Преподобни Силуан Атонски

„ДРЖИ УМ СВОЈ У АДУ И НЕ ОЧАЈАВАЈ“
 
При духовном сагледању подвижник види ствари које за већину људи остају тајна. Њему је тешко да говори о тој тајни, јер преведена на људски језик она изгледа сасвим друкчија. Људске речи и људски појмови дају мало могућности да се унутрашње стање саопшти другоме. Неопходан услов за разумевање јесте заједничко и истоветно искуство. Нема ли заједничког искуства, нема ни разумевања, будући да се иза сваке наше речи крије сав наш живот. Сваки појам представља садржину искуства сваког од нас, услед чега сви ми говоримо разним језицима. Међутим, пошто сви имамо исту природу, могуће је и помоћу речи изазвати ново искуство у души другога, и на неки начин пробудити у њему нови живот. Када то бива приликом нашег људског међусобног општења, тим више се то догађа када је у питању Божанско деловање. Божија реч, при одређеном унутрашњем расположењу душе, стварно приноси нови живот, и то онај који је садржан у њој – тј. живот вечни.
Премда смо свесни не само несавршенства нашег језика, него и свог незнања и неспособности, ипак се усуђујемо да се вратимо на ту по форми необичну старчеву молитву-беседу о којој смо раније говорили, наиме, на речи: „Држи ум свој у аду и не очајавај“.
Ко је читао Јеванђеље морао је запазити особеност Христових беседа. На први поглед, формално, њима као да недостаје доследност. Узмимо, на пример, разговор с Никодимом, са Самарјанком и ученицима на Тајној Вечери. Христова пажња је усмерена не толико на оно што човек говори, већ на оно што је у његовој дубини и на то шта он може да прими од Бога.
Тако и ова старчева молитва-беседа може да нам се учини лишеном ваљаног смисла, а некима може да личи на бесмислено бунцање. Међутим, кад бисмо разумели њен прави смисао и силу откровења датог кроз њу Силуану, уверени смо, да би се читаво наше биће потресло до крајњих дубина.
Старац Силуан је деценијама ридао „великим плачем“ за то да свет упозна Бога. Он је био свестан да би народи (он је мислио о народима, носећи их у молитвеној љубави свог срца), попут апостола Павла, као трице (Фил.3,7-8), као дечију играчку, оставили све своје заносе, све оно чиме је обузето њихово биће кад би познали Божију љубав и смиреност. Они би даноноћно тежили за том смиреношћу и љубављу свом снагом своје душе. И када би се то догодило, читаво лице земље и судбина свих људи би се изменила, и сав свет би се, како је старац говорио, „за један час“ преобразио. Тако је велика та сила.
Вама је, можда, необично да чујете да је Силуану тада откривена тајна пада и искупљења и сви духовни путеви човека. Божанственом Петру се на Тавору, и на дан силаска Светог Духа са крајњом очевидношћу открило да нема другог имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти. И нису само јеврејске старешине и књижевници остали запањени овом категоричном тврдњом Петра и Јована, простих и неуких људи, како вели Свето Писмо (Дап.4,1213), већ смо и ми данас зачуђени. И нехотице се намеће питање: „О Петре, откуда ти, прост и неук, знаш каква су имена дана под небом? Зар си ти познавао историју културе и религије Кине, Индије, Вавилона, Египта и других?“
„Неуком и простом“ Силуану такође су откривене тајне „скривене од мудрих и разумних“, а ноћ када је изговорена ова натприродна молитва, од изузетног је значаја за његов живот. Свет је погружен у таму духовног незнања. О путу ка вечном животу непрестано се проповеда на свим језицима, али се једва могу наћи они који познају тај пут. То су само ретки појединци у сваком поколењу.

https://svetosavlje.org/starac-siluan/18/