Svetlana Lana

Када бисмо само схватили да су наши противници и непријатељи, заправо, самима себи непријатељи, не бисмо страха имали. Не бисмо се плашили оних који у својим недрима носе казну себи. Наместо страха, приближимо се Христу и страх ће се удаљити од нас.

Ми се често жалимо о животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Питај Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши!

Бог ти увек пошаље праву ствар у право време! Ни превише рано, ни касно. Само је потребно мало стрпљења и вере.

Ако пролазиш кроз тежак животни период, и питаш се где је сада Бог...Сети се да учитељ увек ћути за време теста.

Не можемо да утичемо на то с' које ће стране ветар дувати али можемо да подесимо једра.

Има људи који цео живот носе тежак крст. На сваком делу пута, и узбрдо и низбрдо чак и у равни, тај крст им је претежак. Застану често да се одморе ал` све са њим на леђима. И пређу тако и дубоке воде и златне ливаде кантариона и голе стене; неки сами, неки са неким, али мука је лична, само своја. Недељива.

Волети некога значи видети га онако каквим га је Бог замислио.

Људи се боје да ће, ако траже за друге, смањити свој удео у Божјој милости. Неће. Онај ко тражи за друге не губи за себе, већ расте у Божјим очима.

Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.

„Старај се изнад свега да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући злу вољу према људима, гомилаш отров који ће тебе, пре или после, уништити као човека“.

Љубав се не може задобити без храбрости. Хероји стичу љубав. Можете о љубави причати, данас многи причају о љубави, али се плаше и сенке своје, значи, нема у њима љубави, то је љубав формална, површна. Али кад се човек оваплоти у љубав, кад узме на себе неког страдалника, уђе у његову душу, како каже Достојевски: оваплоти се у његово страдање, онда и носи његову муку и никад га не понижава иако се тај сурвао у неку тешку невољу, можда и у блату лежи. Али овај га носи у својој души, то је љуба...

"У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави."