Djolo

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос КАКО СЕ ИЗБОРИТИ СА ЗАБРИНУТОШЋУ – Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем. Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем. Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило. Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру. Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо. На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“ Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо. Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор: – Лоше се осећам. – Нешто се догодило? – Не, али се бринем. – Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је? – Не. – Вруће? – Не, све је у реду. – Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто? – Нећу, хвала ти! – Можда си жедан? – Нећу! – Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони? – Не, све је у реду. – Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема. – Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем. – Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“. Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа? Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави. А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео. Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида. Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили. Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса. Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра. Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш. Зашто? Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу. Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава. Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано. Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“ Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“ Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио. Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“ Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили: – Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект! Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно. А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот. – Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света. А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“ да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“ – Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш. Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу. – Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује! Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно. Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима. Једном приликом сам питао једног човека: – Како ти савлађујеш осећање забринутости? Он ми је одговорио. – Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно. Рекао сам му: – То је тачно само за особе које су склоне томе. Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге. Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос. Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење? Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске:„Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26). Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ. Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се свe време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“ Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“ Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности. Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“. Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка. Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да приме све дарове Божије који су нам дани у овом свету. Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо: „Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос ПОКАЈАЊЕ ЈЕ СЛАТКИ БОЛ ДУШЕ Највеће знање Да имамо покајање све би било потпуно другачије. Шта је заправо покајање, шта значи спознати своје грехове? Шта значи туговати због својих грешака? У храму се стално молимо да нам Христос дарује да преостало време свог живота проведемо у миру и покајању. Стално се молимо за то, али нам то увек измиче. Измиче нам покајање! «Покајање — како је то лепа реч! Промениће се мој ум (грчка реч μετάνοια се преводи на два начина: као «кајање» и као «промена ума» — прим. прев.), мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљња, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и започињем изнова, постајем нов човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу, сасвим нов. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо, избацујем то из свог живота и почињем живот испочетка. Тежимо покајању, захтевамо од себе покајање. Господ нас је молио да имамо покајање, Он нам каже: «Покајте се!» (Мт. 4: 17). О покајању је говорио и свети Јован Претеча: «Покајте се!» — звучи глас вапијућег у пустињи. Овај пустињак, подвижник, ова пустинољубива грлица, овај цвет пустиње, овај пустињски крин је све време говорио: «Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 3: 2). Промените се, поправите се, схватите своје грешке, признајте да сте грешни људи, прихватите оно што је очигледно — да је покајање неопходно. То је рекао и Сам Господ. Свети Јован Претеча одлази с историјске сцене и у наш живот улази Господ и каже нам исто то. Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: «Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код лекара, и уопште имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали? Не стижемо још и да се кајемо. Не разумемо о чему причаш.» Шта онда значи покајање? Присећам се речи светог Јована Лествичника који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање. Након што си учинио мноштво грешака, након што си претрпео неуспех у свему што си желео да постигнеш (а сви ми, наравно, трпимо неуспехе, нико не постиже у савршеном облику оно што је желео, нико не осваја врх на који је жалео да се попне. Нико не може да има савршену љубав, савршено смирење, потпуно и несебично самопожртвовање, чистоту срца, нико не може то имати у савршеној мери, као што то Бог жели), Господ каже: «Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан; а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својом злобом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твог живота, све тренутке твог живота? Да ли их је покајање украсило, да ли их је поправило? Да ли си био грешан? Нећу ти судити због тог што си био грешан, зато што као Бог знам да си грешан. Знам да си глина, знам да си прашина, и не очекујем од тебе ништа више — знам да сам ништа не можеш да учиниш! Јер без Мене ништа не можете учинити (В.: Јн. 15: 5)! Ништа не можеш да учиниш, знам то и нећу негодовати кад видим твоје немоћи, зато што знам да си потпуно немоћан, сав си у чиревима.» Човек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекоревати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и делује кроз нас. Бог нам неће судити због тога што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити због тога што нисам васкрсао ниједног мртваца, зато што није моје да то чиним. Нисам ја ни Живот, ни Пут, ни Истина. Нисам ја рекао: «Онај ко верује у Мене, ако и умре, оживеће» (Јн. 11: 25). Христос је то рекао. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Неће ми за то судити. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да учиним. «Знам, дете Моје, да си човек, да си глина; да се испод одеће коју носиш, испод расе коју носиш, крије тело, и ово тело је прашина, глина, прах и пепео и тражи себи слично, и Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — постоји нешто што си и ти — глина и прах, Моје створење — могао да учиниш и што је требало да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видео ни да то признајеш. Нисам видео да тугујеш због самог себе, да си схватио своју меру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан. Нисам видео, — рећи ће Христос, — да си се сложио с тим, дете Моје. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си потпуно тврдоглав, да постоји велики пркос у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твом, ниси се кајао, твоје срце није то прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остало непоколебљиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да тугујеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру. Желим да је схватиш и да кажеш: ‘Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’» Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом. Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти: «Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.» Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака. — Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, пре него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом. Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери пре него што одеш на починак признај то и немој осећати да си безгрешан, немој осећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човек си, а то значи да си немоћнно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дело које покајање чини кад нас се Бог дотакне... Међутим, људи се данас не кају, не могу да схвате своје грешке. Осећамо да смо врло узвишени, да смо врло јаки, судећи по вестима и филмовима, и по томе како говоримо и по томе како се свађамо с другима. Плашимо се да признамо да смо криви и говоримо: — Ако признам, шта ће рећи други? Ако кажем, покварићу свој имиџ. Данас је свет такав да човек да би напредовао треба да буде најбољи, никад не сме да призна да је погрешио, а ако то учини, појешће га. Људи кажу: — Не говори да си немоћан, не признај то! — А шта ако је тако? — Не! Чак и ако је тако! Немој да признаш! Не говори какав си у ствари, довољно је да оставиш утисак на околину! — Али како да помогнем себи? Како да се променим? Јер овде се не ради о неком послу који треба да добијем, па треба да кажем да имам особине које немам да моје место не би дали другом. Овде говоримо о односима с људима, о вези с Богом, о вези са самим собом, о томе да треба да признам да ми је нешто потребно, да сам немоћан, да чиним грешке и да имам мана. — Не, не признај! То ће бити твој минус. То је ниско мишљење о себи, — тако ће ти рећи, — Видеће те други и престаће да те цене по заслузи. Лоше ће мислити о теби! — Да, али ако не признам да сам немоћан, ако не прихватим своје грешке, стално ћу живети у лажи... Јуче сам размишљао о грешкама које сам учинио у току само јучерашњег дана, од ујутру до увече, и сетио сам се шта каже праведни Јов у Старом Завету. Односно, чак и ако човек проживи само један дан (кад наш живот не би трајао 90 година, или 80, или 70, или колико већ, него само један дан, као што неки лептири живе само један дан), — чак и ако би наш живот био тако кратак, свеједно бисмо имали грехова. Нешто бисмо урадили. Нешто бисмо рекли. Јер човек је немоћан, грешан, у њему је квасац беспомоћности, нужде, несавршенства — нисмо савршени. Кад размишљаш о својим греховима, кажи: «Како да не затражим опроштај, како да не признам? Јер стојим пред Богом кајући се за грехове које сам учинио у току недеље, месеца, деценије, живота.» Сагрешења и грешке које стално сакупљамо и сакупљамо, скривени су од нас. Таложе се, а ми их никад не видимо, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се и цифрамо се, миришемо се и упадљиво се облачимо. Забављамо се, плешемо, слушамо музику, гледамо филмове. Али у нама постоји овај свет, скривени свет, свет душе, свет лепоте — али заједно с ужасом који се у нама накупио. И ако никад не угледамо овај ужас, ако га не дотакнемо, ако ову мочвару, ову жабокречину, никад не избацимо из себе како би се видела сва лепота наше душе, ако не нестане ова прљавштина како би се појавио цвет љубави, свет душе, сав онај лепи свет који постоји у нама, шта ће бити? Дозволићемо смећу да се сакупља у нама... Сећам се да сам једном дошавши кући заборавио да бацим смеће. Заборавио сам и сутрадан. Због мноштва својих послова заборавио сам га и кад сам ушао у кућу, овај смрад ми је ударио у нос. Такав је задах, смрад смрти који се осећа из наше душе. Оставио сам смеће код куће, два дана га нисам бацио и цела соба се усмрдела. Сад размисли: има људи, има наше браће, то смо ти или ја, који по читаве године остављају у себи све и свашта да се гомила: стања, тајне, скривене догађаје, за које не зна нико осим њих и Бога; нешто што су учинили или рекли, и за то знају само они и Бог. Они и Бог, или они и њихово «ја». Има речи које нас муче чим помислимо на њих и осећамо да чинимо грех. Има таквих ствари, а ми их остављамо и кажемо: «Ма нема везе, пусти то!» Гурамо их као одећу у ормар коју немамо времена да преберемо, бацамо их са себе и притискамо одозго било како. Велика је ствар увести ред у своју душу, очистити је, погледати шта то има у њој. И ако видиш шта у њој има, обузеће те ужас, нећеш издржати, пашћеш у чамотињу, почеће депресија, разочараћеш се. Али тада долази Христос и каже: «Не, немој бити разочаран, само мало тугуј» — то је туга за Богом, којом у нама почиње покајање, истинско покајање, покајање које води у радост. То је туга, али ће те она извести на пољану среће. Човек треба мало да тугује како би покренуо своју душу. Ова туга постоји као покретач, као подстрекач, бол који приморава душу да се прене из летаргије. Упрво ову тугу треба да осетиш, само њу, не тугу очајања, безнадежности, разочрења и панике која често доводи до самоубиства. Земља нашег срца је жедна суза Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видео. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!» Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напред, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно. Бог жели управо да ово признамо, да сагнемо главу и кажемо: «Да, грешан сам! Човек сам и грешим.» «Да, рекао сам тешку реч, опрости ми. Ниси ти крив, ја сам крив. Опрости ми што сам те ражалостио ових дана. Имао сам проблема на послу, допустио сам да ме савлада егоизам. Безосећајан сам, не умем да волим, да опраштам и да те прихватам онаквог какав јеси, да будем стрпљив. Такав сам, и не говорим то хладно, али истовремено ни очајнички, кажем то мирно, са смирењем, једноставношћу и добротом у срцу и очекујем разумевање од тебе.» Сад, Господе, кад сам признао своје грехове, своје немоћи, кад се кајем пред Тобом, спреман сам на све. И Твоја доброта, Твоје признање ће највише утешити моју душу. Свака душа то чека. То треба да очекујеш од другог. Кад се покајеш, кад се заиста смириш и кажеш: «Опрости ми, згрешио сам, кајем се,» — нико неће бити тако окрутан и тако немилосрдан да те удари, да се са још већом снагом баци на тебе. Кад види твој чист поглед, твоје очи које се кају и плачу, и другог ће напустити страст. Попустиће и рећи: «Ма добро. Нема проблема, ништа страшно се није десило, рекао си то, али си само човек, све је прошло!» Смирење, покајање и признање ће отопити гвожђе, оно ће отопити и демоне, парализоваће зло. Али у мени нема овог покајања, нема овог смирења. Чинимо тако много грешака, повређујемо толико много људи, рањавамо толико душа, презиремо толике људе, заобилазимо их, равнодушни смо, чинимо толико злочина, толико грехова. Не говорим о другима, сад говорим на основу свог искуства. Али не само на основу свог искуства, већ и из искуства других. Јер човек све зна кад је свештеник: зна своје грехове, зна и грехове другог, слуша грехове свих људи и види да има много грехова на свету за које неко треба да се покаје. Има много грехова које чинимо, а да чак ни не размишљамо о њима: протраћени сати, безброј издангубљених тренутака, и за то нас нимало не гризе савест. Губимо толико сати у свом животу које бескорисно проводимо и због којих ћемо једном горко плакати. Плакаћемо, али ће бити касно. Плакаћемо с онима који су убијали бесконачно много сати испред телевизора или компјутера због глупости — док је требало да читају о искушењима. Прошли су читави сати у току којих се уопште нисмо молили и нисмо ништа прочитали. То су дани беспослености у којима нисмо научили да волимо и да опраштамо. А после ћемо рећи: «Како је пролетео мој живот? Кад су протутњале ове године? Како сам напунио 80 или 90 година, а шта сам учинио у свом животу? Па ништа! Зашто, зашто ништа? Христос каже да човек може да се покаје за тренутак, али док је разбојник за трен ушао у рај, ја нисам изгубио само минут, већ хиљаде, милионе минута и нисам учинио ништа за своју душу. Страхота! Како је пролетело време мог живота?» Наступиће час кад ћемо се кајати због изгубљеног времена. Наступиће час кад ћемо се кајати због речи које смо изговорили. Речи... Колико се односа покварило због горких, увредљивих, злобних, саркастичних и ироничних речи којима смо понизили другог! Затим се чаша изненада прелила — због само једне речи, једне увреде, и тако се распадају читаве породице. Наступиће час... О, кад би то било сад кад суза покајања још увек може да кане из наших очију и кад можемо рећи Богу: «Господе, како могу тако да причам, како могу тако да рањавам друге? Шта то причам, шта то изговарају моја уста?! Не, не псовке или рђаве речи — ја просто тако разговарам с другима! Увек вређам, иронишем, не поштујем — шта је то, то што излази из мојих уста? Колико пута сам осуђивао, колико пута сам се наслађивао животом неког другог! Оговарам људе, блатим њихов живот, тумачим њихове поступке, иако не знам да ли је истина оно што говорим пошто нисам срцезналац. Колико пута сам, Господе, приписивао себи Твоју власт. Одузимао сам Ти право које је само Твоје. Које право? Да судиш другима. Колико пута сам чинио овај грех, а ретко сам се кајао. И уопште се нисам покајао, јер да јесам, зауставио бих се. Да сам се покајао, не бих то више понављао. Да ми се није свиђало, престао бих.» Кад ти се неко јело не свиђа, кад је горко и неукусно, не једеш га више. Не спремаш га више, не желиш чак ни да га окусиш — не свиђа ти се. А ми увек чинимо исте грехове и никад се не кајемо. Зашто? Зато што нам се свиђају. Свиђа нам се оно што радимо. Навикли смо, свиђа нам се порок. Свиђају нам се егоизам, наше страсти, свиђа нам се да забадамо нос у туђа посла, да видимо да други нешто губе и да се разилазе, сплеткаримо о томе, зато што нам се свиђа. Ако се на телевизији приказује документарни филм о некој научној или философској теми, на пример, о историји уметности, пребацујемо канал. Али ко пронађемо канал на којем се приказује нешто о животу људи: ко се развео, зашто се развео, како су се посвађали, — седамо и гледамо. Свиђа нам се, нешто нам се дешава и наслађујемо се неуспесима других. Не плачемо због њих, не кајемо се — ни због себе, ни због њих, ни због невоља у свету, већ се радујемо кад чујемо да негде експлодирају бомбе, што су тамо бол, искушења и проблеми. То нам причињава скривену насладу зато што се, хвала Богу, није десило нама, него другима. — Причај, шта је било? И шта му је рекао на крају? Да ли си сазнао детаље? Свиђа нам се све то и не кајемо се. Наслађујемо се чинећи грех. Шта свеци кажу ако желимо да се покајемо, ако желимо да плачемо? «Ако ваше очи пролију воде свих река, и мора, и океана, наш плач неће бити довољан.» Да бисмо исплакали своје и туђе грехове. Да бисмо признали да с нама није све у реду. Блажени који плачу, јер ће бити помиловани, јер ће се утешити (Уп.: Мт. 5: 4, 7). Они који плачу јесу они који тугују, у којима има покајања, који жале због свог греха и због греха света, који жале због својих грешака, због људских брига, због проблема других, због своје непокајане браће и који преузимају на себе њихово покајање говорећи: «Господе, кајем се и за оне који се не кају! Молим Те: пожали их!» А ми? Ми — ништа, у нама нема ничега ни налик на то. Колико нерођене деце чека да се појаве сузе у очима њихових родитеља, а суза још нема! Колико се абортуса учини на основу само једног потписа: лекари, уговори, документа, сва ова формалност! Кажеш себи да многи то чине, да многе жене и мушкарци чине абортусе. Они чине убиство, а ти још ниси заплакао! Често долазе жене и исповедају се — као и мушкарци, зато што они одговарају за оно што се десило њиховим женама — и не говоре ништа о абортусима. Питам их кратко: — Да ли сте некад починили абортус? — Да, два пута. — И тако једноставно говорите о томе? Отац си, спреман си да плачеш због двоје деце којих више нема међу живима, и да још више плачеш због њихових живих, али мртвих родитеља? Овде се чак не поставља питање о томе да су згрешили, јер су људи: и ја бих могао то да учиним, и свако би могао због своје немоћи и непажње, због различитих разлога. Али да нема ниједне сузе? Чак ни не жалиш због онога што си учинио? Зар ниси свестан тога? Зар не схваташ да за то треба нешто да даш? Коме? Не мени, не Богу, већ овим душама, овој деци, која се нису порадовала овом свету, која нису поживела. Чак и ако немате новца, нека би она просила у метроу. Али никога ниси упитао шта да радиш с овом децом. И ниси их погубио да не би лоше живела. Једноставно си узео и сам донео одлуку. Просто си себе још једном прогласио за бога и рекао: «Ја ћу да одлучим, ја ћу да одређујем свој живот, ја ћу да кажем да ли ће они живети или неће!» Још увек ниси схватио да те је твоје «ја» уништило и ниси плакао због тога. Извршио си абортус или то намераваш, али ниси схватио своју грешку и ниси пролио ниједну сузу покајања. Зар то није страшно? А где је покајање? Нема покајања. Колико хиљада абортуса се обави у Грчкој? Око 350–400 хиљада годишње, по званичној статистици (чуо сам то неколико пута). То су они који се уписују у документа у болницама, а колико их се још чини тајно, о чему се не говори због различитих разлога: породичних, да човек не би изгубио углед, да не би покварио свој имиџ у породици, свету и друштву. Да ли је свака од ових породица макар сузу пролила? Нисам срцезналац и не судим им, не кривим их, само објашњавам зашто је земља нашег срца жедна суза, јер је веома сува, земља наше планете жели сузе, јер је пресушила. Грешни смо, али у нама нема покајања, и наша трагедија се састоји у томе, управо у томе што живимо у греховно доба. Сва времена су била греховна, али је садашње време у невиђеној мери лишено покајања, окрутно је, непопустљиво и надмено пред Богом. То је стални устанак и бунт против Бога, а дрскост је најтрагичнија од свега тога. Није трагично то што грешимо, већ што имамо дрскост и што претварамо грех у начин живота. Уместо да признамо и кажемо: «Господе, опрости нам. Преклињем Те да ми помогнеш да се извучем из мочваре!» — кажемо: «Лепо поступам, тако сви раде, свиђа ми се то. Хоћу то да радим!» То више није људско. То је сатанско: «Ја хоћу, мени се свиђа, нећу да се мењам,» — то је већ сатанско размишљање. Нисам то чуо од стараца или из књига. Да вам кажемо од кога сам то чуо? Од самог ђавола сам чуо. Нисам лично видео ђавола, али сам се једном случајно обрео на истеривању злог духа. Тада је све трајало пола сата, толико тога сам чуо и после тога сам се врло добро замислио. У извесном тренуку свештеник је упитао лукавог духа: — Ко је јачи? Знаш зашто то кажем: зато што је Христос јачи од тебе. Признај то! Да ли је тако? — Нећу да ти кажем! — Ко је јачи: ти или Господ? — Нећу да ти кажем! И на крају му је свештеник рекао: — Заклињем те именом Господа да ми кажеш! А кушач му одговара: — Ако не знаш да је Назарећанин јачи од мене, зашто питаш? Свештеник одговори: — Да би ти то рекао! Ово сам чуо својим ушима, и не само ја, већ и много људи, и то образованих људи. Тако да то није неки фолклор да можеш да кажеш: ма то су само бапске приче. Тамо је био чак и један новинар, видео сам да је држао касетофон и снимао. Не знам шта је хтео — да ли да напише репортажу или нешто друго, не знам. Свештеник је наставио: — Знаш да ће те Бог поново примити кад се покајеш? Поново ће те примити као светлог анђела, поново ће те примити у Своје окружење, знаш ли то? Као вољено дете, блудно, које се враћа. Знаш да ће те Бог примити у Своје наручје ако се покајеш? Кушач је одговорио: — Знам. Знам и то. Свештеник му је рекао: — Зашто се онда не кајеш, безумниче? Глуп си ако се не кајеш. У тај час се разлегао крик по целом храму, од којег су се сви укопали на месту, зато што је глас био дивљи и продоран, али истовремено веома јасан и сигуран, врло сигуран: — Зато што НЕЋУ! Не могу да га опишем. Овај глас је дуго одзвањао, чуо се само крик: «Нећу! Нећу!» Ђаво не жели да се каје. Сваки пут кад кажеш: «Нећу да се мењам, нећу да признам своју грешку, нећу. Пусти ме на миру! Желим да пијем, желим да пушим, желим да грешим, да се одајем разврату. Желим, свиђа ми се то, пријатно ми је, пусти ме!» — то већ изазива забринутост. Кад би рекао да грешиш, јер си човек, као што и ја чиним грехове, као што и сви чине грехове, — само Господ није учинио грех, зато што нико није без греха (В.: Јн. 8: 7). Сви смо ми грешни, у најмању руку пред Тобом, Јединим, грешимо, али и пред Тобом, Јединим, падамо ничице. Не престајем да грешим, али поново долазим код Тебе, падам пред Твоје ноге, молим за Твоју милост, кажем Ти да сам згрешио и Ти ме поново примаш. У томе је разлика између човека који се каје и онога ко се не каје: човек који се каје греши и каје се. А непокајани чини грех и тврдоглав је у томе, чини грех и задовољан је због тога. Чини грех и радује се, култивише га, развија, гаји га у себи и живи у паклу и сатанској атмосфери још у овом животу, у свом срцу. Немаш разлога да питаш куда ћеш отићи, нема разлога да питаш да ли ћеш отићи у рај или у пакао: већ овде осећеш рај или пакао. Онај ко се каје још овде осећа рај, плаче, признаје да је крив, али се радује, зато што види Христов загрљај, види прстен који у на руку ставља Небески Отац, царски прстен, прстен усиновљења, нове промене и Он му каже: — Дете, волим те! — Грешан сам. — Волим те. А ти кажеш: — Христе мој, каква је радост коју ми дарујеш! Грешан сам, а ти ме волиш? Како ме волиш с овим грехом, који чиним? А Господ ти каже: — Не волим те због онога што си учинио, већ те волим због онога што Ми сад дајеш. Због твог срца које Ми поново дајеш, због тога што опет долазиш код Мене, пружаш Ми руку, поново ме волиш, — ето шта волим. Твој повратак! Ова лепота постоји у Цркви. Кајемо се, враћамо се, падамо и устајемо — неописив је осећај повратка! Тешко је осећати пад, горчину у души, обузимају нас туга и чамотиња, али се с друге стране радујемо, јер имамо Оца, нашли смо Месију, нашли смо Избавитеља. «Радуј се, Ти Која си родила Наставника заблуделима, радуј се, Ти Која си у утроби носила Избавитеља заробљених!» Он је наш Избавитељ. Заробљени смо и заблудели, али долази наш Избавитељ, имамо Путовођу, и због тога се радујемо, а не због тога што смо лоши, — то је тужно. У Цркви има много наде, много оптимизма. Квасац покајања је суза која се чим почне туга претвара у радост. И више не знаш зашто плачеш: да ли зато што тугујеш или зато што се радујеш. Има људи који на исповести само плачу, видео сам људе који плачу, па сам их питао: — А зашто сад плачеш? Па Бог ти опрашта! А они кажу: — Не знам. Плачем и због онога што сам учинио и зато што осећам опроштај, што ме Господ испуњава Својом љубављу. Мене, гнусног, грешног и непотребног слугу Свог — како ме воли у овом смраду? Како ме грли неопраног? А како је отац блудног сина пољубио своје дете које је било у ритама, које се читаве недеље није купало и које је било прљаво? Како га је дотакао овај пречисти отац кад је његов син био презрен у људским очима? И Отац каже: — Ако тако говориш, то значи да Ме још не познајеш. Ако Ме називаш Оцем, а сматраш Ме таквим, још увек ниси схватио какав је Бог. Још увек ниси схватио океан Моје љубави, Мог човекољубља, Моје доброте, Моје неправедности. Ја сам неправедан Бог, зато што немам твоју праведност, твоју вагу, већ Свој опроштај дајем онако како хоћу. И док на твоју вагу треба ставити одређени тег како би се успоставила равнотежа Господ балансира како хоће. Он раднику који ради само последњи сат плаћа исто као и ономе који је радио од ујутру до увече. А овај други негодује и каже: — Господе, али зашто тако? Ја радим од ујутру до увече и Ти ми дајеш плату, а овај је дошао и почео да ради тек предвече, а плата му је иста! Зар није неправедно то што радиш? А Бог му каже: — Шта те брига за то? Зашто те то љути? Љубав је неправедна. Љубав је неправедна. За ову неправду и треба да се ухватимо и да се уздамо да ћемо се спасти. Ако ми Бог буде судио по правди, нећу се спасти, а ако ми не буде судио по правди, односно, ако ми буде судио с љубављу, милосрђем и опраштањем, Божански, има наде за моје спасење. «Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (уп.: Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасем. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза. А имаш ли једну сузу? Оно што називамо Божијом благодаћу, оно што називамо Христовим додиром наше душе, јесте плод Светог Духа. Плод Светог Духа је пун суза. О овом дару нам пише Свето Писмо, зато што овај скривени и неочекивани дар избија као врело и долази од Бога по Његовој вољи, и тиме нас Бог изненађује. Свети Дух има много дарова, не само овај, Он има бескрајне дарове: Божански смисао, предивне мисли, јединствене доживљаје, Божански сјај око нас, Христову благодат, сузе, много тога нам даје. Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају. Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу: — Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе? А Он им одговара: — То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство. Ови дијаманти ће нам створити лепоту. Тада ће ове сузе украсити нашу душу и у нама више неће бити суза — «идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја». Бесконачни живот. Али за то треба да постоји суза, макар једна суза. Старац Јероним Егински (постоји књига о њему коју је написало његово духовно чедо) каже: «Суза има много, али су очи мале и не могу да их приме. Нису довољне очи моје, Господе, да бих исплакао сузе које имам због љубави према Теби, због кајања за моје грехове и за грехове људи!» Како је дивно имати покајање! Увек, а не само за време Великог поста. Увек треба да имамо покајање, зато што и на Васкрс чинимо грешке, на Васкрс или на Успење Пресвете Богородице могу се десити неспоразуми: колико свађа бива због хране, због породичних проблема, а празник је у току! Неко може да се не сложи и да каже да су празници време радости: Божић, Васкрс, само лето кад одлазимо на море, путујемо, проводимо свој одмор — да то није време за покајање. Али гледај, и тамо где идеш деца ће те замолити за сладолед, почећеш да се нервираш што немаш пара, и да се љутиш на жену зато што је хтела да станете, и одавде почињу неспоразуми. Ето вам поново повод за покајање! Како ћете се помирити? Па кад се покајете! И за време одмора, и у најбољем кампу, и на најбољем мору, и на најлепшој плажи ће се појавити повод за покајње. Куд год да кренеш треба да понесеш покајање да увек буде с тобом. Оно је врло корисно, врло је неопходно, где год да си, као кутија за хитну помоћ. Оно ће исцелити свакодневне ране и повреде — мале и велике. Оно може да исцели све велике трауме. Кад се нађемо пред Богом сви они који су се кајали имаће велику наду на спасење. А шта ћемо радити ми остали? Ми остали, који се никад нисмо кајали, шта ћемо радити? Сећам се приче из «Евергетиноса», у њој се говори о једном лењом и нерадном хришћанину, који је немарно проводио свој живот, никад се не кајући за оно што је урадио. Стално је грешио. И наступио је његов последњи час и видео је да ће Бог судити његовој души. Ту је био и анђео-чувар који му је био дат на Крштењу и који се трудио да нађе нешто добро за шта би могао да каже: «Господе, ово је урадио.» Али анђео није видео ништа добро у његовом животу, већ само егоизам, нервозу, каприце, гнев и удаљеност од Бога. Шта човек сад да ради, шта да каже Богу? Види да су реалност све оне ствари којима се смејао. Шта ће овај човек рећи Богу? Ево, наступио је крај лажима, крај шалама. А он је мислио да је вечни живот шала и говорио је да је само овај живот стваран. «Хајде да једемо и да пијемо, да узимамо оно што постоји на овом свету, а све остало је мит.» И шта сад види? Види да је оно што је називао митом — стварност, и да је оно што је сматрао стварношћу — мит. И завршио се роман! У романима људи на крају обично почињу да живе боље... а ми ћемо живети још боље! Да, али сад не види да уопште није боље, већ напротив, горе, да се уопште није припремио за оно друго што га сад очекује. Ништа није стекао. И онда почиње да размишља о свом животу. Види како на ваги претежу његови грехови. Анђео је био веома тужан и плакао је, а ђаво се радовао. И тада је одједном и сам заплакао — он, немоћан, на умору, одједном је почео да плаче и да говори: — Шта сам учинио, Боже! Цео мој живот је прошао у разврату, цео живот у грешкама, цео живот је протекао далеко од Тебе — и то је најгоре, то је моја највећа грешка! Мој највећи грех. Нисам спознао Бога! Живео сам као пси, па чак и горе од њих, зато што се они за својим инстинктима поводе с мером, а ја... Поводио сам се за својим животним инстинктима и страстима и ништа више. Нисам мислио да Бог постоји! Нисам размишљао о томе да ли постоји душа. А сад све видим... Овај човек је видео цео свој живот као на филмској траци. Никад пре није плакао. Али тада је и он, тако окорелог срца, заплакао, узео је марамицу и обрисао је очи. Претезао је тас с његовим пороцима и зауставио се на самом дну. И одједном је у последњем тренутку анђео нешто смислио. Јер, љубав увек нешто смисли. Љубав је бистра и домишљата. Шта је то анђео учинио? Зграбио је марамицу — ону марамицу мокру од суза — и ставио ју је на други тас говорећи: «Господе, Господе! Пре него што донесеш коначну одлуку, погледај ову марамицу, ове сузе. Зар оне не могу да учине чудо? Погледај његово покајање макар сад, у последњем часу, два минута пре него што ће умрети! Милосрдан си, Господе, и пре си то чинио. Господе, Ти си на Крсту спасао разбојника у последњи час.» Ставио је сузом наквашену марамицу и тас је превагнуо на другу страну, Господ му је опростио! Ова суза — суза покајања је свемогућа! Али имамо ли таквих суза? О, кад бисмо нашли времена у свом животу, данас, сутра, прекосустра; о, кад бисмо се помало кајали због онога што смо учинили и због онога што намеравамо да учинимо. Због онога што чине наши ближњи и због чега се никад нисмо кајали, као и због чега се они никад нису кајали. Хајде да молимо Бога да нас дотакне оним жезлом којим је Мојсије дотакао стену кад је потекла вода у пустињи. Да Господ дотакне стену нашег срца, које је тврдо као камен и да потече ова животворна суза. Молим вас, помолите се за мене, а ја ћу се молити за вас! С бугарског и руског: Станка Косова и Марина Тодић

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос „ГДЕ ТИ ЈЕ МУЖ?ˮ На почетку бих се обратио људима који се већ налазе у браку, а затим ћу рећи и неколико речи онима који још нису учинили тај корак. У наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: "Да, сада смо у браку! Сада је то заувек!" Знали су да након венчања нема пута назад: брак се не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада. Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће - људи су такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале, догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви... Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне браку, јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може упоредити са великим кандилом - ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо почети да се смањује и на крају дa се угаси. А за то заправо и није потребно много труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит[1]: - Да ли си ожењен? - Нисам. - Значи да си јако срећан! - Зашто тако говориш? - Јако је тешко бити ожењен, баћушка, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са дивљењем размишљам о Светогорцима. - То није добро. - Зашто? - Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку. Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: "Какав је овај подвижник!" и потпуно друго када говориш: "Шта ми је уопште требало да се оженим?" Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу. Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом "половином" - шта рећи, то није лак подвиг. Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите: - Слава Богу! Код нас је све у реду! Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло "код нас је све у реду" о чему сте говорили? "Све је у реду" - постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што се догађа код куће. Хероји - то су они међу вама који су у браку и заиста имају породицу. Један човек ме је неко време након свадбе питао: - Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом? - Тако и јесте, живећеш само са њом. - То је јако тешко - рекао ми је он - разумеш ме, као млад сам живео другачије. Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе да препознам. Одговорио сам му: - То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод. И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити, то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање. Неки човек ми се након десет година брака пожалио: - Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам се оженио овом женом. - Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе - и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други човек. - Зашто се тако догађа? - питао ме је. Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности, љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право "ја". То је истина. У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или ресторану "случајно" проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао: - Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу! Девојка му је одговорила: - Не, љубави, не брини се, све је у реду! Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим, ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује: - Је л' си се вратио коначно? Где си се скитао свe време? Када седне да руча, жена не престаје: - Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране! Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је: - Шта тебе толико нервира у твом мужу? Да ли знате шта ми је одговорила: - Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а ја то слушам. Онда сам је питао: - Шта, зар си то тек сада схватила? - Не, али је сада то почело да ме нервира! Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер, открива карактер људске душе - како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно показивати своје право "ја". На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним. Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима. Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића, имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и измениш свој "его". Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други променити. Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила: - Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени! Тада је свештеник одговорио: - Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити? Жена је била неумољива: - Учинићу све да буде добар! Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме, ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом. Размислите, да ли волите оне са којима живите? Једном приликом сам питао једног мушкарца: - Да ли волиш своју жену? - Да, волим је! - Како би то показао? - Волим је, шта још треба да урадим? - Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли знаш које је њено омиљено јело? - Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не? - Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све њене особине, све што воли. Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да је знао све тајне њеног живота. Питао сам га: - Шта јој се свиђа више од свега? - Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле! Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем: - Мене муж не разуме, не осећа, не примећује. Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много, много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно. Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи. Неки супружници ми говоре: - Ми се никада не свађамо! - Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да кажете једно другом? Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе, постати свестан шта она жели, шта јој недостаје. Један човек је о томе рекао јако лепо: - Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит - у јелу, топлини, љубави. Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже свет око мене. Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће. Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је: - Зашто си толико узнемирена? Одговорила ми је: - Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном. Рекао сам јој: - Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се тако осећаш и како се тако нешто догодило? Ево шта ми је испричала: - Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу: "Хајде да се прошетамо негде!", и као одговор стално чујем: "Не могу, немам времена!"; "Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште, кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући." - "Не могу, морамо да платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!" Направила сам нову фризуру а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи - оно што већ годину дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово? Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот. - Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада... сада ме једноставно не примећује. Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех. Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом половином? Да ли је она задовољна са тобом? Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог: - Шта ти пружаш својој жени? - Дајем новац. Сваке недеље! - Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно? Једна жена ми је једном приликом испричала: - Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим га: "Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!" - "Слушам те ја, одговара ми он, хајде, кажи шта си хтела, уморан сам!" И тако сваки пут... Већ одавно не говоримо међусобно са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се скрасим некако. Размислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У групи ризика се налазе породице у којој један од супружника не "насићује" оног другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ниједан развод се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми онда говоримо другим људима: "Готово је! Развели смо се!" Заправо, бомба не експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата. Или ако и разуме, говори: - Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име! Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да се ослободи? Шта ће се онда догодити? Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже: - Хвала ти, узећу само мало! Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима - неће имати шансе. Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде гладан и жедан. Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми за ово што ћу сада рећи - не говорим то као осуду - посебно треба жене да пазе, јер су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га освоји али и изгуби. У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи: - Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве! Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак. Једно дете ме је питало: - Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је викала: "Ја сам у праву!", моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: "у праву сам!". Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву? Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао: - Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио. Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао: - Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу "Лош", распните Мене и ви ћете постати добри. У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни. Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке.[2] Први у томе треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати! Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и одсуства жеље да се прилагодимо. Једна девојка ми се пожалила: - Оче, код куће сви патимо због мајке. - Зашто? Зар је толико лоша? - Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо. - Је л' си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању да издржите? - Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома црквена особа. О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо - да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље. Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа. Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га. Сетиш се како ти је недавно рекао: - Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те уопште не виђам. Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији. Једном сам је питао: - Где ти је муж? То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини, Самарјанки: "Где ти је муж?". Она ми је одговорила: - Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту. - Ко је он? Удала си се за муслимана? - Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари. - Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори? - Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да будем поред вас, драги мој оче! И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао: - Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће. Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе. - Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала: - Ја знам да ће нас Христос развести! Послушајте ове речи: "Христос ће нас развести!" Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода. Рекао сам јој: - Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти дозвољава да долазиш на службу? - Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са њим. - Па онда остани код куће! - Добро, али он не говори на духовне теме. - А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа, обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак и веома тежак, буди сигурна у то! Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим сам је замолио: - Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не дозвољава да долазиш на вечерње службе. Ту није издржала и рекла ми је: - Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога што је желео! Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ размислити: "Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: "Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом - она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем". У противном, може да каже: - Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило! То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: "Погледај овог чудака у храму!" Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли. Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се... Онда када га Бог буде просветио. - Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу? - Говори му обавезно, али... ћутањем и добрим примером. Једном ми је један мушкарац рекао: - Оче, тебе слуша моја жена, реци јој! - Шта да јој кажем? - Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново одржала лекцију. То просто није могуће! Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре: - Ми ово не можемо да издржимо! Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла: - Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче. Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још - подсећа нас на оно што је Христос рекао: "Милости хоћу, а не жртве". А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе - и своју децу и свог мужа и своју жену... Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи - умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи: - Нећемо сада да слушамо проповеди. - Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац. Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима - само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатанаикоса, АЕК-а... Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике: - Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу? Посматрао сам га и у себи говорио: "Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!" Поклоници су га замолили: - Старче, реците нам нешто духовно. - Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он. Тада су дечаци који су били близу рекли оцу: - Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар! Мало касније је млађи дечак питао старца: - Оче, да ли Ви исповедате? - Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш? - Да, желим, чуло се као одговор. Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед - у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор - привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш: - О, какав је ово живот... Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу! Као да му говориш: - Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја. Дете има пуно право да се побуни: - А где ме зовеш, у какво друштво? Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити. Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: "Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама". Када се вратио кући, рекао је својој жени: - Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време! - Зашто, љубави, добио си повишицу? - Не, добио сам отказ. - Зар ћеш нас почастити због отказа? - Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе! Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: "Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су." А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве? Један мали дечак ми је о томе и говорио: - Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања. Мислим да су ово биле веома важне речи. Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла: - Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам "Подвижничка слова" авве Исаије Отшелника. Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам јој: - Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са "плесом Исаије" ако си разорила сопствени дом?[3] Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз те зграде. Зар оно што ти саветујем није духовно? Међутим, твој егоизам ти смета да то разумеш. Ти не желиш ништа да чујеш и једино си у стању да понављаш: "радићу оно што сам наумила!". Завршило се тиме што је дошла следећи пут и рекла ми за своју "још духовнију" одлуку: - Мислим да је неопходно да се разведем од мужа и водим подвижнички живот! Одговорио сам јој: - Наравно, па и сама пословица каже: "Ко не жели да меси тесто, десет дана просејава брашно". Схватате, ова жена не жели да се бори са собом да би сачувала сопствену породицу и тражи могућност да побегне. Међутим, потребно је да знате да онај ко бежи од нечега, у будућности ће се сударити поново са тим. Особа која мисли да је развод лакше решење од очувања породице касније ће се опет сусрести са тим истим проблемима. Јер је особа која се лакше прилагођава увек таква, док човек са тешким и хировитим карактером и у будућности остаје такав. И нема никаквих гаранција да ће се у будућности твој живот изменити на боље јер се ти сам не мењаш. Зато остани и бори се тамо где се налазиш да би изменио ситуацију. Није решење у томе да побегнеш, већ да седнеш и разговараш. Да разговарате не као непријатељи, не као на суду, не да бисте видели ко је бољи и ко је у праву, већ да бисте сјединили и сачували свој дом. Када су се моји родитељи свађали, свако од њих би тврдио да је у праву. Зар је главно питање у браку у томе ко је у праву? Не! Питање је у томе како се брак чува. Али, хајде, нека ти буде, нека си у праву! Реци ми, шта ћеш радити са тим правом? Сачувати свој брак је велико дело. И он се чува захваљујући једноставним стварима - осмеху, поклону, добром разговору, молитви, укусном јелу које можеш да припремиш за вољену особу. Да ли се обраћаш особи крај тебе речима "љубави моја"? Један човек је на ту тему рекао својој жени: - Шта ће нам то, да говоримо једно другом глупости? Па нисмо деца! Погледај, ми јесмо деца! Када се свађамо због неких ситница, типа: "она ми је рекла, а ја сам јој одговорио" - зар ово није детињасто? У дубини душе си дете али заборављаш на то. Зато, сада, док смо живи, говорите једно другом лепе речи - када сте заједно можете то да учините. Запамтите да живот на земљи није бесконачан. Колико сте година у браку? Допустимо да ћете бити још пуно и пуно година у браку, али ће и оне протећи јако брзо. На почетку си сам, затим улазиш у брак и има вас двоје; затим се појављује прво дете и има вас троје, затим четворо... Затим одрасла деца почињу да живе самостално и породица се поново умањује, родитељи поново остају удвоје и на крају живота поново остајеш сам. Тада ћеш питати себе: "Шта сам урадио у свом животу? Шта сам постигао за све ове године? Живели смо заједно, али да ли смо заволели једно друго? Да ли смо се упознали? Да ли се међу нама родило осећање које је било вредно да заједно проживимо цео живот?" Реците топле, нежне речи сада, док смо живи, јер нам је време овде ограничено. Наступиће тренутак када ћете рећи: - Ах, колико бих ти сада лепих речи рекао! Али шта мртвом да кажеш? Умро је муж једне баке. Обоје су имали 80 година. Био сам на тој сахрани где је она до суза дотакла све: говорила је дирљиве ствари о свом мужу: - Мој јаблане! Мој предивни! Љубави моја! Сви су плакали у храму. Ништа нисам знао о њиховим породичним односима. Затим се испоставило да док је упокојени био жив није му било лако да живи са овом баком. Ниједну добру реч му није рекла. Дакле, хајде да љубимо једно друго сада, док смо живи и живимо заједно. Говорите добре речи особи која се налази поред вас. Ово ће вам рећи мужеви који су сахрањивали своје жене, или жене које одлазе на гробове својих упокојених мужева и изговарају речи које им никада нису говориле док су били живи... Затим реците свом мужу шта желите да чујете од њега: - Желим да ме уважаваш, да ми говориш да ме волиш. Да то говориш стално. Тако је човек створен. Он жели да чује ту реч, жели да зна да га неко воли, штити, налази се поред њега. То је заједничка потреба свих нас. Нема човека коме то не би било потребно. Неопходно нам је да се научимо да волимо јер бити човек Божији значи - научити се да осећаш потребе и бол друге особе. Добро је имати породицу. Тајна је у томе да нама пре свега не недостаје новац, нама недостаје блискост и љубав. Ако видиш да се твоје дете код куће смеје, радује, пева, онда твој дом представља рај. Независно да ли имаш новца или не, то је нешто изузетно. Стављаш кључ у браву и мислиш: "Кући ме чека жена која је створена за мене, која ме воли и мисли на мене". А жена говори у себи: "На послу сам, али знам да муж мисли о мени, нашем детету и породици". У томе је срећа. Економска криза у Грчкој је показала да осим економског, нама недостаје и душевног "сувишка". Немамо снаге, немамо међусобне љубави, узајамне блискости. Зато се веома снажно мучимо. Верујте ми, изузетна је ствар што сте у браку. Не гледајте на то што ни ја, нити многи други нисмо ожењени. Нас је Бог призвао за нешто друго, ми имамо други пут. Никада не мислите да сте учинили погрешан корак када сте склопили брак. Неће пропасти оно што чините. Онима који још увек нису у браку желим да кажем: на почетку добро размислите о свом избору. На шта мислим? Две ствари: особа коју си изабрао за породичан живот треба да буде чистог срца и доброг карактера. Једном ми је једна девојка рекла: - Упознала сам се са мушкарцем, али он није много религиозан. Да ли да се виђам са њим? Питао сам је: - Да ли си ти веома религиозна? - Наравно! Зар нисам? - Не мислим тако. Твоја исповест не показује да водиш савршен црквени живот, да се снажно бориш. - Можда је и тако, али он ни то не ради... То све није тако важно. Важно је да је твој изабраник добар, да има добру наклоност и да ваши карактери буду слични. Да вас међусобно не оптерећује присуство оног другог, да не можете да се заситите да се слушате, мислите, будете заједно. То је критеријум по коме се може судити да ли сте једно за друго. Тада ће Бог благословити ваш савез. Није довољно бити хришћанин да би оженио хришћанку. Ми можемо бити хришћани али не одговарати једно другом. Дешава се тако. Понекада саветујем младима: - Погледај ову девојку, добра је, црквена! - А шта ако не одговарамо једно другом? - Па, она је добра хришћанка! - Не, не могу: гледам је и не осећам ништа! - Дете, али њен деда је свештеник! - Шта ме брига што је њен деда свештеник? Какве везе то има? Најважније је да се душе сједине и да људи могу да опште. Зато је неопходна пажња и према деци: не смеју се приморавати на нешто што због чега ћете се касније жалити и кајати се, плакати и цела ваша породица се мучити. Неопходно је да имате молитву у срцу, огромно уважавање једно према другом као и према свему ономе што се односи на брак. Желим вам да се увек радујете томе што имате породицу, јер је у питању велика част. Ако имате једно дете, ако имате много деце, ако немате децу - све што је Бог дао свакоме и што сада даје, све што сада осећате - у питању је велика част, велики дар. Како је радосно знати да постоји особа која живи и постоји за тебе, да је у питању вољени који мисли на тебе, уважава те, да се ти налазиш поред њега, како је све то предивно! Велика је част то што вас је Бог оженио и поставио венце на вас: "Венчава се слуга Божији слушкињом Божијом". То јест, твоја жена је твој венац. Твоја слава је твој муж. Како је то предивно! Желим вам да се радујете томе, желим вам дуге године породичног живота где ће све постојати ради добра: и разлике у мишљењима ради добра, и свађе ради добра, да се на крају душа смекша. Тако ће и бити, потребно је само време. Живот треба да кипи и да кључа. Нека тако и буде, али вас Бог неће оставити. Када остаримо, постајемо мекши. То ми је рекао један дека. На исповести сам му рекао: - Ви сте прилично духовно напредовали деко. Ви ми одавно нисте говорили да сте се свађали са женом. - Ох, сада већ нисам у стању, тешко ми је, остарио сам, одговорио ми је он. Уморио се и не може више да се свађа. Његово тело му такође сада не помаже и ако је у младости био темпераментан, сада седи и пристојно замоли: - Молим те, донеси ми шољу чаја. Значи да је смекшао. Овај живот ће проћи и ти ћеш схватити да је твоја жена била твој највећи добротвор и да је твој муж био твој највећи добротвор. Захваљујући њему или њој ми ћемо доспети у рај, јер се заједно учимо трпљењу, смирењу, праштању. Учимо се да саслушамо, а не да говоримо. Учимо се да волимо. Где ћеш се још научити томе? Зар можеш сам да научиш то? Једном се један брачни пар обратио Старцу Пајсију са питањем: - Оче, када се свађамо, ко од нас треба да попусти?, питао је супруг, Свето Писмо говори да жена треба да се боји свог мужа и да му се у свему потчињава. Реци оче, ко треба да уступи? Старац Пајсије је одговорио: - Слушајте децо, када се свађате, нека паметнији попусти! Ко је паметнији, нека попусти. Прекидаш свађу и питање је завршено. Када говори "прекидаш свађу" мисли да је потребно да се свађа заустави, да се заборави, да се не измишљају танане методе да се она продуби. То је горе него свађа. Једна жена ми је рекла: - Када се свађам са мужем, користим једно јако добро средство. Не разговарам са њим. - Мислиш на то да показујеш спокој и смирење за време свађе? - Не, оче! Просто не разговарам са њим! Правим се да не постоји, да га једноставно нема у кући! - Да ли ти то мени озбиљно говориш? - Да. - Колико дуго све то траје? - Три дана. - Три дана? - Да, толико дуго не разговарам са њим, мора да научи лекцију! Иначе, волим ја њега, оче, не брини се, волим га, него га уразумљујем на тај начин. - Добро. А ако почнеш да разговараш са њим, зар он неће бити устању да схвати шта ти од њега желиш? - Не разговарам са њим, јер ако будем разговарала, он ће се погордити! Послушајте на који начин људи говоре једно са другим у породици! "Да се не би погордио, да не би имао много власти" - какви су то односи када један другом намеће своју власт? Ми нисмо противници, не треба говорити: "Успећу да те победим" - "Не, ја ћу те победити". Љубав мора да победи. Христос треба да победи и јединство супружника треба да победи да би деца која гледају у вас са поносом могла да кажу: - Хвала Богу што имам такве родитеље! Једном сам питао једног малишана: - Да ли волиш Бога? Одговорио ми је: - А какав је Он, Бог? Рекао сам му: - Бог те воли као што те воли твој тата. Бог је Отац! Као твој отац... Малишан ме је прекинуо: - Мој отац ме не воли пуно, он се развео од маме, одавно не обраћа пажњу на мене и одавно није разговарао са мном. На који начин таквом детету објаснити да је Бог Отац, ако отац није пример за њега, ако му мајка није пример. Наравно, Црква се гради на дому у коме постоји снажан породични живот, тако да се може рећи детету: - Чедо моје, Бог је као твој отац са срцем твоје маме која те воли. Како то рећи тамо где нису добре породице? Немој поредити своју жену са другом, свог мужа са другим мушкарцем, своје дете са другим дететом. У питању је твоја жена, твоје дете и тачка! Не смеш се стидети свог детета, свог мужа или жене. Запамти: имаш добро дете, ти си добра, твој муж је добар и дужни сте да се сви заједно потрудите да урадите нешто добро у свом животу! НАПОМЕНЕ: Један од степена у монаштву - прим.прев. О. Андреј Конанос у Грчкој води радио емисије у којима обрађује актуелна питања савремености кроз призму православне духовности - прим. прев. Игра речи, јер се за време црквеног венчања пева песма "Исаије, ликуј!" - прим. прев.

Tačno tako! Sasvim ljudski i korektno rečeno.

Отац Василије Војводић: Прота је уносио радост у срца свих нас! http://www.slovoljubve.com/vesti/otac-vasilije-vojvodic-prota-je-unosio-radost-u-srca-svih-nas

SuRTVCity: Sa otvaranja izlozbe ''Ikona'', čiji je autor Danijela Kiš

RTV Yu Eco - Gosti: Marica Stankić (Danijelina mama) i o. Dragan Stokin

Она улепшава све око себе Направити интервју који је оригиналан и не личи на друге је заиста тешко. Међутим, ми смо у сасвим другачијој ситуацији. Личност са којом имамо прилику да разговарамо је толико интересантна и оригинална да је ужитак претакати разговор са њом у писану реч. Данијела Киш (рођена Станкић) је личност која се издваја, не толико уметничким талентом, који је такође несвакидашњи, колико по таленту да препозна срж и исходиште Животног смисла и лепоте. Данијела, ти си несвакидашњи уметник, ствараш у условима који су поприлично тешки. Не контролишеш деведесет девет посто свога тела, имаш честе и јаке болове... Већина људи на твом месту тешко да би имала воље да живи, а камоли да стварају. Откуда ти толико мотивације? – Не знам, оче, ја сам се са том љубављу, чини ми се, родила. Од када знам за себе волела сам да сликам, вајам, да креирам и улепшавам све око себе. То је, дакле, основна нит твоје личности. – Па, да. Хвала Богу да је моја мама Марица ову особину од најранијег узраста препознала и неговала. Куповала ми је боје, пластелине, глину; тако да сам узрасла и срасла са ликовном уметношћу за цео живот. Дакле, ти си од малих ногу знала шта хоћеш да будеш кад порастеш J? – Да, са ликовним образовањем сам почела у четвртој години. Похађала сам разне школице и курсеве сликања, цртања и вајања, да би на крају завршила Вишу школу ликовних и примењених уметности у Београду и стекла звање наставника ликовне културе. Из неких ранијих разговора са тобом сам закључио, да си у ствари највећу љубав имала према вајању. – Да, вајање ми је предавао професор Ђорђије Црнчевић, који је успевао да својом љубављу према предмету који је предавао, продуби ионако велику љубав коју сам имала према тој врсти уметности пре доласка у Високу школу. Нажалост, више не можеш да вајаш. – Да, али могу да сликам J. Бог наизглед нешто узме, али на крају се покаже да то буде на суштинску корист. Док сам била здрава мислила сам да је живот, здравље, уметнички таленат, животно опредељење..., нешто што припада само мени. Отуда су сваки критеријум и животна смерница, бивали искључиво плод моје самовоље, што се у пракси показивало да није добро. Нисам имала суштински добру комуникацију са људима око себе, па често ни са самом собом. Живела сам за провод и тренутке привидне среће, који бљесну између две досаде и ишчезну као да их није ни било. Стварала сам нешто што сам знала да ће, уколико неко и запази уметничку црту у томе, у најбољем случају завршити као ствар за сакупљање прашине у нечијој колекцији. Некако је живот био празан, данас је сасвим другачије. Дакле, ти своју болест на неки начин доживљаваш као благослов? – Баш тако. Мислим да ме је Бог свезао љубављу својом, као кад родитељ ухвати дете за руку па му не да да посрне. Живот и све у њему нам је Бог даровао, и ми кроз однос према том дару у ствари показујемо свој таленат за живот. Ја сам се, док сам била здрава, заносила својим амбицијама и умишљеним потребама најчешће толико да сâм живот нисам вредновала и доживљавала како треба. Данас је другачије. Да, оно што те чини посебном (немој, молим те, да се после ових мојих речи погордиш J) јесте снага и воља којом обилујеш. Све око себе подстичеш на смех, тешиш, укрепљујеш... Речју, имаш толико позитивног у себи да ту своју позитивност стално претачеш у нешто позитивно. Сликаш, тешиш, засмејаваш; од куда и од када је то? – Не знам, то јест, не могу до краја ни сама да схватим. Једноставно је тако. Од момента кад сам схватила да је моја брига без изгледа да ишта добро допринесе, и да су све наде у лекаре и лекове покопане, да је све у Божијим рукама, десило се неко преумљење, добила сам неки нови полет и снагу, која ме на другачији начин крепи. То је као неко надахнуће, инспирација. Човек не може да смисли шалу, да напише песму или наслика слику, ако нема инспирације. Ти си своју прву икону насликала пре четири године? – Да, тада сам била мало живахнија J, могла сам да седим и да контролишем шаке. Тада сам почела да сликам иконе у техници графита. То је било 2011. године. На Светог Мученика Артемија сам насликала своју прву икону, Светог Јована. Данас сликаш у веома необичној техници. – Да то је тач техника на дисплеју телефона. Вибер има опцију да се слика додиром по дисплеју. Како си дошла на идеју да тако сликаш иконе? – Једну такву иконицу, коју је насликала мати Ефимија Тополски, ми је послао отац Дионисије из манастира Ковиља. Будући да немам других услова за сликање, одлучила сам да покушам, иако ми је палац којим сликам палац леве руке, а ја сам дешњак. И ето, дао Бог па успело J. Дакле, прави уметник нађе начина да преточи у фактичу пројаву оно што у себи носи као инспирацију и стваралачки набој? – Да, с тим што је ово моја потреба уједно и плод љубави према личностима које изображавам, и пројава њихове љубави према мени која се показује као својеврсна терапија. Природа болова од којих патим је таква да лекови врло мало помажу. Међутим, када сликам, апсолутно не осећам бол. Зато их и има толико J. Од августа сам насликала, безмало, пет стотина иконица. И оне су саме по себи чудо. Јагодицом левог палца на руци насликаш иконицу чији је лик неколико квадратних сантиметара, а када се та иконица увелича и одштампа, добије се изображење са свим карактеристичним цртама живога људског лика, сјај у очима, израз лица са емоцијом... Како то бива? – Бог, Светитељи, отац Дионисије, мати Ефимија, Вибер и један палац J. Данијела, имаш складан брак са човеком кога пуно волиш. Живите заједно већ дванаест година. Шта мислиш шта је то што ваш брак чини толико чврстим и постојаним уз све тегобе које подносите? – Управо те тегобе. Тегоба чини да се љубав искристалише. Мој Роберт је мени све. И руке и ноге, и потпора... без њега бих у правом смислу умрла. И ти њему свакако пуно значиш. Многи људи због мањих животних недаћа одбаце свог брачног друга и побегну главом без обзира. – Мој Роберт је сав љубав. Услед тегоба које подносимо јаукнемо понекад једно на друго, али узајамна љубав то поравна као да никада ништа није ни било. Нити бих ја умела и могла да живим без њега, нити би чиними се он могао да живи без мене. Уз моју мама Марицу он ми је земни животни темељ. Кога бисмо за крај поздравили и шта бисмо им поручили? – Поздравила бих тату, сестру, оца Дионисија из манастира Ковиља, мати Ефимију, оца Вукашина Милићевића, који је отворио изложбу икона коју сам недавно имала у Суботици, Нелу Тонковић директорку галерије Ликовни Сусрети из Суботице, браћу и сестре из цркве и оне који ме посећују и оне који ме не посећују. А свима бих поручила да не гледају на фалинке и слабости којима је проткан земаљски живот, него да сву своју пажњу усмере на саму срж живота. Живот је вредност која нема компарацију. Људи кукају због глупости, а у ствари имају све разлоге да буду срећни и задовољни. Православље бр. 1173, 1. феб. 2016. Разговор водио протојереј Драган Стокин

Интервју за ''Blic'' Данијела Киш (32) због болести може само да помера прсте, али је то не спречава да ствара уметничка дела. Данијела има аутоимуну болест која је узрок парализе њеног тела. Све док је могла да се креће, Данијела је радила у три школе као наставник ликовног, а сада је у пензији. Одмалена је цртала и вајала, а од пре годину дана је везана за кревет и једино може мало да помера прсте. - Цртање је мој живот, моје дисање. Пре четири године сам почела да радим иконе, а до тада сам сликала своја унутрашња размишљања и стања. Ранији радови су увек носили бол, патњу и револт, осим ако нису биле илустрације за дечје књижице које су ми причињавале велику радост. Захваљујући презвитеру оцу Драгану Стокину, увидела сам да могу да иконопишем, што је био почетак мог новог живота - каже Данијела. У почетку, иако већ није могла дуго да седи и помера руку, иконе је радила на папиру и оловком. - Лежим од децембра 2014. године, а од августа прошле године сам почела да сликам иконе у Виберу, у мобилном телефону. На ту идеју сам дошла када сам видела цртеж који је урадила мати Јефимија, игуманија манастира Градац и врстан уметник и иконописац. Међу њеним цртежима је био један урађен на компјутеру. Једно јутро сам се пробудила и осетила силну потребу да сликам и тада сам и почела сам да цртам у телефону - каже млада уметница. Најбоље од око 500 Данијелиних Вибер радова и иконе на папиру Суботичани су имали прилику да виде у „Савременој галерији“, а ускоро ће њене изложбе бити организоване у Новом Саду и Београду. Изложбу у Суботици отворио је Вукашин Миличевић, професор Богословског факултета у Београду. - Имам парче глине које ме чека. Радићу са њим када будем имала бољи дан, са мање болова. Једино када сликам нисам ни гладна ни жедна, нити осећам болове. Мислим да сам повлашћена у односу на друге, јер, иако не могу много тога да урадим, оно што могу трудим се да урадим максимално добро - каже Данијела. Отац Драган Стокин рекао је на изложби да "када се минијатуре увеличају, види се да је реч о правим иконама, у којима се појављује искрица живота". - Свака икона сведочи колико је у Данијели радости и живота и свега што људски живот чини квалитетним. За разлику од многих здравих људи, који живе у изобиљу, Данијела се показује као много здравија, свеснија, радоснија и испуњенија животом - рекао је отац Драган на изложби. Извор: http://www.blic.rs/vesti/vojvodina/danijela-moze-da-pomera-samo-prste-ali-je-to-ne-sprecava-da-stvara-umetnicka-dela/gkjv5ch