Зашто Бог изненада узима најбоље и младе ?

Већини нас, смрт старе особе чини се природном, међутим, питање -  „Зашто Бог узима младе и добре људе?“- заокупља све који су прошли кроз искушење губитка најмилијих или бар понекад размишљају о смислу живота и смрти.

Што се тиче бола, који је доживео свако ко је морао да сахрани своје вољене, теорија је овде немоћна. Само треба да трпите овај бол, научите да живите са њим, носите крст свој до краја, сећајући се да Христос страда са нама. Он је управо Бог, Који не остаје подаље од људских страдања, Који је увек близу и Ко зна из прве руке какав је осећај бити повређен. Кад нам је тешко, нема потребе за било каквим разочаравајућим утехама, потребно је само да неко буде у близини, али поред нас није само неко, већ сам Господ. Он, не само да нам помаже да носимо свој крст, него и ми кроз своја страдања постајемо подражаваоци страдања Христових.

Колико год да је душа вреднија од ума, његова радозналост ипак не може остати незадовољена, јер то утиче на душу. Па зашто Бог узима најбоље? Одговор на ово питање не лежи у особинама, карактеру или врлинама особе, већ у самом испитивачу. За сваку нормалну мајку или оца, њихово дете ће бити најбоље. Ако се у браку људи воле, онда ће за мужа његова жена бити најбоља жена на свету, као и за жену - њен муж.

Исто правило се може применити и на наше пријатеље, јер се дружимо са онима који су нам блиски по духу, животним принципима и циљевима. Дакле, у сваком таквом или сличном случају, покојник ће за нас бити најбољи, и ма колико то сувопарно звучало, своди се на нашу субјективну процену. У ствари, човек је далеко од тога да је увек најбољи у светлу хришћанског идеала живота. И овде има много нерешених недоумица. Најбољи у чему? У програмирању, у поправци аутомобила, у сложеним хируршким операцијама, у политичким биткама? Или можда најбољи у породичном животу, у помагању онима којима је потребна помоћ, у молитви и духовној одважности? И како то одредити, на основу којих критеријума?

У стварности, сваки човек је грешник, свако је носилац порока, и сви су „заражени“ главном болешћу човечанства – смрћу, за коју лек можемо наћи само у Васкрслом Христу. Блажени Августин је писао да нема апсолутно невиних људи. Сви заједно и свако од нас понаособ непрестано доприносимо заједничкој „ризници“ зла у свету. Ми сами страдамо због себе и цео свет пати због нас. Наш универзум је један велики организам у коме је све међусобно повезано, где је целина незамислива без својих саставних делова, али и где део не може постојати без целине. Господ је обдарио овај свет законима функционисања и не преставши да брине о њему, дао му је извесну аутономију. Штавише, Бог је дао човеку слободу, чије је зло остварење довело до унакажености света. Зато, Богом створени закони, сада понекад раде против нас. Истражујући и откривајући законе, научили смо да лечимо, спасавамо и чинимо свој живот удобнијим. Међутим, створили смо оружје - и сада, чак и без војне акције, залутали метак у обрачуну на улици може погодити пролазника. Створили смо аутомобиле - и сада немаран или једноставно глуп и бестидан возач може да усмрти пешака који прелази улицу док је на семафору зелено светло. Шта рећи, чак смо створили и вештачке болести од којих данас људи умиру. Све ово није створио Бог, него руке људске, па, ко је онда крив за све ово?

Да, волели бисмо да Бог својом свемоћном вољом заустави деловање зла. Али овде постоје само две опције: трансформација света и човека или уништење света и човека.

Прво је могуће захваљујући Искупитељском подвигу Христовом, али подразумева остварење слободне воље и слободног избора личности. У овом случају увек постоји могућност постојања зла.

Појмови светости и љубави подразумевају и бар потенцијалну могућност постојања  мржње и злобе. Због спасења светих, Бог трпи зло. Али морамо запамтити да зло није изворно. У свој својој онтолошкој дубини не може се чак ни рећи да зло постоји – оно је стварно, али нема своју праву природу. Зло ће увек бити инфериорност добра. Бог жели добро, не жели зло, због чега је за Њега неприхватљиво насилно уништавање зла, јер би тада морао да уништи цео свет, до темеља засићен злом. Штавише, такво уништење би само по себи било зло. Господ брине, стара се о свету, али за сваког од нас коначна победа над смрћу тек предстоји.

Угледни римски комичар Тит Макије Плаут има изреку: „Миљеници богова умиру млади“. Идеја није лоша, али ако загребемо мало дубље, видећемо да не одговара на питање: "Зашто Бог изненада узима добре људе?" – већи само погоршава проблем. У овом случају испада да је Бог кривац за смрт, а смрт је добра, јер „миљеник“ Божији одмах иде к Њему. Зашто онда туговати и плакати? Они који су изгубили своје вољене, знају  да сажаљиви изговори ове врсте не доносе никакво олакшање. То може дати само живи Господ, Који је сам прошао кроз Голготу. Подсетимо се боље речи цара Соломона, који је писао да Бог није створио смрт и да се никако не радује ”таписерији” не само људи, већ и свих живих бића (Мудр. 1,13).

Савршено разумем да бисмо желели да нађемо неке јасне одговоре на питање о узроцима смрти одређене особе. Можемо нешто да „предосетимо“, али то ће увек бити половична одлука. Филозоф Семјон Франк је писао да се зло, у било којој његовој манифестацији, не може у потпуности објаснити, јер би то за нас значило оправдање. Пример са Плаутовим цитатом је то јасно показао. Немогућност објашњења зла је оно што у нама изазива негодовање, одбацивање и жељу да се боримо против њега. Зло и смрт не би требало да постоје, али постоје, а разлози њиховог настанка су нам свима добро познати.

На крају, на питање: „Зашто Бог узима најбоље младе људе?“ - одговорићу: "Не знам." Али једно знам сигурно: једини излаз из овог ћорсокака је да се све покрије ћутањем и страда кроз патњу. Само страдање, претрпљено заједно са Христом, губи свој искључиво негативан смисао и постаје пут повратка ка Богу, пут ка савршенству.

Протојереј Владимир Долгих

https://pravlife.org/sr/content/zashto-bog-iznenada-uzima-najbolje-i-mlade