Зашто је немогуће „духовно“ оправдати губитак и бол (2.део)

– Један свештеник ми је рекао да је хришћанство подвиг и да се мораш натерати, чак и ако ниси у стању. Свеједно треба да се одвучемо на службу у храм, постимо и молимо се иначе не волимо Бога. Какво је то хришћанство?

Страшно је када се помеша катран и мед.. Добро је то што си дошао на службу, али то не значи да аутоматски волиш Бога. Једноставно си дошао на одређено место, дошао си у храм. И добро је ако мислиш и осећаш нешто у исто време. Осећаш Бога, осећаш заједницу људи уједињених вером и љубављу према Оцу небеском.

Све у свему, подржавам подвиг, само је питање како то учинити. Да ли се он заснива на мржњи према себи? На самопрезиру? На захтев? То што ћеш јаче постити, како ће ти бити боље? Зашто је он драгоцен сам по себи?

- "Не трудиш се, како ће те Бог волети?"

Застрашујућа је логика по којој морамо с времена на време да заслужимо љубав. Хришћанство се заснива на томе да се љубав Божија не може заслужити, она је дар и услов живота. Ово је оно што иде испред свега. Бог нас први воли, ствара нас из љубави, из љубави нас призива у нашим срцима. И онда ми, улазећи у искуство доживљавања ове љубави у себи, одједном почињемо да живимо.

Прича, да се Божја љубав, Очева љубав мора заслужити, је потпуно антијеванђелска... Христос је дошао у свет и на много начина отклонио овај проблем.

- Једна мајка која је изгубила ћерку, испричала ми је како су покушали да је утеше слањем фрагмената из Јеванђеља, који говоре о Васкрсењу, и „подржали“: „Па, прихвати већ једном, смири се, тамо ћемо се сви наћи.” Није јој помогло. Како би свештеник могао да подржи такву мајку?

– Свештеник може пружити саосећање, а не готов одговор: „О, мајко, сада имаш анђела на небу.” То је страшно. Смрт детета се не може засладити. Не можете јој дати духовну димензију: „Види, то се десило с разлогом“. Чим почнемо да дајемо објашњење за ово, тиме легитимишемо зло. Смрт је, по мом мишљењу, неизбежно зло. А ми кажемо: „Тако треба, то је у реду“. Не, ово је погрешно.

Особи треба помоћи кроз искуство жалости. Ово је посао душе, она има своју динамику – од једноставног порицања, туге, до сећања, када постане део тебе.

Једном сам гледао интервју са Робертом Лихијем, америчким когнитивним психологом. Мислио сам да ће то бити оптимистичан интервју који третира пацијенте као машине. И био сам изненађен. На самом почетку испричао је следећу причу. На конференцији му прилази колега и каже: „Роберте, моја жена је умрла пре три године. Живели смо заједно 27 година. Не могу то да поднесем. Тешко ми је да радим. Реци ми како да се вратим у живот? На шта Роберт одговара: „Надам се да стварно не можеш прећи преко тога. Надам се да ћеш заувек живети са овим болом, који наглашава колико су ти ове године проведене са женом драге. Надам се да ћеш наставити да живиш са овим губитком, не затварајући га, већ чувајући га у себи као драгоцено искуство које додаје вредност свему што је било пре њега.

Колико је овај оптимистични психолог више поштован него многи свештеници који дају објашњења о анђелима или још горе: „Деца страдају због грехова својих родитеља“. Често су пастирске стратегије за суочавање са ситуацијама туге и губитка такве, јер свештеник не уме да буде у саосећајном положају према тузи. Ово је веома тежак посао који не могу радити сви и вероватно не би ни требало.

– Испричајте нам о случајевима из ваше праксе када је неко у завади отишао у храм, тражећи помоћ, али су се тамо ствари само погоршале.

Ово је вероватно трећина моје праксе. Имам различите клијенте, многи нису уопште религиозни. Али ако узмемо  на пример вернике, око половине њих је рањено у цркви. Не могу да говорим о конкретним причама из етичких разлога, али постоје општи обрасци. Често се ради о укидању другог, када се човеком  манипулише унутар црквене заједнице. Понекад је то веома тешка групна динамика у којој особа, којој се деси непријатан догађај који превазилази норме ове верске групе, одједном добија велики талас осуде и мржње. Најчешће се то дешава при разводу, када се заједница динстацира.  Није ствар у томе да ли прихватамо чињеницу да је особа разведена или не. Проблем је у томе што заузврат та особа добија мржњу. Она долази своме исповеднику, који је већ 20 година исповеда и чује: „Не познајем те више. Морала си да издржиш. Није те тукао, није наркоман. Ти си га издала. Бог се окреће од тебе“. Много је таквих прича и оне су монструозне.

Често се култивише потискивање емоционалности, табуизирање сексуалне сфере. Човек је у детињству или уласком у црквену средину добијао веома крут оквир: шта је могао да осети, а шта не, шта је могао да ради, а шта не. Све што није ту припадало, изазивало је агресивност. Људска агресија је нормална. Није нормално када је човек депресиван, а онда експлодира. Испоставља се да немате право да осећате. И човек се, понекад, након деценија црквеног живота, обрати психологу у тешком облику депресије, јер су у питању самоубилачке мисли и човек не осећа себе и стварност, или се једноставно осећа веома лоше.

Често је ово ситуација анксиозности, када се човеку намеће слика Бога који кажњава, који посматра човека и сваки његов поступак сматра грешним. А ако је томе придодата и друштвена манипулација, он се нађе у сложеним облицима анксиозног поремећаја, и проведе неколико месеци, па чак и годину - две са психијатром, да би се вратио на нулу.

И шта је још обично проблем? Човек једноставно испада из живота храма. Заборавили смо на њега и не знамо да у овом тренутку седи негде и пати, осећа се одбаченим не само од пријатеља, већ и од Бога, јер је издао, пропао, јер је слабић: „Нисам достојан да будем жив ,нисам достојан да будем овде“.

То је нешто са чиме се стално сусрећете у раду са црквеним људима. Не са свима, наравно. Понекад човек дође код психотерапеута са позитивним црквеним искуством и за њега је црквеност аспект на који се ослања, јер му даје смисао, подршку. Али када је сама религија искуство патње, то је застрашујуће, посебно ако се зажмури пред њом: „Ах, само ниси довољно постио“.

https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/