Погрешно поштовање светитеља - 2. део

Човек због своје прелести или лењости (или обоје у исто време) овако размишља: „Наравно, светитељи су „суперљуди“, „хероји духа“, а ја сам грешник. Никада нећу достићи њихов ниво светости. Дакле, не вреди ни покушавати." И спушта руке, правећи разлику између себе и светих. Они за њега не постају рођаци и људи који су му блиски, већ далека, попут планета из друге галаксије, бића.

„Између њих и нас постоје милиони километара и хиљаде светлосних година духовне удаљености“ – тако мисли човек. Али ово је у основи погрешан приступ. Зато што је то једнако духовној ампутацији. “Светост је недостижна, што значи да се не вреди трудити да се до ње дође. Лежаћу у својој мочвари, бити обесхрабрен и роптати, гајећи сопствену лењост.”

Али не. Светитељи су људи као и ми. Да, међу њима је било земаљских анђела – великих преподобних, схимника, подвижника. Али било је и блудника и прељубника који су се кајали. Било је чаробњака-сатаниста који су се покајали,

Дакле, међу светима је било много, потпуно различитих људи. Истих као што смо ти и ја. А Господ жели да и ми уђемо у саборни храм светих. Свето Писмо нам то говори.

Светост није само одређено стање. То је и рад на себи, који сваки хришћанин мора да учини, да се уз Божију помоћ постигне ово благодатно стање светости. Светитељи нас чекају да и ми уђемо у ову светост Божију, како се објављује на Литургији, када свештеник узноси свештене хлебове Тела Христовог: „Светиње светима“. Тело и Крв Христова намењени су нама који смо припремали тело своје постом, душу своју молитвом и Тајном Покајања, да би примили највећу светињу на земљи. И кроз Тајну Причешћа постајемо заједничари Божији и освештавамо се Његовом светошћу, примивши „благодат” (Јн. 1,16).

У ствари, цео наш живот је стицање светости. Сетимо се речи светог Серафима Саровског, које је рекао Мотовилову: “Живот православног хришћанина је стицање благодатних дарова Духа Светога.” А монах Јустин Ћелијски је написао -  ако си учитељ, онда буди свети учитељ, ако си тракториста, онда буди свети тракториста и тако даље.

Нећемо моћи да постанемо монах Серафим Саровски или праведни Јован Кронштатски. Не можемо постати ништа друго осим себе. Свако од нас има свој крст у простору и времену који су нам дати. И на њему морамо да разапнемо своје страсти и грехе, по речи божанског Павла: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама“ (Гал. 5, 24). И тада Господ живи са нама и у нама. Наш главни задатак је да постанемо свети у том јединственом и једином животу који је дат свакоме од нас. И за сваког од нас, у светлој светости благословеног раја, припремљено је обитавалиште, у које ћемо ући и живети, ако то будемо желели.

Размислите о Павловим речима - светитељи још нису достигли савршенство, јер  чекају нас. Да га достигну са нама. Трудите се да дођете до њих на славу Божију и на спасење душе своје. Сат откуцава. Време тече. Суд долази. Долази рај или пакао. Трудите се!

Сви свети, молите Бога за нас!