Stanoje Stankovic

Жалосно је што данас, чак и међу људима који долазе у храм, посте и причешћују се, постоји својеврсно поштовање и уважавање према баба Ванги. Ко је била она, шта Црква говори о њој, да ли у Светом Писму постоји опис још сличних „баба Ванги“, ко их је надахњивао на прорицање? Погледајте! http://www.svedokverni.org/istina-o-baba-vangi-video/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Вашој пажњи предлажемо да погледате кратко обраћање – позив једног од најистакнутијих мисионара Православне Цркве данас, оца Георгија Максимова у којој он, између осталог, даје одговор и на ону чувену: „Да прво обратимо све безбожне у нашем народу, па тек онда да размишљамо о спољашњој мисији“. Шта каже искуство Цркве, шта кажу Свети Оци? Погледајте. http://www.svedokverni.org/cemu-spoljasnja-misija-zar-nema-posla-i-ovde-o-georgije-maksimov/

Погледајте одговор оца Георгија Максимова, човека који је познат људима који желе да знају шта је учење Цркве. Главна одлика једног од најактивнијих мисионара Руске Православне Цркве данас је жеља да покаже и одбрани учење Цркве које је на жалост, нападнуто са многих страна данас, како са „десне“, тако и са „леве“ стране. Тема овог видеа је управо одговор на напад који долази са „десне“ стране, на неразумне тврдње људи који својим незнањем само сеју панику и страх међу неутврђенима. http://www.svedokverni.org/da-li-je-novi-pasos-pecat-antihrista-video/

У дане када Света Црква слави најважнији догађај у историји света, када је истинити Бог постао и истинити човек ради спасења свих оних који желе да се промене у сагласности са истином, да својим животом покажу да желе буду у заједници са Богом, представљамо одговор на једно од најчешће постављаних питања од стране следбеника ислама. Одговор је намењен не само њима, већ и свима који сумњају или не верују у оно што Црква (којој управо и припада Свето Писмо које је она одбранила и сакупила) већ две хиљаде година проповеда. http://www.svedokverni.org/da-li-je-isus-sebe-zvao-bogom-pravoslavni-odgovor-muslimanima-video/

У испуњавању заповести о мисији, као и свакој другој, веома је важно да будемо будни и користимо сваку прилику коју нам Господ даје. Свештеномученик Данил Сисојев је у свом храму знао да препозна и искористи ове прилике и овај мисионарски пројекат је замишљен да у некој мери то оствари. Погледајте о чему се ради! http://www.svedokverni.org/realni-doprinos-unutrasnjoj-misiji-nase-spc-preuzmite-misionarsku-brosuru/

Имамо велику част да вам уочи годишњице смрти оца Данила, 19. на 20. новембар, представимо леп и потресан филм снимљен о овом великом мисионару 21. века. Радује нас да се његово поштовање све више шири и препознаје на највишим црквеним нивоима, чему су доказ и речи Митрополита Илариона, предстојатеља Руске Заграничне Цркве: „У 21. веку, у сред многомилионског града, својим подвигом о. Данил је показао славу Божију чији су носиоци били Мученици и Исповедници од древних времена и током свих векова. Човек који претрпи страдања за истинску веру у Христа је заиста сведок. Сведок своје вере и спремности да за ту веру да најдрагоценије – живот. Такав сведок је био и свештеник Данил Сисојев. Његова мисија никада није носила агресивни карактер. Он је умео да проповеда аргументовано, цивилизовано, са љубављу, и притом да своје опоненте разоружа. Управо такво одмерено, доступно и бескомпромисно сведочанство је неопходно у наше дане. Управо у таквој обновљеној проповеди, усмереној на савременог човека ми и имамо потребу данас“. Овим филмом желимо да обележимо шестогодишњицу од мученичке смрти овог великог мисионара Цркве данас. http://www.svedokverni.org/ja-idem-kuci-film-o-ocu-danilu-sisojevu-video/

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисиoнара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу. У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију. Ево само неких од његових размишљања: "За многе друштвене организације нашег времена „трка за клијентима“ је оправдана трговачким мотивима. Са огромним ентузијазмом они у своје редове убрајају свакога ко је показао макар и најмањи интерес. У Цркви су сличне појаве недопустиве као противречне њеној природи. Хришћански живот се не потчињава законима дијамата: овде количина не прелази у квалитет. Духовне промене, како у животу једног човека, тако и целог друштва не зависе од броја узалуд извршених Крштења, Венчања, освећења, молебана и других обреда. „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" учи нас Јеванђеље. Ове речи се не односе само на Крштење. Исто се може рећи и за све остале Тајне и обреде. Који повјерује и венча се… који повјерује и освети стан, аутомобил, крст, икону и остало, примиће благодатну помоћ од Бога. Без вере, Причешће и све друге Тајне и обреди носе човеку осуду по речи Христовој." "Спој слабе посећености храмовног богослужења од стране људи са високим процентом људи који примају Крштење, Венчање, заказују помене, молебане и друго, сведоче о дубокој деформацији црквене свести. Ова деформација се показује у конфликту између формалне религиозности и искуства живе вере. Притом, приврженост формалној религиозности се показује чак и код сталних парохијана, а понекада и код свештенослужитеља. Данас формална религиозност претендује на право постојања као јединствени израз хришћанске духовности. Она је лагодна и не захтева од човека подвиг и сагласност са моралним идеалима. Формална религиозност је популарна у световном друштву. Њено ширење у црквеној средини изазива посветовњачење црквеног живота, слагање са обичајима света." "Не може се рећи да Цркви нису потребни сви они који су заборавили на завете које су дали или они или њихови кумови за време Крштења. Чак ако се човек, крстивши се, несвесно налази у непријатељству са Црквом – не смемо га одбацивати. Црква је призвана да се брине о спасењу сваке душе. Међутим, управо ради спасења заблуделих душа није корисно признавати их у потпуности пуноправним члановима Цркве који имају иста права на учешће у Тајнама и обредима, као и верни хришћани. Таква пракса противречи канонским темељима Цркве." "Занимљиво је да се погубна заблуда о могућности постојања некаквог „хришћанства“ независно од Цркве која је дошла са Запада до нас, данас облачи у одећу нове богословске „теорије“. Ову „теорију“ нећете нађи у уџбеницима из канонског права или догматике, али ће вам о њој говорити скоро сваки парохијанин, можда, чак и неки свештеници. Назваћемо ова расуђивања „теоријом пасивног чланства у Цркви“. Обично се ово „богословствовање“ огледа у томе што се крштени људи који не воде хришћански начин живота називају лукавом речју „неуцрквењени“. Подразумева се да је човек већ постао православни хришћанин, али му, ето, недостаје најмања ситница – држање норми црквеног живота. Ипак, сматра се да је у питању ситница, главно је да је човек крштен." Цео текст на: http://www.svedokverni.org/mrtve-duse-svestenik-georgije-kazancev/

Од свег срца препоручујемо да издвојите мало времена и послушате излагање Свјатејшег Патријарха Кирила са прошлог свецрквеног скупа мисионара Руске Цркве. Радује истинска брига и свест коју Патријарх има за мисију, која се изражава и у строгим речима и захтевима које поставља пред мисионаре. Прави духовни отац верујућих РПЦ. И једино је тако и исправно. Ми у Цркви нисмо ту да би нам било „лепо у души“, нисмо ту да ништа не радимо и да све другима препуштамо („за то су задужени други“), већ се боримо за своје спасење. Један од главних путева за спасење је и преко нашег ближњег. Дај Боже да нам свима свест Патријарха Кирила буде надахнуће и подстицај да помогнемо свом спасењу преко спасења свог ближњег.

Беседа православним мисионарима 1. део – Свештеномученик Данил Сисојев (ВИДЕО)Многи људи данас, када се помене мисија, износе често мишљења и ставове који су јако далеко од онога што јесте и што треба да представља православна мисија. Зато је веома важно да људи које ова тема заиста интересује, који су спремни да се жртвују за ближњег (што и јесте суштина) послушају реч човека који има итекако шта да каже на тему мисије – дела коме је посветио цео свој живот, о коме као о мисионару говоре и плодови које је донео у Цркву – преко 500 протестаната и 80 муслимана: „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:18-20). http://www.svedokverni.org/beseda-pravoslavnim-misionarima-1-deo-svestenomucenik-danil-sisojev-video/

Вашој пажњи предлажемо беседу оца Данила Сисојева која је веома актуелна данас. Послушајте човека из чијих речи се види искрена вера и љубав, који угледајући се на Свог Спаситеља учи „као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји“ (Мт. 7:29). http://www.svedokverni.org/biblijski-odgovor-na-probleme-mladih-svestenomucenik-danil-sisojev-video/

Јуче ујутро, у суботу 21. августа, православна мисија је још једном крунисала предани и стрпљиви рад на испуњавању Христове заповести о мисионарењу (Мт. 28:19-20). На крајњем југу Филипина је у селу Ладол, област Сарангани, крштено 239 људи, целокупна заједница аглипајаца (некадашњих римокатолика који су се одвојили пре 100 година од Рима) примљена је у Цркву. Крштење су обавили у океану мисионари Московске патријаршије, о. Георгије Максимов и о. Кирил Шкарбуљ, православна мисија је посвећена Светом Јовану Претечи. Испод се налази неколико фотографија из мисије која се заиста врши на светоотачки начин, у духу Предања Цркве и онда и није никакво изненађење ако се овакви плодови доносе. Ово је друго овакво крштење у последњих неколико месеци, притом је катехизација и припрема ових људи вршена током последњих годину и по дана, ово нису крштења ради нечије администрације и могућности да се неко похвали бројкама, људи су потпуно свесно ушли у Православну Цркву. Мислим да пример озбиљног рада у мисији сви људи могу да виде и нађу у мисији Руске Православне Цркве (како Московске патријаршије тако и Заграничне Цркве) на великом пољу мисије Цркве које Филипини сада представљају. У наставку такође можете прочитати пар извора из мисионарског дневника оца Георгија који се тамо труди сада. Ако неко пожели да помогне апостолско служење које се одвија тамо док читамо ове редове и гледамо фотографије, нека пише на контакт нашег мисионарског центра. http://www.svedokverni.org/evo-vode-sta-me-sprecava-da-se-krstim-dela-ap-836-veliki-uspeh-misije-na-filipinima/

http://www.svedokverni.org/pomirite-se-sa-bogom-postanite-ljubljeno-dete-svemoguceg-boga-prepiska-sa-muslimanima-svestenomucenik-danil-sisojev/

Драги брате, мислим да би ти било интересантно и корисно да прочиташ објашњење у вези са овим мишљењем Светог Јустина Мученика. Наводим ти поглавље из главе о. Георгија Максимова "Ван Цркве нема спасења": Мишљење светог Јустина Мученика о древним грчким философима Једини човек који је заиста допуштао да су древни грчки философи били међу спасенима јесте древни апологет свети Јустин Мученик. Следбеници ове заблуде воле да наводе његове речи о томе да је Христос "Слово, коме је близак цео људски род. Они који су живели у сагласности са Словом су хришћани, макар се и сматрали за безбожнике: међу Јелинима су такви Сократ, Хераклит и њима слични." Притом се цитиране речи неизоставно предају као наводно типична фраза која карактерише заједнички однос Светих Отаца према овој теми. Пре свега треба истаћи да ову изреку није коректно везивати за незнабоштво и сматрати је за потврду могућности спасења идолопоклоника пошто су за светог Јустина ови философи били важни као пример оних који су, живећи у незнабожачком окружењу, одбацили поклоњење незнабожачким боговима (зато и говори "сматрали за безбожнике"). "Сократ је одлучио да... руководећи се истинским разумом и испитивањем одведе људе од демона." Такође зато што је свети Јустин веровао да ти философи знају Стари Завет: "у свему што су философи... говорили о бесмртности душе, о казнама након смрти, о сагледавању небеског и о сличним предметима, узимали су од пророка - кроз њих су могли да схвате и изложе то." Што се тиче конкретно незнабоштва и незнабожаца, свети Јустин директно говори да је незнабоштво потекло од демона: "Још у древна времена зли демони су, отворено се јављајући, оскврњавали жене и дечаке и наводили поражавајуће ужасе на људе, тако да су их они који нису расуђивали разумом о њиховим делима, будући обузети страхом и не знајући да су то били зли демони, називали боговима"; "демони се само за то и труде да одведу људе од Бога Творца и Његовог Прворођеног Христа Бога"; апологет упозорава и на крај оних који су им веровали: "тела нечестивих, у стању да вечно осећају, (Бог) ће послати заједно са злим демонима у вечни огањ." Као и други Свети Оци, Мученик Јустин учи да Крштење јесте једини пут ка спасењу. У опису Крштења он наводи речи Христове: "ако се не родите поново, нећете ући у Царство Небеско", а у другом делу: "Једино Крштење може да очисти оне које се кају и оно је вода живота", да бисте "задобили отпуштење ваших грехова и наду на наследство обећаних добара нема другог пута осим тога да ви, познавши нашег Христа и умивши се тим Крштењем за отпуштење грехова о коме је јављао Исаија, живите затим без греха." И поново видимо исту слику - Светитеља који је учио да осим Крштења "нема другог пута" модернисти представљају за проповедника учења "другог пута има!" Сагласно са древном вером Цркве, свети Јустин Философ је сматрао да је оне који су се упокојили до доласка Христовог у истинској вери Христос извео из пакла. Свети апологета се није разликовао по својим погледима од других Светих Отаца ни у том учењу, ни у учењу о спасењу кроз Крштење, ни у учењу о погубности незнабоштва. Он се разликовао у томе што је философе сматрао да су веровали у једног Бога и да су се борили против поштовања демона, да су живели сагласно Његовој вољи, да су чак знали и поштовали Његово откровење преко пророка. Представљање мишљења о Сократу и Хераклиту као о "хришћанима пре Христа" као заједничког светоотачког мишљења није коректно пошто је свети Јустин Философ био једини аутор канонизован од Цркве који је то мишљење износио. Као илустрација да то мишљење уопште није било прихваћено може да послужи пета анатема из одлука Константинопољског сабора 1084. године: "Онима који тврде да су тобож грчки мудраци... и овде били и да ће на будућем суду бити богатији врлином од људи који су, иако су били побожни и православни, сагрешили по слабости људској или по незнању - анатема." Наравно, свети Јустин није говорио да су Сократ и Хераклит богатији врлином од хришћана који су сагрешили, међутим, указане речи саборске одлуке не остављају место за идеје о философима као "хришћанима пре Христа". Горе су наведене Златоустове речи критике Сократа и Питагоре. Могу се навести и речи светог Кипријана Картагинског: "Постоје нечисти лутајући духови који су се утопили у световним пороцима и кроз пристрашће према земаљском одвојили од силе небеске, који не престају - сами погинувши - да погубљују, сами бивши развратни - да шире разврат. Зато их знају под именом демона. И Сократ је говорио да он добија поуке од демона и да се управља демонском вољом... Дакле, иза статуа и скулптура се скривају ти обоготворени духови... Главна њихова брига је да одвлаче људе од Бога, одводе људе од разумевања истинске религије ка сујеверном поштовању себе и пошто су сами осуђени на казну, траже саучеснике у казни у онима које успеју обманом да увуку у учествовање у овом злочину." Није тешко запазити да се однос према незнабоштву поклапа и код светог Кипријана и Јустина, исто као и учење о Крштењу. По тим питањима, учење светог Јустина се није разликовало од других Отаца и он није наводио мисли које под његовим именом покушавају да оправдају модернисти. Он није грешио у вези са догматиком, већ у вези са конкретним људима - неколико древних грчких философа које је неоправдано убрајао у групу старозаветних богољубаца."

Мислим да је први пропуст направљен пре свега у погледу на хришћанство. Видите, Православље (или неповређено хришћанство) се не може гледати као на религију у класичном смислу схватања. Ето, Буда је оснивач будизма, Мухамед оснивач ислама, а Христос је основао хришћанство. Свети Оци уче да као прво, Христос иза Себе није основао неку философску школу, систем учења на начин на који су то радили други, већ је оставио Себе у Телу Свом - Цркви Православној. Христос као Бог је дао Откривење, није оставио религију. Када се тако нешто зна, онда уопште није важно да ли је нешто старије у времену или не. Критеријум древности као истине одбацио је још један хришћански Мученик када је пред своје страдање судији рекао да је и лукава змија древна, али то не значи да је због тога треба поштовати. Сам Христос говори то што Свети Николај само као Његов верни слуга понавља, преносећи учење Свог Господа и Спаситеља свих. Предлажем ти да прочиташ тумачење Христових речи из Јеванђеља које могу да ти помогну да увидиш "Божију тачку гледишта" (о. Данило Сисојев): "Сви колико их год доће пре мене - лупежи су и разбојници; али их овце не примише". (Јн. 10:8) "Не само "пре мене", него без мене, ма кад, ма где. Само христоносци не спадају у лупеже и разбојнике рода људског. Обратите пажњу: Спас назива лупежима и разбојницима само самозване вође рода људског, оне који људима хоће да замене Бога и Његово руководство судбином рода људског. Али ту спадају све самозване вође, велике и мале, све вође који хоће да кроз живот и историју воде род људски без Христа: Бога Логоса и Богочовека. - Никада човек није говорио тако смело о вођама рода људског. На чему се заснива та Исусова смелост? На Истини. На томе што је Он као вођ, као "Пастир добри" донео роду људском, и на томе што оу роду људском донели и причинили "лупежи и разбојници". Он је донео спасење, а они - уништење; Он је донео живот вечни, а они - смрт вечну; Он је донео сва божанска савршенства, а они сва демонска зла. Ево смелих и јединствених по отварности речи Богочовекових". (Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану). У ове речи се Буда потпуно уклапа. И не само он, већ и сви остали оснивачи малих или великих, традиционалних или нетрадиционалних религија...

Твоје је право, од Бога дано, да се не сложиш. Међутим, у питању су речи једног од најистакнутијих мисионара Цркве 20 века, човека који је дао живот за Христа и који је проповедао међу будистима, између осталог. За мене лично ауторитет његових речи и учења не може да се упореди са нашим.

Важно је да се, због разумевања читаве проблематике, схвати да у овом цитату који наводите, Свети Николај говори о инославној мисији у Азији, пре свега о римокатоличким мисионарима (такође, у "Индијским писмима" можете прочитати његове мисли о лошем искуству које је Индија имала од овог, потпуно погрешног начина вођења мисије ("мачем и огњем") да је то у многоме заслужно за неповерљиви, а у неким деловима Индије и непријатељски однос према хришћанским мисионарима данас. Савремено искуство потврђује оно што је писао Свети Николај. Дакле, важно је да разликујете различите начине вођења мисије. Када се нешто назове "хришћанском" мисијом потребно је да проверите на кога се конкретно мисли, то не значи да се односи на све. Оно што је одувек одликовало православне мисионаре, оно што је, може се рећи, један од главних фактора успеха на афричком континенту јесте чињеница да су православни мисионари увек долазили, угледајући се на свог Господа, "да служе, а не да им служе" (Мк. 10:45). Тако имате свештеника из Уганде који је пет година провео у затвору јер се борио да деци Уганде предаје на њиховом локалном језику, а не на енглеском. То је само један од примера. Сви истакнути мисионари Православне Цркве данас говоре да се само кроз служење могу освајати срца за Христа и ни на који други начин. Предање наше Цркве нам то показује врло убедљиво. Преподобни Герман Аљаски је говорио да је он "дадиља народима Аљаске" као врло јасан пример правог приступа мисији. Што се тиче православне мисије у Кини, 2013. године обележено је 300 година православне мисије у овој земљи. Можда вам није познато, у питању је била врло плодна мисија која је почетком дваадесетог века дала плод од 222 Мученика у боксерском устанку, затим многе исповеднике током протеклог века (један од њих и недавно упокојени прота Михаил Ли који је због свог Православља морао да проведе 20 година у кинеским каменоломима и кога је само молитва одржала у том паклу на земљи). Плодови те мисије се виде и данас, са очуваним храмовима у четири града у Кини. Никада православни мисионари у Кини нису користили привилегије, нити дипломатију да би придобили неког за Христа. Навео бих вам само речи оснивача мисије у Кореји, Епископа Хрисанта Шћетковског: "[Инославни] мисионари нису ништа мање криви за овакву ситуацију, јер јурећи за бројем својих следбеника, они не брину о њиховом хришћанском образовању. Нама такви хришћани нису потребни; да смо тежили томе да што више људи покрстимо, за три године свог постојања у Кореји могли смо да крстимо десетине хиљада, јер је број оних који су желели да приме „руску веру“ био веома велики. Међутим, након пажљивог информисања и строгог испитивања увек се испоставало да сви они не траже веру и не брину о спасењу душе, него желе да у личности мисионара стекну заштитника за своја незаконита дела у односу на своје ближње или власти... Сви који нам долазе да приме Крштење са нечистим побудама говорили су нам да, ако не будемо радили као што раде инославни мисионари, нећемо имати ни једног хришћанина. Ја сам им одговарао да смо потпуно спремни и да је боље да немамо ни једног хришћанина, него да их имамо много и да их водимо у пропаст.“

Драги брате, Буда се бунио против људских страдања, зла које је видео и разумљиво је да је такве ствари и изговарао. Његова трагедија је била у томе што ни на који начин није желео да прихвати Бога Творца, да смири свој ум и спозна да људски ум није у стању да позна смисао свих страдања. Његова мука је што по речима Свештеномученика Александра Миропољског "одбацивши Творца, Буда својим сопственим силама није био у стању да у себи види образ и подобије Бога Творца, првог извора живота који је Буда призван не да уништи, већ да покаже и развије. Буда није имао руководиоца на путу ка извору Божанског живота и зато је залутао у мраку самољубиве, греховне људске природе". И Мухамед и Конфучије и многи древни грчки философи су знали да кажу мудру ствар гледано из људске перспективе, нешто из сопственог искуства, много тога је могла да им каже и савест која постоји у сваком човеку, али је све то у поређењу са оним што говори Христос далеко колико и небо од земље, па што клинци кажу, помножи то са милијарду. Христос је Бог Творац, Бог Који се смиловао на палог човека и постао човек да би га вратио Себи, а Буда и сви остали су смртници као ти и ја. Можда људски мудри, али потпуно немоћни да спасу себе, а камоли било кога другог. Овај текст оца Георгија управо то и објашњава, зато сам га и препоручио.

Драги брате, за сада само на руском.

Да, оно што описујеш је одувек био главни принцип православне мисије током векова, оно што се данас у православној мисиологији описује термином "инкултурација", тј. поштовање свих позитивних елемената културе народа у којима се проповеда неповређено Јеванђеље. Тако рецимо имаш да Православна Црква у азијским земљама (Јужна Кореја рецимо) користи пиринач уместо жита за припремање кољива за помене, затим у мисији у Африци у иконопису се користи црвена боја за демоне, а не црна; потпуно нормално се прихвата обичај азијске културе да се у храму седи на поду за време пропооведи свештеника јер они на тај начин показују да имају потпуну, неподељену пажњу за оно што им говори свештеник; у Јапану скидају обућу пре уласка у храм јер је то саставни део јапанске културе - да се испред објеката који су важни као знак поштовања скида обућа... Дакле, да, оно што указујеш је одувек био саставни део православне мисије. Ако неко одступа од тог принципа, то се не може узети као пример, већ као повод и прилика да се људи још дубље упознају са оним што чини саставни део мисије Цркве ево већ две хиљаде године (Христова заповест о мисији) и да се то одступање исправи.

Драги брате, има, има и данас православних мисионара који са успехом проповедају у Индији и које Господ шаље оним људима који желе да буду у заједници са Господом, којима је стало до Истине. људи не схватају да за Господа не постоји никаква "објективна" препрека, да људи који имају жеђ за Истином могу да познају Господа где год живели: Авганистану, Конгу, племену на Амазону ... Све ове примере наводим не случајно, из прве руке знам да је Господ људе из ових земаља у којима се Православље није проповедало доводио у контакт са православнима и они сада живе у Цркви. Господ је видео да су њихова срца жедна Истине и довео их је у Цркву. А сви знамо да Господ "не гледа ко је ко", да жели да се сви спасу и дођу у познање Истине. Ако желиш, можеш помоћи мисију Православне Цркве, рецимо, бившу англиканску заједницу на северу Индије коју је у Православље обратио и за Крштење припремио њихов бивши англикански бискуп, сада Поликарп у Крштењу. Ако си заинтересован јави се, да ти пишем на који начин можеш помоћи онима који се реално жртвују да би помогли спасење људи у Индији. А писац овог текста, свештеник Георгије Максимов је прави пример за то. Већ два пута је био у Индији, сада у августу ако Бог да, иде трећи пут на Филипине где више десетине хиљада људи треба да уђе у Цркву у периоду испред нас, а све то тамо на Филипинима се одвија у огромној мери захваљујући његовом раду на пољу мисије Цркве. Његова мисионарска заједница својим прилозима омогућава функционисање и наставак рада православној средњој школи на северу Кеније, шаље плате за издржавање мисионара у неколико земаља Азије... Дакле, итекако има људи који полажу душу своју за спасење ближњих.

Драга Светлана, писац ове брошуре је предавао "Религиоведение" на Московској духовној академији и то му је уско-стручно поље. Узмите у обзир да је ово формат брошуре у којој на сажет и приступачан начин доноси истине читаоцу. На жалост, савремени човек не воли да чита озбиљне студије, "боји се" "дебелих" књига. Ако некога више интересује ова тема, исти писац је написао много дужи и детаљнији рад са називом "Православие и будизм", Москва, 2015 и можете га пронаћи на интернету и прочитати.

У време када, на жалост, многим људима није до краја јасна огромна провалија која лежи у свему што одликује Православну веру и будизам, текст савременог мисионара Руске Православне Цркве може да буде врло користан. Сви смо сведоци колико се често постави питање о сличности медитације и молитве, колико пута се за описивање мирног стања користе речи попут „зена“, „медитације“, „нирване“ иако најчешће онај ко то изговара нема ни најблажу представу о томе. Овај текст нам може дати корисна знања којима можемо да се користимо у разговору у коме нам се пружи прилика да објаснимо ближњем шта заправо будизам тражи, а шта је циљ Православне вере. http://www.svedokverni.org/po-cemu-se-pravoslavlje-razlikuje-od-budizma-svestenik-georgije-maksimov/

"Мисија Православне Цркве има два проблема: нема новца и нема људи" - Свети и равноапостолни Николај Јапански ...

Предлажемо размишљање делатног мисионара садашњице у коме могу да се виде решења и за оно што је веома актуелно у Србији данас, миграција људи који се налазе у великом броју у нашој земљи, а што на жалост, црквени људи често не виде – шансу коју нам Бог даје да послужимо спасењу ближњег. Да ли неко види Промисао који је те људе довео да прођу управо кроз Грчку и Србију, земље у којој живи Црква? Зашто не бисмо показали љубав према њима и сведочили им Христа? Упркос увреженом стереотипу „да се треба прво побринути за своје, па тек онда за друге“, реалност говори да би делатна брига о ближњем изазвала подизање мисије и међу нашим народом. Такође, многи људи би могли на тај начин да пронађу себи место на пољу Цркве и себи самима реално помогну кроз помагање ближњем. http://www.svedokverni.org/aktuelnost-misionarenja-u-svetlosti-savremenih-izazova-svestenik-georgije-maksimov/