Свети Николај Чудотворац и архиепископ Мирликијски

НИКОЛА МИРЛИКИЈСКИ - СВЕТИ НИКОЛА (грч: Άγιος Νικόλαος), чудотворац услед многих чуда која су се десила његовим молитвама; светитељ који тајно дели дарове, па је велика радост за децу. У новије време је замењен лажном копијом "деда мраза"; најчешћи светитељ - заштитиник српских породица (најчешћа слава у Срба); светитељ заштитник морепловаца, трговаца, деце, и др. Црква га слави на дан упокојења, 6. децембра, а спомиње се и 9. маја (пренос моштију) и у Сирну суботу.

Житије

Рођен је у Малој Азији током трећег века, син јединац знаменитих и богатих родитеља Теофана и Ноне из ликијског града Патара. Био је веома побожан од почетка свог живота, тако да је већ као беба одбијао да сиса млеко средом и претком. Духовном животу поучио га стриц Николај, Епископ патарски. Замонашио се у манастиру Нови Сион. Кад му се родитељи упокојише, Николај раздели имање сиромашнима, а себи не остави ништа. Као свештеник у родном граду прочуо се милосрђем. Његове свештеничке активности су се дешавале у време жестоких прогона Хришћана у време цара Диоклецијана и Максимијана. У то време је био бачен у тамницу, али он је и у затвору наставио да проповеда Јеванђеље и приводи људе Христу. По доласку на власт Лицинија, толерантност према Хришћанима је порасла, па је у то време Свети Никола путовао у Египат и Палестину. По повратку је постављен за Епископа града Мира, у Ликији. Мудар, милостив и одважан, Св. Николај је био прави пастир свог стада и велики заштитник Хришћана. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји (325). Из велике ревности према истини ударио је јеретика Арија и због тога био удаљен са Сабора и лишен епископског достојанства. Враћен је пошто се сам Господ Исус Христос и Пресвета Богородица јавили неколицини првих архијереја на Сабору и објавили Своје благоволеније према Николају. У јављању су видели како Христос предаје Светом Николи књигу Јеванђеља, а Богородица омофор, симбол епископског достојанства. На основу тога, враћен је на Сабор као канонски Епископ. Милостив, праведан, истинит и велики заштитник људи, још за живота сматран је светитељем, па су га призивали они који се нађу у муци и невољи. Јављао се у сну, на јави и доносио утеху и мир међу људе. Упокојио се у дубокој старости 6. децембра 343. године. Његове мошти су пренешене 1087. године из ликијског града Мира у Бари, који је у то време био Православни град, где се и данас налазе.

Пренос моштију

У једанаестом веку, Турци су освојили скоро све области источног римског царства у Азији, па су свуда немилосрдно прогонили Хришћане, рушили храмове и спаљивали мошти светитеља. И град Мир је био изложен њиховим насртајима, те су се многи становници из њега иселили. Тада су многе цркве у доњој Италији потпадале под Цариградску Патријаршију, па и црква града Барија у Италији, на Јадранском мору. Једном побожном свештенику барском, јавио се Свети Никола у сну речима: "Иди, јави народу и освећеном сабору, да моје тело из Мира у Ликији пренесу у Бари, јер није угодно Господу да остане у пустом и безљудном граду". Било је то 1096. године.

Грађани барски натоваре три лађе са житом, преруше калуђере у лађаре, па их пошаљу у источне крајеве да жито продају а мошти да донесу. Овој експедицији сретно испаде за руком да пронађу тело Светог Николе у мирској цркви, натоваре га на лађу и донесу у Бари. Осмог маја пред вече, приспеју путници у Бари, и уз велику свечаност и литију светитељеве мошти су положене у цркви Светог Јована Претече. У цркву одмах навале многи слепи, глуви, неми, душевно болесни тражећи исцељење, а многи су га и добијали. После три године, подигну Барани велелепну цркву Светом Николи и ту пренесу његове мошти. Овом храму касније је и српски краљ Св. Стеван Дечански слао богате прилоге и читав храм у сребро окитио, јер је и њему Свети Никола вид повратио (као што је речено у његовом животопису).

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Никола_Мирликијски

Преглед стварања култа Светог Николе (из књиге Радивоја Радића, “Пурпур и пергамент”)

У Византији је Свети Никола толико поштован да му је било посвећено око две хиљаде цркава. Само је Богородици било посвећено више храмова.

Изненађујуће је да је, један светитељ који није страдао због своје вере, који за собом није оставио никакве богословске радове и чије име није било уопште навођено у полемичким теолошким списима VIII и IX столећа, дакле у време борбе око икона, после окончања иконоборачке кризе, тако нагло избио у први план и постао један од најпоштованијих црквених отаца заједно са Григоријем Назијанским, Василијем Великим или Јованом Златоустим.
Култ Светог Николе је постепено прешао границе Византијског царства и почео да се шири и у друге хришћанске земље. На пример, у IX столећу у Риму је била подигнута базилика посвећена овом светитељу. У X столећу култ му је прихваћен у јужној Италији и на Сицилији, а у исто време и у Немачкој. Многе цркве у Алпима посвећене су светом Николи. У XI столећу његов култ доспео је и у Француску и Енглеску. После преноса светитељевих моштију из Мире у Бари, у јужној Италији, култ Светог Николе прихваћен је на целом хришћанском Западу и у северној Африци.

Култ светог Николе није мимоишао ни словенске земље, па је одмах после примања хришћанства био радо прихваћен. У XI столећу велику популарност стекао је нарочито у Русији. Дан светитељеве смрти, као и дан преноса његових моштију, 6. децембар, односно 9. мај, веома брзо су прихваћени као празници међу Словенима. У XII столећу и касније из Русије су слати скупоцени поклони Храму Светог Николе у Барију, а слично су радили и српски владари. Тако је, на пример, краљ Милутин 1319. године цркви у којој су почивале мошти некадашњег епископа Мире, послао једну драгоцену икону.
У старој словенској литератури сачуван је опис неколико чуда, која су доспела до нас само на старословенском језику, а чија се радња одвија у Русији или у Византији. То су: свети Никола спасава дете које се удавило у реци Дњепру, чудо са ћилимом, свети Никола открива трговцу где је слуга заборавио злато, чудо са три иконе и чудо са три човека која су претрпела бродолом. За средњовековну Србију везано је чудо свети Никола враћа вид краљу Стефану Дечанском које је забележио Григорије Цамблак у делу Живот краља Стефана Дечанског.

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/7260-sveti-nikolaj-cudotvorac,-episkop-grada-mire-u-likiji