Не вичи на мене, само ми се приближи.
Двоје љубавника разговарају једно с другим једноставно, лепо, слатко, готово шапатом. То исто ради и мајка, држи новорођенче у наручју, мирно разговара са њим, речи су јој као миловање, као песма.
Када се људи удаље једни од других, ово стање се губи. Вичемо једни другима да нас други чује. Мислимо да ћемо виком бити саслушани. Наравно, не желимо само да нас чују, већ да буде по нашем!
Код супружника вика почиње када се један одмакне од другог. Почињу да се удаљавају и тако се између њих ствара срчана дистанца. Они мисле да је викање решење и да ће тако једни разумети друге. Али вапаји нису решење, већ једноставно резултат неуспеха да живимо заједно, са обостраним прихватањем, да живимо заједно. Раздор доноси вику, а дистанцирање доноси пораст гласа (и напетости и нерава уопште).
Исто се дешава и у односу родитеља и деце. Помирење је изгубљено и тако почиње вика. Тихи и нежни глас родитеља према деци мења се у вриску, строгу вику, нервозне и оштре забране. Правог разумевања нема, због чега се јављају ситуације „војничког типа”, које показују да више не постоји осећај блискости, већ однос „власт-подређеност”. Ово се може догодити у било којој врсти односа.
Решење за проблем комуникације међу нама долази када стекнемо понизност. Скроман човек може да се слаже са свима. Свакако је потребан двосмерни напор да ујединимо наша срца; не кривимо другог што се удаљио, престанимо да галамимо да нас чује; учинимо први корак ка њему, приђимо му са снисходљивошћу. Тада ни ми ни друга особа не бисмо морали да вичемо.
Удаљавање од другог доводи до вике и туче. Међутим, када су нам срца близу, онда и ако постоје несугласице, о њима се разговара мирно и трезвено. Тако долази решење: окончање неслагања.
Нажалост, много пута покушавамо да решимо своје несугласице виком, псовком и речима које повређују другу особу.
Да ли је могуће разумети другог кога псујемо, повређујемо и вичемо на њега? Међутим, наша себичност нам не дозвољава да размишљамо логично, држи нас оковане за бес који долази од нашег самооправдања, од негативних мисли које имамо о другом. Овим својим понашањем грешимо према себи и према другима.
Није питање ко ће гласније викати да се чује, тако не долази до мира, већ овековечује нашу жељу за ратом и губи сваку наду у опрост. Није поента да се правдамо, да „понижавамо“ другог доказујемо да смо у праву, већ да другом поново приђемо са понизношћу и жељом за опроштењем.
Наш плач доказује да смо далеко, али истовремено показује да смо одојчад у духовном погледу.
Сетите се како сте разговарали са својим супружником када сте се први пут срели, када су вам се срца спојила, сетите се како сте разговарали са својим дететом, пријатељем, када је постојало поштовање међу вама, и покушајте да вратите ово стање.
Негде скрећемо. Одступамо и вичемо, говоримо грубо, обраћамо се саговорнику увредљивим речима, јер у нама још увек постоји „его“, који стално тражи повод да експлодира да би се афирмисао без поштовања другог. Наша непопустљивост ствара ограде које нас спречавају да се заиста приближимо другоме, спречавају нас да их разумемо, спречавају нас да их слушамо.
Викање неће магично престати. Оно ће престати када се поново откријемо, када нам срце буде боље, а то ће се десити када престанемо да размишљамо толико о себи, када се понизимо и приђемо једни другима а да не постанемо арогантни. Онда чак и ако говоримо шапатом, чућемо се. Тада ће и наше ћутање говорити другоме јер ће међу нама бити заједништва.
Све истините речи "Волим те!", шапуталe су се.
архим. Павел Пападопулос
https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2021/11/29/всички-истинни-думи-обичам-те-са-би/
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.