Хришћанска калокагатхија Свете Литургије;
њени аспекти:
космолошки и еклисиолошки,
(с)ликовни и етички
Abstraкt: Светотајински, христоетосни и есхатолошки човек настаје у Цркви благодаћу, док савремени homo novus настаје менталним процесима, технологијом и духом разнородних наука, спиритизама и медио-комуникационих језика; први жићем у Христу, други индивидуалним, индивидуационим и комуниколошким настројењима ума, душе и тела. Крајњи домет и једног и другог човека, и до њих сав обострани подвиг и рад коначно, јесте љубав. Богочовечанска љубав и хришћанска калокагатхија љубави пак поимале би се, као што се и поимају само личним развитијем у светлу љубави евхаристијске — логоморфне и икономорфне.
Kључнe речи: Хришћанска калокагатхија, божанствена над-уметност Духа Светога, космолошки аспект Литургије, Евхаристијска омоитхиа, евхаристијско значење појмова један и многи, први и остали, Христова жртва, слика, знак, символ, кин, логоморф, лирософија, светлопис-филм.
1
Љубвено обликовање
личности и заједнице
у над-уметности Духа Светога
Само је оно љубав што је истовремено и храна, те нас тако воли само онај који нас истовремено и храни. Христос!!!
*
Први евхаристијски силазни Дар човечанству јесте Богомладенац Христос Кога свети Богопримац Симеон узима у руке и предаје првосвештенику да Га овај у Светињи над Светињама принесе Богу Оцу узлазно као Дар; и опет, прво освећење Евхаристијскога Дара јесте освећење утробе Пресвете Дјеве Духом Светим ради зачећа и оваплоћења Логоса, као силазнога Хлеба; опет и опет, рођење Господа Исуса Христа, предвечно закланога Агнеца Божјега и Искупитеља Пречистом Крвљу Његовом бива ради нашега Причешћа и ради примања живота вечнога као Дара одозго, а за наш вишњи живот (Апостол Јован о Небеском Хлебу – 6, 22-66).
*
Из јерусалимске Горњице или одаје пре Христова Васкрсења, и из Емаускога коначишта по Његовом Васкрсењу, као из евхаристијског извора проистекле су све многобројне литургијске Анафоре. И као нове рајске реке оне су својим безбројним притокама и рукавцима сву Божју земљу, сав свет засочиле. Везу тог евхаристијског извора и евхаристијских токова ми осећамо и доживљујемо као непрестано таласање евхаристијског мора; мора које повезује наше светове у једну целину: свет Цркве и свет Царства Божјега. Зар то онда не значи да ми богоопштимо са Христом већ сада и већ овде, но не у пуноћи, и већ сада и већ тамо, но опет не у пуноћи?! Ми управо ишчекујемо Христов Други долазак ради пуноће благодатног богоопштења, али до тада ми и богоопштимо по сили своје вере, наде и љубави. Притом ми Му се молимо за још присније и сладосније благодатно причешћивање Њиме.
*
Црквени храм је наличан прекоокеанском и васионском пловилу, или времеплову-есхатоплову. Његови путници су сви људи што се одазивају позиву за пловидбу. Они могу да се укрцају само са уредним исправама – крштеницама; да путују ка Царству само они који поштују, и који се држе правила пловидбе – Канона и Заповести и Врлина и светих Тајни Цркве, што је све једнако Христу. Циљ пловидбе је Царство Божје, а лука Божји Престо – Света Трпеза храма, са Пречистим Даровима на њему.
*
Црква је сама Света Тајна над Тајнама, и сама икона и символ и сигнал и логоморф и лирософија Царства Божјега у непрестаном долажењу к нама, као и у лоцирању Царства Божјега у светој Евхаристији.
*
Највернија историјско-есхатолошка мапа о свим пребивалиштима људи на планети Земљи и у целокупном Универзуму налази се у типовима литургијских Анафора; у њима су сачуване све најважније чињенице о космичкој и небеској драми свих народа света и статусу свакога човека. Дакле словесну и бескрвну службу Господу приносе сви народи од истока до запада, и од севера до југа, јер је велико име Његово у свим народима; на свакоме месту приноси се кад Светом Имену Његовом, и жертва чиста, и кађење, и принос (в. Млх. 1, 11; 1Цар. 12, 3; 13, 1. Божанствена Литургија светог Апостола Марка, у: Христос Нова Пасха, Божанствена Литургија 3, Београд-Требиње 2008, 25).
*
Света Литургија је човеково најприродније просторно-временско станиште и налазиште; његова најсамерљивија гео-политичка и небеско-кинотичка одредница.
*
Света Литургија је страшно Судилиште правде и љубави Божје у вези са сваким постојећим човеком и са сваким словесним бићем.
*
Катихумени и енергумени не могу прићи Светињама Светих док не раскину заједницу са нечистим и несветим легионима и силама; док се не удостоје бање поновног рођења; док се не поиграју са духом нечистим као са птицом, и не свежу га као дете врапца (Јов 40, 24). Све док се људи не покају и не исповеде, избаве од насртаја бесова и опросте им се сви вољни и невољни падови у грех, и очисте се од сваке поганштине тела и духа, они не могу бити браћа у Христу (Рим. 16. 20. Кол. 2, 14. 2. Кор. 7, 1. Апостолске Установе, књ. VIII, гл. 5-15).
*
Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, ... Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света ..., и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?... а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему ..., те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? ... па отидоше натраг, и више не иђаху с њим ... (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (нарочито у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни у међувремену изопштени из Српске, и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове ризнице – ризнице неисцрпивога духовнога богатства, доброте и красоте се укључе.
Најзад, сва пустош код ових катара, чистунаца и црквених беземљаша потиче од неспремности да они лично оставе своју незнавеност и одбаце своје сујете, да узму на се крст богословског и литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу ка литургичким неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода, за чим сав наш народ иначе толико чезне.
*
Да не бисмо током свога живота мучили, злостављали и уништавали себе и једни друге, ми сами себе, један другога и сав живот свој хлебодавном и виноточном Христу БогоЧовеку предајимо.
*
Када неко зауздава страсти, причешћивати се може стално; и, онај свештеник који се ослобађа од страсти, и има љубави према сваком човеку као сачовеку, Бескрвну Жртву може приносити стално.
*
Логос Божји и Владика Исус Христос, као ужарени драгуљ у двема природама дотиче се срдаца грешника, и чисти их од сваке нечистоте; отклања непријатан греховни задах душе и тела и освећујућом их моћи свога Свесветога Духа очишћује. Он се не гнуша да сваки пут, као пречист и прекрасан и свемирисан, уђе у нас иловачне. Зато му ми приносимо благодарне песме, плод својих усана; еда би нам Он Сам подарио миомирис свога Пресветога Духа, миро пречисто и неотуђиво. И то у нашем веку, веку мириса, – створених мириса; када имамо ту појаву да што су телеса модерних људи њима више мазана и мириснија, душе и телеса тих модерних људи да су злосмраднији од греха (на пример од хероина и дувана, сиде и пића).
*
Нема корена љубави, баш као ни саме љубави, до корена и пунине љубави евхаристијске и причесне. Зато ђакон каже: Целивајте један другог светим пољупцем, и они међу вама који не могу да се причесте овим божанским Тајнама нека изађу на врата, и помоле се тамо. А народ тумачи свети евхаристијски целив: Христос се јавио посред нас, и, пошто је свудаприсутни Бог, присуствује сада овде; разлеже се глас који оглашава мир, дата је власт благовештења, Црква се ујединила, у потпуности је дат савез целивања, непријатељство је удаљено, развила се љубав по целом свету. Сада служитељи Божји, узвисивши свој глас, једномислено одајте хвалу једносушном Богу, чијим се светим гласницима огласише серафими (Поредак Литургије Јерменске Цркве).
*
Маркова Анафора позива на слободу љубави и на љубав слободе путем Молитве целива. Ђакон дакле позива верне: Целивајте један другог целивом светим, а свештеник наставља: Владико, Господе Сведржитељу, погледај с неба на Твоју Цркву, и на сав Твој народ, и на Твоју паству, и спаси све нас, Твоје недостојне слуге, овце Твога стада и подај нам Твој мир, Твоју љубав и Твоју помоћ, и пошаљи нам дар Твога Свесветога Духа, како бисмо чистим срцем и чистом савешћу целивали један другог светим целивом, а не лицемерно, и не непријатељски, већ са невином и непорочном намером, у једном духу, у свези мира и љубави, као једно тело и један дух, с једном вером, као што смо и позвани, с једном надом свога звања, еда бисмо сви достигли божанску и бесконачну љубав у Христу Исусу Господу нашем, са Којим си Ти благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, и сада и увек, и у векове векова. А народ његове речи запечаћује својим Амин.
*
Резиме свих наших молитава јесте освећење нашег тела и душе и духа и ума, упућивање наших мисли к побожности, ка свему што је Господу угодно и што Му је по благоизвољењу. Тако се ми молимо да Он усади у нас страх Његових блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све оно што је Њему угодно. Јер ми нисмо само слушаоци духовних изрека, него много више од тога — делатељи добрих дела; искуситељи ствари које иду до деобе душе и духа.
*
Хришћанско искуство христоитхијне калокагатхије јесте христолошко-светотајинско; хришћанска битијна калокагатхија, баш као и хришћанско битиословије, незамисливи су другачије до ли као личносни христолошко-светотајински реализам. Зато свакога онога који хришћане нетрезвено одбија од Причешћа треба сматрати виновником сувопарне схоластике и неосхоластике, агностицизма и атеизма.
*
Као што је услов за светост и светитељство подвиг личносног заједничења у благодати или Помазању (1. Јн. 2, 20, 27), тако је и подвиг верности речима и заповестима Јеванђеља услов за богољубље и богопознање у Духу Истине ( Јн. 16, 13). И онај који држи заповести Његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу Којега нам је дао. А ми нисмо по телу него по Духу, пошто Дух Божји живи у нама. А ко пак нема Духа Христова, он није Његов (1 Јн. 3, 24; 4, 13. Рим. 8, 9. 1 Кор. 3, 16; 6, 19. 2 Кор. 6, 16. 3 Књига Мојсијева 26, 12). Као што је Он, и ми смо у овоме свету. Имамо као дечица родитељску заповест да останемо у Њему да када се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о Доласку Његовом (1 Јн. 4, 17; 2, 28).
*
Ми смо свети по причасности — наш литургијски Сабор причесника никада се не разилази него остаје у Христу, трајно сједињен Духом Светим.
*
Светост спада у релациону категорију — ми се позивамо на историјског, а богоопштимо са пневматизованим или есхатолошким Христом, освећујући се и постајући евхаристијски свети ката метхексис – по причасности.
*
Светост спада у категорију причасности — Тело и Крв Господа Исуса Христа су Пресвети Дарови, и изван ових светих благодатних евхаристијских Дарова ништа светије не може се наћи; ма колико ми сами, или у разним спрегама са другима трагали за нечим светијим и сладоснијим од њих; као нечим по висини светости и сладости потоњим и најновијим.
*
Светитељ је јединствено достигнуће црквене заједнице, специфичан свети плод црквеног свеукупног односа човека са пневматизованим и есхатолошким Христом по благоизвољењу Бога Оца и садејством Духа Светога. Зато је светитељ Божји човек, неодвојив од Христа са Оцем и Духом, и незамислив без Њих; али и неодвојив од црквене заједнице, и незамислив без ње. Он је неко кога је Господ наоружао преподобијем или светошћу као огњеним мачем. Светитељ, ма колико био личан, није искључиво индивидуално и приватно свет и одуховљен. Он је увек такав само као члан црквене евхаристијске Заједнице многобројних личности и браће у Духу Светом; такав по призвању, такав по благодатном дару, такав по испуњеној заповести и такав по оствареној врлини. Јер такво је само Божје благоизвољење о томе.
*
Грех и обесвећеност су отпадање од светотајинствености, неузимање рајске хране бесмрћа (благодати Духа Светога), неживљење по Богу, него по себи и по стихијама света; по другима и по свету без Бога; дакле живљење оним чиме се поспешивало и поспешује труљење, чиме се афирмисала и афирмише смрт.
*
Антрополошки минимализам скраћује еклисиолошку и христолошку перспективу. Али Христос је Totus Cristus, Caput et Corpus (Сав Христос, Глава и Тело), а ми чланови Његовог Тела. Ми смо грешни људи Свете безгрешне Цркве коју Дух Свети непрекидно конституише сталним враћањем Христа у историју и задржавањем Њега истог у њој, у чијој светости ми онда и партиципирамо. Протестанти реформатори су оптерећени моралним статусом човека, па сву тежину пребацују и на теологију пар eкселанс — теологију о Светој Тројици. А управо христоцентричним битиословијем превазилази се моралистичка и психологизована христологија; то јест историјска протестантизована исусологија. Док наш живот тек у историјском, пневматизованом и есхатолошком Христу постаје благодатни реализам.
*
Критеријум и печат светости огледа се у учешћу у светотајинском животу Цркве; у њој се заједничи у пуноћи светости Христа са Оцем и са Духом Светим; у њој Дух Свети освећује све чланове Цркве, док Њега нико не освећује. У најизузетнијем смислу пак, Христос је Свети, а чланови Његовога Тела су само по учешћу свети; нехришћани опет, потенцијално и по призвању такви су —захваљујући логосности целокупне творевине која чезне да буде освештана, и да се успокоји у Христу. Благодарећи чињеници логосности и пријемчивости за благодат ми намерно избегавамо прецизирања граница Цркве, иако добро знамо где се њене границе налазе. Ми такође избегавамо да дефинишемо невидљиво Тело Цркве, иако смо свесни чињенице да сами припадамо њеном видљивом Телу. Свесни смо и проблема спасења оних који у историји никада неће постати пуноправни и пуноважни чланови словесне пастве Христове; баш као што смо свесни и постојања идеје и потребе за спасењем код нехришћанских народа: дакле њихове идеје о светим људима и потребе за њом; људима обдареним узвишеним моралним животом. Изнова се враћамо темама: светости, ауторитета Библије, Светих Отаца, методологије богословља, ..., еда бисмо свој исказ свели на полазиште да ми не технологизујемо речима, макар оне биле и библијске и светоотачке, јеролошке или сакралне. Не, него сведочимо своју делатну веру у Духу и опет у Духа који је Бог; веру која није израз испразног логовања и надмудривања, то јест спретније употребе речи; ми дакле сведочимо веру као светотајинску, јеролошку пројаву благодатне силе.
Зашто је укус хришћанства Светске лиге реформатских цркава укус легализма и опорости, кулиса и обесвећености?! Његови креатори учинили су га таквим управо занемаривањем и игнорисањем благодати и светих Тајни (на пример свештенства); односно игнорисањем животворнога Крста и Пресвете Богородице, Светитеља и Светих Тајни; али је зато тамо истакнут секуларни дух. Зар предикаонице ове Светске лиге не висе над главама протестантског света као џиновске птице, без топлине у себи; топлине Духа Светога који је у почетку у виду колосалне птице загревао воде својом животворном енергијом док се она надносила над њима (Књига Постања 1, 2. Шестоднев светог Василија Великог).
*
Протестантском концептуалистичком богословљу не недостаје штурост и опорост; али му зато недостаје облагодаћеност и облагоуханост; јерологија и литургичност.
*
Данас у трагању за аутентичним хришћанским етосом и православном калокагатхијом, за својим предањским идентитетом дакле, треба имати пред очима догађај Тајне Вечере Господње у Горњици, и при том укључивати се у тај догађај — личним учешћем у литургијској Трпези. Све то потекло је једаред оданде, и отада стално оданде извире и тече и траје као нешто најдрагоценије за чим се може трагати, за чим и посезати: — за Очевим Домом и братском Трпезом. Понављамо, за братском трпезом, а не рецимо за апофатиком и онтологијом Апсолута. Јер Бог већ јесте Онај Који Јесте; и ето даље, Он Јесте Христос са нама до скончанија века; Хлеб Који је сишао с неба и даје нам се за храну; Жива вода од које више не жедне они који је пију; Пут, Истина и Живот; Светлост; Добри Пастир Који живот свој полаже за своје овце. О томе Он и лично сведочи: И нико не долази к Оцу — сем кроз мене. Кад сте мене упознали упознаћете и мога Оца. Већ сад га познајете и видели сте га (Јн. 14, 6-7).
*
Неопатристичка синтеза под слоганом повратак Оцима постигла је свој циљ у највећем могућем степену у црквеном мислилаштву источном и западном. Она се дакле одиграла на пољу стваралачког дијалога теологије са философијом, науком и уметношћу! Међутим, за заједничку неолитургичку синтезу под слоганом, рецимо повратка литургичким Анафорама Истока и Запада у практичном виду, не може се казати друго до да се на њену реализацију још увек чека! Да се за њом више чезне, а мање трага, док се на њу најмање осмељује. И још да оно што нам по том путу насушне литургичке практичне синтезе непрестано поставља неуклоњиве громаде јесу: домаћи укорењени страх од непознавања теоретског и практичног литургичког предања, међусобне неућутне и свеисцрпљујуће конфесионалистичке полемике, вероломни догмати Римске Цркве који литургијско међусобно неопштење продужују у недоглед, кад мекани, кад сурови колонијализам Ватикана у односу на целокупну Православну Цркву; и напослетку, вулгарни секуларизам са мноштвом бесмислица и јеретичких практика и небулоза код Протестаната и Англиканаца!
*
Да би сви типови, породице и родови Анафора и Литургија које Православна Црква данас нема у својој употреби били употребљиви треба их прочистити; треба са њихових стабљика поскидати отровне бодље јереси па их опремити епиклезом; онако како је <
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах