Stanoje Stankovic

Мени лепо отвара у firefox-у... ево, обраћања Свјатејшег... " Пре него што почнем, замолио бих да подигну руке руководиоци епархијалних мисионарских одељења који су овде присутни… Пожељно је да вас буде више. Ако овај скуп називамо „свецрквеним“ онда би из свих епархија требало да буду присутни руководиоци мисионарских одељења… Пожељно је такође позивати и мисионаре из црквених округа да бисмо имали дијалог са реалним људима којима је професија мисија Цркве. Али ипак, желео бих да од свег срца поздравим све вас који сте се данас окупили у овој сали на отварању Петог скупа епархијалних мисионара. Мисија као сведочење о Христу Спаситељу представља један од најважнијих задатака Цркве. Мисија представља испуњење речи Господа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28:19-20). Овај велики задатак непосредно је повезан са главним циљем постојања Цркве – сједињења људи са Богом. Јединство са Творцем није могуће без стицања вере. Међутим, по речима апостола Павла, како призивати Онога у Кога нису поверовали? Како веровати у Онога о Коме нису слушали? Како слушати без онога који проповеда? (види Рим. 10:14). Зато свака црквена делатност мора да буде сједињења са сведочанством о Христу Распетом и Васкрслом. Ово је посебно актуелно у савременој епохи црквеног градитељства, када се стварају нове епархије. Свака новостворена епархија не представља само још једну територијално-административну јединицу, већ између осталог и ново поље за мисију што захтева високи степен одговорности црквених трудбеника у организовању мисионарског служења. У оквиру припреме за садашњи мисионарски скуп одржале су се међурегионалне конференције руководилаца епархијалних мисионарских одељења. На овим форумима међу целим низом актуелних питања, разматрала се и тема организације мисионарског служења у новообразованим епархијама. Значајно је да су делегати на овим конференцијама били јединствени у мишљењу да мисионарско служење мора да има системски, регуларни карактер. Притом бих желео да приметим да се понекада у документима овакве идеје формулишу, а у пракси се ништа не догађа. Ради тога је неопходно створити својеврсну мисионарску карту сваке епархије која би садржала не само податке о количини и саставу становништва, његовом религиозном и националном саставу, већ би показивала ситуацију и са делатношћу расколничких и псеудо-православних заједница, као и различитих секташких организација. Заједно са тим у тој карти морају да се покажу и приоритетни правци рада за сваку епархију. У образовним, медицинским, социјалним, казненим или другим институцијама. Карта мора да буде водич за наш мисионарски рад и један од главних извора информација, између осталог и за највише црквено началство. Веома актуелна је мисионарска делатност и међу становницима регионалних центара у Сибиру, Далеком Истоку и крајњем Северу земље. У питању је традиционални правац мисије који постоји још од периода пре револуције и представља приоритет за нашу Цркву. Међутим, ако су у 19. веку објекти мисионарских напора били пре свега представници староседелаца, данас је потребно радити и са људима који су се, припадајући етнички и културно православној традицији, стицајем животних околности у значајној мери нашли одвојени не само од цивилизацијских добара већ и од везе са православним духовним центрима – храмовима и манастирима. Људима који раде у екстремним условима (на пример на платформама за добијање гаса или нафте) присуство свештеника је исто тако важно као и служење војних капелана у оружаним снагама. Током последњих година најефикаснији облик мисионарског служења у овим регионима представљају мисионарски станови. Радосно је што се у периоду од претходног Четвртог свецрквеног скупа православних мисионара који је био 2010. године број мисионарских станова повећао скоро два пута. Међутим, њихов број је још увек јако мали. Мисионарски стан треба да служи као темељ стварања аутентичне црквене заједнице, која окупља људе и даје им могућност да осете људску и хришћанску солидарност, између осталог и пред лицем врло тешких животних услова. Значајан је пример стварања мисионарског стана „Спаски“ у селу Тикси Јакутске епархије, који се налази на обали мора у арктичкој пустињи. Његова изградња се одвијала у веома тешким, не само климатским, већ и социјално-економским условима. Средином 2013. године донета је одлука да се затвори база прекоморске авијације која се налазила ту. Из села је отишло на стотине војника и чланова њихове породице, што је за собом повукло озбиљне инфраструктурне проблеме. Однети су системи за грејање, затворени дечији вртићи, прекинут је ваздушни транспорт са остатком земље. Људи који су остали окупљени око сарадника Синодалног мисионарског одељења, игумана Агатангела Белиха, уз подршку добротвора изградили су мисионарски комплекс и буквално као одговор на њихову веру, војно руководство је донело одлуку о обнови села. У Тикси су почели да се враћају људи. У октобру 2014. године руководилац Синодалног мисионарског одељења, митрополит белгородски и староосколски Јован и епископ јакутски и ленски Роман су осветили Николо-Серафимовски храм у мисионарском стану „Спаски“. И ово је наравно леп догађај у сфери наше мисионарске делатности на северу Русије. На жалост, привремен боравак свештенства у удаљеним угловима неког региона са мисионарским циљем не може бити средство за решавање кадровских проблема који су повезани са недостатком свештеника локалних епархија. Задатак мисионара је да обрати ум и срце човека Богу, крсти га, научи га првим знањима истине Јеванђеља. Међутим, тиме се духовни живота особе која се обратила не завршава, од тог тренутка она тек почиње. И надаље је новокрштеном неопходна стална пастирска брига, непрестана брига о души, редовно учешће у Литургији, причешћивање Светим Христовим Тајнама. Зато посебну актуелност задобија стварање стално активног храма или макар молитвеног простора и што је још важније, постојање сталног свештеника који се брине о пастви коју му је Бог поверио. Мисија међу староседелачким и малобројним народима наше земље се често сусреће са још једним важним проблемом: проблемом међусобног односа националне културе и хришћанске вере која стоји пред људима који се обраћају у форми руског Православља. Да ли то значи да човек који етнички припада једном од народа Сибира или Далеког Истока и уцрквењује се мора да се одрекне од културне традиције којој припада? У овом случају треба да се говори не о русификацији, то јест, о раскиду са локалном културом, већ о испуњавању те културе хришћанским смислом. Зато сам убеђен да мисија треба да буде повезана са радом на очувању националних култура и њиховом обнављању. Управо тако су се трудили истакнути мисионари у 19. и почетком 20. века. Преводи богослужбених и библијских текстова које су они урадили послужили су, између осталог, успостављању националне писмености и литературе. Поред традиционалних форми мисије потребно је користити и савремене методе, узимајући у обзир и социјални контекст епохе. За последњих неколико деценија информационе и комуникационе технологије су веома напредовале. Без преувеличавања се може рећи да се у свету одиграла права информациона револуција. Као последицу тога имамо активизацију просветне и апологетске делатности православних хришћана у медијима, на Интернету и посебно на друштвеним мрежама. Међутим, трудећи се у горепоменутим информационим срединама, хришћанин је од Самог Бога призван да постане свестан високе одговорности за садржај као и стил својих изјава, макар се налазио и у полемици. Не треба да пружамо повод за прекор онима који само траже повод. Задатак мисионара се не састоји у томе да победи у спору, већ да својим личним примером, својим речима, својом љубављу привуче људе, јер често победа у споровима означава за побеђеног губитак могућности да прихвати Христа. Зато позивам да се веома опрезно учествује у различитим врстама дискусија. Истина се не рађа у споровима, она се рађа у озбиљној дискусији која је усмерена на решавање конкретног проблема. У тесној вези са апологетиком налази се и анти-секташка и анти-расколничка делатност која и даље остаје једно од најважнијих мисионарских служења, заједно са заштитом традиционалних хришћанских вредности и начина живота пред лицем агресивног секуларизма пре свега. Притом је мисионару, између осталог и мисионару који се труди у парохији, неопходно да поседује довољан ниво знања и одговарајућег образовања да би његова реч звучала убедљиво и ауторитетно. Данас се успешно реализује „Концепција мисионарске делатности Руске Православне цркве“ која је прихваћена од стране Светог Синода 2007. године, разрађен је образовни стандард и прихваћени су други документи који препоручују и регулишу припрему мисионара. Данас испред нас стоји јако важан задатак – организација припреме мисионара у семинаријама (богословијама) и другим образовним институцијама наше Цркве. И по томе како се буде решавао овај задатак може се судити о односу према теми мисије од стране епархијалних архијереја и руководилаца духовног образовања. Молим Владику Варсонуфија да прати статистику која показује шта се дешава у мисионарској делатности сваке епархије: колико мисионара је прошло обуку, у колико парохија постоје мисионари, како раде епархијални и мисионари из црквених округа и по тим показатељима ћемо судити о односу архијереја према теми мисије. Не по лепим речима, већ по делима. Ако дело иде, значи да конкретни Владика има осећај (свест) о мисији, нема дела – значи нема осећаја (свести). Закључке ћемо изводити на нивоу Синода: можда смо погрешили, можда конкретни Владика не може да управља епархијом, можда је боље да буде викарни или да руководи парохијом негде… Данас је тема мисија – главна тема Цркве. Други показатељ представља организација мисионарског рада на парохијама, између осталог и посредством запошљавања у парохији плаћених стручњака у области мисије и катехизације. Без обзира на прихваћене одлуке од стране Архијерејског Сабора и Светог Синода, ово дело не иде оном брзином којом бисмо желели. Зато се са ове говорнице мисионарског скупа поново обраћам Преосвећеним Владикама и оцима старешинама: нама је потребно да веома убрзамо како припрему мисионара-катехизатора, тако и њихово слање у парохије, пре свега градске где је данас веома потребно ово служење. Већ да не говорим о одговарајућим сарадницима у епархијалним управама и црквеним окрузима. Ова места неизоставно морају да буду попуњена тамо где се то још није догодило. Уједно уз ово неопходно је рећи да мисионарски рад не може да се своди искључиво на делатност сарадника епархије, црквеног округа или парохије. Сваки храм у лицу старешине, свештенства, парохијских радника и уцрквењених парохијана призван је да постане учесник мисије сведочења о Христу блиским и далеким, њиховим позивањем у евхаристијски живот парохијске заједнице. Сви чланови парохије и тиме пре, његови сарадници чине једно заједничко дело, дело Божије и зато је то дело неопходно вршити са ревношћу за славу Господњу као испуњење речи Спаситеља: „бићете Ми свједоци у Јерусалиму … и све до краја земље“. (Дела ап. 1:8) Циљ овог сведочења није само у познању вере, већ у животу у сагласности са овом вером, у животу који представља најснажније сведочанство у Христу Који је рекао: „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима.“ (Мт. 5:16) Желим свим учесницима садашњег Скупа, свим мисионарима, епархијалним архијерејима, старешинама храмова, намесницима, плодотворни труд на њиви црквене мисије."

Не отвара вам се адреса? Покушајте још једном, проверио сам и ради.

Од свег срца препоручујемо вашој пажњи обраћање Патријарха московског Кирила мисионарима Руске Цркве. Веома радују његове речи из којих може да се види колико је неопходна свеобухватна брига и рад на пољу црквене мисије. Мишљења смо да православни хришћани других Помесних Цркава могу много да науче из приступа и начина на који се Свјатејши Патријарх односи према питању мисије коју назива главном темом Цркве данас. Радује нас и његова строгост и потпуно одсуство лицемерја у овом излагању и зато позивамо оце, браћу и сестре да издвоје време и прочитају излагање Патријарха Кирила. http://www.svedokverni.org/danas-je-tema-misija-glavna-tema-crkve-patrijarh-moskovski-i-sve-rusije-kiril/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

"Ја се нисам пријавио да мисионарим!" Вашој пажњи предлажемо одломак из мисионарског дневника о. Александра Пермјакова, истакнутог мисионара РПЦ. Овај кратки одломак осликава тужну реалност савременог Православља јер показује да највећи противник мисије Цркве нису муслимани, незнабошци, протестанти или тоталитарне секте, већ – ми сами, одсуство свести у нашим умовима и срцима да је неопходно да испуњавамо последњу Спаситељеву заповест о „проповеди Јеванђеља сваком створењу“ (Мк. 16:15). Мисија није нешто у чему неко може да се оствари или хоби којим може да се бави у слободно време, већ испуњавање Христове заповести. http://www.svedokverni.org/ja-se-nisam-prijavio-da-misionarim-iz-dnevnika-jednog-misionara/

По учењу Светих Отаца спољашња и унутрашња мисија представљају два крила једне и исте заповести Господње. Оно што су Оци такође приметили из сопственог искуства јесте да ако се ради на једној, одмах се покреће и друга врста мисије. Имамо тако пример Катихизиса Светог Инокентија Венијаминова који је писао свој "Путоказ за Царство Небеско" за Алеуте, да би његова књига имала 47 издања у самој Русији. Да, потребна је мисија и у нашем народу, и веома потребна. Ми имамо логистику, много лепих храмова, парохијских домова, људи сами долазе у храм, а опет... И, некако, као и код доста других ствари, на сам помен тако нечега (а мисија подразумева јако напоран, тежак рад, без видљивих резултата, без тапшања по рамену, подршке, често уз неразумевање, гледање испод ока) ми сви некако као да се окренемо иза себе и мислимо да се обраћају неком другом а не нама. Да је мисија нешто чиме треба да се бави неко други, свештеници, монаси, владике. И треба да се баве, али је потребно да у томе учествујемо и ми. Мисија није нешто што је само лепо, корисно, егзотично, мисија је заповест Христова. (Мт. 28:19-20) И не треба стално да се чека неко други ако се жели да се испуни Христова заповест, потребно је да свако ко то жели да испуни, почне сам. Макар мало, невидљиво, али да почне. Да се моли увече за људе који то већ раде, да себе васпитава у Цркви, да чита, види на који начин може да учествује у томе. И оно што је најтеже у мисији понекада јесте да се победи униније, јер се трудиш а не видиш плодове. Зато је важно стално памтити за Кога се трудимо и гледати стално у Њега а не шта се дешава око нас. Док таква свест буде код нас свих, тако ће нам и бити. Мисија није хоби, мисија је заповест.

Двадесети век је у многоме постао погодан за спољашњу православну мисију, када је Православље задобило много душа за Царство Небеско у народима, међу којима се до тада није чула православна проповед. Заједно са тим, православну спољашњу мисију у целини треба оценити као веома слабу и недовољну. До данас у свету постоји велики број земаља и народа, који никада нису чули проповед истините Христове вере, а потпуно уређене мисије нема скоро нигде, са најређим изузецима... http://www.svedokverni.org/savremeno-stanje-pravoslavne-misije/

На Западу – у Европи и Америци – јога се већ одавно не осећа као „гошћа са Истока“. У адаптираном и поједностављеном облику јога је чврсто заузела своје место у савременој масовној култури. Последњих година то се дотакло и наше земље. Појавило се много јога центара у којима се она предаје или као древна духовна традиција која води ка унутрашњем савршенству или као комплекс физичких вежби за оздрављење тела. Ова књижица је састављена да би се означио и објаснио православни однос према јоги. Пошто је међу бројним апологетама јоге распрострањено мишљење да, тобож, критику јоге себи дозвољавају само људи који уопште нису упознати са њом и да зато њихово мишљење не може бити компетентно, у овом зборнику су представљени текстови православних аутора који јогу познају из личног искуства. http://www.svedokverni.org/pravoslavni-pogled-na-jogu/

Предлажемо да прочитате мисли оца Дамаскина Кристенсена на веома актуелну тему - тему проповеди, тему мисије Цркве. Сви ми смо свесни да је потребно да се глас Цркве чује у заглушујућој буци површних и неконтролисаних информација, жуте штампе, црних хроника, сујеверја... Духовни син јеромонаха Серафима Роуза нам говори управо о начину на који је потребно да сви ми, као чеда Цркве, то радимо. Брига о Цркви није дело "неког тамо", то је дело свих нас јер је Црква наша Мајка: Ако смо ми хладни и равнодушни; ако је наш одговор на потребу за хришћанским одговором онима који су очајни: „Кога брига? Нека неко други то уради; мене мрзи“ – онда смо ми со која је изгубила свој укус и не ваља низашта друго до да буде избачена напоље (Мат. 5,13). http://www.svedokverni.org/zasto-propovedati-jevandjelje/

Предлажемо вашој пажњи позив учитеља Васељене, светог Јована Златоустог на духовну љубав према ближњем, тј. на мисију. Наравно, потпуно је јасно да је неопходно да и сам човек који жели да говори са ближњим о Христу, пре свега треба и сам да иде за Христом, да са ближњим говори и о свом искуству живота у Цркви. Човек чује само реч која је прошла кроз наше срце. О спасењу може да говори само човек који се спасава. http://www.svedokverni.org/niko-ne-moze-uspeti-u-delu-sopstvenog-spasenja-bez-spasenja-svog-bliznjeg-sveti-jovan-zlatoust/

то тешко брате, као што рекох, тамо је то у илегали.

Углавном је то све у илегали, мислим на унутрашњост Кине. Има неколико храмова у унутрашњости Кине који се отварају само за посебне прилике и тада долазе свештеници из Руске Цркве (који су у мисији у Азији или из саме Русије). о.Михаил Ли је најстарији и мислим једини живи православни свештеник Кинез рукоположен пре више деценија. Њега је у детињству причешћивао Свети Јован Шангајски. ево његове слике са ђаконом Георгијем Максимовим у Кини, види на врху интервјуа. http://www.svedokverni.org/nezgodni-intervju-djakona-georgija-maksimova/ постоје активни храмови у руским конзулатима и амбасади. али то је углавном за Русе који тамо раде. Протестанти имају тамо прилично развијену мисију у смислу да у илегали проповедају и њихов број се већ по неким проценама рачуна у милионима. што се слободе вероисповедања тиче, ситуација је много боља у Хонг Конгу и на Тајнвану јер они имају посебан статус тамо. оно што о.Дионисије Поздњејев тамо ради (у Хонг Конгу) је просто право чудо, колико је активан, колико се преводи православне литературе... он је иначе венчани кум о. Данила Сисојева. Руска Црква тренутно води јако важан дијалог за властима Кине о мисији Православља у овој земљи. нама као православнима је зато важно зближавање Руса и Кинеза, јер то значи и већу слободу и активнији црквени живот за браћу коју видимо на слици коју сам послао...

Прослава Васкрса без Литургије и Причешћа, већ деценијама православни хришћани у унутрашњости Кине не могу да се причесте, јер је забрањено служење свештеницима. На Васкрс се окупљају у храму, пуштају православне песме на касетофону и певају... http://www.svedokverni.org/pomoc-pravoslavnoj-misiji/

Препреке на путу ка православности – Протојереј-ставрофор Андреј Филипс Протојереј Андреј говори о проблемима са којима се сви сусрећемо у нашем животу у Цркви. Велики квалитет размишљања вредног проте-мисионара у Енглеској јесте пре свега у чињеници да је дефинисао узроке проблема које видимо око нас у великој мери, али је, што је веома важно, понудио и решења. Овај текст нам помоћи не само да схватимо зашто и како неко у нашој околини размишља и поступа на одређени начин, већ пре свега и нама самима, да видимо да ли и у којој мери код нас постоје препреке о којима говори о. Андреј Филипс. http://www.svedokverni.org/prepreke-da-se-postane-pravoslavan-uv/

драги брате, хвала ти за одговор. праштај, некако ми диломатски звучи твој одговор, а ево и због чега. кажеш да је Православна Црква доста заслужна за очување Светог Писма, догмата о Тројици али да је додала и неке ствари које нису библијске, тј. нису тачне, лажне али и да отварањем тога нећемо далеко стићи. можда пример није баш најсрећнији, али ме подсетило на оно када се ови велики политичари на самитима рукују, смешкају, гледају кроз прсте на неке непријатне потезе друге стране, да би: потписали уговор о гасу, да би уклонили додатно нуклеарно наоружање, потписали који уговор за увоз-извоз, итд. ми ваљда не треба да будемо такви. знаш како је Павле замерио Петру када је почео да се снебива због оних који су се обратили од Јудејаца у односу на незнабошце и блискост са њима? нама је ваљда најважније оно што је тачно, оно што Бог мисли, како би рекао о.Данил Сисојев "тачка гледишта Бога". а ово, "не дирај ти мене, нећу ни ја тебе, и сви срећни" - не чини ми се да је баш хришћански. када сам те питао о тексту, за твоје мишљење, очекивао сам не да подилазиш под кожу да би атмосфера на форуму била ок, већ да искрено кажеш "није тачно брате ово што пише, зато, зато, зато и зато." или "хм, има ту ствари о којима ћу размислити." Црква је једна и то Свето Писмо говори. у тој једној Цркви нам је неопходно да будемо да бисмо се спасили. да бисмо се спасили неопходна су и добра дела али и истински догмати. ако је неко традиционално члан Цркве, номинално, ако не живи Тајнама Цркве, то му не вреди ништа. Крштење је позив, не и аутоматско спасење. у сваком случају, ја ни сам не бих волео да ме неко увлачи у разговор ако ја то не желим, зато не бих волео да стекнеш такав утисак у односу на мене. поздрав!

Драги брате, да се и ја придружим добродошлици на овај форум. Приметио сам једну недоследност у твојој поруци, хтео сам да те питам у вези са тим - помињеш "и једну и другу цркву" (у множини) а онда кажеш "живо тело" (у једнини) које треба да светли свету. Ако знамо да апостол Павле говори о Цркви као о Телу Христовом, онда она може бити само у једнини. Једна од ових цркава које помињеш у множини, дакле, није Црква. Шта мислиш о самом тексту иначе? Да ли си стигао да га прочиташ?

Предлажемо веома користан текст ђакона Георгија Максимова који расветљава суштину неспоразума у дијалогу православних хришћана и протестаната. http://www.svedokverni.org/pitanje-koje-protestanti-nikada-ne-postavljaju-djakon-georgije-maksimov/

Мисионарски центар "о.Данило Сисојев" део Мисионарског одељења СПЦ Срећан празник Покрова Пресвете Богородице! Хтели смо да вас позовемо да посетите наш мисионарски блог са новим изгледом и веома важном новости - Православни мисионарски центар "о. Данил Сисојев" ушао је у састав Мисионарског одељења при Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве. http://www.svedokverni.org/ Дакле, наш мисионарски центар има благослов Синода СПЦ за делатност! Ову прилику користимо да вас све позовемо да учествујете у нашем пројекту "500 православних хришћана по 100 динара месечно" којим помажемо браћу и сестре у Христу широм света. http://www.svedokverni.org/pomoc-pravoslavnoj-misiji/

Хтео бих да овој теми допринесем са учењем Отаца на ову тему. "Постоје три облика блудне страсти: први се врши кроз мешање једног пола са другим; други настаје без мешања са женом, због кога је Господа поразио Онана, сина патријарха Јуде (Пост.38,9-10), и који се у Писму назива нечистотом; трећи се чини умом и срцем, и о њему Господ говори у Јеванђељу: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу свом (Мт.5,28). На ова три облика блажени апостол је указао у следећем стиху: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи:блуд, нечистоту, страст, и остало (Кол.3,5)". (Свети Јован Касијан, Општи опис страсти и борбе са њима) "Рукоблуд вас чини кривим пред Богом... Нађите и прочитаје у посланици апостола Павла Коринћанима, гл.6, ст.9. Шта је овде названо "малакија" то јесте ваше дело. Оно лишава Царства, што следи да је у питању смртни грех. Блудна страст се ту налази у свој својој снази - и бива задовољена... Размислите о томе. И ставите крај на то дело. Рукоблуд исушује и превремену смрт изазива. Код неких се и способности раслабљују, здрава мисао и енегрија се смањује, бива узрок и силаска са ума. Пазите на себе! Ако сте већ одлучили да живите исправно, потрудите се да не развијате блудну похоту". (Свети Теофан Затворник, Писма,издање 5, писмо 814) "Потпуно је лажно мишљење да је тобож апсолутна целомудреност штетна за здравље. Медицина уопште не познаје такве случајеве и сличну бесмислицу могу да тврде само шарлатани". (Свети Василије Кинешемски, Тумачење Јеванђеља по Марку, 10 гл.)

Драги оци, браћо и сестре, Православни мисионарски центар "о. Данил Сисојев" је у сарадњи са мисионарима - ученицима оца Данила у Москви направио српску верзију књиге ђакона Георгија Максимова "300 изрека подвижника Православне Цркве" која садржи 300 светоотачких мисли и осветљује учење Цркве на све оно што је вековима узнемиравало човека - наш однос са Богом и ближњим, оно што нас приближава али и одваја од Бога... Важно је да на свом андроид телефону наместите српски језик у опцијама на телефону "System settings - language". Ако вам је енглески језик намештен онда ћете текст у апликацији видети на енглеском, ако је основни језик на телефону руски, видећете текст на руском. Тренутно се ова апликација припрема на кинеском, урду, себуано, шпанском језику... преузимањем и позитивном оценом ове апликације повећавате њен рејтинг тако да она постаје све видљивија за људе који нису у Цркви а који би могли да се заинтересују. Такође, важно је и због спољашње мисије, јер ће и на свим овим језицима бити све видљивија. Тако је једна Кинескиња на Тајвану аутору књиге, оцу Георгију, показала на свом телефону енглеску верзију апликације што нам је додатни подстерк да учинимо доступним светоотачке ризнице за све наше ближње колико год они били удаљени од нас физички... на здравље и спасење! https://play.google.com/store/apps/details?id=ru.orthomission.tristaslovmudrosti&hl=en

Моја радост није мисија ради мисије, већ мисија јер Ти то желиш - о. Андреј Конанос Архимандрит Андреј Конанос се у својој беседи дотиче јако важне теме, онога што мисионар никада не сме да заборави – због Кога се труди и Коме посвећује своје подвиге. Дешава се понекада да мисионар у свом мисионарењу буквално заборави Господа кога жели да јави ближњима. Правилан однос према свом делу не само да задржава на правом путу, већ нам помаже и када наиђу неизбежне тешкоће и препреке. Прочитајте какав је истински поглед који мисионар треба да има у односу на своју лепту на њиви Господњој. http://www.svedokverni.org/moja-radost-nije-misija-radi-misije-vec-misija-jer-ti-to-zelis-o-andrej-konanos/

Честитамо свима празник великих Апостола. Поклањамо за празник слово блаженог Августина, учитеља Цркве, кога и римокатолици сматрају за стуб своје заједнице, образац своје вере. Човек само може да заћути у дивљењу пред вечно живим Јеванђељем, јер се на нашој браћи по Адаму за које желимо да нам буду и браћа у Христу, испуњавају Христове речи: „Не мислите да ћу вас ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј, у кога се ви уздате“ (Јн. 5:45). Дух Свети је вековима уназад преко великог Оца, у кога се уздају римокатолици исто као и Јудејци у Мојсеја, изрекао велику истину Цркве о јереси која је данас можда и најважнија за њих, које најтеже могу да се одрекну – јереси о првенству њихове цркве због римског папе као директног наследника апостола Петра. Ове речи је изговорио у петом веку, у време док је римска црква исповедала Православље; надамо се да и римокатолицима који негују искрену љубав и поштовање према великом Оцу његове речи могу веома помоћи на путу ка Истини. http://www.svedokverni.org/beseda-blazenog-avgustina-na-praznik-prvovrhovnih-apostola-petra-i-pavla/

Један од проблема мисионара - о. Андреј Конанос Предлажемо врло важно размишљање о проблему који може да буде велики камен спотицања за хришћане који имају жељу да говоре људима о Богу. Мисионар се по речима оца Данила Сисојева налази на „првој линији у борби за људске душе“ и то може и неприметно код њега да изазове осећање своје изабраности и јединствености. Гордост која се крије иза тога јесте корен свих проблема, узрок свих наших неуспеха. Архимандрит Андреј Конанос говори о савету који је добио од једног искусног монаха а који свима нама може веома, веома да користи. http://www.svedokverni.org/jedan-od-problema-misionara-arhimandrit-andrej-konanos/

Предлажемо интервју који је ђакон Георгије Максимов дао новинару једног либералног часописа а који је припремао велику количину материјала о руским муслиманима, исламу, „разочарењу у Цркву“. Број тог часописа је изашао али… без интервјуа са оцем Георгијем: испоставило се да његови одговори не „одговарају“ правцу конкретних новина. Питања која је постављао новинар не престају да буду „горућа“ за медије, а саме околности са „незгодним“ интервјуом значајне су као пример дијалога са представником либерално-световног дела нашег друштва. Зато смо и одлучили да упознамо наше читаоце са интервјуом. http://www.svedokverni.org/nezgodni-intervju-djakona-georgija-maksimova/

Проблем о коме говори Његова Светост, Патријарх Кирил московски и све Русије, довољно је актуелан и на нашим просторима. Веома је важно да Првојерарх највеће Помесне Цркве говори о ономе што је данас присутно међу савременим православним хришћанима (између осталог и код нас хришћана СПЦ), а што се итекако тиче наше мисије, тј. сведочења живота у Христу свим људима који још нису нашли „многоцјено зрно бисера“. (Мт. 13:46) http://www.svedokverni.org/radom-u-hramu-treba-da-se-bave-laici-koji-imaju-vatrenu-zelju-da-sluze-crkvi-patrijarh-moskovski-kiril/