. У Лондону или Њујорку ипак се морају пронаћи другачија средства за задовољавање примитивних нагона. Чини ми се да би сваки велики град требало да има вештачке водопаде низ које би се људи суновраћивали маленим чамцима, као и базене пуне механичких ајкула. Сваког ко буде ухваћен да наговара на превентивно ратовање требало би осудити да два сата дневно проведе са овим ингениозним монструмима. Без све шале, морале би се добијати казне да би љубав према узбуђењу имала конструктиван исход. Ништа на свету није узбудљивије од изненадног открића или проналаска и много више људи је способно за такво уживање него што се понекад мисли. Страх и мржња Постоје, помешане са осталим политичким мотивима, страсти којима је људска врста нажалост наклоњена: то су страх и мржња. Нормално је мрзети оно чега се плашимо и то се често дешава, мада не увек и да се плашимо онога што мрзимо.Мислим да се може узети као правило међу примитивним људима да они и мрзе и боје се свега што им није блиско. Они имају своја, обично веома мала, племена. У оквиру истог племена сви су пријатељи, уколико не постоји неки посебан разлог за мржњу. Остала племена су потенцијални или актуелни непријатељи; ако се један од њих случајно загуби или одлута биће убијен. Супарничко племе се избегава или се са њим сукобљава у зависности од околности. То је исти примитивни механизам који контролише наше нагонске реакције на туђе нације. Неко ко никад никуд није путовао гледаће на све странце као дивљаци на припадника противничког племена. Али, ко је пропутовао или је проучавао међународне односе откриће да његови истомишљеници, ако хоће да напредују, морају у извесној мери да се помешају са другим истомишљеницима. Ако сте Енглез и неко вам каже: „Французи су ваша браћа“, први инстинкт нагнаће вас да помислите: „ Којешта. Они слежу раменима и говоре француски. А прича се и да једу жабе.“ Ако вам он објасни да ћете можда морати да се сукобите са Русима, те да ће у том случају бити пожељно бранити Рајну, а ако треба бранити Рајну онда је помоћ Француза од суштинске важности, почећете да схватате шта је мислио кад је рекао да су Французи ваша браћа. Али, ако тај путник намерник настави говорећи да су вам Руси такође браћа, неће вас лако убедити, сем да вам докаже да смо у опасности од напада Марсоваца. Ми волимо оне који мрзе наше непријатеље, и да нам није непријатеља, мало би нам људи остало да их волимо. Све је ово, међутим, истина доклегод се ради само о нашем односу према другим људским бићима. Можете сматрати и земљу својим непријатељем, јер невољно рађа тек за пуко преживљавање. И мајку природу можете сматрати својим непријатељем, уколико људски живот схватате као борбу да се потчини мајка природа.Кад би човек тако гледао на живот, сарадња људске расе била би много лакша. Кад би се школе, новине и политичари посветили том циљу, лако би било сваког човека убедити у такав поглед на живот. Али школе су ту да нас уче патриотизму; новине су ту да изазивају узбуђење; а политичари су ту да би били поново изабрани. Нико од њих, тако, не може ништа да учини да спасе људску расу од реципрочног самоубиства. Два су начина да се изађе на крај са страхом: један је да се смањи опасност која долази споља, а други је да се постане стоички трпељив. Ово последње се може оснаживати, сем кад је потребна непосредна акција, и тиме што ће се мисли одвратити од онога што проузрокује страх. Савладавање страха је од велике важности. Страх је сам по себи деградирајући; и лако прелази у манију; производи мржњу према ономе чега се плашимо и води директно у суровост. Ништа нема тако благотворно дејство на људска бића као сигурност. Кад би могао да се успостави један међународни систем који би отклањао страх од рата, напредак обичног човека у свакодневном животу био би огроман и веома брз. Данас страх преплављује цео свет. Атомска бомба као и вирусна бомба коју су сачинили зли комунисти или зли капиталисти, што би могло бити, чине да Вашингтон и Кремљ дрхте и нагоне људе све дубље у пропаст. Ако хоћемо да се ствари поправе треба прво наћи начина да се умањи страх. Свет је данас опседнут сукобима супротстављених идеологија и један од очигледних узрока сукоба је жеља да наша сопствена идеологија победи и да она супротна буде поражена. Не мислим да у тој мотивацији идеологије имају саме по себи неког нарочитог значаја. Оне су ту само да се људи групишу око њих, а укључене страсти су оне које ће се увек разбуктати међу супротстављеним групама. Има наравно много разлога да се мрзе комунисти. Први и најважнији је тај што ми верујемо да они хоће да нам отму нашу имовину. Али то исто хоће и лопови, и мада ми не одобравамо лоповлук, наш однос према лоповима је сасвим другачији него према комунистима – пре свега зато што не изазивају у нама исти степен страха. Друго, ми мрзимо комунисте јер нису религиозни. Али Кинези нису религиозни од једанаестог века, а њих смо почели да мрзимо тек кад су збацили Чанг Кај-шека. Треће, ми мрзимо комунисте јер они не верују у демократију, а не мрзимо из истог разлога Франка. Четврто, мрзимо их што не допуштају слободу; толико нас је то погодило да смо почели да их подражавамо. Очигледно је да ништа од реченог није стварна подлога наше мржње. Ми их мрзимо јер их се плашимо и доживљавамо их као претњу. Ако би Руси и даље били православци, кад би увели парламентарну владу, кад би дали пуну слободу штампи која би нас на дневној основи надмашивала у погрдама, ми бисмо их опет мрзели – уколико би и даље били оружана сила каква су сад - ако би давали повода да мислимо да су према нама непријатељски настројени. Постоји, наравно, и религијска нетрпељивост која може да буде узрок непријатељствима. Али мени се чини да је то дериват племенског осећања: човек различите вере изгледа чудно, а што год је чудно мора да је опасно. Идеологија јесте један од начина за стварање крда и психологија је сасвим иста без обзира на који начин је крдо настало. Добра осећајност Можда сте стекли утисак да сам се посвећивао само рђавим мотивима или бар оним који су етички неутрални. Бојим се да су они по правилу снажнији него алтруистички мотиви, али не поричем да алтруистички мотиви постоје и да покаткад могу да имају ефекта. Агитација против ропства првом половином деветнаестог века у Енглеској била је несумњиво алтруистичка и имала је далекосежан значај. Доброхотност овог мотива потврдила је чињеница да су британски порески обвезници 1833. дали милионе велепоседницима са Јамајке као компензацију за ослобађање њихових робова, као и чињеница да је британска влада на Бечком конгресу била спремна да направи значајне уступке у замену за утицај на остале нације да се одрекну трговине робљем. Ово је један исечак из прошлости, али је у данашње време Америка приуштила једнако задивљујуће примере. Нећу ипак улазити у то да се не бих запетљао у савемене контроверзе. Нико ми неће спорити да је саосећање истински мотив и да су поједини људи у одређеним временима осећали сапатњу због трпљења неких других људи. Саосећање је то које је произвело бројне примере хуманитарног напредка у последњих стотинак година. Ми се згражамо кад чујемо да се у неким лудницама лоше опходе са болесницима и зато данас постоји велики број азила у којима се опходе задовољавајуће. Требало би да у западним земљама нико не мучи затворенике, а ако се за тако нешто прочује одмах се надигне велика галама. Ми не одобравамо да се према сирочићима односи као у „Оливеру Твисту“. У протестантским земљама није дозвољено малтретирати животиње. Сви ови начини саосећања су политички ефикасни. Кад би се ратосиљали страха од рата, ефикасност саосећања била би још већа. Можда је највећа нада за будућност људског рода да се пронађу начини да се повећа утицај и снага саосећања. закључак Дошао је час да закључимо нашу расправу. Политика се бави крдом пре него појединцима и зато су у политици важне оне страсти у којима различити чланови истог крда могу да осете међусобну сличност. Свеобухватни инстинктивни механизам на коме се граде политичке грађевине јесте сарадња унутар крда и непријатељство према другим крдима. Сарадња унутар крда никад није савршена. Има чланова који се не уклапају, који у етимолошком смислу штрче, што ће рећи да су изван крда. Такви чланови заостају или предњаче у односу на уобичајени ниво. То су: идиоти, криминалци, пророци и проналазачи. Мудро крдо ће научити да толерише ексцентричност оних који се уздижу изнад просека и да се опходи са најмањим степеном суровости према онима који су заостали. Што се тиче односа према другим крдима, модерна технологија је произвела конфликт између личног интереса и нагона. У стара времена, када би два племена заратила, једно би истребило друго и заузело би његову територију. Са тачке гледишта победника, цела операција се сматрала изванредно успешном. Убијање уопште није било скупо, а узбуђења је било на претек. Не треба да се чудимо што је рат под таквим околностима опстајао. Нажалост, ми и даље имамо осећања подобна тако примитивној ратоборности, док се савремени начин ратовања потпуно променио. У модерном рату је убијање непријатеља веома скупа работа. Ако узмете у обзир колико је Немаца убијено у прошлом рату и како високе порезе плаћају победници, можете да откријете простим дељењем колико је коштао убијени Немац и видећете да је то поприлично. Додуше, на Истоку су непријатељи Немаца обезбедили давнашње предности тако што су преокренули побеђену популацију и окупирали њихову територију. Западни победници нису, међутим, обезбедили такве предности. Очигледно је да модеран рат у финансијском смислу није добар посао. Иако смо у оба светска рата победили, били бисмо данас много богатији да ратова уопште није било. Да људе покреће лична корист, што није случај – са изузетком неколицине светаца – цео људски род би данас сарађивао. Не би више било ратова, војски, морнарица, атомских бомби. Не би више било армија пропагатора чији је посао да трују мозгове нације А против нације Б, као и нације Б против нације А. Не би више било чета службених лица дуж граница задужених да спрече да у земљу уђу стране књиге, ни стране идеје, колико год изванредне оне биле. Не би било више царинских ограничења која обезбеђују живот малим предузећима, упркос томе што би једно велико предузеће било економичније. Све би се ово врло брзо исподешавало да је људима тако силно стало до личне среће колико им је стало до пропасти својих суседа. Али каква је корист од овог утопијског сна, упитаћете ме. Моралисти ће се постарати да не постанемо у потпуности себични, а док то не учинимо доба благостања ће нам бити недостижно. Не бих желео да завршим у цинизму. Не поричем да има бољих ствари од окренутости себи и да их неки људи постижу.Тврдим, међутим, да се, с једне стране, за велики број људи за које се политика занима пружа мало прилика да се издигну изнад себичности, док, са друге стране, има небројено прилика у којима целокупна становништва неће ни досегнути до себичности, уколико себичност тумачимо као просветљену окренутост себи. И међу тим околностима у којима људи дејствују, ни не досегнувши себичност, они су, у већини таквих прилика, убеђени да дејствују на основу идеалистичких мотива. Много тога што се представља као идеализам је прерушена мржња и прерушена љубав према моћи. Када видите велике масе људи понесене оним што личи на племенити мотив, завирите испод површине и упитајте се шта уствари чини ове мотиве толико ефикасним. Психолошко испитивање, какво сам овде покушао да спроведем, вредно је труда делимично и зато што је лако бити увучен и понесен нечим што само споља делује племенито. Уколико је тачно све ово што сам рекао, закључићу да је интелигенција оно што је неопходно да се усрећи свет. И то је, напокон ведар закључак, јер је интелигенција нешто што се може неговати уз помоћ познатих метода образовања. Превод с енглеског Ивана Димић У Београду марта 2008. Извор: (From Nobel lectures, Literature 1901-1967, Editor Horst Frenz, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1969/ This is Bertrand Russell’s Nobel Lecture, on December 11,1950.- What Desires Are politically Important?) View full Странице