„Чини ми се да данас у Цркву долазимо на потпуно ненормалан, неприродан начин. Долазимо у Цркву као нека риба коју је тамо бацио талас након што је била прилично исцрпљена у морским дубинама.
У првим вековима хришћанства човек је дошао у Цркву кроз опсежну, дубоку проповед Јеванђеља. Видео је праксу хришћанског живота која се није разликовала од речи. Видео је плодове вере.
А онда је долазило до све даљег повлачења од свесног, дубоког доласка у Цркву, растао је несклад између речи и дела, испољавало се оно што се зове „историјско хришћанство“ – прилично страшна ствар.
Ако говоримо о Русији, овде је израсла Црква, у којој је вековима постојало телесно кажњавање свештеника.
Црква у којој су били „свештеници крсташи“ који су стајали на раскрсници и чекали пролазнике да наруче потребну службу и плате новац. Ови крсташки свештеници могли су да се боре једни против других све док не буду убијени.
Живот Цркве је сталан процес... Не знам коју реч да изаберем овде да не буде груба. Процес сталног просејавања где се кукољ одваја од пшенице. А пшенице је увек много мање него кукоља. То је страшно.
С друге стране, ово је природно. Хришћански живот постоји када постоји трагање, а та потрага не треба да престане ни на тренутак.
Христос, хришћанска вера, Јеванђеље нуде човеку позицију „вечитог ученика“ у односу на Бога. Увек отворена перспектива.
Само из позиције ученика увек има простора за раст, било да је особа неуротична, психички болесна, шта год. Први хришћани су названи Христовим ученицима.
И треба да се сетимо одакле су ученици почели. Од тога што су се препирали ко је од њих већи, ко ће бити први. Ученици су хтели да запале село у Самарији где нису хтели да прихвате Христа. Ученици су заспали када их је Христос, у свом самртном часу, замолио да се моле за Њега. А онда су побегли, оставивши Христа самог у Гетсиманији. И треба да схватимо да ако смо оно што су апостоли првобитно били, онда је са нама све у реду.
Суштинско питање је где ћемо даље. Хоћемо ли остати теоретичари, увек читајући шта је хришћански живот и како се на њега прилагодити, или ћемо постати практичари, са тешким искуством победа и пораза.
Свештеник који сам не иде овим путем не може помоћи људима. Да, он је извршилац, по Божанској благодати, оних Тајни у којима људи учествују, али њихово хришћанско формирање постаје у потпуности ствар њих самих и благодати Божије.
То нас упућује на питање како свештеници треба да се обучавају, колико треба бити опрезан при избору. И ово је такође велики проблем.
игуман Нектариј (Морозов)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.