Такви су пољупци светости - пуни светлости, боја и мириса...

Да ти се каже - "добро јутро, имате рак и још месец дана живота", а ти погледаш у небо и изговараш дрхтавим речима - "хвала ти Боже, ту сам за шта год хоћеш Господе..."

То је светост.

Светост није само у манастирима, нити увек носи мантију.

Анонимна светост свих обичних људи, који се боре у долини суза, који веслају у језерима живота, не бирајући ударце или олује.

То је светост господина Џорџа, са великим топлим очима, дубоким осмехом и светлошћу која преплављује сваки делић његовог бића.

Посетио сам га у болници.

Није ми оставио ни тренутак за сажаљење.

Није дозволио да се узнемирим.

Био је сав светлост, вера и нада.

Отишао сам да га утешим а вратио се одморан.

Отишао сам да га подржим а вратио се ојачан.

Отишао сам да му кажем а сазнао сам.

Отишао сам да га видим а он ме је видео кроз светлост вечности.

Повукао ме је ка себи и рекао на уво:

„Оче мој, хвала Богу за оно што сам проживео, за оно што сам видео, окусио и дотакао.

За све оно што ми је дао а било је много.

Спреман сам да одем.

Овде сам по заповести Онога који ми је дао живот.

Довео ме је овде, и одвешће ме на Друго место.

Припремио сам торбе, ствари су на месту.

Већ сам на перону и чекам да ме одвезе воз…“

У неком тренутку, у ужасном болу, заспао је а његова дивна жена је прошапутала - „о шта нам се десило...“. Он је поново отворио очи и рекао јој -„не жали се, немој да будеш огорчена... само реци хвала Богу..."

Господин Џорџ још није отишао, он је овде, али разговара са нама са другог места.

Живи у великом наручју своје жене и деце и свих оних који га воле.

Он живи и чека, јер како ми је сам рекао,

„Драги мој оче, цео живот сам се спремао за овај тренутак."

Поздравио ме је и замолио да ме пољуби.

Нагнуо сам се и помирисао.

Такви су пољупци светости - пуни светлости, боја и мириса.