Ј. Водолазкин – ЛАВР (цртице)

Ево мене, Господе, и овог мог живота, који сам успео да проживим пре него што сам дошао код Тебе, рекао је Арсеније код Гроба Господњег. А такође оног мог живота који, по неизрецивој благости Твојој, још могу да проживим. Јер више нисам очекивао да будем овде, јер сам пред самим градом Јерусалимом опљачкан и посечен мачем, а то, што стојим овде пред Тобом, сматрам за Твоју велику милост. Са својим незаборавним другом Амброђом носио сам Теби кандило за успомену на Ану, кћерку псковског кнежевог намесника, која се утопила у реци. Сада су моје руке празне, и немам кандило, и нема ни мог друга Амброђа, и нема ни других, које сам сусретао на путу, а такође сам их изгубио због грехова мојих. Овде ћу поменути стражара Власија, који положи живот свој за другове своје. Грехове Власијеве, ја сам му обећао, исповедаћу пред Тобом, а он сам лежи у пољској земљи очекујући свопште васкрсење. Упокоји, Сапсе наш, с праведнима преждеречених раб Твојих и све усели у дворе Твоје, као што је писано, презирући као блага сагрешења њихова вољна и невољна и сва, знана и незнана, Човекољупче. Обраћам се Теби и главном молбом у мом животу, која се тиче рабе Твоје Устине. Молим, не с правом њеног мужа, јер јој нисам муж, мада сам то могао и бити да нисам запао у мреже кнеза овог света. Молим с правом њеног убице, јер мој злочин нас је повезао у овом и у будућем веку. Убијањем Устине, ја сам је лишио могућности да открије оно што си ти уложио, да то развије и приволи да сија Божанском светлошћу. Хтео сам за њу да дам свој живот, тачније речено – да њој дам свој живот за онај живот који сам јој одузео. И нисам то могао урадити дугачије него кроз смртни грех, а коме би био потребан такав живот? И решио сам да јој га дам на једини начин који је мени доступан. Покушао сам, како сам могао, да заменим Устину и у име ње чиним добра дела, која никада не бих био у стању да чиним у своје име. Схватао сам да је сваки човек незаменљив, и нисам осећао нарочите илузије, а како сам још могао, кажи ми, да остварујем своје кајање? Невоља је једино у томе што су плодови мојих радова били тако мали и бесмислени, да нисам осећао ништа осим стида. И нисам дизао руке од тога само зато што би ми све остало ишло још горе. Ја нисам сигуран у свој пут, и зато ми је све теже да се крећем даље. Непознатим путем се може ићи дуго, врло дуго, али њиме се не сме ићи бескрајно. Да ли је он спасилачки за Устину? Кад бих имао макар неки знак, макар неку наду…Знаш, ја стално разговарам с Устином, причам јој о томе шта се ради у овом свету, о својим утисцима, како би она у сваком тренутку била, што се каже, у току догађаја. Она ми не одговра. То није ћутање непраштања, ја знам њену добродушност, она ме не би мучила толике године. Пре ће бити, она нема могућности да ми одговори, а можда ме она просто штеди од рђавих вести, па, руку на срце, могу ли ја и да рачунам са добрим вестима? Ја верујем у то да својом љубављу могу да је спасем посмртно, али осим вере, потребна ми је макар кап знања о томе. Тако, подај мени, Спасе, барем некакав знак, како бих знао да мој пут чније скренуо у безумље, а са таквим занњем може се ићи и најтежим путем, ићи дуго колико год хоћеш и више не осећати умор.
Какав знак ти хоћеш и какво знање, упито је старац који је стајао код Гроба Господњег. Зар ти не знаш да сваки пут крије у себи опасност? Сваки – и ако тога ниси свестан, чему и кретати се? Ето, кажеш да ти је мало вере, хоћеш још и знање. Али знање не претпоставља духовни напор, знање је очигледно. Напор претпоставља вера. Знање је мировање, а вера – кретање.
А зар нису праведници стремили хармонији мировања, упитао је Арсеније. Они су ишли кроз веру, одговрио је старац. И вера им је била толико јака да се претварала у знање.
Ја само желим да сазнам општи смер пута, рекао је Арсеније. У ономе што се тиче мене и Устине. А зар Христос није општи смер, упитао је старац. Какав смер још тражиш? А и шта ти подразумеваш под путем – да ли просторе које си оставио за леђима? Са својим питањием си стигао до Јерусалима, иако си могао да их задајеш, рецимо, и из Кириловог манастира. Ја не кажем да су путовања бескорисна: имају и она свој смисао. Само немој да се поредиш са твојим вољним Александром, који је имао пут, али није имао циљ. И не бави се хоризонталним кретањем преко мере.
А чиме да се бавим, упитао је Арсеније. Кретањем вертикалнимм, одговорио је старац и показао увис.
У центру храмовне куполе црнео се округли отвор, остављен за небо и звезде. Звезде су се виделе, али су изгледале бледуњаве. Арсеније је схватио да свиће.

Ја више не осећам јединство мога живота, рекао је Лавр. Ја сам био Арсеније, Устин, Амвросије, а сада сам, ево, постао Лавр. Мој живот су проживела четворица људи, који не личе један на другог, имају различита тела и различита имена. Шта је заједничко између мене и светлокосог дечака из Рукине Слободице? Памћење? Али што дуже живим, све више ми моја сећања изгледају као измишљотина. Престајем да им верујем и она због тога нису у стању да ме повежу са онима који су у раличито време били ја. Живот личи на мозаик и расипа се на делове.
Бити мозаик – још не значи расипати се на делове, одговорио је старац Инокентије. Само изблиза се чини да ниједан засебан камичак нема везе са другима. У сваком од њих, Лавре, постоји нешто још важније: устремљеност ка ономе који гледа издалека. Ка ономе ко је у стању да обухвати све каменчиће одједном. Управо он их сакупља својим погледом. Тако је Лавре, и у твом животу. Ти си истопио себе у Богу. Ти си нарушио јединство свог живота, одрекао си се свог имена и саме личности. Али, и у мозаику твог живота постоји оно што обједињава све његове појединачне делове – устремљеност ка Њему. У Њему ће се они поново сакупити.