Живот иде даље

Тужно је када човек напусти Цркву. Чак и ако сте учинили све што сте могли да га спречите да оде, и даље остаје латентни осећај кривице.

Била је обична парохијанка, што се каже „без икаквих необичности“. Радила је на пијаци, исповедала се и периодично причешћивала... Најобичнији греси... искрено покајање... однос, како ми се чинило, био је поверљив, љубазан... Због тога ме је још више ме узнемирила њена неочекивана изјава пре пар недеља. Била је недеља. Исповедила се ујутру као и обично, причестила се, а увече... и увече је изненада изјавила:

- Знате, оче Дмитрије, данас сам био толико љут на вас!

- Шта је ово одједном? „Био сам изненађен, нисам могао да нађем разлог са своје стране.“

- Не знам ни сама. Али после исповести сам се причестила и нисам ништа осетила.

- Па, опрости ми ако сам те на било који начин узнемирио! – рекох, још увек збуњен.

А јуче се отворила:

– Свештеници одбијају да ме причесте.

- Зашто је то тако, ко?

- Сви.

- Чекај мало, ко те одбија? Управо си се данас причестила.

– Свештеник се само претвара да даје причешће, али у стварности то не чини. Осећам то.

- Шта осећаш?

- Да се нисам причестила.

- Па шта свештеници имају са тим?

- Не желе да ме причесте.

- Па, добро... Чак и ако је то тако, ти се и даље причешћујеш Телом и Крвљу Христовом, а свештеник, ко год он био, ти само даје Свете Дарове.

– Дуго су ми говорили да у Цркви нема истине, али сада то и сама видим. Ишла сам у једну цркву... па у другу... а сада и у твоју... У почетку је све било у реду, али онда... У Цркви нема истине.

- Како може бити да нема истине ако је сам Христос Глава Цркве. Шта то говориш?

- Не знам, уморна сам од свега овога. Не желим ништа...

Покушавао сам да је убедим да проблем није у свештеницима, већ у њој, али она је стално понављала своје речи: Не причешћујем се јер свештеници не желе.

Тада сам јој директно рекао да је лажну мисао прихватила за истину, да ју је обузела та болесна мисао, да је одводи од храма...

Али она је рекла:

„Знаш, уморна сам од целог овог циркуса“, склонила је епитрахиљ са главе и отишла.

Цео дан сам размишљао о овом догађају. Вера се испитује управо у празнини и неосетљивости. А ако заиста желиш да будеш са Христом , онда чак и у празнини и неверју и у муци и тешкоћама, не смеш одустати, већ тражи, тражи Христа, чак и са болом и сузама, упркос свему... Мислим да нико није избегао ову празнину. И нико од оних који се нису повукли, који су остали, наставили да траже и питају... нико од њих није осрамоћен. Нико! Сигуран сам у то! Понављам, нико није избегао ову празнину, досаду и мучно неверје, јер тако Сатана искушава човека а „искушења морају доћи“. Морате бити спремни за њих, а не тражити само „пријатна осећања“, а у њиховом одсуству – оставити све и отићи… у празнину.

Дан касније, увече, дошао је на исповест један обичан човек, сломљен од живота. Дошао је овде први пут, али очигледно не онако успут. Требало му је много времена да сазри. Ишао је у Кијево-Печерску лавру... и у Тројице-Сергијеву... молио се на јутрењима... читао Оче наш... и Јеванђеље... и постио је ... „Једноставно, некако је душа то тражила...“ И ја сам одједном схватио да баш та Истина коју је јучерашња парохијанка престала да види – та Истина живи у овом обичном човеку и делује, и први пут у његовим позним годинама довела га је до Тајне Исповести, а сутра, ако Бог да, довешће га до Причешћа. И тако... живот иде даље!

И схватио сам такође да вера није ништа друго до наша лична, ничим принуђена жеља. Највиша манифестација слободе! А ако заиста желиш да будеш са Христом, онда те ништа не може зауставити. Ништа! Апостол Павле је такође говорио о томе: „ни невоља, ни тескоба, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити било које друго створење неће нас моћи раставити од љубави Божије у Христу Исусу, Господу нашем.“

Свештеник Дмитриј Шишкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор