Милослав Самарџић

Не може се говорити о два антифашистичка покрета ни када се гледа само отпор окупатору, пошто партизани нису имали офанзивне акције против Немаца, па чак ни планове за офанзивне акције против Немаца (до доласка Црвене армије). Против њих су били у дефанзиви, а против четника у офанзиви. Ако их одређујемо једним ''анти'', онда су они због тога антидемократски покрет. Иначе, та њихова парола ''антифашистички'', односила се пре свега на Србе, још од краља Александра, па све до данас. За њих су највећи фашисти били и остали Срби.

То важи за њихову главну фракцију, која је у ствари најмање опасна, јер је јасна. Много гора ствар је са онима који су са својим комунистичким образовањем, васпитањем, менталитетим, итд, упали у Цркву рецимо. Или у опозицију (док је постојала), у владу, итд. А наравно представљају се као рецимо равногорци, а као демократе обавезно.

Не, обратно је, у Вашем питању је садржана подела: четници и партизани. Дакле, подразумевате ту поделу као нешто нормално. Други подразумевају то за љотићевце и недићевце са једне, четнике са друге стране. Дакле, када комунизам пада на светском нивоу, идеја помирења са њима је у ствари идеја да се заустави тај пад, њиховим стављањем у раван са целим народом. Моја идеја је да се тоталитарне идеологије сведу на минимум.

http://www.pogledi.rs/aleksa-kovacevic/

Мислим да је то мање важна ствар - моје мишљење о њему - тј. да је најважније чињеница да је његова Комесарска управа била законита. Ако би се ствари поставиле на своје место, не би се, поред осталог, од њега правила карикатура као оно у серији ''Равна Гора''. А да је био што се каже намазан - јесте.

Да, значи.

1. Не, постојала је војска и постојале су разне нелегалне формације. ''Два антифашистичка покрета'', или ''два покрета'', као год, то не постоји у закону Краљевине, нити је икад постојало у неком закону. И иначе основни је ред да се догађаји мере по законима. 2. Негативно. То је апсурдно. Само треба увести законитост и поштовати законе. Дакле прво да се судски процесуирају злочини (а не да се то мења комисијама ''за масовне гробнице'' и сл), да се врати опљакана имовина, итд. 3. Не морам да гледам сајт, јер су ми причали очајни мештани Влакче, којима су то подметнули неки (нео)комунисти... Дакле, негативно, а образложио сам под 1 и 2.

Интервју који сам дао Институту Рајс из Вашингтона, на енглеском: http://www.reiss-institute.org/articles/yugoslavias-real-resistance/ ...и на српском: http://www.reiss-institute.org/truehistory/samardzic-intervju/

На жалост, много сам ''кратак'' с временом...

О једном чланку са сајта ''Савремена историја'': http://www.pogledi.rs/forum/Thread-status-jugoslovenske-vojske-u-drugom-svetskom-ratu

Нису жандарми, то су недићевци, чини ми се Српска пољска стража. Недић и његови свакодневно су били у контакту са Немцима. Жандармерија је укинута крајем лета 1941. И жандарми су били у свакодневном контакту са окупатором, али то је било по међународном праву, тј. установе које постоје пре рата законите су и у случају окупације, у ствари морају да наставе рад (поште, болнице, школе, жандармерија...), и то у оквиру Комесарске управе, која мења владу, јер на окупираној територији не може постојати влада, која је симбол суверености. Тако да су Недић и Љотић прекршили међународне законе - поред наравно домаћих.

Што се тиче Бошка Петровића, пренео сам. Што се тиче дилеме: паре или идеали, јасно је наравно да комунисти говоре само о идеалима, толико да се из њихове приче уопште не види од чега су живели, с обзиром да нису ништа радили. О огромним количинама злата и дијамана добијеним из СССР-а и Мађарске говорио је још министар полиције Милорад Драшквић у Народној скупштини. На ту тему, ево делова из књиге ''Истина о Титовим партизанима'': Илегална Комунистичка партија Југославије постаје класична терористичка организација. Родољуб Чолаковић, један од оних који су робијали због атентата на Милорада Драшковића, писао је касније да су он и његови другови терор сматрали дозвољеним средством борбе. Нису видели ништа лоше у финансирању „Црвене правде“ пљачкањем „буржоазије“, па и банака и пошта.[23] До наглог ширења терористичке мреже долази после 24. маја 1924, када совјетско посланство у Бечу, по налогу тајне полиције Чеке, издаје Комунистичкој партији Југославије наредбу о образовању терористичких одељења. Наредбу је примио Филип Филиповић, који је уједно постављен за шефа терористичке централе у Београду, са истуреним одељењима широм земље. Магацин оружја, муниције и експлозива био је скривен у близини Новог Сада, а постојала је и једна терористичка школа. Совјети су слали агенте да руководе појединим терористичким групама, али су основали и паралелну терористичку организацију, за коју КПЈ(б) вероватно није знала. Агенти су убацивани у Краљевину обично као избеглице из царске Русије. Крајем 1922. године полиција је евидентирала 25 совјетских агената у Краљевини СХС. Већином су били Украјинци и Пољаци. Касније их је било више, на стотине.[24] Основни план остао је исти: ликвидирати регента Александра и Николу Пашића. Међутим, и поред више покушаја, комунисти у томе нису успели. Пашић је умро природном смрћу, док су Александра убили бугарски и хрватски фашисти, у атентату у Марсеју 1934. године. Краљ Александар остао је познат у историји као прва фашистичка жртва, али комунисти су га у својој пропаганди и даље називали фашистом. Успешном откривању терориста, било југословенских или совјетских, допринеле су огромне своте новца којима су располагали, а које су их одавале. Критике Коминтерне нису деловале. Све наредбе Комунистичкој партији Југославије да подигне оружани устанак остале су мртво слово на папиру. Нова радикализација КПЈ наступа 1936. године, с почетком грађанског рата у Шпанији. И југословенски комунисти добијају задатак да у овај рат шаљу добровољце, мада још није истражено колико су то заиста били добровољци, а колико се одлазило по задатку и под принудом, односно због новца добијаног из Москве. Један број југословенских комуниста послат је у Шпанију директно из Совјетског Савеза. У Шпанији је укупно било око 40.000 комунистичких добровољаца. Према шпанским статистикама, из Југославије су дошла 1.192 добровољца, од којих 48 посто Хрвата, 23 посто Словенаца, 18 посто Срба, 3,2 посто Црногораца и 1,5 посто Македонаца. Под ставком „страначка припадност“ Шпанци су навели: КПЈ 561, Хрватска сељачка странка 8, анархисти 4, изван странака 457. Статистика југословенских комуниста најпре је говорила о 1.664, а затим је цифру подигла на 1.912 добровољаца, додајући оне који су се раније водили као Канађани и Американци (јер су долазили отуда), као Бугари или Грци (послератни Македонци, који су дошли из ове две земље), затим додајући Хрвате и Словенце са територија Аустрије и Италије, и сл. За трећину интербригадиста југословенски комунисти нису успели да наведу ни један податак сем имена и презимена.[25] Шпанска статистика нема податке о погинулима, а статистика југословенских комуниста каже да их је погинуло 545. Држање је већини означено као добро. Осморица су етикетирани као троцкисти и они су позвани у Москву, где су ликвидирани.[26] Број убијених од стране самих комуниста свакако је већи. За неке „Шпанце“ после се писало да су погинули „под неразјашњеним околностима“, као на пример за Благоја Паровића.[27] Неке нису стигли да ликвидирају у Москви или Шпанији, па су то учинили касније, у Југославији, попут Жикице Јовановића „Шпанца“ или Марка Орешковића „Крнтије“.[28] Министар унутрашњих послова Краљевине Југославије, Антон Корошец, 3. марта 1937. доноси наредбу о забрани сваке активности у корист Шпанске републике, укључујући и слање добровољаца. Свима који су отишли у интернационалне бригаде одузето је југословенско држављанство.[29] После пораза у Шпанији, 1939. године, 520 добровољаца из Југославије нашло се у логорима у Француској. Краљевина Југославија одбила је да их прими.[30] (...) Благодети високог комунистичког функционера Броз је осетио тек после тог првог одласка из Москве, ујесен 1936. године. Наредне две године провео је у европским земљама, највише у Шпанији и Француској, као и у Југославији. На фотографијама се види да тада први пут у животу постаје гојазан. Сви чланови Политбироа КПЈ имали су редовне плате од по 2.000 француских франака месечно (просечна плата квалификованог радника у Француској тада је износила око 1.000 франака месечно). Добијали су новац и преко те суме, али за све исплате није вођена евиденција, тј. радило се и „на црно“. Перо Симић пише да су управо велика примања и лагодан живот били „повод за многа трвења у партијском руководству, која су се, да не би била до краја огољена, по правилу називала фракцијским борбама“. [22] К. Николић, Терористичка делатност Комунистичке партије Југославије у Краљевини СХС (1921-1930), 91. [23] Исто, 93. [24] Исто, 97-98. [25] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 30-34. [26] Исто, 30-34. [27] П. Симић, Тито – тајна века, 123. [28] Жикицу Јовановића мучки је убио Радивоје Јовановић, касније командант 23. партизанске дивизије. Новембра 1941. године у селу Радановци код Косјерића испалио му је метак у леђа, по наредби Ј. Б. Тита. Јовановић је о овом убиству дао интервју часопису „Дуга“, који је објављен 5. августа 1989. године под насловом: „Новембра 1941. године од врховног команданта добио сам наређење да стрељам Жикицу Јовановића `Шпанца`.“ О убиству Орешковића 1941. године први је писао у својим мемоарима лички комуниста др Гојко Половина. Током рата, његова ликвидација је приписана четницима (В. Дедијер, „Велики бунтовник Милован Ђилас“, 168). [29] Војноисторијски гласник, бр. 1-2, 2007, 28. [30] Исто, 34-35. http://www.amazon.com/Istina-Titovim-partizanima-Miloslav-Samardzic-ebook/dp/B00H0JZLEE/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1385997243&sr=1-1

Било је у свим формацијама, али обичај је да се истичу примери са наше, а не са напријатељске стране.

Могу да додам да су паре биле итекако битне за комунисте, отприлике као сада за ове НВО. Изгледа у ствари да су комунисти били много богатији него ови данашњи, ваљда јер није било много плаћеника. Полиција је чак препознавала комунисте по богатству, тј. велики новац је био битан маркер за откривање комуниста. Наравно, они причају само о великим идеалима, никад о великим парама... као и ови сада.

Нисам нашао Ћурчића, па ми је одговорио један његов пријатељ и сарадник: Извор је фамилија Бошка и Бране Петровића. Наравно, да Краљевина Југославија није тада била у ратном стању, али је као резервни официр Бошко Петровић био у обавези да се не упушта у ратовање на било којој страни, без консултација свога ратног распореда тј. надлежног официра. Што се тиче новца Коминтерне, сви официри код Републиканаца, а који су дошли из других земаља, а поготову пилоти, били су плаћени. Нешто из сопствених ресурса, али углавном новцем Коминтерне. Пилоти су плаћени по обореном непријатељском авиону. И то златом. Не знам шта ту треба да се доказује, кад је то више пута већ доказана чињеница у делима многобројних историчара који су се бавили Шпанским грађанским ратом. ПС: Оно што треба да се докаже, а што је недоказано, осим у измишљотинама комунистичких публициста, је управо следеће: КАДА ЈЕ ТО И ГДЕ БОЖИДАР БОШКО ПЕТРОВИЋ ОДИГРАО УТАКМИЦУ У ДРЕСУ ФУДБАЛСКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

ОК, писао сам му.

Да се не заборави - Павле Бабац Мирославу Крлежи о ''балканским циганима'': http://www.pogledi.rs/pavle-babac-miroslavu-krlezi-o-balkanskim-ciganima/

Ко све има а ко нема улицу у Дражином родном месту и зашто је то тако: http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%85-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%B0/

Са оригиналним документима, која се први пут објављују на овом месту - Немци стрељали лекара Горске гарде: http://www.pogledi.rs/nemci-streljali-lekara-gorske-garde/

Дубравку не познајем, а Никола је некад писао за ''Погледе'', али одавно се не виђамо. Остале познајем, понекад се видимо или чујемо и то је то. Све у свему, ништа лично, тј. нема личних сукоба. Што се тиче навијања, сигурно мање навијам за наше него историчари Првог светског рата за наше из тог рата. Много мање!

Било је много разлика, најбоље би било кад бисте имали времена да прочитате ова два чланка: http://www.pogledi.rs/nedicevci-i-bitka-za-srbiju/ http://www.pogledi.rs/ljoticevci-i-bitka-za-srbiju-1944/ У основи, љотићевци су прихватили идеологију тадашњег Новог поретка, а недићевци нису, тако да су први ратовали против четника, док су им други помагали (изузев низа појединаца, али и ударних батаљона које је Недић стварао за борбу против четника).

Овде сам покушао да одговорим на то питање, са економског аспекта: http://www.pogledi.rs/kako-su-komunisti-unistili-privredu/

Колективно је прешао само 2. вардарски корпус на челу са капетаном Сајковићем (који ће постати Сајковски). Мислим да је прешло још неколико четничких корпуса са територије данашње Македоније, али немам конкретне податке. Ти корпуси, око Битоља итд, били су малобројни, док је 2. вардарски имао око 2.000 четника. Он је прешао септембра 1944, од њега су основане партизанске бригаде и послате на Сремски фронт. Први вардарски корпус се раније те године повукао у област Врања, његови остаци су касније пребачени у друге јединице. Он је почетком 1044. имао око 1.000 четника. Колективно су прешли и делови Чегарског корпуса, такође септембра 1944. Реч је о малом броју војника. Других прелазака јединица није било. Прелазака појединаца било је мало, али је било доста мобилисања оних који су дезертирали после краљевог говора 12. септембра 1944. године (пошто су комунисти мобилисали редом). Када се узме у обир цели рат, било је далеко више прелазака партизана у четнике. Последњи велики прелазак одиграо се пролећа 1944, када је цела партизанска Команда Кордуна прешла у четнике (због сарадње партизана са усташама). Један од главних организатора тог пуча, Косановић - Јабучар, данас живи у Канади.

Дао му је Бирчанин, на Дражин предлог: Сем тога десетак војвода прогласио је мајор Дангић, а преко 100 - далеко преко 100 - Коста Пећанац. Многи од њих прешли су код Драже. У свим случајевима само додељивање војводских звања било је легално. Смисао додељивања у рату је очигледан, а после рата, када је о војводи Ђујићу реч, у очувању традиције и неговању борбеног духа (тако ми је војвода рекао). Војвода Ђујић није сарађивао са Италијанима и Немцима. Он је учествовао у државном пројекту коришћења једних непријатеља против других и за то га је влада Слободана Јовановића наградила Карађорђевом звездом, као и војводу Јевђевића, који је у том процесу имао важнију улогу. Контакт са непријатељем у корист непријатеља је сарадња са непријатељем у правном смислу (који је најбитнији). Контакт са непријатељем у нашу корист је ратна тактика, лукавство, и сл. У рату војска има сва овлашћења, па према томе и да ступа у контакт са ким мисли да је потребно. С тим у вези, да ли су контакти генерала Младића са НАТО официрима, хрватским и муслиманским снагама, сарадња са непријатељем? Нико то није рекао, из простог разлога што комунисти - или неко трећи - нису били заинтересовани да у то случају изврћу факта, тј. спроводе своју пропаганду. Такође у вези с тим: http://www.pogledi.rs/komentar-u-vezi-saradnje-sa-okupatorima/

Да, Ђујић је био четнички војвода и имао је право да даје титуле четничких војвода.