Иван Ивковић

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
"Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
„Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
"Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
 

View full Странице

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
"Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
„Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
"Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
 

View full Странице

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
"Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
„Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
"Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
 

View full Странице

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
"Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
„Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
"Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
 

View full Странице

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
"Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
„Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
"Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
 

View full Странице

јереј Оливер Суботић: Антиисихазам модерне цивилизације 

 
Преузми аудио

Овде на поукама.... претражио сам форум Патрологија од почетка до краја и видим недостају  текстови Отаца Ране Цркве – мислим конкретно на скениране књиге од прве до последње странице. Ово је важно зато што обично пре сваког текста има увод да би се сами текст контекст, циљ итд...лакше/боље разумели... На неким постављеним темама колико сам приметио могу се наћи окачени текстови али не у формату скениране књиге у ПДФ-у.
Тако....замолио бих ко год нађе неку комплетну књигу скенирану у ПДф формату тј.  преводе текстова Отаца Ране Цркве на било ком језику замољавам да окачи овде на овој теми линк...биће сигурно неко ко ће нешто прочитати од свега тога...
Ево текстови Апостолских Отаца на разним језицима:
Српски текст:
Дела Апостолских Ученика
https://libgen.is/book/index.php?md5=FD82F6DF8C788F0EEC8C969C4E29D956
Енглески текст:
The Apostolic Fathers: Greek Texts and English Translations, Michael W. Holmes, Baker Academic, 2007
https://libgen.is/book/index.php?md5=121CF6F3023DC55031117113DA4E8FFE
Италијански текст:
I Padri Apostolici - Antonio Quacquarelli, Collana di Testi Patristici volume 5   Città Nuova City: 1991
https://www.libgen.is/book/index.php?md5=78DEE8813654E01295796FE1CF1F5D30
Немачки текст:
Die Apostolischen Väter. Griechisch-deutsche Parallelausgabe, Andreas Lindemann, Henning Paulsen (Hg.), Mohr Siebeck, 1992
https://libgen.is/book/index.php?md5=46F9611FCFA487D9242D80DC870866F7
Француски текст:
Les pères apostoliques, Cerf 1990
https://www.libgen.is/book/index.php?md5=E2AFF54130FAA23258B4B28C9BF3A7B5
Зашто су важни текстови/списи Отаца Ране Цркве?
Зато што је то друга најважнија инстанца после Новог Завета по свим/многим Црквеним питањима...
Треба рећи и то да Нови Завет као књига (збир књига) коју ми познајемо данас била је формирана много касније него кад су те књиге (Јеванђеља, Посланице) писане појединачно.... имамо сведочанства код Јевсевија Кесаријског и Атанасија Великог у четвртом веку где они спомињу Нови Завет како ми то познајемо....
Тако да је од велике важности читати једно са другим (НЗ и Ране Оце) ако човек хоће да научи о свему ономе што нас учи Црква....тј. ако неко жели да зна шта је то Црква или било шта друго што је везано за Цркву требало би да почне са Посланицама/Јеванђељима и текстовима Отаца Ране Цркве... у свему постоји неки редослед хронолошки.... тако да је препоручљивије/боље/сигурније да неко учи из текстова из првог миленијума а не од неког ко је написао нешто у 20 или 21-ом веку-иако и ова опција није искључена али није баш 100% препоручљиво...
 
Поздрав за све људе добре воље
P.S Ако неко нађе неке добре студије/радове  на текстове Отаца може и то та окачи овде...
Хвала унапред
 
 

Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења човек је рано спознао у свом животном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола.
Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице.
Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом.
У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем.
То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета.
„Гледање лица“ у Старом Завету
Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“.
Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6).
Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12).
То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7).
Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна.
Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота?
Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност.
Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему.
Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога
Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми.
Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета.
Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице.
Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10).
Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу.
Јован Благојевић
Извор: "Православље" бр. 1183

View full Странице

Gospode pomiluj....
jer mi sami ne možemo ništa....

Mala je gluplja nego sto sam mislio...
 

Cela scena je odlična - od trubača na Trgu republike do zakucavanja u kontejnere.

Munje - Mare care...
 

Ова ми је једна од омиљених. "Сви пију кафу! Оде ми младост док се сви напијете кафе!"
 

Можемо ми да сводимо пост на посни кувар али сложићемо се сви да се тиме пост не исцрпљује. Напротив, залуд и уста пуна молитве и испошћено тело ако је срце празно.
Шта је, дакле, добро рећи себи кад осване дан поста? Како зауздавати срце?

Можемо ми да сводимо пост на посни кувар али сложићемо се сви да се тиме пост не исцрпљује. Напротив, залуд и уста пуна молитве и испошћено тело ако је срце празно.
Шта је, дакле, добро рећи себи кад осване дан поста? Како зауздавати срце?

Дакле, долазимо до оног другог, много важнијег дела, како и на који начин Поуке могу да постоје, бар док ја будем овде:
1. Поуке су замишљене као мисионарски сајт. Дакле, место где ће неко, ко први пут дође, одмах моћи да пронађе неку значајну информацију о томе шта је Црква и зашто је битно да буде активан судеоник Свете Цркве. Самим тим, Поуке НИСУ политички сајт, нису ни црквено-политички. Зато од сада, свако ко на било који начин покуша да сврста Поуке на било коју политичку страну, да администрацију вређа и назива овим или оним именима каквим се ките одређене политичке опције, биће без упозорења удаљен са сајта, форумским мерама одобравањем порука, забраном писања на одређени период или бановањем за сва времена.
2. Свестан сам чињенице да ми не можемо да пренебрегнемо чињеницу да су људи у Србији и у Цркви прилично подељени. То је сасвим јасно. Зато такве теме су потребне да постоје на форуму. Није решење све брисати и све одбацивати. Зато смо направили подфорум САМО ЗА ЧЛАНОВЕ , који желе да такве теме читају. Они ће морати да имају написаних бар 5 порука на јавном форуму, да би могли да проступе овом делу где се налазе теме и поруке које нису за јавни део јер лично сматрам да немају никакву мисионарску улогу, али разумем ту потребу да се о њима разговара. На њима ће се моћи разговарати на исти начин као на јавном делу, поштујући општи Правилник сајта Поуке.
3. Поштовање различитих политичких, црквених и осталих мишљења је сасвим нормална и оправдана. То је негде и срж здравог разговора и дијалога. Но, свесни смо чињенице да се та линија лако пређе, јер многи не желе да поштују другог саговорника већ покушавају да наметну искључиво своје мишљење. Бојим се да су и таквима дани одбројани на Поукама. Неко ће рећи - па добро, ко ће остати? Остаће они којима је да овог сајта стало. Са њима ћу саградити потпуно нову заједницу и неће ми бити тешко. Биће ми чак и радост да то урадим, а поред свих својих огромних обавеза које имам сваког дана.
Ако сам се о некога огрешио, којим случајем, а сигурно да јесам - може увек да ме конкатира на мој мејл [email protected], са свим уважавањем у разговору. За нормалне људе којима је стало до овог места, увек постоји шанса.
4. Долазимо до дела где треба да се заједно удружимо и помогнемо опстанак и одржавање сајта на дуже стазе. Молим вас, ви који не желите да помажете, који не желите да учествујете у раду сајта - немојте да се јављате везано за ово. Одморите. Ако не помажете - немојте одмагати.  За оне који желе да помогну, могу то да учине овде где је написано на који начин то може да се уради ОВДЕ
5. Чврст сам у убеђењу да Поукама треба дати шансу. Обих дана сам покренуо мој нови пројекат Живе Речи, где ћу са са својим пријатељима, теолозима, свештеницима, епископима, лекарима, професорима... радити једну уживо емисију на Јутјубу и фејсбуку, уз прегршт текстова и информација везаних за живот Цркве. Тај сајт има своју публику. За само 4 дана је ушао у првих 1500 сајтова у Србији, што показује да је људима стало за једно такво место. Поуке треба да буду подршка том пројекту, као и да Живе речи помогну Поукама.
6. Молим вас драги моји, ви којима је заиста стало до овог места, да све што сам написао схватите на најбољи начин. Потпуно сам искрен. Верујем да су многи и свесни кроз каква све искушења морам да прођем да бих одржао ово место. Неки то знају из прве руке. Они који не знају, само их молим да ми не одмажу бар не овде... Имате друга места, борбу за веру, твитере, фесјбук, свуда где год желите... Пишите, пљујте, радите шта хоћете. Овде нећу да вам дозволим, ни ја ни администрација.
7. Молим оне који су спремни да помогну рад администрације, на било који начин, технички, писањем, модерирањем... да ми се јаве приватном поруком овде на Поукама.
 
 
Хајде да пробамо још једном. Надам се да ћемо имати среће у томе.
 
Господ да нам помогне у добрим намерама.
 
 
 

The Mandalorian OST - Main Theme
 
 

Ова ми је једна од омиљених. "Сви пију кафу! Оде ми младост док се сви напијете кафе!"
 

...
 

Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.
Архимандрит Сава (Јањић)

Уколико си хришћанин, читај ову азбуку:
Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти. Без молитвеног правила не започињи дан. У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама. Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем. Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава. Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама. Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце. Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш. Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота. У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница. Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем. Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу. За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима. Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља. Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља. Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио. Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“ Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом! Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи. Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој. Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере. Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све. Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве. Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.). Воли свето осамљивање. Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили. За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела. Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење. Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење. С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром. Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама. Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње. У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји. Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве. Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела. Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења. Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи. Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник. Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана. Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса. С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се. Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима. Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна. Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести. Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин. Ваш духовни отац који је молитвено с вама
схиигуман Сава (Псково-Печерски)
Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет" Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html

Занимљиво би ми било да знам шта је од свега овога тако тешко за испуњавање, али да не дирамо у приватност. Не инсистирам.
Мени је ово врло добар оријентир а ставке које ми се не уклапају гледам да надоместим најбоље што могу. На пример, што се читања тиче, сигурно се нећу ограничавати искључиво на светоотачку литературу и наравно да то одговорно тврдим. И тако даље.
Ствар је у основи једноставна - испуњавање највеће заповести, љубави према Богу и ближњем. Потпомогнуто умно-срдачном молитвом. Неко ће можда закључити да је о. Сава овде закомпликовао али мени се, лично, допада кад су ствари лепо прецизиране, образложене.

Занимљиво би ми било да знам шта је од свега овога тако тешко за испуњавање, али да не дирамо у приватност. Не инсистирам.
Мени је ово врло добар оријентир а ставке које ми се не уклапају гледам да надоместим најбоље што могу. На пример, што се читања тиче, сигурно се нећу ограничавати искључиво на светоотачку литературу и наравно да то одговорно тврдим. И тако даље.
Ствар је у основи једноставна - испуњавање највеће заповести, љубави према Богу и ближњем. Потпомогнуто умно-срдачном молитвом. Неко ће можда закључити да је о. Сава овде закомпликовао али мени се, лично, допада кад су ствари лепо прецизиране, образложене.

Ko moze nositi svaka cast! 
Meni je recimo ispovednik(i znam ih jos dosta) strogo zabranjivao tu literaturu. 
Bolje mi je da slusam nego posle da me gone nepomjanici zbog viska znanja a neispunjavanja. 
Ali apsolutno pozdravljam i slazem se ko god moze, moj naklon ima pa nek je i informativno kamo li delatno ili sto kazes radi sticanja orijentacije.