Светогорски бисери - мале приче великих духовника

БЕЗОПАСАН ПАД

Блажено почивши с. Дионисије Румун био је познати светогорски духовник. Између многих прича о њему, забележена је и ова.Старац је био већ у дубокој старости, преко деведесет година и слеп. Келија у којој је старац боравио стварана је насипањем земље у испуне подзида, тако да је висинска разлика између каскада била између 2 и 4 метара. Једном приликом старац је ходао кроз врт, и како на ивицама каскада није било ограде, пао је са висине од четири метара. Али, чудом Божјим, старац је неозлеђен устао, отресао се од прашине, и наставио да хода. Братија су, ипак, убрзо почела да поставља дрвену ограду на ивицама каскада врта.

БУДИ ОНО ШТО ЈЕСИ

Колико је битно да правилним духовним подвигом дођемо до самих себе, тј. до онога каквим нас је Бог саздао, потврђује и савет који је један Србин светогорац добио од свог духовника: "Ти не треба да се трудиш да се подвизаваш као ова грчка деца овде. Ти са твојом прошлошћу и образовањем, са целом твојом личношћу не треба да њих подражаваш; не треба да се на силу трудиш да будеш неко ко ниси и не можеш да будеш." Након тога је уследило добијање молитвеног правила које је одговорало снази и природи нашег саговорника. 

БЛАГОСИЉАЊЕ ВОДЕ

Вода је велики благослов за Свету Гору. Скоро сви велики манастири су подигнути поред јачих потока-речица, које само лети губе своју водену снагу, а скитови и келије у близини многобројних извора. Нарочито је Кареја позната по јаким изворима, као и падине Атоса, који отапањем снега храни подземним воденим струјама бројне изворе.

Поред осталих улога воде у домостроју спасења људског рода, и ово је један од разлога за благосиљање вода на Светој Гори. Тако се у ман. Ватопеду сваке прве недеље у месецу, пре почетка Свете Литургије врши освећење воде. Прави се литија до агијазме, смештене јужно од западног улаза у главни саборни храм. Износи се икона Пресвете Богородице - Виматариса, која иначе стоји на горњем месту у олтару храма, и једна је од највећих светиња ове обитељи. Освећивање врши игуман и након тога кропи братију и манастирске госте, а затим се прави литија по читавом манастирском кругу и редом се кропе и освећују трпезарија, продавница, порта, вешерај, пекара и друге радионице. После тога се икона поставља на постоље лево од царских двери, а после Литургије свечано се враћа и поставља на њено уобичајено место у олтару.

БОГ ДРУГАЧИЈЕ СУДИ

У кутлумушкој келији Ваведења Пресвете Богородице, живео је старац Илија и његов послушник, монах Дамјан. За старца се не би могло рећи да је био типичан светогорски монах. Имао је пушку, ловио је дивље свиње, па су многи за њега говорили да је био прилично "светски". Али Бог другачије суди, Он другачије гледа и мери.

О. Илија је једног дана рекао о. Дамјану, који је и данас у истој келији, да припреми послужење: ракију, воду, ратлук, чаше, салвете, и да донесе епитрахиље. Послушник је све то извршио. Уследила је старчева молба да му помогне да се пресвуче. Када су то уредили, старац је рекао да ће данас отићи. Тек тада је о. Дамјан схватио шта се догађа и почео да плаче за старцем. Овај га је благословио, легао у кревет, и пошто је положио руке на груди, почео је да говори повишеним гласом: "Богородице, Богородице..." Старац Илија се упокојио у Господу 1993. године.

ДОБРОДОШЛИЦА

Причао нам је један Хиландарац да је лично проверио код с. Јефрема Аризонског (Филотејског) једну причу о њему. Питао га је да ли је тачно да га је, када је дошао у Америку, сам Сатана у току сна закачио канџом по стомаку и рекао му: "Зашто си дошао овде у моје царство?" Старац Јефрем је, не прекидајући ход, погледао нашег монаха и два пута климнуо главом.

ТРИДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА НА СВЕТОЈ ГОРИ

Срело се неколико светогораца и започело причу о томе колико је ко дуго у врту Мајке Божије. Први каже двадесет, други двадесет и пет, трећи тридесет година, а четврти ће рећи: „Ја сам тридесет и пет година на Светој Гори, исто колико и ова мула; и након толико година исти сам као она.“

И БОЛ ЈЕ МОЛИТВА

О. Антоније је као монах провео 25 година у манастиру Григоријат. Већ као остарелог у кревет га је оборила болест. Када је једног јутра његов сабрат дошао да га посети, на питање како му је, старац се пожалио да је целу ноћ имао болове. Сабрат га је упитао да ли је могао да се моли од болести, на шта је о. Антоније одговорио да није, али је као утеху чуо глас који му је рекао: „И бол је молитва.“

У ЦРКВИ ЈЕ СЛОБОДА

Ново придошло братство манастира Григоријат затекло је међу старим монасима и о. Авксентија, дубоке старости и слепог. Нови игуман, о. Георгије, желећи да покаже своју благонаклоност и снисхођење према затеченим старцима, благословио је о. Авксентију да може слободно да остане у келији, тј. да није обавезан да посећује заједничка богослужења у цркви, претпостављајући да су она за старца напорна. Стари светогорац је одговорио да то није потребно, рекавши: „У цркви је једино слобода.“

ИЗНУЂЕНИ БЛАГОСЛОВ

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се rolex копиор пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О.Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију. 

Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.

извор