Православље у Хрватској: Жива заједница у околини Лудбрега

На подручју града Лудбрега, на истоку Вараждинске жупаније, на крајњем сјеверу регије Подравине, на самом прагу калничког Пригорја и Хрватског загорја, пола сата вожње од Вараждинских Топлица, смјестило се село Болфан. Своје необично име село дугује римокатоличкој средњовјековној цркви св. Волфганга, чије је тешко изговорљиво име народ преиначио у Болфан (кајкавски: Бољфан). Село је сједиште истоимене парохије (православне жупе), која је у саставу загребачког архијерејског намјесништва (бискупског викаријата) Митрополије загребачко-љубљанске.

Српска православна заједница у Болфану и околици потјече из времена досељавања православних Срба у 16. и 17. веку. У извјештају крижевачког суца Михаела Форгача копривничком капетану Луки Секељу, од 10. 12. 1542., спомиње се одред од око 30 православних Срба између Крижеваца и Копривнице под водством Ивана Маргетића. Дотичног Маргетића око 1555.г. видимо као заповједника коњичке посаде од 49 припадника у Лудбрегу. Обитељи тих војника су биле први досељеници на подручје Болфана. Касније је било још досељавања.

Не зна се када је парохија формално основана. Осим Болфана, у њу спадају и села Беланово Село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Чуковец (Ћуковац). Црква св. Петке у Болфану спомиње се 1755.г., док се за садашњу грађевину зна да је подигнута 1761.г., и имала је тада 40 домова (за ондашње прилике, то је пуно, радило се о вишечланим обитељским задругама). Број људи је растао, те је до краја 18.ст. нарасла на 54 дома. У Ћуковцу такођер постоји и филијална капела св. Николе из 1756.г.

Ова заједница је имала живахан вјерски живот. Одупрла се, као и остале, унији и гркокатоличанству у 18.ст.; имала је стално свог пароха, за којег се у извјештају 1785.г. каже да је реван у навијештању кршћанског наука. Сама црква је саграђена у српско-бизантском стилу, што је ријеткост за оно доба и ове крајеве. Њен садашњи иконостас потјече из некадашње загребачке гимназијске капеле, а донесен је овамо након Другог свјетског рата.

Године 1932. парохија Болфан је имала, по службеном  попису, 218 кућа и 861 вјерника, што је утростручење за стотињак и нешто година, поготово ако се узме у обзир да се ради о истуреној и периферној заједници, посве окруженој хрватским римокатоличким селима.

Нажалост, Други свјетски рат је прекинуо цват ове заједнице. Одмах по формирању НДХ започела су одвођења појединих група, обично 10-20 људи, у лудбрешки затвор, затим у Вараждин и Лепоглаву. Одатле их је много завршило по стратиштима Јадовна и Јасеновца. Један дио је депортиран у Србију, а преостали су цијели рат трпјели упаде и терор усташких јединица. Слично је било и у оближњим парохијама. Точан број жртава свих поткалничких села никада није утврђен, но било их је најмање 200-250. Што се вјерских пријелаза тиче, било их је и на римокатоличанство и на гркокатоличанство. Ови први су били рјеђи, пошто су управу над парохијом у Болфану преузели гркокатолици, чији је жупник Феликс Биленики столовао у Плавшинцима код Копривнице. Наравно, људи су те пријелазе чинили да спасе голе животе, те је читава та фарса пропала крајем рата.

Ова заједница се у бројчаном смислу никада више није опоравила, те је 2003.г. имала мање од 300 вјерника. Ипак, заједница живи, у живом континуитету, као драгоцјени свједок православне вјере на крајњем сјеверу Хрватске.