Милослав Самарџић

У принципу, не може се одговорити на то питање. Кола су кренула низбрдо од уклањања Стојадиновића. Да је он остао, вероватно не би било ни рата ни пакта. Овако, у оној ситуацији, вероватно би напад на Југославију био одложен до лета, тј. до првих великих успеха Осовине на Источном фронту. Не може се рачунати да би Хитлер одржао реч, јер је прекршио сваки пут. А ако би он и заборавио на ЈУ, подсетили би га Бугари, Италијани, Хрвати, Мађари... Такође је битно рећи да је Тројни пакт био повод за обрачун са кнезом Павлом, тј. мени се чини да је протест против кнеза Павла био веома битан фактор 27. марта, ако не и најбитнији.

Радио Београд 2, 29. јануар 2015, 9 часова, емисија ''Демократски без муке''. Аутор: Душанка Петровић Гост: Милослав Самарџић Тема: Годишњица Светосавског конгреса и 12. епизода документарног филма ''Краљевина Југославија у Другом светском рату'' (са звучним инсертима из епизоде):

Није.

Сведоци као историјски извори, кроз пример случаја Калабић Ових дана поново је актуелизовано питање коришћења сведока у историографији, пре свега кроз радове Момира Крсмановића, који је објавио вероватно највише изјава сведока историјских догађаја. Крсмановићеве изјаве користио је Предраг Остојић у роману “Чичина прича (или) страдање српско“, а потом и у историографском раду “Заробљавање генерала Михаиловића“, што су, пак, као одличан пример истакли његови сараданици и рецензенти др Коста Николић и др Бојан Димитријевић. Тим поводом, преносимо једно поглавље из књиге “Прави и лажни Калабић“, које се односи на ово питање: http://www.pogledi.rs/svedoci-kao-istorijski-izvori-kroz-primer-slucaja-kalabic/

Стално се провлачи ово питање, у комунистичкој интерпретацији, па рекох да поставим овај чланак: Преговори Дража - Немци у селу Дивци 11. новембра 1941. http://www.pogledi.rs/pregovori-sa-nemcima-u-selu-divci-11-novembra-1941/

- Само од делова жандармерије. Део је похапшен због сарадње са Дражом, део је отишао код Драже. - Да, до 1944, када је Недић видео да Немци губе рат. Љотић је до краја веровао у немачку победу. - Да, око 1.000 током 1941. а укупно око 3.000. За КГ округ доказе имате овде: http://www.pogledi.rs/spisak-zrtava-komunista-u-kragujevackom-okrugu-1-199/ Жртве пре ''ослобођења'' су одмах иза свештеника, па пратите списак. - Не знам.

Miloslav Samardzić, The Siege of Sarajevo 1943: https://www.scribd.com/doc/253322778/The-Siege-of-Sarajevo-1943

Недић није сретао Хитлера до 1943. Колико се сећам, одмазде 100 за једног нису биле предмет састанка, ни тада ни 1944. Нојбахер пише у својим мемоарима да је укинуо те одмазде. Међутим, није. Оне су повремено ублажаване на 50:1, па је враћано 100:1, али спровођене су до краја рата.

5. Недић је спроводио наређења окупатора. У ствари прецизније је рећи да су окупатори само спроводили план ликвидације Јевреја.

4. Љотићевци и КГ трагедија: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=5231 Детаљан опис догађаја - укључујучи и наводно масакрирање немачких лешева - са фото галеријом: http://www.pogledi.rs/kragujevacka-tregadija-1941-fotografije/

3. догађаји су се одвијали овим редом: 1. Почетком јула 1941. комунисти оснивају одреде по Србији, 2. Дража прави план за уништење комуниста. Закључује да је најбоље да их уништи жандармерија, а да је четници помогну из шуме, како се не би превише орктивали и тиме изложили Немцима. Јула месеца потпуковник Јован Тришић, командант жандармерије, долази први пут на Равну Гору. Прихвата план. 3. Августа месеца Тришић други пут долази на Равну Гору, ради коначног договора. 4. Љотић сазнаје за Тришићев одлазак на Равну Гору, тражи од Немаца да га ухапсе због веза са Дражом, рафмормирају жандармерију и све главне жандарме одведу у логор (што су Немци и учинили). 5. Љотић је и иначе имао план да ликвидира и жандармерију и Комесарску управу (легалне органе), како би формирао своју партијску војску и своју владу. Љотићу, а касније и Недићу, била је вађније њихова политика од уништења комуниста. Њима је Тришић рекао да предстоји акција жандармерије против комуниста, али они су ипак уништили жандармерију. 6. Жандармерија је била далеко јача од љотићеваца, као што је и данас жандармерија далеко јача од партијске војске неке странке (ако би се она основала). Љотић је својим људима, као Марисаву Петровићу, једноставо дао официрске чинове, али они нису били прави официри... 7. Комунисти користе ситуацију, да је жандармерија намерно разоружана, и заузимају велику територију. 8. Дража схвата, крајем августа, да је план договорен са Тришићем пропао. Прави резервни план: да комунисте спута дипломатски, наводном сарадњом, док се не стекну услови да их уништи. План делимично успева, јер Дража намеће комунистима по њих неповољне договоре. 9. У септембру, комунисти се спремају да нападну истурене немачке посаде; Дража одлучује да их предухитри и преузме вођство устанка, јер би комунисти масакрирали цивиле у заузетим градовима. Тада му је преостало само: спасавај шта се спасти може. 10. Недић и Љотић покрећу акцију против комуниста тек крајем новембра и та њихова акција не успева. 11. Потом Недић и Љотић оптужују четнике за ''сарадњу'' са комунистима, скривајући основну чињеницу: да су они покренули несрећне догађаје ликвидирањем најјаче српске оружане формације у то доба, жандармерије. Дакле, то што Ви кажете у питању је тачка 11. Опширније: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6271

2. Не знам тачно. До 1965. нису постојали пасоши, сем изузетно, као данас на Куби или у Северној Кореји рецимо. Није било слободе кретања. Додуше, ни после 1965. нису сви могли да добију пасош. Пре те године била су масовна бекства, војвода Јевђевић наводи цифру од око 3.000 особа годишње. Било је много погинулих на границама, граничара и бегунаца, што се наравно крило. Војвода Јевђевић је био добро обавештен, јер је био укључен у прихват избеглица. Када је омогућено бекство - побегли су милиони. Тада први пут долази до емиграције из Србије - до 1941. у Србију се масовно насељавало, како из осталих српских крајева, тако и из иностранства (наравно из иностранства не тако масовно, али било је). Већ сам тај податак указује на инфериорност социјалистичке Југославије у односу на Титову Југославију.

На Википедији такође пише да су били представници 128 земаља, дакле не'' скоро свих држава'' како рекосте. Разлог великог броја очигледно су такозвани несврстани, јер је током своје дуге диктатуре Тито посећивао себи сличне широм тзв. Трећег света. Не верујем да је неки политичар стигао да обиће толико земаља. Неко са Запада сигурно не, јер тамо постоје избори и нико не може да влада 35 године, па према томе ни да стекне толико ''пријатеља''. Што се тиче Запада, видим само неколико председника држава или влада, међу којима је најпознатија Маргарет Тачер. Са њом су у делегацији била и два нама добро позната Британца: Фицрој Маклејн и Вилијам Дикин. Било је много великих сахрана у историји. Рецимо сахрана краља Александра 1934. У поређењу са Титовом сахраном, одбијте земље Трећег света, које тада већином нису постојале, и комунистичке земље, као и мање развијен саобраћај, па направите паралелу.

На Википедији има списак ''истакнутих лидера'' на сахрани. Овде сам прекопирао већину. Не знам зашто Вас ова имена импресионирају: : Леонид Брежњев, председник Президијума Врховног совјета СССР и генерални секретар ЦК КПСС и Андреј Громико : Хуа Гуофенг, Чи Пенгфеј Курт Валдхајм, генарални секретар ОУН-а Анвар ел Садат : Тодор Живков, председник Државног савета НР Бугарске и први секретар ЦК БКП : Јанош Кадар : Густав Хусак : Војћех Јарузелски, Едвард Гјерек : Кенет Каунда, председник Замбије : Ким Ил Сунг, председник ДНР Кореје и генерални секретар Радничке партије Кореје : Ерих Хонекер, председник Државног Савета ДР Немачке и генерални секретар ЦК ЈСПН : Муамер ел Гадафи : краљ Хусеин, краљ Јордана : Садам Хусеин, председник Ирака : Николаје Чаушеску, председник СР Румуније и генерални секретар КП Румуније : Ахмед Секу Туре : Роберт Мугабе : Султан Али Киштаманд : Мухамед Зија : Хафиз ел Асад

Авалски корпус - Горски штаб 76 Командант: капетан Светислав Трифковић (шифра ''Фиат'') Помоћник команднта: мајор Драгослав Ђорђевић (рез. официр, адвокат, из Београда) Шеф обавештајно пропагандне службе: Јован Ралетић Срезови: Врачарски, Грочански и Посавски Бригаде: - 1. посавска (ком. капетан Коста Маринковић) - 2. врачарска (ком. капетан Љубомир Поповић до 1. септембра 1943, па капетан Радован Минцић, до марта 1944, поручник Драгослав Крстић, до краја 1944, и капетан Светозар Гајић) - 3. грочанска (ком. капетан Јован Обрадовић до новембра 1943, када је ухапшен од Гестапоа, затим п.пор. Милан Вукомановић, до септембра 1944, и п.пор. Милорад Тодоровић - Липовачка (основана почетком 1944, ком. поручник Виктор Попов) - Летећа бригада ''Мајор Мишић'' (ком. мајор Радован Минцић) - Летећа бригада ''Капетан Машинковић (основана јануара 1944, ком. капетан Светозар Гајић) Напомена: Јануара 1944. Авалски корпус формира две групе бригада: Прву, источно од нишке пруге, у саставу Грочанска, Врачарска и Летећа бригада ''Мајор Мишић'' и Другу, западно од нишке пруге, у саставу Липовачка, Посавска и Летећа бригада ''Капетан Машинковић''. Командант Прве групе бригада био је капетан Миодраг Стојановић, а Друге групе бригада мајор Драгослав Ђорђевић Бројно стање: око 1.200 људи под оружјем Вранић: http://www.pogledi.rs/dva-zlocina-u-selu-vranic/

Ево овде сам цитирао Симића: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=19177&postdays=0&postorder=asc&start=0 Наставак чланка: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=19177&postdays=0&postorder=asc&start=30

Чини ми се да сте под великим утицајем те пропаганде о Титу. Прочитајте књигу Пере Симића о Титу.

Налогодавци су несумњиво комунисти. Ево поглавље о Лесковцу из моје књиге ''Крвави Васкрс 1944'': К ада се пред 4. групом јуришних корпуса мајора Драгослава Ра­чи­ћа Титов генерал Коча Поповић повукао са Јастрепца, преко Топлице и Јабланице, на Косово и Метохију, оту­да је 24. јула 1944. го­дине свом команданту послао следећи извештај: ''Ситуација се нагло и озбиљно компликовала, 21. и 24. диви­зи­­ја праћене четничким јединицама пошле су за нама. Сада се три на­ше дивизије налазе између комуникација Лебане - Медвеђа - Ору­глица. Борба се води на линији. Пробијање по могућности у ви­ше праваца. Захтевајте хитно дејство авијације на Лесковац, Вра­­ње и При­штину, и на комуникацију између тих места.''63 Дакле, пошто офанзива према централној Србији није успе­ла, обласни комунистички командант тражи да англоамерички бо­м­бар­дери разоре српске градове. Он каже да се повлачио ''пра­ћен чет­ничким јединицама'', не помињући Немце, јер нити су они на­па­дали њега, нити он њих. Комунисти су често измишљали бо­рбе против Немаца као изговор за своје поразе од четника, али не и овом приликом. Наведени радиограм је класичан захтев за де­ло­вање авијације у позадини непријатеља - а непријатељи Коче По­повића су Срби - да би се спремио терен за нови фронтални на­пад. Током августа дивизије под командом Коче Поповића и даље су водиле велике бојеве само са четницима. Немачке снаге у овој об­ласти биле су симболичне, док су се, када је реч о Бугарима, ко­мунисти определили за преговоре и сарадњу.  Уочи почетка Операције ''Недеља пацова'' Поповић наста­в­ља да шаље извештаје против четника и да тражи бомбардовање Ле­сковца. Писао је уобичајене пароле о ''појачаном терору чет­ни­ка'', на­водећи чак да они ''кољу са српом'', како по селима, тако и по гра­довима. ''Задњих дана по Београду, Лесковцу и другим гра­до­ви­ма нап­равили су покољ. Кољу и демократски оријентисане ­гра­ђане'', јављао је 29. августа. Следећи Поповићев радиограм, послат ис­тог дана, састојао се од само једне реченице: ''Најхитније потребно озбиљно бомбардовање Лесковца.''64 Значи, не војних објеката у Лесковцу, већ самог града. Не ни чет­ника, већ цивила, за које је управо написао да их четници не­ми­лице кољу. Поповић се после уобичајене пропаганде о клању, која је подразумевала како народ једва чека комунисте да га за­ш­тите, вра­тио на суштину приче: бомбардовање позадине непри­ја­теља као припреме за фронтални пешадијски напад. Истог дана он шаље још један радиограм Врховном штабу: ''Бугари у Лесковцу разоружани од Немаца и четника, сем 200 који побегли ка Власотинцима. У Лесковац дошао Брајевић са Јаб­ланичким корпусом, јачине 1.200. У граду има 12 тенкова, од ко­јих пет великих''.65 У стварности, четници су 29. августа ослободили Лесковац, сав­ла­­­давши гарнизон састављен од Немаца и албанских есесоваца. Не­­­­мачки крајскомандант је убијен, а освојен је богат ратни плен. Уп­­раво то је - ослобођење Лесковца од стране четника - било раз­лог да Поповић напише страшну реченицу о потреби најхитнијег и озбиљног бомбардовања овог града. Из комунистичке визуре, би­ло је боље да српски градови буду уништени, него да их они не ос­воје. Притом, он се послужио још једном тезом комунистичке про­паганде: да су четници, сем што масовно кољу народ, у савезу са Не­мцима. Иначе, четничке фо­р­ма­ције нису му биле познате. Ма­јор Блажа Брајевић био је ко­ма­н­дант 1. косо­в­ског, а не Јабланичког корпуса. Брајевићева је­диница прошла је кроз Лесковац и нас­та­вила ка југу, где је вршена концентрација сна­га у покушају заус­тав­ља­ња Немаца ко­ји су се отуда очекивали. И сам ток бомбародовања српских градова сведочи да она ни­су им­­ала везе ни са комуникацијама, ни са повлачењем ­Не­ма­ца, нити уоп­ште са окупаторима. Примера ради, један лесковачки ис­то­ри­чар овако је описао страдање свог града, 6. септембара 1944. го­ди­не, када су бомбардери које је тражио Коча Поповић најзад стигли: ''Америчке бомбардерске формације су и раније надлетале Лес­ко­вац у правцу Румуније, тако да су тога дана на рођендан кра­ља Пе­тра Другог грађани Лесковца радознало посматрали наи­лазак ави­­она не очекујући бомбардовање... Рушило се све без икаквог реда. Град је једноставно требало сра­внити са земљом... Гимназије више није било... Не само да је згр­ада сру­шена, већ је и цела околине око зграде била изрована и на­чи­чкана дубоким левкастим рупама од бомби. Нестало је и малог ђа­чког парка. Богаташка четврт око Гимназије је потпуно уни­ш­те­на. Не­­ма више виле Тонкића са водоскоцима у дво­ри­шту, ни ле­пих ку­ћа породица Гичић, Гроздановић и Тонић, ни ста­ре турске ку­ће Гур­­­­бановића... Сам споменик ослободиоцима Лесковца из Првог светског рата није био ни окрзнут. Стајао је поносито и гордо усред ру­ше­вина око себе, као опомена и знак да је наш народ неуништив... Врисак жена, људи и деце парао је небо, родитељи су тра­жи­ли сво­ју децу, свуда рушевине и мртва стока, смрад од изгорелих тела, ва­здух пун отровног мириса и прашине, делови тела ба­чени чак на електричне жице или околне кровове, а по дво­ри­ш­ти­ма коса, ноге, руке и просути мозгови погинулих. Река је била пу­на народа. Чуо се плач, лелек и нарицање са свих страна. Ра­ње­ни су се по­лагано кре­тали речним коритом уз помоћ непов­ре­ђе­них. Деца су из­бе­зу­м­љено бежала на све стране уз неку чудну ври­ску. Цела ова маса кре­тала се ка Хисару. После бомбардовања Лесковац је изгледао стравично: многе ул­и­­це су биле потпуно раскопане, вода је избијала из порушених ис­­пуцалих цеви, улицама се није могло проћи од стакла, ватре и дима који се дизао из згаришта. Фабрички димњаци су штрчали у небо читави и пркосни а око њих није било града. Видела се чар­шија, али сада са патрљцима порушених палата, трговина и хо­те­ла. На бруталан начин побијени недужни становници, уни­ш­­те­на им­о­ви­на. У овом бомбардовању страдале су читаве по­ро­ди­це и мно­ге из­бе­глице, које су у овом граду биле нашле уто­чи­ш­те по­сле про­те­ри­вања из других места од стране усташа, бу­га­р­­ских фа­­ши­ста и ба­ли­ста... Прва процена ратне штете показала је енормну цифру од преко две милијарде тадашњих динара. Пописом је утврђено да је овим са­везничким бомбардовањем срушено 475 зграда... Погинуло је преко 1.000 становника, махом жена, деце и ста­ри­јих људи, што није ни коначна ни прецизна бројка. Извесно је само да је 6. септембар најтежи дан Лесковца у његовој шес­т­ве­ко­в­ној ис­то­рији... Мора се, на жалост, констатовати да Лесковац не пот­в­р­ђује ни оправданост таквог плана 'Ратвик', а још мање оправ­да­ност Коче По­повића, јер бомбардовање Лесковца није убрзало спро­вођење Опе­рација 'Ратвик', нити је омело повлачење не­ма­ч­ких јединица из Гр­чке.''66 Као и у другим приликама, да би оправдали бомбардовање, Бри­­танци и комунисти слали су извештаје да је оно изведено ус­пе­шно. Ге­нерал Фицрој Маклејн, који је разарање града посматрао са об­ли­жњег брежуљка, не крије да је убијено много цивила, али то оп­равадава наводно великим немачким губицима, за ко­је је сазнао ''из причања избеглица''. Ово су његове речи: ''Губици међу цивилним становништвом били су велики, али се, из причања избеглица, могло закључити да је напад постигао своју свр­ху: било је неколико директних погодака на куће у којима су се на­лазили Немци, уништен је велики број њихових ауто­мо­би­ла и оклопних возила...''67 Као школован официр, Маклејн је свакако знао да позивање на при­че неименованих избеглица није професионално. Он је то учи­­нио да би избегао фантастичне цифре из комунистичког из­ве­ш­таја, које гласе: ''Данас је бомбардован Лесковац у три таласа... Према при­ку­п­љеним подацима погинуло преко 500 Немаца, преко 200 четника и 300 добровољаца.''68 У радиограму послатом дан уочи бомбардовања, Коча По­повић је писао да су у Лесковац са југа стигле чак две немачке ди­ви­зије, са 200 возила. У стварности, међутим, после одласка чет­ни­ка у град су ушле незнатне немачке снаге. Зато су и губици Не­ма­­ца били ми­ни­ма­лни. Цитирани лесковачки историчар пише да је по­гинуло свега 20 Немаца, али та цифра није поуздана, јер је дата на основу исказа сведока, тј. није документована. Као најпоузданији могу се узети подаци из писма капетана Жи­­војина Митића, команданта Власинског корпуса, од 13. септе­м­бра. Митић је писао некој партизанској команди, поред осталог и ово: ''На Лебане у Јабланици напали су (четнике - прим. аут) та­ко­ђе Бугари и босански партизани, муслимани-балије у црвеним фе­со­вима, а у бомбардовању Лесковца узели су учешћа и хрватски пи­лоти Јосипа Броза Тита и то у наш највећи национални пра­зник - ро­ђендан Њ. В. Краља Петра Другог. Ови гангстери и срб­ож­дери по­били су на најзверскији начин преко 2.000 жена, деце. Лесковац је сра­вњен и замро, Ниш такође. Немаца је погинуло све­га осам. Уве­че је радио Лондон Јавио: 'Погођени сви војнички об­јекти, и изгинули многи немачки војници'. Међутим, није сру­ше­на ни једна фабрика, нити погођен ма који војнички објекат. То се зове по­ли­ти­ком Хрвата и народноослободилачке војске.''69 Не може се са сигурношћу рећи да ли је Митић мислио на по­ги­нуле Немце у Лесковцу, или и у Нишу, који је тих дана поново бо­м­бардован. Погинулих четника у Лесковцу, разуме се, није би­­ло.

Два диктатора - једна прича: http://www.pogledi.rs/dva-diktatora-jedna-prica/

Књиге у издању Теа букс и НИП Погледи, од сада и на Скрибду: Милослав Самарџић: Истина о Титовим партизанима: https://www.scribd.com/book/251702188/Istina-o-Titovim-partizanima Милослав Самарџић: Борбе четника против Немаца и усташа: https://www.scribd.com/book/251689819/Borbe-%C4%8Detnika-protiv-Nemaca-i-usta%C5%A1a Милослав Самарџић:Срби против Вермахта: https://www.scribd.com/book/251582436/Srbi-protiv-Vermahta Милослав Самарџић: Крвави Васкрс 1944. - савезничка бомбардовања српских градова: https://www.scribd.com/book/251582433/Krvavi-Vaskrs-1944 Урош Шуштерич: Од Љубљане до Равне Горе: https://www.scribd.com/book/251582439/Od-Ljubljane-do-Ravne-Gore Радомир Петровић Кент: Четници Источне Србије: https://www.scribd.com/book/251582446/%C4%8Cetnici-Isto%C4%8Dne-Srbije Велимир Пилетић: Судбина српског официра: http://www.pogledi.rs/sudbina-srpskog-oficira-2/ Борислав Тодоровић: Последњи рапорт: https://www.scribd.com/book/251585854/Poslednji-raport Милослав Самарџић: Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија: https://www.scribd.com/book/251588537/Vojvoda-%C4%90uji%C4%87-i-Dinarska-%C4%8Detni%C4%8Dka-divizija Милослав Самарџић: Како је Словенија изгубила Истру: https://www.scribd.com/book/251541187/Kako-je-Slovenija-izgubila-Istru

Да, значи. Добра је Перина књига, то је сигурно тачно. Благостање у правом смислу речи није постојало, као ни у ма ком комунистичком режиму.

Око 10.000.

Берислав Станојловић ''Мајор'', кога смо стално виђали пред Вишим судом у Тимочкој улици у време рочишта за рехабилитацију Драже, био је београдски илегалац, потом четник Авалског корпуса, па поново београдски илегалац. По освајању Београда од стране комуниста, био је један од многих којима је наређено да се убаце у њихове редове. Пошто је код њих било много неписмених, то су београдски илегалци одмах упућени на кратке официрске курсеве и тако су доспели на више положаје. Станојловић је послат на службу у 45. комунистичку дивизију (чини ми се) у Зајечар, пролећа 1945. Једне ноћи цела касарна у Зајечару је мобилисана и послата да брани прилаз граду од ''бандита''. То су црвеноармејци прелазили Дунав у већим групама, пљачкали, убијали, силовали... Станојловић је сазнао да се то раније дешавало више пута и да изгледа раније није било одбране, барем не први пут. Рафалном паљбом већа група црвеноармејаца је поубијана или израњавана. Рањеници су пренети у Војну болницу у Зајечару. Сутрадан је дошао НКВД. Рањене су побацали са кревета и шутирали, утоварили на камион, одвезли до Дунава и све их бацили у реку. То се понављало више пута. Станојловићево казивање је забележено камером.

Павле Ђуришић од Црне Горе до Лијевча поља: http://www.pogledi.rs/pavle-djurisic-od-crne-gore-do-lijevca-polja/

Свакако да су чинили злочине. Највећи злочин на територији данашње Србије извршен је у селу Вранићу, муслимана је убијено око 8.000 а Хрвата око 2.000: http://www.pogledi.rs/zlocini-nad-muslimani-i-hrvatima/ Што се тиче комуниста, 12.000 је на списку државне комисије, стварни број је много већи. Мислим да је процена од 30.000 за Београд превелика, али не и 13.000.