Постоји ли конкуренција између Цркве и психологије (2.део)

- Када сте у рањивом стању, на свештеника се гледа као на свемоћну фигуру која  нешто саветује - па ће сви ваши проблеми бити решени. Како се заштитити ако почне тешка исповест?

- Веома често, људи који су заиста рањиви то не осећају или не могу да признају. Ако свештеник почне да даје судбоносне или императивне савете, да намеће епитимију, поготово ако се не ради о особи коју познајете деценијама, ако је видите први или други пут у животу, ово је позив за узбуну. Ако је особи потребна посебна пастирска подршка, ту подршку треба понудити: „Чини ми се да треба да наставимо разговор ван исповести.”

Свештеник, по мом мишљењу, не би требало сам да пита о сексуалној сфери. Ако он почне да се интересује о томе током исповести, онда треба да знате да нисте дужни да о томе говорите. И, очигледно, ово је сигнал да ова особа не зна шта су личне границе, интимни простор и свештеничка етика. Ви му се обраћате у дубоком болу верујући му, а он уђе у ваш живот и почне да вас гази.

Такође је битно каквог вам Бога емитује. Ако говори о мржњи, о Његовом гневу, о казни, онда је велико питање колико се све то односи на јеванђелског Бога. Понекад, на исповести, свештеник почиње да прича неке страшне приче. Можете сачекати и питати: „Чему све то?”

Често свештеник може бити вредан у неким ритуалним аспектима као што су пост и молитва. Ако он није особа коју сматрате својим исповедником, може вам препоручити нешто, али не у императивном тону, као - „овако треба да се припремите за Причешће, треба да се молите овако“. Главна ствар је да он не почне да игра улогу Бога за вас.

- У којој мери свештеник треба да познаје психологију? Да ли је довољно оно што му је речено у Богословији?

— Не мислим да је свештенику потребно психолошко образовање, јер свештеник није психолог. Штавише, важно је да разуме да није психолог. Свештеник је, како сада кажемо, професија која помаже и за то постоје основне психолошке вештине. Било би лепо добити неку врсту обуке – не фундаменталну психолошку, већ неки курс за неспецијалисте. Основе кризног саветовања су потребне јер се свештеник суочава са тугом. Тако да у ситуацији када дође особа која је изгубила дете, може правилно дати подршку. Добро је похађати едукативни курс из психопатологије и психијатрије уопште.

Свештеник не треба да буде психолог. И често видим да се свештеници, који имају психолошко образовање, баве квази-психотерапијом у исповести и исповешћу у психотерапији. Немамо културу како да то комбинујемо.

У многим професијама које нису везане за психологију, али у којима треба радити са људима, постоји стандард – обука за додатне етичке комуникацијске вештине, на пример.

- Да ли је тачно да постоји нека конкуренција између свештеника и психолога?

— Видим велики страх међу разним свештеницима који директно кажу да је ово такмичење. С једне стране, позиција психолога као да доводи у питање позицију свештеника. Неки од мене веома поштовани свештеници буквално покушавају да кажу да је психолог антисвештеник, а свештеник је од Бога постављен да укаже где су истина и лаж, да преузме одговорност: „Ја сам одговоран за своју (духовну) децу, а психолози су неодговорни“. Али ни свештеник није баш одговоран! Ако се човеку нешто деси, често се испостави да је то лично његов проблем.

Добар психолог не контролише људе, не говори шта је добро, а шта лоше, већ помаже у стварању ситуација у којима се човек сусреће са самим собом и може себе да истражи у безбедном простору. Једна од функција психолога је да човеку изнова враћа одговорност за себе. Али, по мом мишљењу, свештеник има исти задатак.

- Многи православци су забринути због спора о одговорности. Кажу да се све мора предати у руке Божије, док психолози сматрају да је живот човека његова одговорност. Како сами себи одговарате?

- Као хришћанин, верујем да нам је Господ дао не само себе, већ и свет као нашу одговорност. Позвани смо да будемо царско свештенство. Ми смо Његово присуство, вршимо Његову вољу. А шта значи „предати се Богу“? Шта методолошки значи ова фраза? Пракса стоицизма, где смо једноставно присутни у животу, помирени са оним што се дешава, а остаје наша одговорност да реагујемо на то? Хришћанска аскетска традиција је много преузела од стоицизма. Ако се ради о преношењу одговорности неком заменику за Бога, на пример, свештенику, мајци, оцу, породици и тако даље, зар то није идолопоклонство, када некога обдаримо значењем Божијим и поверимо му одговорност за себе?

Када некоме повериш одговорност, настаје ситуација неједнакости, односа моћи, квази-насиља, сузависности, када почнемо да играмо разне улоге. Да, то даје одређени осећај живота, зато јер је добро и нама разумљиво, али је деструктивно. Шта више, овде нема места за смела дела на која нас Господ позива.

Господ нас је створио за живот у изобиљу – да будемо Његова реч, Његово присуство, да носимо, не само одговарајућу црквену субкултуру, већ и доброту, саосећање. А ако не преузмете одговорност за себе, како можете испунити ову мисију? Видимо да се често она не испуњава.

ђакон и психолог Јован Миздриков

https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/