Ко не воли, није познао Бога

Шта тражим, какву љубав? Према Богу? Људима? Цркви? Свему живом и створеном?

Да, и према Богу, и ближњему, и светитељима Божијим, и свом родном крају, и природи, и стваралаштву...

Ово је хијерархија адреса. Има их много. Али постоји само једна љубав. То је оно што тражим, као стање ума.

Ако желите да се молите, ако журите да започнете своје мало кућно богослужење, ујутро или увече, ово је љубав. Ако желите да помогнете особи која је у невољи, којој је тешко, и то је љубав. Ако сте срећни што су се чворци поново настанили у вашој старој кућици за птице; ако се "замрзнете" пред платном уметника; ако желите да сазнате више о свом родном граду или својим прецима...све је то љубав.

Љубав је енергија. Стално кретање напред, ка нечему што треба да нађете, заштитите, подржите... волите . Љубав је живот ваше душе, живот за који је првобитно створена.
Много патимо на овом свету, не можемо све да издржимо – чак ни чисто психички – и сасвим смо способни да упаднемо у грех малодушности. Шта је лек за то? Шта човека спречава да очајава и сломи се? Љубав! Ако волиш, значи да имаш за кога да живиш; то значи да си потребан. Зато се држиш, бориш, верујеш, идеш напред.
Иза мене је веома дуг, болан, многогрешан пут. Увек сам била проблематична, тешка и рањива особа. Изгубила сам сву родбину, остала сам сама у породици. Преда мном је перспектива усамљене старости. Али сада волим свој живот више него икада у животу. Дакле, и ја сам изненађена овим.

Волим да устанем у 5 ујутру, изађем из куће у двориште, слушам цвркут птица, пређем дланом по мокрој трави, приметим дивљи цвет на капији. Волим да се молим, да у Псалтиру тражим псалам који ми тренутно најбоље одговара. Волим сеоске стазе међу травом, сеоске стазе под точковима бицикла и вагоне јутарњег воза „до града“. Волим да перем прозоре на сеоској кући, копам стабла јабука и купујем кромпир на пијаци; поздрављам сусељане и питај како су...
Ово није еуфорија или бежање. Савршено разумем каква се трагедија сада дешава у свету, колико туге, зла, суровости, лажи и безакоња има у томе. И за мене, као и за вас, вероватно је велики проблем научити да живите са овим сталним болом. Али, љубав према животу не умањује се због бола, нити бледи због природног страха, јер у њој има истине. Истине супротстављене злу.
Господ нам даје, не по нашим заслугама – да је тако, ја, на пример, не бих ништа добила од Њега – него по потреби наше страдалне душе. Он ми даје ову љубав према животу, тако да, упркос свој својој слабости, знам да нисам напуштена од Њега.

Да, љубав је управо Његово деловање у човеку; Његова енергија; Његова милост. Његово главно имање нам је пренесено, јер читамо од светог апостола Јована Богослова:
„Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама.“ (1. Јованова 4:7-12).
Дакле, љубећи ми схватамо Несхватљиво. Може се рећи и другачије: љубав је тачка у нама где се сусрећемо са Богом, где се поклапамо са Њим, препознајемо Га и уверени смо да је Он са нама.

Шта се дешава са особом која не воли? А шта је супротно љубави? Мржња, бес, суровост, непраштање, себичност? Ментална и емоционална неразвијеност, утученост и коначно, одбијање љубави и поверења у Бога? Све ово се развија у одсуству - или недостатку - љубави, али ово није супротно од љубави. Супротност љубави у човеку је једноставно одсуство љубави. Ово је мртвило (дај Боже да није смрт!) уместо живота, ово је тешка стагнација уместо кретања, и ово је, наравно, тупо непознавање Бога. То се, наравно, одувек дешавало људима, али сада можда поприма посебно страшне облике. Спаситељ је упозорио: „Будући да се безакоње увећава, охладнеће љубав многих“ (Матеј 24:12).

Зло у свету се гомила, проналази нова станишта, нове облике и начине утицаја на људе, њихову психу. Људи постају огорчени, категорични, оштри, агресивни и сумњичави (ово је посебно видљиво на данашњим друштвеним мрежама). Друга опција је да се обесхрабре и развију депресију. Особа која се препустила депресији више не жури ни са чим, не тражи ништа, ништа јој није слатко, ништа јој није занимљиво. Таквом болеснику вероватно могу помоћи лекари. Али само делимично – исправљањем процеса у психи. А помоћ духу ће доћи само од Духа. Само ће Животодавац оживети душу – ако се молиш, макар и силом, ако се не стидиш да тражиш помоћ Његову, макар и у вапају:
„Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, као очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас. Смилуј се на нас, Господе, смилуј се на нас, јер смо се довољно наситили срамоте;“ (Пс. 122:2).
Овај Доктор нема безнадежне пацијенте – особа која је показала потребну истрајност ће се загрејати, поново ће осетити Живот – Љубав у себи. И поново ће почети да живи, и то не као што је некада живела, већ дубље, истинитије, радосније – са стеченим искуством душевне кризе. Главна ствар је да особа то заиста жели. У супротном, нема јој помоћи, јер Божија милост никада не нарушава нашу вољу.
Често се испостави да ми је 84. Псалам најпотребнији Ово је радосна химна ослобођених заробљеника:
„БЛАГОВОЛЕО си, Господе, земљу Твоју; повратио си робље Јаковљево. Опростио си безакоња народу Твоме,
покрио си све грехе њихове.“ (1-2).
И тамо се задивљујуће говори о сарадњи Творца и твари, о љубави у којој Бог и човек заједно живе:
„Истина из земље засија, и правда са небеса приниче (=дође). Јер ће Господ дати доброту, и земља ће наша дати плод свој. Правда ће пред Њим претходити, и ставиће на пут стопе Своје“ (12-13).

Марина Бириукова

извор