Како постити а да не будете лицемерни?

Током поста трудимо се да будемо бољи, а после њега живимо као и пре. Можда је ово лицемерје?
Свети Оци имају дивну параболу. Ако ставите две чаше воде на сто и сваки дан једну допуните, а другу не дирате, онда ће након месец дана разлика између њих бити веома велика. Исто се дешава са свиме што је повезано са ритмом црквеног живота.
Човек је постио, прошао је период неке посебно јаке напетости, па се после тога враћа свом пређашњем ритму живота, навикама, активностима које углавном нису баш исправне и идеалне. Али, ипак нешто остане у човеку. Како пише Свети Јован Златоуст у својој чувеној „Васкршњој беседи”: „Господ целива и намере. И често у нашим животима, духовни раст се не одвија по неком линеарном обрасцу, то је више као спирално кретање. Човек се врти и врти дуж истог радијуса и са његове тачке гледишта се ништа значајно не дешава, али када посматра себе из године у годину, примећује неке значајне промене у себи."
А по мом мишљењу, најважнија промена до које човек треба да дође као резултат поста је осећај сопствене несавршености, и то толико снажно да жеља да се Бог пусти у свој унутрашњи свет постаје све јача. Чини ми се да је то најважнији позитиван резултат поста, а никако да човека савлада велика радост, еуфорија и надахнуће. Самим тим је погоршање жеђи и глади за Божјом истином - несклад који он налази у својој сопственој души. И испоставља се да, што већи прекор човек осећа када изађе из периода поста, то је већа вероватноћа да је пост постао прави корак у његовом духовном расту.
Која је разлика између строгог поштовања поста и фарисејства?
Пред почетак Великог поста чита се диван јеванђељски одељак о потреби да се опрости ближњему. Даље се говори о томе како треба постити: намазати главу уљем — спољашњим изразом радости — и не одавати својим суморним изгледом, својим мрачним расположењем, да постиш. У овим Спаситељевим речима, по мом мишљењу, даје се веома добар противотров фарисејском односу према посту, када се сама чињеница поста показује важнијом од његове делотворности.
Када човек у периоду поста почне свесно да се ослобађа онога што га је раније значајно испуњавало, почиње да се осећа лоше. И у овом стању нелагодности, он почиње да открива неочекиване стране своје душе о којима можда раније није размишљао. Схвата да није ни изблиза стрпљив као што је мислио, а постоје и ствари које га иритирају. Постоје људи које не подноси, постоје околности које није спреман да прихвати.
И током поста ми као да свесно искључујемо ову менталну анестезију коју стално себи убризгавамо у виду разних пријатних ствари. Када ова анестезија престане – а она природно престане после неког времена – човек се нађе у веома великој кризи, стању унутрашњег несклада између себе и живота који живи.
Пост постоји да би се вештачки створила ова напетост, под којом ће човек или пасти, или ће, напротив, моћи веома снажно да хита навише. А претпоставља се да ако је човек верник, онда ће највероватније наћи снаге да се прибере.
Фарисејско држање поста је спољашња манифестација са намером да пред људима сведочимо колико смо побожни. Али право, искрено држање ће се састојати у томе да је пост наш лични договор са Богом, који се може уклопити у главне токове црквеног предања, а може се и не уклапати у њега, јер само човек може сам да одреди шта је конкретно у његовом личном животу облик менталне анестезије и чега ће му бити најтеже да се одрекне.
Човеку је понекад много теже, на пример, да одбије да погледа следећу епизоду омиљене ТВ серије која траје бесконачно много сезона, него да, на пример, не једе месо или млечне производе током целог поста. Дакле, човек који се нечега не одриче – упркос томе што му је то заиста тако укусно, испуњава му живот смислом и на неки начин даје прилику да заборави све проблеме, бриге, породичне свађе – добиће много мање духовне користи него да је наставио да једе млечне производе током поста, али се у исто време одрекао нечега што му је веома драго и пожељно.
Ово би заиста била жртва Богу: нарушавањем свог сопства могао би да направи озбиљан духовни искорак.
За шта треба да се покајете ако не осећате да сте починили било какве грехе?
Велики пост се често назива временом покајања, а човеку се може чинити да је душа до те мере очишћена да више нема шта да се струже. Овакав став може само да укаже на то да се човеку и поред духовних подвига није догодило оно најважније – није се сусрео са живим Богом. Јер када човек сретне Бога, разуме колико је боље бити са Њим него са самим собом.
А ако се пажљивије загледамо у житија великих светитеља, приметићемо да се њихов начин живота тешко може назвати беспрекорним и апсолутно морално стерилним. Често су падали, имали су неке озбиљне мане које су сметале људима око њих. Али они су имали живи контакт, живу комуникацију са Богом. И ово стремљење ка Богу код светих било је јаче од спутавајуће силе њиховог сопства и греха као његовог деривата.
Дакле, особа која мисли да је у њеној души већ све у реду налази се у приближно истом положају као девојка која је позвала свог вереника у свој дом. Поставила је сто, опрала завесе и све очистила. И њој је све то толико пријатно да у себи мисли: „Чуј, зашто ми је он уопште потребан? Осећам се тако дивно због свега овога, волела бих да увек може бити овако!” А кад дође младожења, можда неће обраћати пажњу на све ово, јер он уопште није дошао да седне за леп сто и једе укусне пите.
Тако и Господ долази у наше душе. Он гледа много дубље од површине наше спољашње, формалне побожности. Он прво гледа на наше намере. Зато Црква током Великог поста позива људе да пре свега погледају у себе, а не да само кажу да је све лоше или, напротив, да је све добро.
Пре свега, погледајмо у те пукотине у бетону нашег егоцентризма кроз које би Бог могао да уђе. Када светлост Божија продре у људску душу, она нас проширује, даје нам већи унутрашњи простор. Зато бих саветовао човека који мисли да је већ признао све своје грехе и покајао се за њих, да нађе времена да се осами, покуша да изговори неку кратку молитву, да пази на своје мисли, у којој мери може да одржи молитву у својој свести, у којој мери може једноставно да не размишља ни о чему, већ да буде у стању некаквог унутрашњег стајања пред Богом – да би могао да добије некакав одговор од Бога.
И, највероватније, човек ће приметити да му се много тога врзма у глави и заклања око душе. Око душе безгрешног човека је провидно и кроз ту провидност Бог се открива и овом човеку и свету који га окружује. Ако се то не деси, ако кроз човекову душу не протичу струје Божанских енергија, Божанских моћи и благодати, то значи само једно: човек је највероватније у веома озбиљном духовном ћорсокаку и још није схватио како да изађе из њега.
Како можете избећи да се обесхрабрите када схватите да ваши напори нису довели ни до чега?
Свети Оци заступају идеју да је сврха наших подвига да разумемо сопствену слабост. Апостол Павле каже да се Божја сила савршава само у слабости, па је боље хвалити се својим слабостима.
Дакле, малодушност се појављује у нама када себи поставимо одређене смернице и, такорећи, одређену скалу  достигнућа. Ако се не уклапамо у то, ми, наравно, постајемо малодушни, закључујемо да нам ништа не иде. Али резултат било ког нашег подвига мора бити осећај наше рањивости и беспомоћности. Ово може изгледати чудно, али што је подвиг већи и јачи, то је већи ризик да се заглавите у себи и осетите извесну духовну самодовољност. Када би човек, након што је прочитао 2345 Исусових молитава, изненада и неизбежно осетио дејство Божанске благодати у свом срцу, то би било заиста застрашујуће, јер би указивало да се Богом може манипулисати повлачењем одређених корака.
А када човек већ дуже време чита молитве, труди се да се одржи у границама прихватљивог, не чини неке страшне грехе, уређује цео свој живот у црквеном ритму а притом не осећа да је ближи Богу, већ има осећај још веће празнине, то значи да га Господ систематски води у стање дубоке унутрашње кризе. И тада човек постаје нека врста Јова, који седи и поставља питања, а Бог почиње да му одговара. Јер, само у овом стању потпуне унутрашње беспомоћности, напуштености, голотиње, рањивости човек постаје способан да чује. Њему је заиста потребан контакт са Богом, заиста су му потребни Његови одговори зато што се осећа толико лоше да више нема куда.
Дакле, исправна добра дела воде пре свега спознаји безвредности својих добрих дела, а не осећају величине и значаја свог труда.
Добро се сећам како сам волео да идем на братске молитве у Саборну цркву Свете Тројице када сам био богословац. Пробудите се у 5 ујутро и видите своје ближње како срећно спавају и сањају. Обично би се подигао талас самозадовољства: „Па, да, сада ћу ићи да се помолим за тебе, а ти ћеш само спавати овде." Каква арогантна великодушност! Некако сам испричао свом исповеднику ово. А он каже: „Слушај, добро, ако ти се таква мисао појави у глави, боље је да одмах легнеш и спаваш. Јер чак и ако устанеш у 3 сата и молиш се за све овде, а имаш то осећање, нећеш стећи никакву духовну корист. Напротив, највероватније ћеш врло брзо бити избачен из Богословије. Десиће се нешто што ће те натерати да одлетиш одавде као чеп."
Ову лекцију сам запамтио до краја живота. Ако човек услед неког подвига не доживи појачан осећај сопствене безвредности – не измишљене, већ стварне – онда цена овог подвига није никаква, чак може бити веома негативна.
Због тога, пре почетка Великог поста, молимо једни од других опроштај, чиме укидамо своја потраживања према другим људима и не дозвољавамо себи да упаднемо у замку духовног самозадовољства. У току самог поста ми покушавамо да све своје подвиге меримо мером нашег смирења, односно свести о свом стварном стању. Ако постоји вера и разумевање свог стања, подвизи ће бити од користи и човек ће из њих моћи духовно да расте и да се приближи савршенству.
Како се стварно променити, а не само причати о томе?
Мислим да је најважнији критеријум исправности поста дат у Јеванђељу: помажи лице уљем и тиме покажи да ти је пост радост. Ово није нека врста самомучења, већ нека врста искорака из себе да би се Богу дала могућност да делује.
Исправан критеријум за пост је стање унутрашње захвалности Богу за живот, мирно, радосно прихватање онога што вам сваки дан доноси. Уопште, пожелео бих свима нама да овим постом, број дана када се пробудимо и кажемо: „Господе, како је добро што постојиш, како је добро што сам жив, како је добро што сунце сија, трава је зелена и птичице цвркућу“, буде знатно већи од броја дана када нам се очи не отварају и не желимо да се пробудимо.

протојереј Павел Великанов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор