Завист се учи у породици – протојереј Андреј Лоргус

Пре свега, мора се рећи да се човек не рађа са завишћу. Као и самопоштовање, завист се негује. Ово је читав низ такозваних социјалних вештина којима дете учимо од малих ногу.
Чим дете научимо да се пореди са другом децом, са другим људима, основа за завист се већ намеће, јер завист је заснована на поређењу и није џабе друштвени концепт.
Рекао бих да је завист лична вештина која има друштвену природу, још вероватније породично-друштвену. Породични аспект бих ставио на прво место, јер се у породици учи да се пореди са другима.
Такође је веома важно рећи да и такозвана дечја педагогија ствара завист, јер је све изграђено на поређењима. Такозвани васпитачи стално манипулишу поређењима међу децом.
Осим тога, постоји огромна културна пракса васпитања деце у такмичарском контексту: ко је први, ко је јачи, ко је бољи, прва награда, друга награда и тако даље. Све ово, наравно, доприноси развоју зависти.
На пример, мајка каже својој ћерки: „Погледај Ању. Видиш ли како јој је хаљина чиста? А твој је прљава.” Или: „Погледај своју сестру, она је већ појела сву кашу, а ти? Ако поједеш кашу, ја ћу те волети као и Ању.” Ова псеудопедагогија навикава дете да схвати да однос према њему и његов однос према себи зависе од поређења: колико је оно боље или колико је горе од друге деце или других људи.
То нису само неке спољашње, културолошке, идеолошке ствари, већ су то дубока лична поређења која чине буквално виталну позадину за дете, јер мајчина љубав је његов ваздух, она је његово небо, то су руке које га хране.
„Ако ме моја мајка не воли, онда ја уопште не постојим“, дете мајчину несклоност доживљава као крај свог живота и постаје зависно од емоционалних веза. Од раног детињства дете постаје зависно од тога колико је боље или лошије од других.
Штавише, свако поређење је, наравно, потпуно субјективно, нема објективног мерења. Ако је дечак појео кашу исто тако брзо као и друго дете у вртићу, то уопште не значи да може да тражи потпуно исту љубав од васпитачице као и то дете. Зато што се васпитачица према сваком од њих односи субјективно – једног воли више, другог мање, некога издваја, а, напротив, неког не примећује.
А онда сама конкурентност постаје готово недостижна, јер без обзира колико брзо дете поједе кашу, колико јасно пише у своју свеску без мрља, из неког разлога им се можда и даље не свиђа.
И веома је застрашујуће за дете да љубав према њему постаје условљена његовим успесима, његовом социјализацијом, његовим интелектуалним развојем. Шта ако он нема способност да нешто уради?
Ако из неког разлога не може тако брзо да једе кашу или да веже пертле, ако не може тако уредно и чисто да пише у свеску и памти таблицу множења као неко други у његовом разреду или из његове групе, тада та друга особа заувек постаје за њега личност која је вреднија љубави, значаја и вреди више од њега.
Имајте на уму да се завист заснива на самопонижавању. Штавише, основа за ово може бити било шта - то могу бити потпуно несвесне ствари, што се најчешће дешава. Ако ме друга особа понижава речима, поступцима, погледима, ставовима, онда то код мене може изазвати љутњу, љубомору и мржњу и ја могу само да створим завист у свом срцу.
Завист се рађа у случајевима када у дубини човекове савести и душе нема довољно чврстих основа за вредност сопствене личности као слике Божије.
Постоје тренуци када губи осећај сопствене вредности или заборавља на ту вредност, сумња у њу – свако може имати такве тренутке када греши, када је крив, када је у покајању, када је болестан. У овим тренуцима, када се човек пореди са другим, рађа се завист.
Али вештина завидења другоме, односно понижавања себе пред другим, не развија се тек тако. Развија се управо када се осећању сопствене вредности дода вештина поређења себе са другима. „Они ме не воле, али воле њега. Овде ја нисам много значајан, он је значајнији. Ја не учим баш добро, али онај други боље учи.” Ово су два важна разлога за завист – губитак самоперцепције вредности сопственог живота и поређење себе са другима.
Друга ствар је да постоји истински врлинско осећање радости према другом. Када је други паметнији од мене, када други уради нешто боље, када могу да се радујем са другим и за другог, онда не настаје завист.
Завист се јавља када тражим место које заузима друга особа - можда у срцу моје мајке, или у очима учитељице, или у женском осмеху који није упућен мени итд. Онда се осећам понижено што немам оно што други има.
Две заиста ђаволске идеје – једнакост и правда – изазивају завист код људи, већ васпитаних на чисто друштвеним коренима. Морамо бити у стању да признамо да у свету нема правде ни једнакости. Моја лична правда не постоји у свету, у њој има много мојих личних промашаја, свет није устројен онако како ја сањам.
Целокупна савремена култура, као и култура свих прича у свету, у великој мери је изграђена на зависти - непрестано се производи идеја о величању оних који су успешнији, богатији, лепши.
Замислите када сељани гледају на ТВ-у како живе грађани. Или, на пример, људи неке неразвијене земље гледају како живе богати људи других земаља који су развијенији, напреднији. Култура среће, култура постигнућа и успеха, наравно, рађа снажну друштвену завист.
Друштвена завист је извор непомирљивог непријатељства, ратова и многих савремених војних сукоба. У ствари, глобална, фундаментална мржња између цивилизација, на пример, хришћанске цивилизације или западне цивилизације и муслиманске цивилизације, која је углавном изграђена на руралном или номадском начину живота, у великој мери је подстакнута завишћу. Ово је јасно и очигледно. Дакле, завист је ужасан осећај који доводи до огромних губитака и тешког зла.
Људи не признају да завиде, јер се завист односи на оне страсти и пороке које осуђује спољашњи морал. То су друштвени стереотипи. Истовремено, ова иста култура подстиче завист у људима.
Оно што се дешава је сукоб две ствари: с једне стране, култура подстиче завист, а са друге стране завист препознаје као порок. Зато људи не признају да су завидни.
Завист вам никада не помаже да постигнете више. Завист паралише и уништава нечији идентитет из једног једноставног разлога - све човекове креативне способности су засноване на његовом индивидуалном карактеру, јер су свакој особи дати јединствени таленти које само он има.
Плус његово лично васпитање и његова лична историја стварају тај јединствени лични тип, који је део нашег учења о човеку. А када се човек фокусира на другог, он увек напушта себе.
Тежећи постигнућу које други има, човек губи везу са сопственим могућностима, обезвређује их. И тежећи достигнућима других, која нису за њега, која му нису ни корисна ни згодна, он напушта своја. Дакле, велико стваралачко достигнуће чека човека само на путу савладавања своје личне посебности. А завист га удаљава са овог пута и стога не може ничему више допринети.
Да бисте почели да се борите против зависти, само треба да анализирате своје стереотипе о упоређивању себе са другима и постаће вам јасно одакле све то долази.
Овде је, наравно, неопходан унутрашњи духовни рад, укључујући и психотерапеутски рад. Психотерапија је у великој мери усмерена на рад са таквим комплексима, са таквим страстима као што је завист. Јер завист је веома тешка и разорна страст која нагриза личност и не доноси никакву корист.

https://www.pravmir.ru