Лик и личност светог Саве

На основу ликовних приказа савремени научници закључују да је Свети Сава био високог раста, широких, мало спуштених рамена, издуженог лица, са високим челом, скоро орловским носом, танким уснама, дужим ушима и - што је посебно наглашено - очима "које гледају и зраче светлост".

Списи Светог Саве откривају да је поседовао "речитост и велику лакоћу у развијању основне мисли". У писмима и беседама се показује као осећајан човек питомог карактера. Описи савременика и писаца блиских његовом времену га приказују као човека "изванредне енергије, виших интелектуалних способности, упорне воље, и плахе природе" који је способан "у исто време за дубок унутарњи живот и снажну стваралачку акцију". Као битан знак његове величине узима се "свестраност његовог генија и трајност његових идеја".

Нико лењив никада није постигао победу, нити је ко год спавајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље, каже Господ, ваља нам ући у царство небеско.

Свети Сава је био монах и свештеник. Заједнички богословски именитељ његовог непрестаног монашког служења Богу духом и телом, и свештеничког, црквеног богослужења је став о повезаности и међусобној условљености праве вере и исправног живота, ортодоксије и ортопраксије. Сава је, боравећи у манастирима Свете Горе, несумњиво досегао висок ниво теолошких знања и искустава на основу којих је могао да формира властити став о примереном начину и организацији личног и друштвеног верског живота. Монашким богословљем Сава брани пут човековог спаса од лењости на основу поука древних оснивача монашких заједница.

Савин апостолски дух, који се, следећи Христа, не задовољава властитим спасом већ потпуност исправног хришћанског деловања види у ангажовању на спасавању свег народа, основа је онога што је препознато као Савино родољубље. Савина је намера била да се, у границама које допушта духовно звање, после упокојења оца монаха Симеона, посвети пословима од користи не само за српску цркву, него и државу. Ово мишљење се донекле може потврдити и његовом свештеничком каријером: Сава је у предвечерје Четвртог крсташког рата у Јерисосу и Солуну добио чин јеромонаха, па архимандрита – ове чинове је стекао као потпору својим каснијим предузећима, што може само да значи да је већ тада планирао да осамостали српску цркву и да је већ тада почео да предузима кораке на остварењу плана. Нема сумње да је и у преносу Симеонових моштију из Хиландара у Студеницу и обликовању култа мироточивог владара-монаха, уз све друго, такође присутна државотворна димензија Савине личности. У периоду од 1207. до 1217. године, Сава је у Србији успоставио мрежу српских манастира, чије је средиште била Студеница.

Од младалачких година па до последњег дана живота Сава је, у сталној љубави према Богу, растао у богоспознаји и богословењу. Узрастање је пратила и тежња за усавршавањем богослужења. Цариградско богослужење, које је пре Светог Саве и у његово време практоковано у храмовим Српске православне цркве, Свети Сава је први почео да прилагођава јерусалимској богослужбеној пракси, коју је сматрао савршенијом.

Изгледа да су по Савином схватању схоластичка догматика западног хришћанства и морално монаштво Фрање Асишког били мање спасоносни од хришћанства које се живи у заједници са Богом и црквом као заједницом обожених људи, које су практиковали православни монаси и свештеници.

Сава је написао, редиговао, превео или организовао и надгледао превођење више списа од којих је данас сачувано дванаест. Неки од њих су крајње утилитарни, попут уговора о куповини или даровних уговора, али неки, иако настали из богослужбене потребе попут Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону или Писма игуману Спиридону, имају по процени историчара књижевности значајна уметничка својства. Уз то, ова дела су првенци у хагиографском, химнолошком и епистоларном жанру у српској књижевности чији је аутор познат и који су писани српским језиком.

У Савиним делима изражена је осећајност, способност описивања властитог доживљаја, драмска вештина, способност развијања дијалога и вешто компоновање нарације. Његов стил карактерише краткоћа реченице и строгост израза. Сва његова дела исписана су мешавином српскословенског и народног штокавског језика. Савино књижевно дело сведочи о почецима правописне реформе српског књижевног језика.

Свети Сава је још за живота сматран светитељем, а већ са преносом његових моштију у Милешеву био је заокружен и његов култ. Из општих хеортолошких разлога служба његовом успењу померена је са 13. на 14. јануар. Пренос моштију Светог Саве обележава се 6. маја. Богослужбени текстови посвећени његовим празницима комплетирани су и досегли су пуну меру у раздобљу од средине 13. и почетка 14. столећа на Светој Гори у житијима и службама које су му написали Доментијан и Теодосије. Уз многе податке изузетног историјског значаја, пре свега у житијима Светога Саве, побројане су његове бројне хришћанске врлине и многа чуда која су обликована по угледу на чуда Христова и великих хришћанских светих.

Црквени култ Светог Саве и српска средњевековна држава истовремено су досегли врхунац. Култ Светог Саве неговали су, уз Српску православну цркву, и српски владари и владари околних држава. Светитељски лик Светог Саве је у фолклорној имагинацији након пропасти српске државе попримио уз карактеристике хришћанских светитеља и неке које имају извор у паганском дуализму добра и зла. Сава у народној машти више није само добри пастир добрих оваца који своје стадо чува од вукова, већ и пастир вукова.

У времену турске власти, он и даље остаје заступник свога народа пред Богом и његов заштитник од освајача. Столеће и по након освајања Србије Турци су, увидевши да култ Светог Саве значи култ "старе српске државе" коју народ хоће да обнови, спалили светитељеве мошти. Али, ни након спаљивања моштију, култ Светог Саве се није смањио. Напротив, Свети Сава је у календару Српске православне цркве добио и трећи празник - 10. мај, дан спаљивања његових моштију.

Свети Сава је са земаљским оцем и духовним сином Светим Симеоном био небески предводник српске војске све до 1918. године.

Под ликом Светог Саве српско грађанство се прикључује просветитељству, а он постаје школски патрон. Савино нарочито слављење као народног и школског заштитника започело је средином 18. столећа и текло кроз 19. све до данашњих дана.

Не мање од чуда којима је Господ прослављао Саву и којима је Сава прослављао Господа, данас нам изазива дивљење ширина поља у којем је Сава деловао у земаљском животу. Задивљује чврстина и бистрина његове хришћанске мисли и става, али уз то и његова отвореност и жудња за ширењем хоризоната и непрестана тежња према добру. Због свега тога, личност и дело Светога Саве су извориште и константа готово миленијумског трајања кулуре српског народа.

https://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Sveti-Sava.htm