Протојереј Сергеј Баранов - СМРТ И ХРИШЋАНИ

†
Ако свој живот проживимо духовно и ако будемо умирали у Духу Светом, нећемо доспети у мрско, одвратно стање страха од смрти. Само ћемо испустити своју душу у руке Божије.
Живот нам, у принципу, није дат да бисмо нешто градили, учинили или стекли, па чак ни за то да бисмо изродили и одгајили децу. Дат нам је да, када се заврши, овако предамо своју душу у руке Божије.
Наравно, не зна се како ћемо умирати. И не можемо да живимо, а да не размишљамо о смрти и да је се не бојимо... Али понекад су ове мисли од велике помоћи.
Једном сам био у ситуацији да никако нисам могао да победим неку увреду у себи. И ево шта сам урадио - отишао сам код погребника, купио сам крст и на њему сам написао: јереј (у то време сам још био јереј) Сергеј Баранов. Када сам написао последње слово - све је било као руком однето. Све увреде су постале тако мале.
Понекад сам себи кажем:
оче Сергеје, предстоји ти смрт.
А шта ако твоја смрт буде тешка и проблематична? А ти сада не можеш да издржиш такву глупост.
Како је умирао Христос?
Тихо и мирно? Није.
А ако је сав смисао нашег хришћанства у подражавању Христу, нико ти не гарантује да ћеш ти, Христов следбеник, који носиш крст на грудима, умрети без страдања.
Неки мисле: трудим се да живим исправно, надам се да ће ми Бог дати лаку смрт. Па, знате - даће онакву какву да! Боље да вам Бог да трпљење! А да би вам било лакше да трпите, посветите свој крст Богу, потрпите ради Христа.
Свеједно ћете морати да трпите, само што постоји разлика: да ли човек трпи због тога што се налази у безизлазној ситуацији или трпи ради Христа. Ради Христа - и ваша патња ће одмах попримити смисао, и то врло узвишен смисао, толико узвишен да ће огрејати ваше срце.
†
„Тражите и даће вам се.“
Да, имамо право да тражимо.
Али још треба да схватимо да нам Бог често каже: „Чедо, чујем твоје молбе, али чуј и ти Мене. Схваташ, сада ти је потребно ево ово, данас треба да пређеш управо овај пут.
Чуј Ме, то је твој пут, и он је у Мом промислу, прихвати га и биће ти много лакше, зато што ћеш од своје муке одстранити један део - своје противљење, свој спор са Мном.
А када одстраниш противљење, уместо њега ћеш стећи поверење у Мене, и оно ће још више олакшати твоју патњу и твој бол.“
„Јарам је Мој благ и бреме је Моје лако“ - каже нам Христос.
Све ово се не односи само на смрт, већ и на сва искушења.
Немојте се плашити невоља, немојте губити веру за време невоља, немојте губити способност да благодарите.
Када, у неком тренутку, схватите да треба потрепети - одстраните противљење, и на то место ставите веру у Бога, наду у то да је све у Његовом промислу, и још - просто љубав према Њему.
„Најслађи Исусе, Ти страдаш, и ја сам ради Тебе одлучио да ово прихватим и да пострадам.“ И одмах ће се појавити смисао и надахнуће, и одмах ће постати лакше.
†
Наравно, важно је шта ће нам се дешавати пред смрт - али је много важније шта ће бити после ње. Софроније (Сахаров) је много патио на умору. И кад је издахнуо, отац Николај, његов братанац, је отрчао у храм да саопшти да старца више нема. А када се вратио - око оца Софронија је већ био Васкрс, био је рај, више није било ни крста, ни патње. Цео дом је био испуњен пасхалном радошћу.
Зашто мошти светих не труле, већ точе благодат, миро и миомирис?
Зато што су они целог живота акумулирали енергију Божанства, а сада њоме зраче.
Наизглед, мртво тело – откуд благодат у њему?
А он је целог живота упражњавао молитву, његов дух се хранио Духом Божијим, и тело је у томе учествовало, налазећи се у стању обожења.
†
Када снажно заволиш, не баш непријатеље, не, јер то је сувише узвишено, чак не ни људе, већ када заволиш Христа Који виси на крсту, тада схваташ оно што се дешава свакога дана...
Колико се Литургија свакога дана служи на свету?
А да ли знате шта свештеник ради у олтару на проскомидији, пре Литургије?
Припрема жртву на жртвенику.
И та жртва није јагње, није теле, није голуб. Та жртва је Сам Христос. Свакога дана у сваком храму се поново сече Христос, коље се Христос, поново се излива Његова Крв помешана с водом.
Ако верујемо да Тело и Крв Христови нису „наводно Тело и Крв“, већ да се у току Литургије заиста претварају у Тело и Крв, то значи да ни сама жртва није „наводна жртва“, већ да је заиста жртва која се приноси. Свештеник узима копље и изговара речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“ - и чини тај покрет.
Када бисмо то заиста осетили!
Када бисмо то схватили!
Али ми све то често доживљавамо као традицију. А када би Господ одједном отворио очи нашег срца, пришли бисмо Причешћу и доживели бисмо, схватили бисмо, да тамо нису вино и хлеб, да су тамо Тело и Крв Христови. А како може да се добије тело и крв, осим да се покида тело и пролије крв?
Када бисмо заволели Христа, свако од нас би рекао: „Господе, не молим Те ни за какво благостање, дозволи ми да придржим Крст који носиш, дозволи ми да Ти помогнем.“
А овако, гледамо и ништа не видимо.
А све се то дешава на свакој Литургији!
И најстрашније је то што ми, хришћани, то не видимо, а шта да кажемо за неверујуће, нецрквене људе?
И не само то, чак ни ми, свештеници који служимо Литургију, често то не видимо. Ако нас неко пита - на све ћемо дати тачан одговор, као што смо учили на богословији. А да ли то осећамо? Да ли схватамо? Да ли смо свесни тога када прилазимо путиру?
Када бисмо то осетили у свој дубини, свака патња коју нам Бог ради нечега шаље, не само да нам не би била трагедија – већ би нам била пожељна!
†
Час смрти ће неминовно наступити. И силно желимо да умремо тако да се наша смрт не назове смрћу, већ успењем. Да буде тиха и мирна.
Али за то морамо да знамо да је неопходан духовни живот.
А у духовном животу су јако потребни аскеза, приморавање и трпљење.
И још је важно да схватимо да ће се управо овај последњи тренутак, најкраћи у нашем животу, показати као најважнији. А за све остало о чему смо се бринули и због чега смо се секирали, испоставиће се да је таштина над таштинама.
Дакле, немојте се плашити времена које нам краде здравље, младост и снагу, које нам краде наше ближње где год се окренемо. Не треба тога да се плашимо. Треба да се плашимо да се, када умремо, не испостави да нисмо са Христом. Управо зато нам Господ и даје време - да бисмо стекли Духа Светога.
И треба да гледамо да ово време не протраћимо на разноразне глупости, ситнице и дрангулије...

(из књиге ЛЕТИ ВИСОКО)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community