Srdasce

Ja prvi put bejah, u Nedelju što je za nama.

Možda ti Bože kapiraš taj neki viši plan, ali ja ga iskreno ne razumem. Premotavah milion...ma šta milion, milijardu puta...i ništa. Izgleda ništa ne naučih. A mogla bih, jer dovedoh cara do duvara.  I mogao bi malo da smanjiš to, jel mi postaje malo preteško. Ne bi onako bilo loše, znaš, da poneka vratanca ili čisto prozorče, malo odškrineš, čisto da se ne ugušim ili da ne oslepim. Jer i ovom biću je potrebno da diše, kao i da nešto malo više lepo, uoči. Ako nije problem. I onda mi dođe grozno, što sam ljuta na tebe, jer ne kontam zašto je sve to tako, a onda posle kažem, "pomozi", kako licemerno, zar ne? Trebalo bi da imam puno poverenje u tvoj sud, da je bolje za mene, da do kraja en znam ništa i da prihvatim sve. Pokušala sam i tako, jesam, o, da, kako nisam. Mileh, mora da je puno gadnije od ovoga kako ja mislim, jel te, da jeste, pa mi ti da me zaštitiš. Ali, ne znam šta je gore...saznati sve, pa da me sravni. Ili živeti ovako u divnom neznanju, nedorečeno. E, ajde sada ti znaj šta ćeš...i ti sa mnom i ja sa sobom. Komplikovano, puno, zar ne? Slažem se. Šta misliš, tek meni kako je...uplakanim očima. Možda i ti više digao ruke od mene, kada meni toliko vremena treba da ukapiram neke stvari. I šta je svrha? Ili ti ne pokazuješ dovoljno jasne znake već, ili ja ne tumačim dobro. Nešto jeste. Ali, kako si ti emni nešto uzvišeno, svakako da je ipak do mene, zato kumim te, moraš opet jasnije, jer ja i dalje ne razumem. A možda i neću da razumem, više ne znam ni ja. Totalni besmisao smisla..

"Ja nisam ja.
Ja sam onaj što hoda pored mene, a ne vidim ga ..
kojega, katkada osetim, katkad zaboravljam.
Taj sam što šuti, spokojan, kad govorim,
što prašta, blag, kad mrzim,
što šeta tamo gdje mene nema.
Taj što će ostati uspravan kad ja umrem."
( Juan Ramon Jimenez,  " Govor snova " )
 

Ne poznajem nikoga lično. I ne verujem, da ću.
 

Srećnim me čine sitnice. Izmamiti nekome osmeh. Udeliti mu lepu reč. Obradovati nekoga nečim. Pomoći. Negi gest neobičan smisliti. Nešto kreativno iznedriti. Pročitati lepu knjigu. Pogledati dobru pozorišnu predstavu. Neki lep i blag pogled, u kojem vidiš na primer sreću i jačinu. Osećaj  da si i ti dvet nečijeg sveta. Da se i tebi sreća nasmešila, možda.
 
Kroz protekli period, sam naučila da je najveća sreća, ostati svoja. U teškim momentima, izgarati zadnjim momentima, da ne izgubiš sebe i ono šta si negde dobila rođenjem. Ostati postojanom. I verovati i dalje u šta veruješ.
 
Dubinski šta me je najaviše radovalo, i uvek će...je da su svi ono koji su mi bitni i važni, kroz život, dobro i zdravo. Jer što je moj deka uvek imao običaj da kaže, samo da smo svi mi na okupu. Jer ja ne mogu da sma hepi, ako njih nešo, boli, ruši, slama ili melje. Ponekad se pitam, kako drugi to možda mogu...
 
Druga stvar, je svakako kada voliš.
 
Možda je stvarno i istinita ona..da samo dva puta u stvari živiš...kada se rodiš, i kada voliš.
 
Volela sam sitnice, smatram da je u tome sreća. Imati s kim da podeliš te sitnice, kome da se obraduješ, koga da čuvaš, s kim da se smeješ, u dobru i zlu, neki miran i harmoničan dom, pun dobre energije. I,  šta ćeš više...
 
U sretnim danima sam bila sretna što sam imala lepih dana, u svom životu. U mučnnim i za mene teškim, takvi dani su me održali.
 
Sreća je kao što već rekoše, mala, neuhvatljiva i često neprimetna...
 
Valja ponekad dobro otvoriti oke.

U biti najteže. Barem je meni tako objašnjeno da to znači, da sam gordeljivo bićence. I verovatno, da je premudri otac, u pravu, kada mi to reče. Što kažu, oprostiće mi drugi, oprostiće mi dragi Bogili, a kako ću ja sama sebi?
 
Prosto, učim se iz dana u dan. Trebale su mi godine, gubitak zdravljenca, ovaj "pad" da s nečim ne umeh da se izborim, sagrešenje, i nešto što me "pojelo" da me uputi na ovaj drum, da naučim, kako i ja sebi da opraštam. I sebi. I drugima. Ponajviše sebi. Jer vidim da mi ide polako s drugima, ali sebi samoj, i dalje, onako...
 
Lakše mi je bilo da oprostim, drugima. I da pokusam.I da se uhvatim u kostac. I da vidim, da mozda mogu. Da i nije toliko tesko. Da je to sve u mom umu, ostvarljivo, i moguce. Ako hocu. Ako otvorim srce.  No, sebi, sebi, sebi....Joj. To je druga prica. I peta saga.  I u pravu je čovek. Verovatno kao maleno ubogo i sagrešljivo biće koje misleše da je puno kudikamo veliko pa se poviše i previše uzvisilo i uzneveselilo, je mislilo da je nepogrešivo, pa zaboga kako em da pogrešim, em da ne uspem da ispravim, i tako dalje i tako blize, pa kako meni to da se desi, pa sto meni, bla, bla.
 
Svaki novi dan je nada. I svaki dan je borba. Da jednog dana, možda uspeću.

Gubi veoma nenadano. veoma lako. I iz mog na sitnicama, koje ti u trenutku tako jako pokazu kolika je to zapravo krupnica. U globalu, to bi trebalo, da ide, zrnce, po zrnce, da se podriva sistem..međutim, moj život i moje iskustvo je takvo, da prosto, u jednom moemntu mi se samo od sebe namesti, da spoznam, koliko recimo neka sitnica, može da pokaže u pravom svetlu, s kim imam posla. Više bih volela, da recimo, ide onim "tonom", minus po minus, pa ajde...nego mene opauči, šibne. Odjednom. I verovatno zato posle i ne umem da se snađem i da reagujem brzo  ko i da savlađujem kasnije sve posledice takvog ponasanja i ophođenja, gde mi drugo treba da pokapiram stvari, odnosno da utvrdim smao pozadinsku stranu cele price, kojom mi je ta slatkoća od sitnice otvorila oči. Može biti, i da je to tako, jer se ja grčevito toga držim. A zašta da te držim za čoveka, ako te neću držati za reč, za odanost, za poverenje, za obraz? Pa, mi posle kažu, hej Srdašce, pa to je tako danas, pa ovo, pa ono. Pa, nije tako. Možda je Vama pljuni pa zalepi, meni nije tako . Meni treba vreme kasnije i ad svarim, progutam, sažvaćem i da ispljunem. Ako se pre toga ne otrujem s tim sta gutam, zvacem, svarujem, jel. Kontaminacija, narode.
 
Nije tu toliko ostati pri svom, koliko biti otvorena. Shvatas? recimo, neka se promene okolnosti, taj neko vise ne moze da ostane pri svom. Pri delima, recima. Ali, ne vidim samo, gde nestaje ili gde je tu nestala ta otvorenost, da ti se kaže, ej budalo, to i to, ili hej, ovako staje sada stvari, tamo i tamo...ja ne mogu to i to, ja necu, to i to, ovako ću ili sačekaj pa da vidimo, bla, bla...O, tome pricam. To je ta bliskost. Kada imas otvorenost. A ta bliskost u otvorenosti, mogucnosti da iskazes sta zelis, na jedan divan nacin a opet istinit, kao sto bi voleo/la da je neko takav prema tebi, kao sto se ti odnosi prema drugom bicu, e to po meni rađa, poverenje.
 
Gradi se puno, dugorocno a gubi veoma lako. Kao i zdravlje. Ne znas sta imas, dog ga ne pogubiš. Dok ga ne izgubiš.
 
U trenu, kao kula od karata, a samo je pozadina po meni gotovo uvek, i u vecni slucaja, ta prokletinjska  laž.
 
Ako bi pricala po fazama, kako to kod mene ide, potrajalo bi satima, da pisem ovaj post. Najpre sma u cudu, neverici. Kao ono, sta je sad ovo, majke ti...zar opet, jao, ne. Opet sve po starom. I te gluposti. Onda me obuzme plakanje. Jer mi je dosta svega toga, i sita sam svega toga i bukvalno i figurativno, da ne može naprosto jedno ama jedno bice da stane ispred tebe i ono, čoveče Božiji, budi sta jesti, nemoj da te moram kontrolisati, ispipavati, hvatati u lazima i mutljavinama i da mi se povraća od takvih stvari. Onda me obuzme ljutnja, i bes. Jer ne mogu da pokontam sta je to u meni, kada takve ljude privlacim ili mi se takvi nakace, pa se pitam kakva je to opet lekcija i cime zasluzih opet jos po neki tamo krsti, da nije mi dovoljno, nakalemite jos jedan, nece da se baci. Obuzme me takav bes i ljutnja, da mi dodje da puknem u sebi, jer smao ne razumem, zasto. U cemu je fora i fazon. Jel to toliko odvratno tesko, biti svoj/a i samo govori sta mislis i biti jednostavno cestito bice, ja ne znam. Onda me obuzme, ocaj i malodusnost, gde sebi opet tubim u glavu, e od sada više nećemo tako Srdašce i sve menjamo. I naravnmo, nikad nista ne promenim...nego postajem jos "luđa" u verovanjima, da svaki naredni prijatelj, partner, saradnik, sta god bice neko drugaciji i mozda kao ja, pa se trudim jos vise a nabasavam na jos gore i tako u krug. Onda se opet umorim, posnestane mi snage, i sve vise se zatvaram, i sve manje dopustam da se od meen vidi. I svaki naredni put mi treba sve više da ti se kao covek otvorim a sve manje da ti se zatvorim. Prvo radim puno teze a drugo dobrim lakse.
 
U duhu, hrišćanstva, da bih razumela naprosto, sam samo digla ruke. I baš to, pokušam, objasnim, pokusam da pomognem, da utesim.
 
Prosto, razumem, svi gresimo kao ljudi, i ja gresim, vazno je ljudima pruziti sansu, pruziti im oprost, prostor da se kaju.
 
Vremenom sam naucila da osetim, kome je zaista kao coveku stalo, do toga, sto je iznevero moje poverenje,  a ko je naprosto samo hteo ono: "Opraštam ti. ", samo za sopstveno spasenje i da mirne duše legne u krevet a ne zato što puno shvata sta i kako se poneo.
 
Verujem, u druge sanse. Ali, onda krecemo od momenta gde je greska bila. A ne od momenta od kada te kao coveka znam ili od momenta kada smo imali to nesto, lupam, vezu, prijateljstvo, saradnju, sta god.
 
A, danas kao covek, nemam vise ni volje, da to sve podnosim. prosto, razrešm sve, oprostim, kazem sta hoce da cuju, jer u dubini duse, znam da ih ne zanima(m), jer da jesam, mislim da se sve to onda drugacije radi i postupa, i to ne zato sto tako radim ja, nego prosto, osecam da to nije iz srca, iz duse, vidi se to u ocima, ljudi moji. Treba to imati takav pogled, da ti u njegovim/njenim okama vidis da mu je zao. Kada aj to en vidim, ja lepo oprostim, oprastala sam, i oprastacu. Svako ce sam/a da se nosi s sopstvenim demonima, iskusenjima , nagradama ili kaznama, kao sto cu i ja. Mogu da pomognem, mogu da pruzim ruku. Kada vidim da toga nema, moje je samo da se pomolim za njih. Da molim. Da uvek budu srecni, nasmejani, zdravi i  voljeni. I tu prestaje moj "zadatak" i svaka prica više, bilo kakva.
 
"Blesava" sam ja po tom pitanju poverenja, jako. Mogu kao konj da podensem, ali nemoj da radiš gluposti i stvari za koje znaš da mrzim, da ne volim i da me duboko kao čoveka obezvređuju ili nerviraju. I sve to bude rečeno, kazano, unapred si upozoren i ti, lupam, opet. E, tu, onda nastupa onaj gore pomenuti proces koji se završi tako kako se završava...kako se završi.
 
Prosto se sada učim, kroz život, da to tako više ne shvatam, tragičnim prosto. Meni je recimo, pre koju godinu, delovalo, kao smak smaka svetova. kao aj tebi verujem i ti mene izneveris. A ja sma tebi verovala. A ja ti dala svoje vreme. Svoju rec. Prosto, okrenula ti se. Otvorila ti se. I onda kao malo dete, razmisljala..vidi, sta docekah. A ono odraslo dete u tebi kaže: "A odakle tebi pravo, da se drznes da mi na poerenje uzvratis nepoverenjem? " Ha, koja gordost.
 
Tada sam shvatila, bit i esenciju svega, kao da su me maljem u glavu teleportovali meĐ zvezde.
 
Neko će te izneveriti, neko ce uzvratiti poverenjem.
 
Za prve necemo vise da ocajavamo i da sebe sekiramo, nego cemo da se za njih molimo da ih Bog upravi na pravi put. I da taj pravi put ne znaci da nije pravi jer ti ne reagujes tako ili jer oni ne reaguju kako ti zelis ili ocekujes da reaguju, nego jer tebi dusa kaze da to nije taj put, jer nije iz srca putovan, jel.   Prosto, kao covek, moras i trebas da prihvatas s lakocom, da je to onda samo jos jedna vise lecija, jedna vise pouka koju trebas da razumes, jedan vise krstić da ga narameniš i jedan manje čovek koji te vodi jednom vise čoveku koji ce da dreaguje mozda supprotno.
 
I da je to potpuno ok. I da je to potpuno u redu. da je to njihov nacin i da to govori o njima. A kako cu ja da se nosim s tim, sto me je neko izneverio govorice o meni.
 
Znaci, ima tu puno zadataka , kako ostati svoj, a ne povrediti drugoga, oprostiti a ne ubrljati sebe a odtati i dalje optimisticna i ne zatvarat se prema novim ljudima a opet ne izgubiti grama od onoga kakkva si pre, mozda bila. Teško je to sve, kako nije.
 
Znam samo, da sam pocevši da čitam knjige, shvatila, koliko sma burno reagovala. Koliko sam najpre sebe izmaltretirala, misleci o svemu, prevrtajuci stalno pa zasto, pa kako, umesto, da sam samo..podnela. I podnosila.
 
A radim sada isto to...podnosim. I vidim, da jesam, podnela. I da me nije ubilo, i da me nije naprosto, pojelo duševno. Samo fizički. Da nisam umrla, iako sam se kao nikada do tada u svom životu osetila kao najveće govan*e. verovatno, jer sam se puno unela, na pogrešnu stranu.
 
I to je ok.
 
A zasto tada nisam umela, kao sto mogu i umem, sada, pojma nemam. I ne bih Vam znala reci.
 
Znam sada, da sada razumevam sve bolje. da mi i nadalje neke stvari nisu jasne, a verovatno takvim trebaju i da ostanu.
 
Za ove sto jesu, mislim, da sam umnogome napredovala, i da sam se svemu tome jednostavno prepustila. I digla ruke.

http://1.bp.blogspot.com/-ICAXoWOKqzs/UN4HBDdKCgI/AAAAAAAAABs/TyshS8FHcWw/s1600/205296_423140644395135_1097570965_n.jpg
 

Pokoj mu duše. Da i nadalje pazi na svoje najmilije s Nebanceta u carstvu premilog Gospoda.
 
Amin.

Ja sam tokom zadnje godine srednje (valjda iz dosade već, kao ono, maturanti smo bili, niko te više ne gnjavucka toliko, Bože, strašno smo "veLki/veLke" bili, jel te, takOOOOooooOo važni/važne ), na svakoj knjizi, ili svesci, s unutrašnje strane, u zavisnoszi koji čas smo imali i s kim zapisivala "bisere" , koji su pravili naši profesori/ke. I tako, kada ih iznova pročitam nekada, dođe mi nekako seta. Ipak smo se lepo "zabavljali" . Stvarno, zaboraviš sve ružne momente, pamtiš ipak one samo lepe.  Ne kažu, zalud, od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Moraću neke da postavim i ovde, na temi.

Black, "Wonderful life".
 

 

Jooooooj.
 
" I drove all night", R. Orbison.
 

 

Neki to vole vruće, "Teška vremena".
 

 
"...i hiljadu razloga glavom prolaze...krenem, i vraćam se..."
 
 

" Htela bih dа volim Gospode. Sаma sаm, а htela bih dа nаs je dvoje. Govorim, а nemа nikog dа me slušа. Živim, а nemа nikog dа uzbere moj život. Zаšto sаm toliko bogata, kаd nemаm kogа dа obogаtim? Htela bih dа volim, Gospode.
- Čuj me kćeri! Umiri se - onog kojeg trаžiš nа putu je k tebi. Čekаj dа on pokrаj tebe prođe. Tvoje srce stvorio sаm zа njegovo. Njegovo srce stvorio sаm zа tvoje. Čuvаj sebe zа njega kаo što i on čuvа sebe zа tebe. Jа vаs čuvаm jedno zа drugo.
Nemа više nаčinа nа koje se može voleti; voleti uvek, u stvаri, znаči ostаviti sebe i poći drugimа ...
Voleti - znаči zаborаviti sebe rаdi drugogа, umreti zа sebe dа bi se živelo zа drugog. Voleti, ponekаd je to bolno jer, zаpаmti dobro: voleti znаči rаspinjаti sebe zа drugog. Amin! "  
 
( Bože, teško mi je . Imaš ti sigurno pametnija posla od jednog Srdašceta gde treba i valja biti, ali eto ja nemam kud, do tebe jednog kome da se isplačem...Usliši ovo usamljeno srce.   ) 

Izvini, za čega bi ti da se držiš? Znači, hello Srdašce, probudi se ! Nisi Sliping bjuti, jer nju je imao ko da probudi, a ti ćeš recimo da se udaviš ako se zagrcneš jer nema magičnog nikoga da te tamo nekim poljupcem oživi, znaš, prema tome, grou up. Nema više ništa od starog života, više nisi "ono" Srdašce. Sve su to neke nove stvari. Znam ja da se tebi en sviđa to, ali trt...tako je, kako je. Nije problem pomiriti se s tim, nego ti nećeš da pustiš onaj deo sebe, koji u tvom umu, beše tako sjajan, divan i blistav, draga moja. To je. A šta bi rekao sveštenik na to: "Gordost, SRdašce moje drago, gordost.." To je druga stvar, što se tebi to ne dopada, ali to je za tvoje dobro. I šta da se nije dogodilo, m? Zauvek bi ostala tako mala, naivna i poverljiva, i stradala bi puno, puno kasnije kada bi to omalo neke fatalne razmere koje ni Bog otac kasnije ne bi mogao možda da "popravi". Ovako, drago biće, se sve izmestilo iz korena, poljuljalo te do temelja, ali još ima vremena...za doći sebi. Za "popravku". Ali, to je tebi...žal za onim, što nekada bila si. A sada bi opet htelo srce, a ne može. Što znači, da to više nije to, da ne treba da si više "takva" , nego baš sad "ovakva". Zašto ti je tako teško da prihvatiš, da sve ima Božiju promisao, da ON SRdašce sve zna najbolje, hej...Stidi se. Otvori jednog dana ruke, i nemoj tako da govoriš, već se tako ponašaj. Što je negde po prirodi stvari određeno, zasluženo, šta god, ili nešto za pouke, za lekcije, to ti svakako sleduje, bilo kao prutić bilo kao šaNgarepica..pa prema čemu, taj trip više, majke ti, mučenja sebe...šbbkbb i šta da nisi ovo, šta da nisi ono...alo, bre, niko se nije ni okrenuo, a ti?? Šta ti radiš, majke ti? Dokle, dokle?! Kako ti nije žao više tog tela, tog uma...koje vapi, da prestaneš, a ti i dalje arčiš. Neka, osvetiće se to tebi. Telo je poput prirode. Ali, kada ono zada fajnal tač, obrala si bostan. Pa, ti samo nastavi i izvoli..dalje po svom...rušilačkom fazonu, prema sebi izjedajući se.

Kada te neko ovako, " zgrabi", zavrti. I sve staje. Sve prestaje. I postoji samo taj momenat. Ti. On. Vi. Eh...
 

 
http://data2.whicdn.com/images/61206746/large.gif
 

Nemam. Ja to sve nosim s sobom. U sebi. Mislim da je bitna suština a ne forma. Znači, ne moram da imam ništa, ako je u sebi to nosim. U mislima.  A ako ne nosim, može dom da mi bide opremljen kao isposnička kelija, i opet mrtva kapa.
 
Ja tako.

Verujem. Za mene je On ljubav. Energija. Jedna silina koja ima čvrstinu. Neke najdivnije oke što su u nas uprte. Što bdiju nad nama i motre nas. Ručica spremna da zagrli i uteši. Da te podigne. Pritić spreman da zamahne, kada prekardašimo svoje u svojoj neumoljivosti.   Moć misli. Molitve. Ne znam. Sve to zajedno mi je nekako isprepleteno - On.

Ja ću da se molim,  za tvoje spasenje. Znam da ti to možeš. Jednostavno, znam. Za tvoje zdravlje, sreću. Da ponovo nađeš ispravan put.

Ne mogu da živim a ne mogu ni da Mrem. Ti si sada negde , između, Srdašce. Levitiraš.

Ako je taj neko recimo bolestan, da ga malo "podigneš" s raspoloženjcem i učiniš vedrijim to "nalivanje" s čajevima..onda napraviš ovako nešto, možda:
 

 
Kesica od čaja, u obliku srca, da mu namakne osmehić.
 
I onda bi to recimo ovako, izgledalo na poslužavniku, za gripoznog nekog:
 
http://1.bp.blogspot.com/-8oYS1C-A3zc/TzIf0ySQpyI/AAAAAAAABD8/Tq4NCOZdcHw/s1600/tea1.jpg
 

 
A nije ni komplikovan, postupak. (  http://d3lgaavd9gaxkz.cloudfront.net/wp-content/uploads/2013/11/heart-shaped-tea-bags.jpg  )
 
Romantično je biti romantičan/a, kada se neko najmanje tome nada...a to je baš možda u tim momentima, kada nismo ni sebi ni drugima u najboljem izdanju.
 

Draga moja, ti, još uvek mala a uskoro postaješ veLka...
 
Vidi ovako, hoćemo istinu, ili da se malo lažuckamo?
 
Ne, pa naravno, uvek istinito, tako sam i msilila.
 
Šta da ti kažem  a da te ne bacim, u dubiozu...Recimo, recimo, nista neće ispasti onako kako si htela. Očekivala. Ali, želim da znaš, da će to sve da te učini puno jačom. Znaš. Nemaš pojma šta će sve da te čeka. I klepa. A biće samo i za tvoje dobro. Imaj vere u ovo šta ti kažem, i seti se svaki put toga kada ti bude svega dosta i kada poželiš da odustaneš.
 
Nećeš biti ni te vokacije, iako će ti čitav život ići to, čime se ipak nećeš baviti. 
 
To će bito onako, prvo i žešće vatreno krštenje.
 
I ti ćeš to veoma teško podneti, smao da znaš, ali ćeš vremenom uvideti, da upravo put koji te ej u tome sprečio je aksnije uredio da upoznaš puno važnih i bitnih ljudi, koji će ti aksnije biti neka vsrta mecene kroz život. I neka vrsta tvojoh zaštitnika možda.
 
Druga stvar, koja će te poprilično uzdr,ati biće tvoj gubitak zdravlja, s kojim ćeš čitav život, svakako en doveka da kuburiš, ali će ostaviti ipak traga. To ćeš, poznavati tebe, podneti super, jer ti s takva oko čega trebaš najviše da brineš, tebe briga a šta je najmanje bitno i važno , ti u to, ajd u kolo. Znači...neverovatna bićeš ponekad i sam sebi a ne drugima.
 
Treća stvar, je jedna, koja će bitu suštinski važna, za tvoj lični razvitak i život. Ne nadajući se, život će te dovesti u jednu situaciju gde ćeš morati da ostaviš šta najviše voliš i da biraš. Da izabereš. I verovala ili ne, pokazaćeš se sjajno i do zadnjeg momenta, kao najuplašeniji stvor, odreagovaćeš kako niko od teb neće očekivati. To će te kasnije zauvek obeležiti i zauvek promeniti. Tvoj život okrenuti naopačke ali to će biti zauvek tvoja svetla tačka koja će te i držati da se oporaviš i da se izdigneš iznad svega. MOram ti reći, iako sada ne veruješ u to, a nećeš ni tada, na neki suludi način, to biće tvoja prekretnica. Koja će te svega koštati ali koja će ti vrlo jasno, pokazati šta su tvoje mane a sta vrline. U čemu si ti jaka a u čemu slaba. Pokazaćeš se sama sebi u punom sjaju i crnilu. Na čemu treba da radiš a šta je u tebi tako dobro.
 
Četvrta stvar, znam da je teško, ali to neće biti nimalo lako za tebe. Ali, imaš u sebi fantastičnu moć transformacije. Vodićeš jedan sasvim drugačiji život a to ne zanči da biće loš, ako niej onakav kakvim si ga crtala u maloj detinjoj glavici tada, znaš.
 
Peta stvar...nikada nećeš uspeti da promeniš, to sta jesi . Dzaba ćeš se zatvarati i pokušavati. Biće uzalud, tako da ti savetujem da ne trošiš energiju na sve to, jer je glupavo a i bespotrebno.
 
Sesto, čuvaj sve svoje namilije. U jednom momentu, moze doci u iskusenje da zaboravis na njih. Kakvi god da su, tvoji su, i tvoj zadatak je da budes uz njih. Ponekad ces ti vse biti njima ono sta oni treba da su tebi, ali sta ces. 
 
Sedmo...u momentu, kada ti dođe svega previše, pojaviće se On. Neko ko od tebe neće odustati. Zato ti nemoj odustati od sebe, najpre, nikada. Sta god da se desi. Upamti. Sta god da se desi.
 
Osmo...verovala ili ne, umires u dubokoj starosti. Okružena ljubavlju onih koji te vole.
 
Deveto...pa sada već znaš i sama, šta je. Ipak si izdržala.
 
Ljubi te tvoja ti,  koja je sadau nekim iha haj drugim, drugim, druuuuuugim godinama, jer za tebe sada, svi su matorci, koji nemaju koliko i ti.
 
Biće sve to dobro, videćeš. Obećavam ti. Kada sma ja tebe, slagala za nešto? Kada? Tako je, nikada. E, pa onda, molim te ja. Pamet u glavu i isšitaj to par puta, imaš tendenciju da previdiš svašta kada ti se ne dopada.
 
Tvoja "starija" Srdasce. :*
 

I kada kritikuješ, kritikuješ ponašanje, stav, ne čoveka. To mislim da mnogi ne razumeju. Generalno, mislim da u net komunikaciji brže možeš videti sve. Vrlo dobro se sve može između redova, ispročitati.
 
Kada bi svi ljudi imali na pameti da je s druge strane isto neko živo biće od krvi i mesa s strahovima , nadanjima, porazima i pobedama, sličnim težnjama i željama, sličnim padovima i iksušenjima, možda bi malo oLadili i spustili loptu.
 
Mislim da je najvažnije, dobrim premotati uvek. Ono što tebi ne sedne i ne bi selo kao čoveku, verujem da ne bi ni drugome.
 
Interesantna je stvar, kako je moć čudo. Ko se mača lati, od njega i strada, to je prva stvar.
 
A druga je još interesantnija...da je svačija koža Vaša koža, ne bi sve bilo tako vanvremenski smešno, jezivo, divno, grozomorno ili ultra smešno.
 
Na netu se vladam, kao da s nekim recimo sam u komunikaciji - oči u oči. Što ne bih mogla da reknem jel te i zviznem u lice, rečima, ne bih ni mogla ovako preko tastaturice.
 
To je kao ona misao...ljudi ispred računara nikad jači a bez njih, nikada manji.
 
Tako da...
 
Ja se vodim onom..čovek je čovek pa taman da ga sretneš na đubrištu. A ludak je ludak, bilo gde.
 
Sve sam rekla.

Da, mogla bih. Nisam se s njim rodila. Naučili su mene, da ću ja moći (šta moći, glat morati, ko te pita hoćeš ili nećeš Srdašce) i bez puno drugih stvari i to puno duže, pa nikome ništa. Ova je sitnica u poređenju šta me čeka i bez čega moraću, sve.