Игуман Нектариј (Морозов) - Зашто не успевамо?

Дотичући се теме успеха у хришћанском животу, вероватно би требало да говоримо о његовом одсуству – о томе зашто не успевамо, пошто је сасвим очигледно: ако смо сви успели у хришћанском животу , онда би црквени живот данас био суштински другачији. И нико од људи, који још нису у њега ушли, који само гледају овај живот са прага, не би изразио чуђење зашто православни имају тако тужна лица на служби. Верујем да су тужни, не само зато што пажљиво слушају појање и молитве у цркви, већ и зато што размишљају о свом животу. Тужни су због схватања како наш живот није онакав какав би требало да буде за човека који следи Христа – превише смо везани за земаљске ствари.

Човек је тако конципиран да, ма који посао да започне, може да га ради дуго и да се не сломи тек када види неки успех. Када приметимо да бар мало идемо напред, то нам даје снагу да наставимо да се крећемо. Чињеница је да нам само покрет даје могућност за креативност у најширем смислу те речи, а потреба за овим последњим је својствена сваком од нас: када престаје креативност, престаје и радост. Постоји жеља да се нешто промени - али спољне промене неће спасити ситуацију, јер разлози за овакав ћорсокак леже у нама самима.

Све ово важи за хришћански живот. Понекад можете видети како људи, који су некада доносили радост учествовању у богослужењима и делима милосрђа, који су се осећали невероватно испуњени у овом животу, сада то доживљавају као досадну црквену свакодневицу. Уопштено говорећи, то су страшне речи – „тупа црквена свакодневица“, јер ако погледамо календар, видећемо да је у Цркви сваки дан празник, већи или мањи, и управо тако треба да их доживљавају, иначе се наш црквени живот неће правилно развијати. И, опет, малодушје настаје када човек не успе у вери и као резултат тога, време уложено у црквени живот почиње да се доживљава као потрошено. Особа постаје обесхрабрена и не разуме шта даље.

Можда не би било лоше обратити се искуству људи који успевају у некој секуларној области. У Јеванђељу више пута наилазимо на таква поређења која нам показују пример за духовни рад. Можемо да погледамо искуства наших савременика која су нам пред очима и покушамо да схватимо зашто су ти људи тако успешни тамо где желе. И, вероватно, видећемо два фактора, две очигледне тачке у овоме.

Пре свега, прича о готово свим успешним људима је прича о раду - дугом, мукотрпном, упорном.

И друга ствар коју ћемо видети: успех остварених људи заснива се на систематском приступу. То је основа њиховог односа према послу ; исправно дефинишу себи циљеве и промишљају о путевима који воде до ових циљева; држе у свом пољу пажње све што може да унапреди овај развој.

Овоме се може приговорити да је духовни живот сасвим друга сфера и да је плод успеха у њему сасвим другачији – али ако људи овако раде зарад неких привремених стицања, тим пре треба да радимо и ми, хришћани, за циљеве. који нису привремени, већ вечни.

Да ли су заповести лаке?

Верник, наравно, мора да разуме шта је хришћанско благостање у принципу, по чему се оно разликује од светске славе, од земаљског благостања – од свега што нас не приближава вечном животу. У суштини, ово је стање радости и мира у Духу Светом, које је својствено човеку који осећа присуство Бога у овом животу као да стоји пред лицем Божијим. Све остало су само средства које нас воде ка овоме.

Један од знакова успеха у вери је лакоћа испуњавања јеванђелских заповести. Највише енергије се троши на унутрашњу борбу – са нашим страстима, које нас подстичу на потпуно супротан избор. Али, временом, хришћанске заповести добијају природан карактер за човека, он више не доживљава тако болна колебања – и зато му постају лаке.

Човек који је успео у хришћанском животу одликује се својим реакцијама на оно што се дешава: то су управо реакције новог човека – целог, рођеног у Христу. Деси се нешто непријатно - и он није изнервиран, његове прве речи су "хвала Богу за све". Ако га неко увреди, он се не наљути, а понекад се и радује, јер у томе види прилику да уочи и исправи неке своје несавршености. Околности га на неки начин тиште – и опет, ово за њега није разочарење. Ако приметимо супротне реакције у себи, онда можемо закључити да смо прилично далеко од духовног успеха.

Шта је потребно да се крене путем успеха? Потребне су изненађујуће једноставне ствари које често занемарујемо.

Пре свега, неопходно је поштовање закона духовног живота. Ма коју сферу да узмемо – економију, уметност, спорт – све оне имају своје законе, и људима не пада на памет да их игноришу ако желе нешто да постигну. Исто тако, човек не може успети као хришћанин игноришући искуство Цркве.

Духовни закони који делују у људском животу описани су у подвижништву, у делима светих отаца. Дефинитивно, треба да стекнете идеју о њима - можда чак и узмите свеску и запишите ове шаблоне за себе, направите белешке. Уосталом, сви ми морамо да положимо најважнији испит у животу – прелазак у живот вечни и одговор пред Богом.

Поред тога, веома је важно изградити систем приоритета у свом животу. Људи имају различите способности, али када нешто ставимо у средиште свог живота, тежимо да у томе и успемо. Некако, увек имамо времена за оно што нам је приоритет. Када бисмо схватили да може бити веома тешко да се душа, која је изгубила вештину молитве,  уздигне, онда бисмо, вероватно, увек имали 20 минута за јутарња и вечерња правила.

И такође треба рећи да, када је човек свесно усмерен на нешто, то не само да заузима значајан део његовог живота – то мења цео његов живот. А када човек испуњава Христове заповести и тако чини главну ствар у животу коју треба да следи, у његовом животу, понекад у најнеочекиванијим областима, много тога почиње да се мења. Мењају се околности, мењају се односи са људима, мењају се поступци које он обавља. И то у почетку може да доведе човека у забуну, али временом почиње да гледа духовно на све што му се  дешава, и живот постаје много лакши – појављује се та једноставност које се тако често лишавамо, лутајући по неким ћорсокацима.

Ако је за нас, то што смо хришћани, једноставно једна од области нашег интересовања, онда од нас неће бити ништа добро у нашем хришћанском животу. Можда ћемо се сетити да морамо учинити нешто ради Христа и љубави према ближњему, да се морамо понашати некако другачије него што смо то чинили раније, али ће то сећање стално бити потиснуто у позадину нашег живота и нестајати у нама.

Животни систем

У обичном, свакодневном животу, у секуларним професијама, постављање приоритета је део онога што се зове стратешко планирање. Понекад ме људи питају да ли је такво планирање прихватљиво у духовном животу. Рекао бих да јесте, у извесној мери је то дозвољено, па чак и неопходно. То се посебно односи на молитвена правила, духовно читање и неке практичне ствари које су део нашег црквеног живота. И ово планирање мора бити прилично чврсто, јер ће нас непријатељ посебном снагом одвратити од ових ствари.

Али уз такво планирање у духовном животу неопходан је и флексибилан одговор на промене у окружењу и на промене које се дешавају у нама самима. Хришћанину је потребан систем живота у коме постоје одређене поставке за спољашње стимулусе – увреде, неправде, свакодневне невоље. Систем у коме смо подешени да тренутно одговоримо на бол и несрећу других људи. Систем у коме човек спречава своје грешке или их бар исправља. Ако живимо као хришћани несистематски - данас радимо, идемо у цркву, онда водимо духовни разговор, помажемо некоме у славу Божију, а онда се од тога “одмарамо“ недељу дана, остављајући и молитву и сећање на Боже, онда смо у позицији човека који данас гради кућу, не гради је сутра, а прекосутра руши оно што је изграђено. А када следећи пут одлучи да се врати грађевинарству, не зна се да ли ће имати снаге и жеље да настави. Зато нам је тако тешко да се спремамо за исповест, тешко се враћамо на правило молитве и одласка на богослужења ако их изнова напуштамо. Чини се да за то једноставно немамо снаге, али у ствари се исцрпљујемо управо несистематичним радом.

Све ситуације које нам се дешавају нас тестирају, охрабрују нас да нешто урадимо, јачају нас, омекшавају наше срце тако да може да прими Божанску љубав. Из овога се рађа оно благостање, чији плодови неће пропасти и неће нам бити одузети у земаљском животу.

игуман Нектариј (Морозов)

https://pravoslavie.ru/124915.html