Онуфрије

Српски конзул у Солуну Димитрије Боди, 18. новембра 1897. године јавља митрополиту Србије Михаилу да радови на цркви добро напредују, и да ће се он, већ идуће године, постарати да је прошири.

комитски војвода Василије Трбић

За време српског конзула у Солуну Павла Денића, када су Срби водили борбу са Бугарима и Грцима, на хиландарском метоху у Солуну успели су да подигну цркву Св. Саве, коју су Турци толерисали и признавали сматрајући да манастир има право да на свом метоху има цркву, с тим да црква не сме да има куполу. О њеној изградњи нам сведочи војвода Василије Трбић у својим Мемоарима: „Ми Срби имали смо српску цркву на најлепшем месту у Солуну, на такозваном хиподрому, у непосредној близини Беас Куле. Ова црква је метох манастнра Хиландара. Ту је некада био један стари, полусрушени конак, у коме је једна собица служила као капелица, где се један духовник молно Богу и читао молитве вернима и, ако би било нешто прилога, слао их је манастиру Хиландару. Када је 1896. отворена српска школа у Солуну, против чијег су стварања били подједнако ангажовани Грци и Бугари, а Србима је била потребна црква исто тако као и школа, онда се поставило питање да се у овом метоху манастира Хиландара направи црква. Хиландар је био у бугарским рукама, па његов сабор, састављен од самих Бугара, није хтео ни да чује да се овај метох уступи Србији, која ће ту подићи српску цркву. За то место, у том солунском метоху, јавио се архимандрит Василије који је дуго година био у хиландарском метоху у Нишу [...] старци у Хиландару једва су то дочекали и дали му такозвану манастирску Грамоту, с којом је он имао да се јави грчком митрополиту у Солуну и турским властима [...] Чим је архимандрит Василије дошао у Солун за настојника тога метоха, дошао је у везу са српским конзулом. Од једне старе куће, у којој је била такозвана масларница, тојест, млин у коме се мељу маслинке и цеди зејтин, који је давао извесне приходе манастиру, решили су да подигну цркву. Али пошто је за грађење цркве изнова било потребно ако не друго, оно бар одобрење хиландарскога сабора, архимандрит Василије и српски конзул, мислим да је тад био Павле Денић, решили су да од ове маслинарнице направе цркву. Пошто су избацили млин за маслине и пресу за цеђење зејтина, почели су рад. Најмили су неке Грке који су товарили земљу у сандуке и на магарцима износили је изван Солуна тамо где се обично баца смеће. На протест Бугара и Грка, турска власт неколико пута забрањивала је овај рад. Али, архимандрит Василије енергично је бранио своја права, доказујући да је он једини властан да подиже или преправља извесне грађевине на метоху којим он пуноправно управља. Тако је после двомесечног или тромесечног рада, од ове маслинарнице, постала црква Св. Саве. Србија је ту направила иконостас, лепе певнице и сазидала један леп двоспратан конак са осам соба. Ето тако је постала црква Св. Саве у Солуну."

Синдривани=фонтана. Улица десно је Камвунион

Југоисточно од Галеријевог лука победе, у центру Солуна, источно од Митрополије, у близини Беле Куле, недалеко од водоскока (познат под именом Синдривани), покрај данашњег Међународног Сајма (наставак вашара Димитрије још из времена Византије), на такозваном хиподрому (некада је ту заиста постојао хиподром), налази се једносмерна уличица Камвунион, у којој је смештена хиландарска црква Св. Саве на месту старог метоха. Галеријев славолук

фала

једно време је есфигменски тамјан продаван у Хиландару, до пре можда десет година. Последњих десетак година тамјан који се продаје у Хиландару прави отац Павле, иначе Рус који живи у хиландарској келији близу самог манастира. Иначе за потребе богослужења Хиландар је као и већина светогорских манастира тамјан набављао од келиота из скита Свете Ане, они званично праве најбољи тамјан на Светој Гори. Последњих пар година Хиландар за олтар набавља тамјан из Ватопеда који је такође изврстан. Имају своју продавницу у Кареји где продају неколико десетина вста тамјана. Ја користим исто ватопедски последње 4 године и могу рећи да је бољи од есфигменског.

ОДЛОМАК ИЗ ПРОЛОГА КЊИГЕ: Богослужбени живот Православне цркве прописан је посебном књигом названом Устав, односно Типик. Својим указима, Богослужбени Устав прописује црквени поредак током целе године, дан по дан, од Пасхе до Пасхе, како појцима дајући упутства за појање, тако и свештено и црквенослужитељима, дајући упутства за служење служби Божијих. Манастир Светога Саве Освештаног (V век), створио је посебан тип литургијског живота, постепено га обогаћујући новим химнама, канонима, а посебно Октоихом преподобнога Јована Дамаскина Саваитског монаха. Такође, и у Константинопољу, стономе граду православног Византијског царства, познати манастири као што су Пантократор, Студитски и Велики манастир Свете Софије, обогаћују литургијски живот Цркве својим прекрасним богослужбеним уставом. Тако Студитски манастир уводи у употребу Триод, а Велики манастир Свете Софије посебни појачки устав, Άσματικόν. У X веку, оснивањем Велике Лавре преподобним Атанасијем, ствара се ново монашко утврђење, које ће ускоро имати своје уставе, по угледу на поменуте манастире Палестине и Византије. Типици Свете Горе ковани су кроз векове, током различитих промена[1]. Типик цара Јована Цимискија (972. године) први уређује целокупни живот Светогорске заједнице. Он представља реорганизацију монашког живота на Атону. Поред духовних питања, њиме се регулише политички и економски статус Свете Горе, којој даје самосталност називајући је државом монаха. Књига, која је пред вама, не тежи ка томе да постане канон монашког живота, али може служити као приручник љубитељима светогорског начина живота, за приближавање њему. Она је само увод у богату ризницу светогорске богослужбене особености, концепт за разумевање устава Свете Горе и њеног литургијског предања. Да би се стекао општи утисак о светогорском уставу и животу отаца на Светој Гори, читаоцу је неопходно да обрати пажњу на мање познате појмове, који су карактеристични за литургијски живот Атонске горе. [1] Од 963. Света Гора је преживела 12 политичких промена, од којих је 5 било под заштитом Византије и Грчке, а 7 под окупацијама Франака, Бугара, Каталонаца, Срба, Отомана, Турака и Немаца.

Књига се може набавити у књижари - Патријаршије, Улица Краља Петра бр. 5 - Задужбине Светог манастира Хиландарa, Булевар војводе Мишића 71 011 3692651, 011 3692653 или путем е-поште: [email protected] књижарама Богословског факултета (и на Карабурми и у улици Краља Петра бр. 2) - Благодарник, улица Београдска 33, 0113244038 у Централном магацину Епархије шумадијске у Централном магацину Архиепископије београдско-карловачке у манастиру Хиландару или поузећем и наравно лично у манастиру Саринац код Крагујевца 034/574-300. Цена књиге је 500динара

Богослужбени живот Цркве прописан је Уставом који прописује црквени поредак током читаве године, како за појце тако и за свештенослужитеље. Боравећи на Светој Гори где сам једно време обављао и послушање типикара, уз несебичну помоћ и савете типикара и црквењака великих светогорских манастира, прикупио сам и покушао да објасним начин вршења богослужења на Атонској гори, дајући у фус нотама сва потребна објашњења, тумачења и илустрације. Књига је подељена у четири дела: 1. Општи укази, 2. Устав годишњег богослужбеног круга са црквењачким типиком манастира Хиландара, 3. Посебне службе и 4. Опште напомене. Први део Општи укази подељен је на једанаест глава излажући у њима појединачно чин свакодневне, суботње, недељне, славословне и полијелејне службе, свеноћног бденија у част светога, у част Господњих и Богородичиних празника. Затим ту је изложен и чин манастирских слава, Панигира, са распоредом свих светогорских Панигира током године. Светогорско рачунање времена са таблицом за рачунање. У једанаестој глави дат је и списак моштију које се чувају у манастиру Хиландару, објашњавајући када и како се износе на целивање свете мошти у светогорским манастирима. Други део књиге нам представља Устав годишњег богослужбеног круга са црквењачким типиком манастира Хиландара за сваки дан у години по Месецослову и Триодима. Ово је једина књига где је штампан црквењачки типик Хиландара који се у Хиландару чува само као рукопис. У трећем делу дате су посебне службе као што су интронизација игумана, дочек архијереја и других светогорских игумана, освећење воде на почетку месеца, чин монашког пострига, сахране монаха и благосиљање хлебног квасца. Такође јединствен чин благосиљања квасца који код нас није раније штампан. У последњем, четвртом делу дају се опште напомене о манастирским управама, о послушањима, келијском правилу, посту и причешћивању. О монашкој одећи и скидању пане и камилавке, о саборним служењима, као и рецепт за справљање светогорског кољива. Сама књига нам доноси и несвакидашње химне и молитве на црквенословенском језику. Тако имамо пред нама поред чина благосиљања квасца и аниксандари Хурмузија Хартофилакса, комплетан Чин о Панагији, стихиру на Велику суботу својствену само Светој Гори, благосиљање Артоса на Пасху. Светогорски богослужбени Устав ће нам помоћи да се приближимо светогорском начину живота. Ова књига представља неку врсту увода у богату ризницу светогорске богослужбене особености, концепт за разумевање живота светогораца и њиховог богатог литургијског предања.

Временом светогорски монаси у жељи да још више и на још лепши начин принесу Богу молитве смислили су рецепт за данас познати светогорски миришљави тамјан, који данас има на стотине различитих арома. Израда светогорског тамјана представља мукотрпан посао, који захтева поред доста времена и удисање свих тих концетрата мириса, као и јаке руке које морају да месе лепљиву смолу. Раније су тамјан искључиво правили келијоти и тиме обезбеђивали себи извор прихода. Данас поред келиота и многи манастири праве свој тамјан или за своје богослужбене потребе а не ретко и за продају у манастирским књижарама. Незаобилазни састојак је свакако обичан тамјан (прави) који се меље посебним млином попут брашна. Постоје и специјализоване радње у Солуну које продају већ самлевен. Међутим велики произвођачи, попут ове келије скита Свете Ане мељу сами јер им је на већу количину исплатљивије. млевени тамјан на килограм млевеног тамјана додаје се децилитар ароме, тј етеричног уља. Већу количину свакако да је лакше умесити оваквим миксером него ручно, док за килограм два то се ради рукама као са тестом. Квалитет и количина ароме диктира цену тамјана. Ако ставите јефтину арому која је лошег квалитета, ниске цене, и која брзо изветри свакако да нећете имати квалитетан тамјан али имаћете и мале расходе у производњи и самим тим и конкурентну цену у продаји. Поједини произвођачи ван Свете Горе, чак разблажују арому водом како би појефтинили материјал и како би оборили цену светогорцима. такав тамјан се разликује по мекоћи. Квалитетан тамјан мора бити мек, попут пластелина, без обзира колико дуго стоји, јер уље даје еластичност. Уколико је сипана вода она временом испари, тамјан калира на тежини, али постаје и тврд јер нема у себи влаге. Остаје само онај минимални мирис који осетимо пре стављања на жар, а кад ставимо на жар нема мириса већ само дим. Магнезијум се користи да се смеса не лепи једна за другу, тј зрна тамјана. Боја магнезијума одређује боју тамјана што нема никакве везе са мирисом. Рекли смо уље даје мирис. Дакле, кад се лепо измеша, тј замеси маса, онда се ваљају назови глисте од смесе које се посипају и ваљају са магнезијумом. и секу се глисте на комадиће, зрна. то се опет меша са магнезијумом да се не улепе зрна међусобно. Тако справљен тамјан се оставља да с емало просуши пре него оде у кутије. Затим се просеје кроз сито како би скинули вишак магнезијума да не би продали људима магнезијум по цени тамјана.

Још једна од одлика Свете Горе је свакако и светогорски миришљави тамјан. Тамјан је заступљен не само у Хришћанству, већ и у многим другим религијама света. Кроз читав Стари Завет помиње се тамјан и љегово приношење Богу. У тренутку кађења тамјаном Захарији је архангел Гаврило најавио рођење светог Јована Крститеља...Мудраци, приносећи Богомладенцу Христу биране дарове, поред злата и смирне дарују му и тамјан...У православљу користи се на свим богослужењима, јутрењу, вечерњој, литургији као и на обредима, како у олтару тако и ван њега, како у домовима хришћана тако и на литијама по улицама, пољима и на гробљима, да нас увек и на сваком месту његов мирис враћа мислима ка Богу. Не ретко ћете чути да се користи и у справљању појединих мелема и лековитих напитака (обично за разбијање камена у жучи...). Обични тамјан, жути, расте као смола на тамјановом дрвету. Ово дрво се узгаја у Етипији, Судану, Сомалији, Арабији и Индији. Дрво је високо и веома лиснато. За време другог светског рата тамјан се код нас тешко налазио, па су се људи довијали на разне начине и често стављали на жар у кадионицу обичну четинарску смолу која нема баш пријатан мирис. Отуда, после рата када је отпочео поновни увоз тамјана, наша црква штампа кесице са натписом ПРАВИ ТАМЈАН. Тај натпис се и данас задржао.

Цена књиге је 500динара

ОДЛОМАК ИЗ ПРОЛОГА КЊИГЕ: Богослужбени живот Православне цркве прописан је посебном књигом названом Устав, односно Типик. Својим указима, Богослужбени Устав прописује црквени поредак током целе године, дан по дан, од Пасхе до Пасхе, како појцима дајући упутства за појање, тако и свештено и црквенослужитељима, дајући упутства за служење служби Божијих. Манастир Светога Саве Освештаног (V век), створио је посебан тип литургијског живота, постепено га обогаћујући новим химнама, канонима, а посебно Октоихом преподобнога Јована Дамаскина Саваитског монаха. Такође, и у Константинопољу, стономе граду православног Византијског царства, познати манастири као што су Пантократор, Студитски и Велики манастир Свете Софије, обогаћују литургијски живот Цркве својим прекрасним богослужбеним уставом. Тако Студитски манастир уводи у употребу Триод, а Велики манастир Свете Софије посебни појачки устав, Άσματικόν. У X веку, оснивањем Велике Лавре преподобним Атанасијем, ствара се ново монашко утврђење, које ће ускоро имати своје уставе, по угледу на поменуте манастире Палестине и Византије. Типици Свете Горе ковани су кроз векове, током различитих промена[1]. Типик цара Јована Цимискија (972. године) први уређује целокупни живот Светогорске заједнице. Он представља реорганизацију монашког живота на Атону. Поред духовних питања, њиме се регулише политички и економски статус Свете Горе, којој даје самосталност називајући је државом монаха. Књига, која је пред вама, не тежи ка томе да постане канон монашког живота, али може служити као приручник љубитељима светогорског начина живота, за приближавање њему. Она је само увод у богату ризницу светогорске богослужбене особености, концепт за разумевање устава Свете Горе и њеног литургијског предања. Да би се стекао општи утисак о светогорском уставу и животу отаца на Светој Гори, читаоцу је неопходно да обрати пажњу на мање познате појмове, који су карактеристични за литургијски живот Атонске горе. [1] Од 963. Света Гора је преживела 12 политичких промена, од којих је 5 било под заштитом Византије и Грчке, а 7 под окупацијама Франака, Бугара, Каталонаца, Срба, Отомана, Турака и Немаца.

Књига се може набавити у књижари - Патријаршије, Улица Краља Петра бр. 5 - Задужбине Светог манастира Хиландарa, Булевар војводе Мишића 71 011 3692651, 011 3692653 или путем е-поште: [email protected] књижарама Богословског факултета (и на Карабурми и у улици Краља Петра бр. 2) - Благодарник, улица Београдска 33, 0113244038 у Централном магацину Епархије шумадијске у Централном магацину Архиепископије београдско-карловачке у манастиру Хиландару или поузећем и наравно лично у манастиру Саринац код Крагујевца 034/574-300.

Богослужбени живот Цркве прописан је Уставом који прописује црквени поредак током читаве године, како за појце тако и за свештенослужитеље. Боравећи на Светој Гори где сам једно време обављао и послушање типикара, уз несебичну помоћ и савете типикара и црквењака великих светогорских манастира, прикупио сам и покушао да објасним начин вршења богослужења на Атонској гори, дајући у фус нотама сва потребна објашњења, тумачења и илустрације. Књига је подељена у четири дела: 1. Општи укази, 2. Устав годишњег богослужбеног круга са црквењачким типиком манастира Хиландара, 3. Посебне службе и 4. Опште напомене. Први део Општи укази подељен је на једанаест глава излажући у њима појединачно чин свакодневне, суботње, недељне, славословне и полијелејне службе, свеноћног бденија у част светога, у част Господњих и Богородичиних празника. Затим ту је изложен и чин манастирских слава, Панигира, са распоредом свих светогорских Панигира током године. Светогорско рачунање времена са таблицом за рачунање. У једанаестој глави дат је и списак моштију које се чувају у манастиру Хиландару, објашњавајући када и како се износе на целивање свете мошти у светогорским манастирима. Други део књиге нам представља Устав годишњег богослужбеног круга са црквењачким типиком манастира Хиландара за сваки дан у години по Месецослову и Триодима. Ово је једина књига где је штампан црквењачки типик Хиландара који се у Хиландару чува само као рукопис. У трећем делу дате су посебне службе као што су интронизација игумана, дочек архијереја и других светогорских игумана, освећење воде на почетку месеца, чин монашког пострига, сахране монаха и благосиљање хлебног квасца. Такође јединствен чин благосиљања квасца који код нас није раније штампан. У последњем, четвртом делу дају се опште напомене о манастирским управама, о послушањима, келијском правилу, посту и причешћивању. О монашкој одећи и скидању пане и камилавке, о саборним служењима, као и рецепт за справљање светогорског кољива. Сама књига нам доноси и несвакидашње химне и молитве на црквенословенском језику. Тако имамо пред нама поред чина благосиљања квасца и аниксандари Хурмузија Хартофилакса, комплетан Чин о Панагији, стихиру на Велику суботу својствену само Светој Гори, благосиљање Артоса на Пасху. Светогорски богослужбени Устав ће нам помоћи да се приближимо светогорском начину живота. Ова књига представља неку врсту увода у богату ризницу светогорске богослужбене особености, концепт за разумевање живота светогораца и њиховог богатог литургијског предања.

Kako ce sluziti pomen kad su ih kanonizovali za svete mucenike?! Zar Rusi i svetiteljima sluze pomene, svasta.

Ивирон такође спада међу велике манастире који дају Прота, ево и његове камене трпезарије

иначе, камене столове на Светој Гори имају само трпезарије првих пет манастира, односно они манастири који дају Прота, остали имају дрвене столове. Хиландар је своје камене столове избацио 1910. Ево и зашто. Када је краљ Петар 1. долазио у посету Хиландару он је покушао да убеди братију да врате општежиће и типик св.Саве (општежиће је покушао да врати и св.Владика Николај 1930, али такође безуспешно, званично је враћено тек 1990). Међутим братија која није баш била рада томе, а опет да не увреде краља, образложили су своју немогућност преласка на општежиће тиме што су у трпезарији камени столови а они су сви старији људи па ће се прехладити и разболети. Тада је краљ Петар платио да се избаце камени столови из 14.века а дао да се направе нови, садашњи, дрвени столови. Остао је само игумански камени сто. Остали камени столови су делом сачувани у подрумском делу испод садашње гостопримнице, мада су неки изломљени у великом пожару. А неки су изломљени још почетком 20. века и коришћени за зидање. Тако можемо видети делове столова уграђене у степенице које воде од старе пекаре ка спратовима старе гостопримнице.

ево и слика неких светогорских трпезарија хиландарска трпезарија (дрвени столови су из 1910.г а игумански, камени, из 14века) Велика Лавра трпезарија Симонопетре Ватопед Григоријат манастир Пантократор хиландарска трпезарија у време идиоритмије (тада је углавном свако од братије кувао у својим келијама за себе, а ово је била трпезарија за госте и за оне од братије који нису кували себи, али су зато морали своје следовање у намирницама да дају у ову кухињу. Велика фрескописана трпезарија коришћена је само за славу)

познавао сам митрополита Никодима, нека му Господ подари рајско насеље

Познавао сам митрополита Никодима, долазио је увек на Каков уочи славе метоха. Нека му је вечан спомен.

У потпуности се слажем са братем Мартиријем. Реч је о додатном подвигу који прати прописано молитвено правило. Што се тиче самог упутства, објавио сам га на почетку у целости. Морам признати да нисам видео ту тему. Тачније, нисам био нигде на сајту осим Носталгије (и једном што сам посетио групу Манастир Денковац). Просто нема се времена,а верујем да има много занимљивих тема и дискусија, бојим се ако бих кренуо редом да читам и још да дискутујем одох ја из реалног у виртуелни живот нисам заиста, мислио сам да не схватате зашто треба постити. А, опет у пост знамо да не спада само посна храна јер онда то није пост, него једноставно дијета. Свакако договор код супружника што се тиче постеље тј. односа, тако нам и Св.Апостол Павле говори, договор, али овде је реч о нечем не свакидашњем и нечем што не примењује свако. Тако да и овде треба најпре договор, ја лично најпре дам људима упутство да прочитају, да понесу кући да размисле, да се договоре да ли они то могу, да ли желе, да ли хоће. Па тек онда кад заједнички одлуче онда им дајем пакетић са лозом и грожђем. Знате, било је неколико примера, не много, али ето било је, да људи врате грожђе, или да се после тога не јаве да им се грожђе пошаље, има примера да људи одустану. Будући да у последњих пар година нема толико грожђа, колико се људи интересују, отуда сам прибегао овом начину "штедње",нек људи прво виде, размисле па ће им се дати кад одлуче. Јер опет кажем, било је да некоме манастир пошаље, они не употребе, а после неко тражи па мора да чека јер тренутно нема. Пре пар година руски брачни пар који је добио дете од лозе св. Симеона објавио је своју причу у руским дневним новинама, од тада у манастир стиже на десетине писама из Русије са молбом да им се пошаље грожђе. Један солунски свештеник који нема деце, једном приликом је посетио Хиландар и узео је један пакетић за себе и своју супругу. Међутим како нам је сам причао, стално је он одлагао почетак правила, имао је у себи неку дозу сумње. Тада је нека његова парохијанка знајући да он често иде на Свету Гору, свратила код њега и замолила га да јој донесе грожђе св.Симеона. Њему као да је камен пао са срца, дао јој је одмах његов пакетић. После неког времена она му се јавила да закаже крштење свог детета. Свештеник је поново дошао у Хиландар и испричао братији своју маловерност. Тако сам и ја, једном свештенику у Србији, послао грожђе јер он није имао деце. Међутим, никада се није јавио да је започео са правило (пошто обично људи пошаљу факс са својим именима и датумом када ће почети, како би их помињали на проскомидији тих 40 дана). После неколико година када сам свратио код њега нисам могао а да га не питам шта би, оће ли бар да да некоме ко жели да користи. Он ми је на то казао како је он хтео да засади ту лозу код себе испред цркве!? Потопио је у воду парче лозе које се добије у пакетићу и када је видео да лоза пупи он човек одустане од порода него се полакоми да се он прослави тиме што је произвео лозу светог Симеона. И још разочарано ми каже, замисли оче није се примила. Него да се вратимо теми, тј покушају да одговорим Ако је то једино што збуњује, мислим на ово "јесте живот у чистоти" онда нема проблема. Гледајте на то овако. Ово је састављао неко од монаха, Хиландараца. Неко ко је свој читав живот посветио Богу кроз пост и молитву. И заиста тај монах тешко или никако (што није оправдање) не схвата то о чему Ви причате, о договору, о љубави, о потреби итд. Манастир дуго није штампаног упутства на српском језику, тек пре неких педесетак година је штампано први пут, до тада је преношено усменим путем. Ово упутство које се данас дели штампано је 2001. већи део књижице говори о историји лозе, затим пола стране упутство (јер је оно у суштини кратко) и на крају опет пар страна објашњавања светиње брака, уздржања итд. Књижицу је тада, колико се сећам, припремао отац Јосиф. Он је једноставно такав, ко га познаје зна.

Поменули смо пример Турчина из 1585.године, он сигурно није био венчан у цркви, а о посту и причешћу и да не говоримо. И не само пример овог муслимана, већ многих других. Пет година сам ишао на дежурства крај моштију Св.Василија Острошког, где сам опет гледао инославне како добијају исцељења а православне који дођу и врате се исто. Дакле битна је вера. Није познато када је и како настало упутство неплодним супружницима, али је кроз дугогодишњу употребу и благослове светог Симеона које је изливао на те супружнике, исто правило и освештао. Не можемо баш све рационализовати, поједноставити нашем уму, нешто је једноставно тако. Сведок сам многих чуда од лозе св.Симеона, код супружника који су се придржавали прописаног правила. Исто тако сам у Хиландару присуствовао када су звали људи из Херцеговине да се пожале како нису добили порода. У разговору са њима сазнали смо да нису постили како упутство прописује, јер им је надлежни парох казао да је тај пост калуђерска измишљотина, јер нема поста ван црквом прописаних постова. А, кад жена није зачела, ревносни прота је посаветовао д азовну у Хиландар да питају те исте калуђере шта би. Нисам постављен да тумачим правила. Примери сведоче за себе. Ако неко није спреман да се за своје дете жртвује 40 дана, како ће се као родитељ жртвовати читав живот. Нећу питати да ли такви и треба да буду родитељи. На Светој Гори имају обичај да кажу: Држимо правила светих Отаца, да би Оци држали нас.